Funkcionalno primarni nervni putevi predstavljaju osnovne provodne strukture centralnog nervnog sistema, odgovorne za integraciju i prenos
motornih, senzitivnih i senzorijalnih informacija. U ovom radu analiziraju se njihova morfološka organizacija, sistematizacija u projekcione,
asocijacione i komisuralne puteve, kao i njihove uloge u regulaciji voljnih i automatskih funkcija organizma.
Poseban akcenat stavljen je na kliničke korelacije, prikazane su najčešće patologije povezane sa oštećenjem pojedinih puteva (moždani udar,
Parkinsonova bolest, siringomijelija, multiple skleroza), njihove manifestacije i relevantne dijagnostičke metode. Kroz tabelarniprikaz omogućeno je
jasno razumevanje anatomsko-kliničkih odnosa.
Rad ukazuje na značaj nervnih puteva ne samo u teorijskom okviru neuroanatomije, već i u savremenoj dijagnostičkoj i terapijskoj praksi. Integracija
morfoloških znanja sa funkcionalnim i kliničkim principima predstavlja ključ za efikasnu procenu neurološkog statusa i planiranje terapijskih
strategija.
Ključne reči: neuroanatomija, funkcionalni putevi, kliničke korelacije, terapijske implikacije

 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Gojaznost je složen metabolički poremećaj koji predstavlja jedan od najčešćih savremenih zdravstvenih problema širom svjeta. Gojaznost i
 metabolički sindrom su povezani sa hroničnom inflamacijom niskog intenziteta i dislipidemijom koji su udruženi sa pojavom niza metaboličkih
 poremećaja uključujući kardiovaksularne bolesti, rezistenciju na insulin, dijabetes tip 2 itd. Cilj istraživanja bio je ispitati promjene u lipidnom
 statusu i koncentracijama markera inflamacije u serumu kod gojaznih i ispitanika sa metaboličkim sindromom.U skladu sa postavljenim ciljevima
 istraživanje je sprovedeno po tipu studije presjeka.Istraživanjem je obuhvaćeno 175 ispitanika koji su u skladu sa kriterijumima International
 Diabetes Federation podeljeni u 3 grupe: normalno uhranjeni (N=106), ispitanici sa abdominalnom gojaznošću (N=37) i treću grupu činili su ispitanici
 sa metaboličkim sindromom (N=32).Rezultati ovog istraživanja ukazuju na značajne promjene u lipidnom statusu i koncentracijama markera
 inflamacije kod gojaznih osoba i ispitanika sa metaboličkim sindromom u poređenju sa osobama normalne tjelesne mase. Uočen je porast aterogenih
 lipoproteina (LDL, VLDL, triacilgliceroli), smanjenje zaštitnih komponenti poput HDL-holesterola i ApoA1, kao i povišene vrijednosti inflamatornih
 markera (hsCRP, fibrinogen, mokraćna kiselina), što kolektivno ukazuje na povećan kardiometabolički rizik. Posebno se ističe značaj odnosa
 ApoB/ApoA1 kao potencijalno snažnog prediktora rizika, koji pokazuje povezanost ne samo sa dislipidemijom, već i sa sistemskom inflamacijom.Ovi
 nalazi podupiru potrebu za ranom identifikacijom i praćenjem biohemijskih markera u rizičnim populacijama, kako bi se pravovremeno sprovela
 ciljana prevencija i terapijska intervencija.
 Ključne riječi: gojaznost, metabolički sindrom, inflamacija, dislipidemija

Pozadina: Hronična inflamacija predstavlja centralni patofiziološki mehanizam kako u reumatoidnom artritisu (RA), tako i u postakutnom oporavku
 nakon infarkta miokarda (AIM). Uprkos napretku u farmakoterapiji, raste interesovanje za nefarmakološke intervencije koje mogu modulirati imuni i
 neuroendokrini odgovor. Peloidoterapija, posebno u kombinaciji sa aromaterapijom, može predstavljati bezbjednu i biološki aktivnu opciju sa
 sistemskim efektima.
 Cilj: Procijeniti uticaj 28-dnevnog protokola peloidne terapije i aromaterapije na upalne biomarkere (IL-6, NO, CRP, fibrinogen) i stres-markere
 (kortizol) kod pacijenata sa RA i onih u postakutnoj fazi AIM.
 Metode: Četrdeset i dva pacijenta (20 sa RA, 22 nakon AIM) prošli su dnevni režim peloidne aplikacije i aromaterapije u Institutu „Dr Simo Milošević“
 u Igalu. Biomarkeri su mjereni prije i nakon terapije. Statistička analiza je rađena t-testom za zavisne uzorke (p<0,05).
 Rezultati: Značajno smanjenje IL-6 (RA: −25%, AIM: −14,3%) i NO (RA: −22,6%, AIM: −20%) ukazuje na supresiju inflamatornih i oksidativnih puteva.
 Kod AIM pacijenata uočen je pad kortizola (−10,1%) i porast fibrinogena (+12,7%), što može odražavati reparaciju vaskularnog tkiva. Promjene CRP-a
 nisu bile značajne. RA pacijenti pokazali su izraženu citokinsku supresiju uz stabilne vrijednosti CRP-a i fibrinogena.
 Zaključak: Rezultati ukazuju na biološku efikasnost kombinovane peloidno-aromaterapijske intervencije u redukciji inflamacije i stresa kod dvije
 različite, ali povezanjem mehanizama slične bolesti. Nalazi opravdavaju dalje, kontrolisane studije i integraciju ove terapije u rehabilitacione
 protokole.
 Ključne riječi: peloidoterapija, aromaterapija, inflamacija, reumatoidni artritis, infarkt miokarda

 Uvođenje tehnologija virtualne (VR), pojačane (AR) i mešane realnosti (MR) značajno menja paradigmu medicinskog obrazovanja. Njihova upotreba
 omogućava studentima medicine da u kontrolisanim i sigurnim uslovima razvijaju kliničke veštine, donose odluke i uče kroz realistične simulacije.
 Danas su u upotrebi različite platforme specifično dizajnirane za učenje anatomije, sticanje hirurških veština, simulacije kliničkih scenarija,
 razvijanje empatije kod studenata i lekara kao i mnoge druge. Posebnu ulogu ima uređaj HoloLens 2 (HL2), koji kombinuje vizuelni, auditivni i
 senzorimotorni odgovor kako bi kreirao visokostepeno interaktivno iskustvo. Na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu HL2 je implementiran
 u edukaciju, kako u simulacionom centru, tako i u jedinici intenzivne nege, omogućavajući studentima da posmatraju realne intervencije u virtuelnom
 okruženju. Budućnost edukacije će biti definisana integrativnim tehnologijama iako njihovo prihvatanje za sada zahteva rešavanje tehničkih izazova,
 obezbeđivanje privatnosti i sigurnosti podataka i još rada na proveri efikasnosti kroz velike kliničke i studije primenljivosti. 
Ključne reči: virtualna realnost, mešovita realnost, edukacija, hololens

U poslednjih nekoliko godina problem zagađene životne sredine na ljudsko zdravlje postaje sve važniji i privlači  veliko interesovanje. Naročito kada
 znamo da produkcija plastike neprekidno raste, trenutno 350 miliona tona po godini1. Preko 40% plastike se koristi kao pakovanje za jednokratnu
 upotrebu, uključujući flašice za bebe, posude za hranu i medicinske aplikacije. Stoga nije iznenađujuće što su mikro i nano plastične čestice otkrivene
 u kiši, vazduhu, zemljištu, snegu, soli, vodi iz česme/flaširanoj vodi, pivu, čaju, hrani kao i ljudskom mleku, placenti, folikularnoj tečnosti, krvi,
 mozgu1. Na žalost, uticaj plastike na ljudsko zdravlje nije u potpunosti objašnjen. 
Zato smo, pored modela životinje2, upotrebili ljudske fibroblaste i indukovane pluripotentne matične ćelije (hiPSC), moderne technologije
 molekularne biologije uključujući RNK-sekvenciranje, DNK-metilaciju i bioinformatiku kao jedinstveni naučni alat za definisanje veze između
 zagađenja životne sredine i unutarćelijskog mehanizama bolesti, njegovog ishoda na rani embriološki razvoj čoveka3,4 i poreklo bolesti. I fibroblasti i
 hiPSC tretirani česticama nanoplastike pokazali su promene u ekspresiji ESRRB i HNF1alfa gena i genetskih mehanizama uključenih u pluripotenciju
 matičnih ćelija, kao i na puteve uključene u rak, inflamatorne poremećaje, glukoneogenezu, metabolizam ugljenih hidrata, urođeni imunitet i
 dopaminergični imunitet. Slično tome, nivoi ekspresije identifikovanih ključnih promena transkripcije i metilacije DNK (DNMT3A, ESSRB, FAM133CP,
 HNF1A, SEPTIN7P8 i TTC34) su značajno promenjeni i kod fibroblasta i hiPSC4 izloženi plastičnim česticama.
 Ovi rezultati ilustruju moć ljudskih ćelijskih kao modela zagađenja životne sredine i omogućavaju suženje liste kandidata molekularnih biomarkera5.
 Na taj način, promene u naslednom materijalu mogu se u laboratoriji provocirati ili korigovati, kako bi se uzroci bolesti bolje razumeli i na vreme
 prepoznali6. Ovo znanje će olakšati dešifrovanje porekla ekoloških bolesti i poslužiće kao hitan apel naučnoj i političkoj zajednici da ulože više
 vremena i resursa za uspostavljanje pouzdanih standarda i metoda za definisanje i rešavanje posledica zagađenja plastikom po ljudsko zdravlje.

 Uvod: Fotostarenje – spoljašnje, prerano starenje kože je kumulativni proces zavisan od ponovljenog ili kontinuiranog izlaganja ultravioletnom (UV)
 zračenju i fototipa kože. UVA (320–400 nm) zračenje se smatra primarnim faktorom fotostarenja. Mehanizam fotooštećenja zasniva se na ekscesivnoj
 produkciji reaktivnih vrsta kiseonika (engl. reactive oxygen species, ROS) i sledstvenom oksidativnom stresu, koji vodi poremećaju fizioloških funkcija
 ćelija kože. Jedan od najvažnijih faktora fotostarenja je oksidativno oštećenje mitohondrija. 
Glavni deo rada: Mitohondrije su esencijalne ćelijske organele uključene u proizvodnju energije i održavanje ravnoteže između proizvodnje ROS-a i
 antioksidativne zaštite. One su glavni intracelularni izvor UV- zračenjem indukovanih ROS-a, koji dovode do oksidativnih oštećenja lipida, proteina,
 jedrove i mitohondrijalne DNK (mtDNK) i pokreću patološke procese kao što su inflamacija, imunosupresija i karcinogeneza. Oksidativnim oštećenjima
 je naročito podložna mtDNK, koja iskazuje i do 15 puta veću stopu mutacija i manje efikasan mehanizam popravke u poređenju sa jedrovom DNK.
 Akumulacija mutacija na mtDNK dovodi do značajne mitohondrijalne disfunkcije, poremećaja na nivou respiratornog lanca, remeti održavanje
 ravnoteže mitohondrijalne dinamike, podstiče apoptozu ćelija, što rezultira fotooštećenjem kože. ROS takođe indukuju aktivaciju serije enzima,
 matriksnih metaloproteinaza (MMP) zaduženih za razgradnju proteina ekstracelularnog matriksa dermisa kože, koji stvaraju platformu za razvoj
 kliničkih znakova fotostarenja, bora, dubokih kožnih nabora i gubitka elasticiteta kože. Histološki, fotoostareli epidermis karakteriše se atipijom
 ćelija, prisustvom diskeratoze, hiperkeratoze, nepravilnim rasporedom pigmentnih granula, promenama u strukturi dermo-epidermalnog spoja.
 Oštećenje i dezorganizacija kolagenih vlakana, gubitak zrelog i smanjnje sinteze novog kolagena, kao i prisustvo solarne elastoze uočavaju na nivou
 dermisa. Primena topikalnih fotoprotektivnih preparata je zlatni standard za prevenciju fotooštećenja kože izazvanih ROS.
 Zaključak: Mitohondrijalna disfunkcija je ključni faktor u patogenezi fotostarenja kože. Razumevanje uloge mitohondrija u fotooštećenju, pruža nam
 uvide u mogućnost razvoja novih metoda prevencije i tretmana fotostarenja kože.
 Ključne reči: mitohondrijalna disfunkcija, mtDNK, ROS, UV zračenje, fotostarenje

Vaskularni događaji, uključujući koronarnu bolest, srčanu insuficijenciju i moždani udar razlog su za više od 3,8 miliona smrtnih slučajeva u Evropi,
 dok se 65% ovih smrtnih slučajeva javlja kod osoba koje su stariji od 75 godina, što ukazuje da su vaskularne bolesti povezane sa starenjem.
 Razumevanje patofiziološkog mehanizma vaskularnog starenja od presudne je važnosti za poboljšanje kvaliteta života i za produženje životnog veka.
 Mehanizmi koji leže u osnovi vaskularnog starenja su složeni i višefaktorni. Oni uključuju akumulaciju senescentnih ćelija u vaskularnom sistemu,
 disfunkciju mitohondrija, gubitak proteostaze, iscrpljenost i/ili disfunkciju matičnih/progenitornih ćelija, disregulaciju određenih mikroRNA (miRNA)
 i 
remodelovanje ekstracelularnog matriksa. Kao posledica toga, vaskularno starenje karakteriše neelastičnost arterija i kapilara, endotelna
 disfunkcija i oksidativni stres koji potiče od neravnoteže između stvaranja i uklanjanja reaktivnih vrsta kiseonika (ROS).
 Utvrđivanje relativnog doprinosa ovih mehanizama u vaskularnim bolestima povezanim sa starenjem je važan korak u razvoju strategija protiv
 starenja sa ciljem poboljšanja globalnog zdravlja i smanjenja troškove zdravstvene zaštite. S tim u vezi, modifikacija životnih navika, usvajanje
 posebnih obrazaca ishrane, upotreba sintetskih ili prirodnih terapeutskih agenasa i suplemenata privukle su veliku pažnju. Senolitici i senomorfici su
 dve klase supstanci koje ciljaju stare (senescentne) ćelije. Senolitici selektivno eliminišu senescentne ćelije iz organizma dok senomorfici menjaju
 ponašanje senescentnih ćelija bez da ih ubijaju već utiču na inflamatorne molekule. 
Različita jedinjenja koja uklanjaju slobodne radikale navode se kao sredstva za povećanje dugovečnosti ili smanjenje prevalence bolesti povezanih sa
 starenjem. Već je identifikovano više od 300 jedinjenja sa svojstvima za usporavanje starenja i kardioprotektivnim efektima. Među najviše
 proučavanim su: kurkumin, resveratrol, katehin, metformin, alfa-lipoinska kiselina, fukoksantin, astaksantin, rapamicin, spermidin i kofein. Sve je
 više podataka o benefitu polifenola i biljnih sterola koji su prirodne fitohemikalije slične holesterolu i imaju antiinflamatorni, antioksidativni,
 antiaterogeni i antikancerogeni uticaj. Smatra se da ova jedinjenja štite i olakšavaju lečenje hroničnih bolesti.
 Usporavanje vaskularnog starenja je važan deo prevencije kardiovaskularnih bolesti, metaboličkih poremećaja, neurodegenerativnih i autoimunih
 bolesti. Postoje lekovi i suplementi koji se koriste za usporavanje ovog procesa, ali promena načina života igra ključnu ulogu. Životne navike koje
 usporavaju vaskularno starenje su redovna fizička aktivnost, ishrana bogata povrćem, voćem, zdravim mastima, održavanje normalne telesne mase,
 dobar san i kontrola stresa.
 Ključne reči: vaskularno starenje, senolitici, senomorfici, kardiovaskularne bolesti

Akutni koronarni sindrom (AKS) ostaje vodeća kardiovaskularna briga u svetu, sa značajnim procentom pacijenata koji razviju sistolni ili dijastolnu
 disfunkciju u akutnoj fazi, pa ih delimo na pacijente sa LVEF ≥50% &lt;50%. Patofiziološki mehanizmi koji
 leže u osnovi ovih promena nakon AKS-a su složeni, sa sve više dokaza koji ističu centralnu ulogu metaboličkih poremećaja.
 Ciljevi: Ova studija ima za cilj da ocrta profil metaboličkog rizika pacijenata sa AKS-om, da identifikuje fenotipske razlike između onih koji razvijaju
 smanjenu LVEF u odnosu na očuvanu.
 Metode: U poprecoj, opservacionoj kohortnoj studiji učestvovalo je 3093 pacijenta hospitalizovana zbog AKS-a. Prikupljeni su klinički i demografski
 podaci, laboratorijski parametri — uključujući lipidni profil, glikemijske indekse, inflamatorne markere i
 ehokardiografske procene LVEF. U studiji su uključeni samo pacijenti sa prethodnom normalnom funkcijom leve komore. Pacijenti su kategorisani
 prema razvoju u grupe sa sniženom LVEF (&lt;50%) i očuvanom LVEF (≥50%). Primijenjene su komparativne i
 korelacijske analize, logistička regresija i procena ROC krive radi određivanja prediktora nepovoljnog remodelovanja i razvoja srčane insuficijencije.
 Rezultati: Prosečna starost kohorte iznosila je 62,19 ± 9,04 godina, sa značajnom prevalencijom žena i starijom starošću u podgrupi sa očuvanom
 LVEF. Pacijenti sa očuvanom LVEF pokazali su poseban metabolički profil — viši nivoi triglicerida, ukupnog, LDL i ne-HDL holesterola, kao i višlji nivo
 HbA1c, te eritrocita. Povišen broj leukocita, anemija, stresna hiperglikemija, HbA1c, kreatinin, serumska urea i markeri povećane neurohormonalne
 aktivnosti i zapalne procene korelirali su sa sistolicnim oštećenjem i nepovoljnim remodelovanjem u grupi sa sniženu LVEF. ROC analiza pokazala je
 da starost (AUC=0,550), stresna hiperglikemija (AUC=0,573), HbA1c (AUC=0,545), dijabetes (AUC=0,532), BUN (AUC=0,572), kreatinin (AUC=0,568) i
 anemija (AUC=0,528) imaju dobru diskriminacionu funkciju za razvoj HFrEF nakon AKS-a. Multivariatna logistička regresija identifikovala je ženski pol
 i ukupni holesterol kao nezavisne prediktore diastolne disfunkcije i očuvane LVEF.
 Zaključak: Pacijenti sa AKS-om i očuvanom EF pokazuju složen metabolički fenotip obeležen dislipidemijom, dok su hiperglikemija, povećana
 neurohormonalna aktivacija i sistemska inflamacija povezani sa nepovoljnim remodelovanjem srca i HFrEF-om. Rano identifikovanje putem ciljanih
 biomarkera može olakšati personalizovane terapijske strategije, uključujući agresivnu kontrolu metaboličkih faktora rizika, mikrovascularnog zdravlja
 i sistemske upale, čime se potencijalno menja tok bolesti i smanjuje dugoročni morbiditet.
 Ključne reči: AKS, HFpEF, metabolički faktori rizika, biomarkeri, mikrovaskularna disfunkcija, prognoza.

Introduction: Telocytes (TCs) represent a novel type of interstitial cell discovered in 2005 by Romanian scientist Laurentiu Popescu, and they are the
 only known human cells identified in the 21st century. Initially classified as interstitial Cajal-like cells, they were renamed telocytes in 2010. 
Main Body: Their defining morphological feature is the presence of extremely long and slender extensions called telopodes, which can reach lengths
 of several hundred micrometers and exhibit an uneven, moniliform appearance that distinguishes them from other cell types. Identification of TCs
 relies on a combination of immunohistochemical techniques and transmission electron microscopy (TEM), which remains the gold standard. Commonly
 used immunohistochemical markers include combinations such as CD34/vimentin, CD34/PDGFRα, and CD34/c-kit.
 Telocytes exhibit variable cell body shapes (pyriform, spindle-shaped, or triangular) depending on the number of telopodes (usually 1–5 per cell).
 Their cytoplasm is sparse, with a prominent nucleus occupying about 25% of the cell volume, and contains mitochondria, a small Golgi complex, rough
 and smooth endoplasmic reticulum, and cytoskeletal components. Originally identified in the intestinal tract, TCs have since been found in almost all
 human organs – including the heart, blood vessels, lungs, skin, salivary glands, liver, gallbladder, pancreas, kidneys, urinary bladder, myometrium,
 prostate, and others. They reside in the interstitial tissue, where they interact with stromal and immune cells as well as blood vessels, suggesting a
 crucial role in maintaining tissue microenvironment homeostasis.
 Functionally, TCs are involved in tissue regeneration, mechanical support, and immune modulation. They also contribute to stem cell niche
 maintenance and signal transduction, both through direct cell–cell contacts and via paracrine signaling mediated by extracellular vesicles. Alterations
 in telocytes have been reported in various inflammatory and fibrotic diseases, including ulcerative colitis, Crohn’s disease, hepatic fibrosis, psoriasis,
 and systemic sclerosis. These structural and functional changes are collectively referred to as “telocytopathies.” The potential role of TCs in
 tumorigenesis has led to the proposal of the term “telocytoma” for tumors of possible telocyte origin. Gastrointestinal and extra-gastrointestinal
 stromal tumors, as well as tumors of the uterus, prostate, and vagina, share expression of TC markers such as PDGFRα and c-kit.
 Conclusion: Despite increased research activity in the years following their discovery, numerous questions remain unanswered – including whether
 telocytes constitute a homogeneous or heterogeneous cell population, which specific markers define TCs in different organs, and what their precise
 roles are in neoplastic and non-neoplastic conditions. A deeper understanding of TC biology could pave the way for novel diagnostic and therapeutic
 strategies in a variety of pathological conditions.
 Keywords: telocytes, telopodes, interstitial cell, telocytopathies

Uvod: Na teritoriji Srbije kod ljudi postoji cistična ehinokokoza koju izazivaju dva molekularno slična agensa: Echinococcus granulosus sensu stricto
 kao i E. canadensis. Od decembra 2022. znamo i da postoji kod ljudi infekcija sa E. multilocularis s. alveolaris, uzročnika multilokularne ili alveolarne
 ehinokokoze čoveka. Dijagnoza alveolarne ehinokokoze se obično postavlja na operativnom materijalu, najčešće jetre, koja je operisana pod
 sumnjom na tumor. Zato smatramo važnim da se istaknu razlike između cističnog i multilokularnog ehinokoka na patološkom materijalu. 
Prikaz serije bolesnika: Do sada su potvrđena tri slučaja alveolarne ehinokokoze iz Srema i četiri iz Sandžaka. Prvi i treći slučaj iz Srema sa
 lokalizacijom na jetri su operisani, drugi slučaj je inoperabilan zbog veličine lezije, ali je histološki u biopsiji dokazan ehinokok, a serološki je
 utvrđena multilokularna vrsta. Slučajevi multilokularne ehinokokoze iz Sandžaka takođe su imali lokalizaciju na jetri a dijagnoza je postavljena
 postoperativno. 
Patohistološka analiza izvršena je kod 4 slučaja multilokularne ehinokokoze, dva sa područja Sandžaka i dva iz Srema i komparirana sa serijom
 slučajeva hidatidne ehinokokoze iz rutinske patološke dijagnostike. Patohistološke odlike multilokularne ehinokokoze su, za razliku od cistične,
 brojne male ciste infiltrativnog rasta.
 Zajednička odlika kod cistične i multilokularne ehinokokoze su ehinokokne membrane, koje se prepoznaju kao višeslojne, od paralelno postavljenih
 slojeva. Međutim, membrane kod cističnog ehinokoka su znatno deblje, dok su kod multilokularnog tanke i izuvijane.
 Glavna razlika između ovih vrsta je da cistični ehinokok ima pravilnu jednu ili više cisti koje polako rastu ekspanzivno, dok multilokularni ima jako
 veliki broj malih nepravilnih cisti milimetarske veličine koje ponekad mogu dostići i centimetar, ali to je najčešće rezultat njihovog slivanja dok je
 tip rasta infiltrativni.
 Pericista kod cističnog ehinokoka je debela vezivna membrana, dok je kod multilokularnog izražena destruentna fibroza i opsežne nekroze kako
 parenhima organa, tako i tkiva ehinokoka, pri čemu nastaje jedna ili više većih pseudocisti kolikviranjem nekroze.
 Metastaziranje je registrovano kod jednog slučaja multilokularne ehinokokoze u regionalni limfni čvor jetre, kao i radiološki suspektna metastaza u
 plućima.
 Kod sva četiri slučaja multilokularne ehinokokoze morfološka dijagnoza je potvrđena molekularnim metodama. Kod jednog drugog slučaja
 ehinokokoze kičmenog stuba, odnosno paravertebralne muskulature, morfološka dijagnoza vrste ehinokoka nije bila sigurna, ali je molekularna
 analiza dokazala cističnu ehinokokozu.
 Zaključak: Tri humana slučaja do sada su dokazana iz regiona Srema, gde je 2016. godine dokazana enzootija multilokularne ehinokokoze kod lisica i
 šakala. Prvi slučaj humane multilokularne ehinokokoze iz Sandžaka objavljen je 2022. godine, mada u radu nije navedena tačna vrsta ehinokoka.
 Time je otklonjena prva zabluda da humanih slučajeva multilokularne ehinokokoze nema u Srbiji. Druga zabluda bila je da nikada ne postoji
 formiranje protoskoleksa kod humanih slučajeva multilokularne ehinokokoze. Od četiri pacijenta, kod jednog su nađeni protoskoleksi, mada je
 morfološka i molekularna dijagnoza multilokularne ehinokokoze potvrđena.

 Seksualno prenosive bolesti (SPB) su bolesti koje se prenose seksualnim putem i primarno zahvataju genitalnu regiju. Retko, u specifičnim uslovima,
 SPB mogu da se prošire i na oralnu regiju. Danas, zbog porasta seksualnih sloboda, izmenjenih seksualnih navika, češćeg menjanja partnera se
 postepeno povećava njihova incidenca. Nažalost, tačne statističke podatke o učestalosti pojave seksualno prenosivih bolesti u ustima nisu uvek lako
 dostupne, jer se mnoge od ovih infekcija zbog stida ne prijavljuju na veme, pa se kasno dijagnostifikuju. Sa druge strane se pojavljuju na naizgled
 neočekivanoj lokalizaciji, tj. ustima, pa se kasno određuje dijagnoza i otpočinje lečenje. Povećanje učestalosti ovih bolesti nastaje najviše zbog
 velikog broja seksualnih partnera, uticaja TV-a, povećane oralne seksualne aktivnosti, upražnjavanja nezaštićenog oralnog seksa, dok se sa druge
 strane redovno testiranje na SPB retko radi. Učestalost pojave SPB u ustima može varirati u zavisnosti od regiona, vere, populacije, seksualnih navika
 i drugih faktora. Redovno testiranje na SPB i praksa sigurnog seksa su ključni za sprečavanje SPB uopšte, a time i infekcije u ustima. Ovo predavanje
 rasvetljava nekoliko ključnih pitanja vezanih za ovu temu: koji su najčešći uzročnici, koji su mogući putevi prenošenja SPB, koji su najčešći simptomi,
 koja terapija, koje su posledice i da li mogu izazvati karcinom??

 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Uvod: Histeroskopija predstavlja jednu od važnih endoskopskih metoda u ispitivanju morfologije i funkcionalnosti materice, kao uzroka infertiliteta.
 Uterusni faktor  je zastupljen kod 10% infertilnih žena, pri čemu promene u materici mogu biti urođene i stečene. 
Cilj: Cilj rada je da se proceni značaj histeroskopije u dijagnostici i tretmanu urođenih anomalija materične šupljine, kod pacijentkinja kod kojih
 postoji osnovana sumnja na osnovu prethodnog kliničkog, ultrazvučnog i histerosalpingografskog (HSG) pregleda. Značaj histeroskopije će biti
 posmatran u odnosu na broj ostvarenih trudnoća u zavisnosti od dijagnostikovane anomalije u periodu od 12 meseci, nakon obavljene histeroskopije u
 dijagnostičke ili operativne svrhe.
 Metode rada : Studijom preseka  obuhvaćene su 176 pacijentkinja sa kongenitalnim anomalijama materice kod kojih je urađena histeroskopija. Kod
 svih pacijentkinja je praćen procenat nastalih trudnoća u toku prvih 12 meseci posle operacije. Tako su dobijene dve grupe pacijentkinja- koje su
 ostvarile trudnoću i one koje nisu, čije su karakteristike uporedjivane. 
Rezultati : U sprovedenom ispitivanju srednja životna dob ispitivanih pacijentkinja iznosi 35. god. Grupu ispitanica sa primarnim infertilitetom čini
 ukupno 107 pacijentkinja, dok je 69 ispitanica sa sekundarnim infertilitetom. Prosečna dužina trajanja infertiliteta kod ispitivanih pacijentkinja je 3
 god. Svega 3% ispitanica imaju prethodne uspešne trudnoće. U periodu od 12 meseci su posmatrane ispitanice i kod 39 (22%) je došlo do trudnoće,
 koja je kod 33 ispitanice završena porođajem u terminu. Hi kvadrat testom je dobijena statistička značajnost (p<0.05) između posmatranih grupa
 ispitanica u zastupljenosti vrste infertiliteta, kao i u broju prethodnih pobačaja. 
Zaključak: Od svih kongenitalnih anomalija materice, najzastupljenije su uterus subseptus i septus. U našem istraživanju 20% ispitanica su ostvarile
 trudnoću nakon histeroskopije u posmatranom periodu od 12 meseci, dok je kod većine njih trudnoća završena porođajem u terminu. Procenat
 pobačaja kod ispitivanih žena smanjen je sa 38% pre histeroskopije na 15% nakon histeroskopije. Kod žena koje su ostvarile trudnoću većinom su
 dijagnostikovani septum i subseptum uterusa i rađena je histeroskopska resekcija promena. 
Ključne reči: histeroskopija, kongenitalne anomalije uterusa, trudnoća

 Uvod: Kod velikog broja pacijenata nakon ishemijskog moždanog udara (IMU) dolazi do razvoja kognitivnih poremećaja, naročito u domenima pažnje, radne memorije i
 izvršnih funkcija, koji značajno utiču na kvalitet života i funkcionalnu nezavisnost. Iako se u kliničkoj praksi za procenu kognitivnih disfunkcija najčešće koriste
 standardizovani neuropsihološki testovi, raste potreba za objektivnim neurofiziološkim markerima koji mogu precizno reflektovati stepen oštećenja i pomoći u predikciji
 oporavka kognitivnih funkcija. Jedan od najperspektivnijih kandidata je kognitivno evocirani potencijal P300, pozitivan talas dugih latencija koji se javlja približno 300
 milisekundi nakon prezentacije značajnog (ciljnog) stimulusa, i smatra se neuralnim korelatom pažnje, selektivne obrade informacija i radne memorije.
 Cilj rada je ispitivanje značaja kognitivno evociranog potencijala P300 u identifikaciji i praćenju kognitivnih disfunkcija nakon IMU
 Metode rada: Studija je sprovedena kao prospektivno istraživanje u koje je uključeno 60 pacijenata sa prvim klinički verifikovanim ishemijskim moždanim udarom (29
 muškaraca i 31 žena, starosti od 44 -75 godina) i 30 zdravih ispitanika u kontrolnoj grupi (16 žena i 14 muškaraca, starosti 45-68 godina). Bioelektrična aktivnost mozga
 registrovana je pomoću srebro-hlorid elektroda koje su postavljane na centralnoj liniji skalpa, frontalno (Fz), centralno (Cz) i parijetalno (Pz) prema standardnom “10-20
 međunarodnom sistemu.” Za dobijanje P300 KEP korištena je “oddball” paradigma sa 80% neciljnih i 20% ciljnih stimulusa. Procena kognitivnog i afektivnog statusa
 sprovedena je primenom neuropsihološke testne baterije koja je uključivala: Mala skala za procenu mentalnog statusa (MMSE), Test praćenja traga  forma A i B, Revidirana
 Vekslerova skala pamćenja (subtestove mentalne kontrole, verbalnog i vizuelnog raspona), Spielbergerov test anksioznosti i Bekova skala depresivnosti (BDI). Funkcionalni
 status bolesnika procenjivan je Barthel indeksom (BI). Registracija P300 i neuropsihološka testiranja obavljena su u akutnoj fazi bolesti i tri meseca nakon moždanog udara.
 Rezultati: Latencije P300 talasa kod pacijenata sa moždanim udarom bile su značajno duže u poređenju sa kontrolnom grupom nad svim posmatranim arealima mozga (Fz, Cz,
 Pz p<0,001), a amplitude P300 su bile značajno manje kod obolelih samo na Pz elektrodi (p= 0,02). Uočena je tendencija oporavka: latencije su bile statistički značajno kraće
 tri meseca nakon prve registracije (Fz p=0,02, Cz p<0,01, Pz p<0,01). Nasuprot tome, amplitude P300 potencijala se nisu značajno promenile tokom praćenog perioda.
 Zabeležena je negativna korelacija između latencije P300 i Barthel indeksa u akutnoj fazi (Fz r = -0,58, Cz r = -0,36, Pz r = -0,45; sve p<0,01), kao i tri meseca nakon udara
 (Fz r = -0,54 p=0,015, Cz r = -0,42 p<0,01, Pz r = -0,54 p<0,01). Takođe je pronađena statistički značajna korelacija između latencije P300 i rezultata na neuropsihološkim
 testovima pažnje i izvršnih funkcija.
 Zaključak: Dijagnostički značaj P300 ogleda se u njegovoj sposobnosti da detektuje blage i subkliničke kognitivne deficite koji često ostaju neprimećeni standardnim
 neuropsihološkim testovima. Promene u parametrima P300 u ranoj fazi mogu imati prognostički značaj u predviđanju funkcionalnog oporavka pacijenata nakon IMU.  Rezultati
 ovog istraživanja podržavaju uvođenje P300 kao komplementarne metode u proceni i longitudinalnom praćenju kognitivnih disfunkcija nakon IMU.  U budućnosti, integracija
 P300 sa neuroimaging metodama i neuropsihološkim testovima mogla bi doprineti ranijem prepoznavanju pacijenata sa povećanim rizikom od trajnih kognitivnih oštećenja.
 Ključne reči: P300, ishemijski moždani udar, potencijali izazvani događajem

 Uvod: Alkoholna bolest jetre predstavlja globalni zdravstveni problem, sa kompleksnom patogenezom koja uključuje oksidativni stres, inflamaciju i
 poremećaj metabolizma lipida. Surutka, kao prirodni proteinski kompleks, vekovima se koristi u ishrani i tradicionalnoj medicini, a svojim
 jedinstvenim sastavom može imati protektivno dejstvo na jetru. Ovaj rad sistematizuje dosadašnja saznanja iz literature o potencijalnim
 hepatoprotektivnim efektima surutke u kontekstu alkoholne bolesti jetre.
 Glavni deo rada: Ključne komponente surutke, uključujući laktoferin, beta-laktoglobulin i alfa-laktalbumin, pokazuju antioksidativne,
 antiinflamatorne i imunomodulatorne osobine. Surutka može delovati na više nivoa: (1) povećanjem kapaciteta antioksidativne odbrane stimulacijom
 enzima kao što su superoksid dismutaza i katalaza, (2) modulacijom inflamatornih puteva inhibicijom NF-κB i smanjenjem proizvodnje TNF-α i (3)
 poboljšanjem metabolizma lipida u hepatocitima. Posebno se ističe visok sadržaj cisteina, vodećeg za sintezu glutationa – najvažnijeg endogenog
 antioksidansa u jetri. Istraživanja na životinjama ukazuju da suplementacija surutkom može sprečiti nastanak steatoze i fibroze, dok su podaci iz
 kliničke prakse još uvek ograničeni.
 Zaključak: Prema dostupnoj literaturi, surutka se pokazala kao potencijalni prirodni agens u prevenciji i podršci lečenju alkoholne bolesti jetre. Ipak,
 potrebna su dodatna klinička istraživanja kako bi se njena efikasnost kod ljudi potvrdila, budući da su postojeće studije uglavnom sprovedene na
 animalnim modelima.
 Ključne reči: surutka, alkoholna bolest jetre, antioksidansi, inflamacija

Uvod: Mijeloidne supresorske ćelije (MDSC), otkrivene kao jedan od glavnih faktora koji pokreću progresiju tumora, takođe su uključene u povoljne
 efekte u autoimunskim bolestima, ali njihova uloga nije u potpunosti poznata. 
Ciljevi: Protokoli za diferencijaciju MDSC dobijenih iz humanih monocita in vitro nisu u potpunosti uspostavljeni, posebno sa aspekta uloge
 prostaglandina E2 (PGE2) u indukciji MDSC in vivo, stoga je cilj našeg istraživanja bio da vidimo koji je protokol najbolji za dieferencijaciju MDSC.
 Metodologija: Metodologija istraživanja obuhvatala je izolaciju mononuklearnih ćelija iz periferne krvi korišćenjem metoda adherencije i magnetnog
 sortiranja. Te ćelije su dalje diferencirane u monocitne mijeloidne supresorske ćelije (M-MDSC) i nezrele dendritske ćelije (iDC), a zatim su
 analizirane njihove morfološke i funkcionalne karakteristike, uključujući supresivnu aktivnost i sposobnost indukcije polarizacije T ćelija. Za procenu
 fenotipskih i funkcionalnih promena korišćene su tehnike kao što su protočna citometrija, analiza citokina i statistička obrada podataka.
 Rezultati: Naši rezultati su pokazali da su GM-CSF i IL-6 neophodni za indukciju CD33+HLA- DRlowCD14+CD209-MDSC in vitro.. Međutim, dodavanje
 PGE2 koktelu GM-CSF/IL-6 dodatno je povećao ekspresiju CD14 i CCR7 a smanjio ekspresiju CD1a, HLA-DR, CD209, CD16, CD11c, CD11b na ovim
 ćelijama. MDSC indukovane u prisustvu PGE2 ispoljile su više nivoe CD39, PD1L, ILT-3 i ILT-4, i produkovale su veće koncentracije TGF-β i IL-27, i
 manje koncentracije IL-1β, IL-10, IL-23 i TNF-α nakon stimulacije LPS/IFN-γ, u poređenju sa MDSC indukovanim sa GM-CSF/IL-6. U populaciji
 aloreaktivnih T ćelija koje su kultivisane zajedno sa PGE2 indukovanim MDSC bilo je više CD4+GATA-3+ T ćelija koje produkuju IL-4 a manje
 CD4+RORγt+ T ćelija koje produkuju IL-17. Takođe bila je veća zastupljenost CD8+ T ćelija koje produkuju IFN-γ ali ne i CD4+IF N-γ+ T ćelija.
 Interesantan je nalaz je da su PGE2- MDSC smanjivale procenat aloreaktivnih CD4+CD25hiFoxP3+TGF-β Tregs, ali su značajno povećale procenat
 CD4+IL-10+FoxP3-IL-4- Tr-1 i CD8+IL10+ T ćelija, u poređenju sa MDSC indukovanih samo u prisustvu GM-CSF/IL-6.
 Zaključci: U zaključku se može istaći da PGE2 potencira supresivni fenotip i funkcije MDSC indukovanih u prisustvu GM-CSF/IL-6 i da je ovaj protokol
 za diferencijaciju MDSC pokazao najbolje rezultate, naročito jer mijenja mehanizme uključene u indukciju Tregs, što bi moglo biti važno od značaja
 u razvoju strategija fokusiranih na terapijske efekte MDSC kod tumora i autoimunskih bolesti.
 Ključne reči: MDSC, prostaglandin E2, Interleukin 6

 Uvod: Potraga za novim terapeuticima u liječenju kancera je stalno u fokusu istraživanja. Dosadašnja istraživanja su pokazala da je halogenirani
 boroksin - K2(B3O3F4OH) efikasan antiproliferativni agens prema tumorskim ćelijskim linijama, sa blagim antiproliferativnim dejstvom prema
 netumorskim ćelijskim linijama, na koji inhibitorno djeluju visoke koncentracije kalcijumovih jona. 
SAŽETAK
 Cilj rada: Ovim istraživanjem se ispitao uticaj halogeniranog boroksina na indukciju autofagije, odnosno ekspresiju autofagno vezanih gena, kao
 potencijalnog citotoksičnog mehanizma halogeniranog boroksina prema tumorskim ćelijskim linijama, kao i metabolički fenotip. Studija je
 sprovedena na humanim tumorskim i netumorskim ćelijskim linijama.
 Metode rada: U log fazi ćelije humanog karcinoma mokraćnog mjehura 5637, humanog melanoma GR-M i limfociti periferne krvi su pasažirani i nakon
 24h inkubacije tretirani. Korištene su koncentracije halogeniranog boroksina od 0,05, 0,1, 0,2 0,4 i 0,8 mg/ml. Negativna kontrola je predstavljala
 ćelije u normalnom fiziološkom stanju sa kompletnim medijumom, dok je pozitivnoj kontroli izazvana autofagija gladovanjem, ćelije su uzgajane bez
 fetalnog goveđeg seruma. Za potrebe evaluacije citotoksičnosti halogeniranog boroksina Alamar blue test. Detekcija autofagije je rađena pomoću
 komercijalnog eseja za detekciju signala autofagozoma na epifluorescentnom mikroskopu. Glikoliza i oksidativna forsforilacija su mjerene
 komercijalnim The XFCell Energy Phenotype testom. Mjerenje relativne genske ekspresije BECN1, BCL-2, p62/SQSTM i DRAM1 gena je rađeno real
time PCR-om.
 Rezultati: Halogenirani boroksin ima specifično citotoksično dejstvo prema tumorskim ćelijama i neznatno citotoksično dejstvo prema netumorskim
 ćelijama. Procenat inhibicije proliferacije ćelija raste povećanjem koncentracije halogeniranog boroksina, te ima dozno specifičan efekat.
 Eksperimenti potvrđuju da halogenirani boroksina utiče na stopu proliferacije tumorskih ćelija preko autofagije i modifikuje metabolički fenotip.
 Analiza genske ekspresije je pokazala da je efikasnost halogeniranog boroksina vezana za značajne promjene u ekspresiji autofagno specifičnih gena.  
Zaključak: Halogenirani boroksin remeti bioenergetski metabolizam, mijenja ekspresiju gena i dovodi do povećanja osjetljivosti tumorskih ćelija ka
 apoptozi.
 Ključne riječi: halogenirani boroksin, autofagija, citotoksičnost, tumorske ćelije

Uvod: Miotonične distrofije tipa 1 i 2 (MD1 i MD2) predstavljaju nasljedna, sporo progresivna, multisistemska oboljenja. Pored zahvaćenosti mišića, koja se klinički
manifestuje slabošću, hipotrofijom i miotonijom, pogođeni su i brojni drugi organi i organski sistemi. Uprkos velikom napretku u razumijevanju patofizioloških procesa koji su
u osnovi ovih oboljenja, još uvijek postoji niz nepoznanica koje otvaraju mogućnosti za dalja istraživanja. Između MD1 i MD2 postoje određene, prvenstveno etiopatogenetske,
sličnosti, ali i značajne razlike, koje se najbolje oslikavaju kroz različitu kliničku prezentaciju bolesti (1).
Glavni dio rada: MD1 je najčešći oblik mišićne distrofije kod odraslih, nasljeđuje se autozomno-dominantno, a nastaje zbog ekspanzije trinukleotidnih CTG (citozin-timinguanin) ponovaka na hromozomskom lokusu 19q13.3 u 3’ nekodirajućoj sekvenci (3' untranslated region, 3'UTR) DMPK (engl. dystrophia myotonica protein kinasis) gena (2).
Glavni patogenetski mehanizam bolesti predstavlja toksični učinak mutirane ribonukleinske kiseline (RNK) nastale prepisom izmjenjenog DMPK gena (3). MD2 je autozomnodominantno nasljedna bolest uzrokovana mutacijom u intronu 1 CNBP gena (engl. CCHC-type zinc finger nucleic acid-binding protein). To je bolest ponovaka kao i MD1, ali kod
MD2 postoji ekspanzija kvadripleta nukleotida CCTG (citozin-citozin-timin-guanin) u navedenom genu (4,5). Iako su genetički različite, MD1 i MD2 dijele zajedničke
patogenetske mehanizme. Smatra se da je osnovni patofiziološki mehanizam u nastanku MD2, slično kao i kod MD1, stvaranje i akumulacija mutirane informacione RNK (iRNK).
MD1 je prava multisistemska bolest koja zahvata mnoge organe i organske sisteme, što je uslovljeno njenom patofiziologijom. Kardinalni znaci bolesti su mišićna slabost,
miotonija i rana katarakta. Međutim, ovi pacijenti pate i od srčanih, respiratornih, gastroenteroloških i endokrinoloških poremećaja, a imaju i poremećaje centralnog i
perifernog nervnog sistema i kože (6).
MD2 obično ima blažu kliničku sliku u odnosu na MD1, koja je često izrazito varijabilna, kasniji početak i bolju prognozu (7). Najčešće i najizraženije tegobe kod MD2 bolesnika
jesu slabost i zamorljivost proksimalne muskulature nogu i bolovi u mišićima. Zbog navedene izražene fenotipske varijabilnosti i velikog broja pacijenata sa blagim tegobama,
bolest često ostaje nedijagnostikovana (1). Ako se pacijenti i obrate ljekaru njihove tegobe se često pripišu „zamoru“ mišića, „ishijasu“, drugim radikulopatijama, artritisu,
fibromijalgiji ili neželjenim efektima statina (8).
Multisistemska afekcija u MD2 je prisutna, ali obično blažeg stepena u odnosu na MD1. Između MD1 i MD2 bolesnika postoji razlika u učestalosti i profilu metaboličkih i
hemodinamskih poremećaja i sa njima povezanih komplikacija. Iako je mišićna slabost kod oboljelih od MD2 manje izražena u odnosu na one sa MD1, a samim tim sedentarni
način života vjerovatno manje zastupljen, izgleda da bolesnici sa MD2 češće imaju metabolička oštećenja (9).
Zaključak: Miotonične distrofije predstavljaju oboljenja koja zahvataju mnoge organske sisteme. Kauzalna terapija miotoničnih distrofija još uvijek ne postoji, te je od
suštinske važnosti prevencija i liječenje komplikacija povezanih sa MD, što značajno poboljšava kvalitet života i produžava životni vijek oboljelih (6,10). Ipak, kliničke studije
sa primjenom kauzalne, genske, terapije kod MD su u toku. Iz tog razloga neophodno je dobro poznavanje svih multisistemskih poremećaja u ovim bolestima kako bi se
efikasno pratili efekti terapije i potencijalni razvoj njenih neželjenih dejstava (9).
Ključne riječi: Miotonične distrofije tipa 1 i 2, etiopatogeneza, klinička slika, multisistemska afekcija, metabolički poremećaji

Mikroelementi, ili elementi u tragovima, predstavljaju grupu minerala koji su neophodni za pravilno funkcionisanje ljudskog organizma, iako se
nalaze u veoma malim količinama. Iako se često koriste različiti vitaminske i multimineralne dodaci, mnogi ne obraćaju dovoljno pažnje na
mikroelemente. Ljudskom organizmu je potrebno oko 72 različita mikroelementa, kako bi bio u stanju da održava svoje fiziološke procese u
ravnoteži. Međutim, većina tih elemenata nije prisutna u dovoljnoj meri u zemljištu ili hrani koju svakodnevno unosimo, zbog čega se često ne
zadovoljavaju potrebe organizma.
Većina mikroelemenata se nalazi u nekim vrstama ribe i morskih plodova. Na primer, mnogi od ovih elemenata, poput joda, selena i cinka, mogu se
pronaći u ribama i plodovima mora. Za osobe koje ne konzumiraju morske plodove, dodatni izvori ovih elemenata mogu biti kvalitetni multimineralni
suplementi. Na taj način, mikroelementi mogu pomoći u očuvanju zdravlja i povećanju fizičkih i mentalnih sposobnosti, naročito među sportistima i
osobama sa intenzivnim fizičkim aktivnostima.
Mikroelementi imaju značajan uticaj na zdravlje organizma. Iako ih unosimo u malim količinama, njihova uloga u biološkim procesima je
neprocenjiva. Na primer, gvožđe je ključno za transport kisika kroz krvotok, a njegov nedostatak može dovesti do umora i smanjene energičnosti.
Nedostatak joda može izazvati probleme sa štitnom žlezdom i mentalnim sposobnostima, dok manjak cinka može ometati imuni sistem i zarastanje
rana. Hrom, sa druge strane, igra ključnu ulogu u metabolizmu glukoze, a njegov deficit može doprineti razvoju dijabetesa tipa 2.
Pored toga, mikroelemenati imaju i dugoročan uticaj na zdravlje, uključujući potencijalnu povezanost sa dužinom života. Neke studije sugerišu da
određeni mikroelementi mogu smanjiti rizik od hroničnih bolesti i usmeriti organizam ka optimalnom funkcionisanju. Na primer, selen se smatra
važnim za zaštitu od oksidativnog stresa, koji može oštetiti ćelije i dovesti do nastanka različitih bolesti. Zbog toga je neophodno obratiti pažnju na
unos mikroelemenata kroz ishranu ili suplemente.
Nažalost, moderna proizvodnja hrane često uključuje metode koje smanjuju količinu mikroelemenata u namirnicama. Procesi poput industrijskog
uzgoja, čuvanja hrane i njene obrade mogu ukloniti mnoge od ovih važnih nutrijenata. Zbog toga je unos kvalitetnih vitaminskih i mineralnih
dodataka postao potreban, kako bi se kompenzovali nedostaci u ishrani i obezbedilo optimalno zdravlje.
Zaključno, mikroelementi igraju nezamenjivu ulogu u zdravlju i fizičkim sposobnostima, a njihov deficit može dovesti do različitih zdravstvenih
problema. S obzirom na to da savremeni načini obrade hrane mogu smanjiti njihov sadržaj, upotreba dodataka postaje važna kompenzacija za
ostvarivanje optimalnog zdravlja.

Prioritet farmakoterapije u trudnoći predstavlja primenu onih lekova čija bezbednost garantuje da korist njihove upotrebe značajno prevazilazi rizik
 izazvan lekom.Sa druge strane, osnovni etički principi kliničke farmakologije nas upozoravaju da se lek može primenjivati u nekoj populaciji samo
 ukoliko su u njoj ispitani i potvrđeni njegova bezbednost i efikasnost. Kako se klasične kliničke studije na populaciji trudnica ne sprovodeiz etičkih
 razloga, saznanja o bezbednosnom profilu leka u trudnoći proizilaze na osnovu rezultata ispitivanja na laboratorijskim životinjama, registara
 pojedinačnih slučajeva primene leka u trudnoći, retrospektivnih i observacionih ispitivanja.
 SAŽETAK
 U cilju sagledavanja bezbednosti upotrebe lekova u trudnoći, nacionalna regulatorna telasu formirala kategorizacije sigurnosti primene lekova u
 trudnoći. Ipak, nedostaci postojećih klasifikacija su posledica činjenice da su kategorije kojima lek pripada primarno utvrđene na osnovu rezultata
 pretkliničkih, a ne na osnovu studija na ljudima. Isto tako, postojeće klasifikacije lekova su često dovodile do zabune i lošeg informisanja o stvarnom
 značenju kategorije i pretpostavljenom riziku za upotrebu leka u trudnoći. 
Zbog toga se od 2015. godine predlaže novi sistem kategorizacije lekova, koji podrazumeva da svi registrovani lekovi treba da imaju sažeti
 prikazdostupnih podataka o bezbednosti primene u trudnoći (PLLR – pregnancy and lactation labeling rule., tj. da se realan bezbednosni profil nekog
 leka u smuslu primene u trudnoći ne može proceniti samo na osnovu pripadnosti nekoj od kategorija u okviru postojećih klasifikacija). 
Bezbednost primene lekova u trudnoći se razmatra sa stanovišta njihovog uticaja na trudnicu, placentu, plod ali i na dužinu i tok trudnoće.
 Organizam trudnice se tokom trudnoće fiziološki menja pod uticajem hormona, zbog čega se menjaju farmakokinetske i farmakodinamske osobine
 lekova. U drugom i trećem trimestru se povećava količina vode, čime se menja distribucija lekova tj. hidrosolubilni lekovi se raspoređuju u većoj
 količini tečnosti i postižu niže koncentracije od očekivanih. Povećanje masnog tkiva trudnice će sa druge strane smanjiti koncentracije liposolubilnih
 lekova.
 Pored farmakokinetike, promenjena je i farmakodinamija tj. odgovor organizma trudnicena lek, kao i osetljivost organa na lekove. Bezbednost
 primene lekova u trudnoći zavisi i od njihovog uticaja na placentu. Izlaganje placente ksenobioticima poput fibrinolitika ili kadmijuma, dovodi do
 odlubljivanja i smrti njenih ćelija, a time i do potencijalno fatalnog ishoda po plod. Štetna delovanja leka na plod uslovljena su lekom i vremenom
 njegove primene. 
Sam plod je najosetljiviji na ksenobiotike, a time i na primenu lekova, u periodu organogeneze – tj. od 20. do 60. dana gestacije, jer je tada najveća
 verovatnoća da primena leka dovede do malformacija ploda. Primenjeni u drugom i trećem trimestru, lekovi najčešće ne dovode do malformacija i
 teratogenog delovanja, ali mogu ispoljiti farmakološka neželjena delovanja na plod i uticati na trajanje trudnoće.
 Na kraju, svaka trudnica ima pravo na adekvatnu terapiju, a iz grupa postojećih lekova za određene indikacije potrebno je odabrati one koji se
 dovoljno dugo nalaze u prometu i za koje smo sigurni da su bezbedni za plod. 
Ključne reči: farmakoterapija u trudnoći, teratogeni rizik, farmakokinetika i farmakodinamija u trudnoći

 Uvod: Tržište dijetetskih suplemenata (DS) i biljnih proizvoda (BP) koje se bavi problemom negativnih efekata stresa na zdravlje populacije kontinuirano raste
 tokom zadnjih nekoliko godina1. Unos ovih proizvoda povećao se naročito tokom pandemije Covid-19 kako bi se stanovništvo zaštitilo od bolesti2. Interesantno je
 da su studenti koji su koristili DS tokom perioda pandemije pokazalii bolje rezultate intrinzičke motivacije u post-Covid periodu, od onih koji to nisu3. Pored
 toga, tokom perioda pandemije uočena je i veča učestalost mentalnih problema povezanih sa stresom (anksioznost, depresija) kod studenata medicine u odnosu
 na opštu populaciju i zdravstvene radnike4. S tim u vezi, literature koja se odnosi na upotrebu ovih preparata u post-pandemijskim okolnostima je jako oskudna. 
Cilj rada: Cilj ovog istraživanja bio je da se ispita i uporedi korišćenje DS i BP za ublažavanje stresa kod studenata medicine pre i nakon pandemije Covid-19.
 Metode rada: Studijom preseka obuhvaćeno je 168 studenata medicine Univerziteta u Prištini, upisanih u šk. 2019/2020 i 157 studenata medicine upisanih u šk.
 2023/2024 godinu. Ispitanici su anketirani putem anonimnog upitnika tokom decembra 2019. (pre-Covid period) i decembra 2023 (post-Covid period). Upitnik je
 koncipiran tako da su ispitanici u pisanoj formi odgovarali na postavljena pitanja. Prvi deo upitnika činila su pitanja o osnovnim karakteristikama ispitanika
 (starost, pol, godina studiranja, mesto življenja, materijalno stanje, kao i njihova ocena sadašnjeg fizičkog i psihičkog zdravlja u odnosu na zdravlje pre
 studiranja). Drugi deo upitnika obuhvatao je pitanja o samoproceni nivoa stresa vezanog za različite aspekte studiranja (opterećenje nastavom, ocene, ispiti,
 komunikacija sa nastavnim kadrom, finansije, život daleko od kuće itd.), ocenu o opštem nivou stresa u trenutku ispitivanja i koliko se dobro nose sa stresom.
 Ispitanici su svoje viđenje stresa procenjivali pomoću Likert-ove i vizuelno-analogne skale. Treći deo upitnika odnosio se na upotrebu DS i BP za ublažavanje
 stresa, uključujući i preparate koje su najčešće koristili u te svrhe.
 Rezultati: Največi broj studenata medicine ocenio je svoj opšti nivo stresa kao blag (post-Covid vs. pre-Covid, 43,3% vs. 48,2%), pri čemu su studentkinje
 prijavile statistički značajno veći nivo stresa u poređenju sa studentima (p=0,006). DS i BP za ublažavanje stresa je koristilo čak 30,6% ispitanika u post-Covid
 periodu, u odnosu na 19,0% studenata pre-Covid-a. Navedene preparate su najviše koristili ispitanici sa samoprocenjenim visokim opštim nivoom stresa u
 trenutku ispitivanja. U post-Covid periodu, studentkinje su češće koristile DS i BP za ublažavanje stresa u odnosu na studente, iako ta razlika nije bila statistički
 značajna (p=0,446). Najčešće korišćeni preparati kod ispitanika u post-Covid periodu su magnezijum (34,7%), ašvaganda (16,3%), valerijana (12,2%), vitamin
 C+vitamin D (10,2%) i čaj od matičnjaka (8,2%). Nasuprot tome, pre-Covid-a, ispitanici su najčešće koristili multivitamine (25%), magnezijum (21,9%),
 magnizijum+vitamin C (15,6%), čaj od nane (12,5%) i multiminerale (9,4%).
 Zaključak: Postojeći rezultati ukazuju da studentkinje medicine prijavljuju veći opšti nivo stresa u odnosu na studente u post-Covid periodu, kao i češću
 upotrebu DS i BP za ublažavanje stresa. Preparati magnezijuma su u samom vrhu popularnih proizvoda za ublažavanje stresa među ispitanicima i pre i posle
 pandermije Covid-19.
 Ključne reči: dijetetski suplementi, bilnji proizvodi, stres, studenti medicine

Uvod: Problem orjentisano učenje  je pedagoška strategija za prikazivanje situacija iz stvarnog svijeta i daje smjernice i instrukcije studentima dok
 razvijaju vještine rješavanja problema. Uz pomoć vještačke inteligencije u virtuelnoj stvarnosti omogućava rješavanje slučajeva korišćenjem problem
 orjentisanog algoritma. 
SAŽETAK
 Glavni dio teksta: Virtuelni pacijent je softver koji kroz simulaciju realnih medicinskih slučajeva služi za edukaciju studenata. On omogućava  da se
 sagleda složenost dijagnostičkih procedura kliničkih slučajeva na taj način  što će biti iskorišteni slučajevi iz realne kliničke prakse sa teoretski
 opravdanim diferencijalno –dijagnostičkim dilemama kroz  dinamičnu strukturu slučaja. Korisnici mogu unaprijediti i testirati sposobnost rješavanja
 problema pokušavajući da riješe slučajeve samostalno. Riješavanje slučajeva podrazumijeva obradu anamnestičkih podataka i rezultate ispitivanja
 (istorija bolesti, fizikalni pregled, laboratorijski nalazi), da bi se odredila odgovarajuća dijagnoza i donijela terapijska odluka. Kreiranje „virtuelnog
 pacijenta“  daje mogućnost studentima da samostalno vode pacijenta, od dijagnostike do terapije, da stiču nova saznanja o različitim kliničkim
 oblastima, i da njihov napredak bude kontinuirano praćen  od strane tutora. 
Zaključak: Upotreba problem orjentisanog učenja u virtuelnoj realnosti povećava dostupnost kontinuiranog treninga za student, proširuje spektar
 kliničkih tema,  vježbe se izvode u “virtuelnom”, a samim tim i bezbjednijem okruženju i omogućava  dostupnost pacijenta-“bilo kad i bilo gdje”. 
Ključne rječi: problem orjentisano učenje, virtuelna stvarnost, virtualni pacijent

Medicinska edukacija zasnovana na simulaciji postala je ključni deo obuke zdravstvenih radnika, koristeći napredne tehnologije kao što su
 kompjuterske simulacije, visoko-verni manekeni i virtuelna realnost. Postoje tri glavne vrste simulacije: simulacija u centrima za simulaciju, „in situ“
 simulacija u stvarnom kliničkom okruženju, i simulacija na daljinu koja koristi digitalne alate za obuku. Simulacioni centri obezbeđuju kontrolisano
 okruženje za vežbanje kliničkih veština, dok „in situ“ simulacija omogućava timovima da vežbaju u svom svakodnevnom radnom okruženju.
 Cilj ovakvog pristupa je poboljšanje kliničkih veština, donošenja odluka i osiguranje bezbednosti pacijenata kroz stvaranje riziko-free okruženja za
 učenje. Učesnici mogu ponavljati scenarije i brzo dobijati povratne informacije, što im pomaže da steknu samopouzdanje u kompleksnim medicinskim
 situacijama. Osim toga, simulaciona medicina podstiče interdisciplinarnu saradnju i poboljšava zadržavanje znanja u poređenju sa tradicionalnim
 metodama obrazovanja.
 Istorijat medicinske simulacije seže unazad do antičkih vremena kada su korišćeni modeli za prikazivanje kliničkih stanja. Moderni pristupi su se
 razvijali kroz decenije, sa posebnim naglaskom na simulaciju kardiopulmonalne reanimacije i širenje na druge specijalnosti. Broj simulacionih centara
 brzo raste, omogućavajući integraciju simulacije u medicinske kurikulume.
 Medicinska edukacija zasnovana na simulaciji omogućava polaznicima da se obučavaju u kontrolisanim uslovima, smanjujući rizik od grešaka koje
 mogu nastati tokom rada sa stvarnim pacijentima. Ovo stvara okruženje u kojem se greške mogu tolerisati i analizirati, čime se povećava poverenje
 između zdravstvenih radnika i pacijenata. Ovaj metod obrazovanja takođe omogućava realističniju obuku u situacijama koje se retko javljaju u praksi.
 Simulacije se mogu izvoditi sa različitim vrstama simulatora, uključujući fantome, standardizovane pacijente i kompjuterske programe. Simulatori se
 klasifikuju prema nameni i vernosti simulacije, od niskih do visokih nivoa vernosti, što utiče na interaktivnost i realnost obuke. Visoko verni simulatori,
 iako skuplji, omogućavaju najrealističnije iskustvo, dok simulacije niske vernosti često imaju niže troškove ali manju interaktivnost.
 Na kraju, simulacija na daljinu je postala važna alternativna metoda, omogućavajući edukaciju velikog broja zdravstvenih radnika u različitim
 lokacijama putem digitalne komunikacije. Ova metoda se pokazala posebno korisnom tokom pandemije COVID-19.
 Zaključujemo da, iako su troškovi često prepreka, entuzijazam i kreativnost mogu omogućiti realizaciju simulacione edukacije i u uslovima
 ograničenih resursa. Razmena iskustava i znanja kroz evropska udruženja može doprineti daljem razvoju simulacione medicine i unapređenju kvaliteta
 medicinske edukacije na našim prostorima.
 Ključne reči: simulacija, medicinska edukacija, studenti medicine

 Metakognitivni problemski bazirani moduli (MKPB) imaju modularni i fleksibilni dizajn, budući da su koncipirani kao sukcesivno rešavanje problema
 korak po korak usmeravano vođenim pitanjima.Postojeći MKPB moduli trenutno omogućavaju rešavanje problema unutar jedinstvenog formata i
 njihova prva nadogradnja može ići u pravcu kombinovanja različitih medijskih formata, uključujući tekst, slike, zvuk i video, čime se povećava
 angažovanje studenata i podstiče multimodalno usvajanje znanja.Primena algoritama asocijativnog učenja (npr. Apriori, Eclat, FP-Growth) omogućava
 prepoznavanje čestih obrazaca grešaka i veza među koracima u rešavanju problema. U okviru MKPB modula identifikacija obrasca rešavanja problema
 i 
SAŽETAK
 najčešćih grešaka omogućava generisanje personalizovanih preporuka studentima kako da unaprede proceduru rešavanja, a samim tim i svoje
 znanje.Modularnost MKPB u okviru Moodle platforme otvara mogućnost kreiranja transdisciplinarnih modula usmerenih na rešavanje kompleksnih i
 višestepenih problema. U zavisnosti od odabrane teme, moguće je kombinovati više pojedinačnih MKPB modula u zajedničku, povezanu strukturu,
 čime se omogućava transdisciplinarni pristup učenju i rešavanju problema u realnim kontekstima. Ovakav pristup omogućava razvoj višestepenih MKPB
 celina, koje povezuju različite discipline u jedinstveni tok učenja.Kao dodatna podrška metakognitivnom razvoju studenata, može se na početku kursa
 primeniti Metacognitive Awareness Inventory upitnik, čiji rezultati, uz pomoć postojeće generativne veštačke inteligencije, mogu poslužiti za
 kreiranje prilagođenih preporuka studentima o tome kako da unaprede svoje metakognitivne sposobnosti.Obučeni modeli generativne veštačke
 inteligencije mogu se iskoristiti i za kreiranje novih MKPB modula na osnovu strukture i primera koji se daju kao mustre. Modularnost MKPB i
 otvorenost Moodle platforme pružaju izuzetno široke mogućnosti za dizajn i prilagođavanje, ograničene pre svega znanjem, iskustvom i kreativnošću
 autora.
 Ključne reči: metakognicija, problemski bazirano učenje, veštačka inteligencija

 Uvod: Unapređenje obrazovnog okruženja i podsticanje samostalnog aktivnog učenja studenata, nameće i pitanje razumevanja i razvoja strategija učenja kod studenata.
 Ključnu ulogu u tome ima metakognicija koju možemo definisati kao znanje i regulaciju sopstvenih kognitivnih procesa, odnosno sposobnost da se prate, kontrolišu i planiraju
 aktivnosti povezane sa učenjem i rešavanjem problema. Razvoj modernih tehnologija i korišćenje internet u procesu učenja je jedan od faktora koji utiču na metakognitivne
 sposobnosti. Za procenu metakognitivne sposobnosti koristi se „Upitnik za procenu metakognitivne svesnosti“,(engl. Metacognitive Awareness Inventory – MAI, koji je validiran
 za srpsku populaciju.
 Cilj rada: Ispitati povezanost potrebe interneta u toku studiranja sa komponentama metakognicije. 
Metode rada: Istraživanje je sprovedeno kao studija preseka u oktobru 2024. godine na Medicinskom fakultetu, Univerziteta u Prištini, Kosovska Mitrovica. Obuhvaćeni su svi
 student 3. godine medicine koji su pored klasične nastave iz Medicinske statistike i informatike imali i elektronsko učenje. Nastavni materijali su bili dostupni preko Moodle
 platforme i pripremljeni u vidu metakognitivni problemski baziranih modula u okviru Erazmus + projekta „Razvoj i implementacija metakognitivnih problemski baziranih
 modula u kursevima mešovite nastave u medicinskim naukama“, br. 101082790. Na stranici kursa bila je postavljena i srpska, validirana verzija MAI upitnika uz dodatak
 sociodemografski podataka i pitanja vezanih za proces studiranja. Upitnik je obuhvatao dve komponente. “Znanje o kogniciji”, (sa podkomponentama, deklarativno znanje,
 procedualno znanje, uslovno znanje) i “Regulaciju kognicije” (planiranje, strategija upravljanja informacijama, praćenje učenja i razumevanja, strategija za ispravljanje
 grešaka i evaluacija).
 Upitnik ima ukupno 52 stavke sa odgovorima ocenjenim Likertovom skalom sa 5 nivoa – od 1, „Uvek netačno“ do 5 „Uvek tačno“, a sabiranjem svih stavki u okviru jedne  
subkomponente dobijen je zbirni rezultat za datu potkategoriju metakognicije. Studenti su popunjavali upitnik pre pristupa nastavnim materijalima koji su se nalazili na kursu.
 Rezultati: Istraživanjem je obuhvaćeno 82 studenta, prosečne starosti 20,9±0,9. Ispitivani uzorak je činilo 32,9% osoba muškog i 67,1% ženskog pola, koji su se izjasnili o
 potrebi internet u toku studiranja i  na skali od 1 “malo” do 5 “mnogo”, ocenili da je prosečna potreba za internetom tokom studiranja iznosila 4,4. Veći nivo procedualnog
 znanja je bio povezan sa većom potrebom za internetom tokom studiranja (r=0,289. p=0,008). Pozitivna korelacija potrebe internet je zabeležena i sa svim subkomponentama  
“Regulacije kognicije”, za planiranje (r=0,249; p=0,024), strategiju upravljanja informacijama (r=0,396; p<0,001), praćenje učenja i razumevanja (r=0,316; p=0,004),
 strategiju za ispravljanje grešaka (r=0,275; p=0,012) i evaluaciju (r=0,294; p=0,007). Najača povezanost potrebe internet tokom studiranja je bila sa strategijom upravljanja
 informacijama. Veća potreba korišćenja interneta među studentima  je uticala da uspore sa radom kada naiđu na važne informacije (4,4), fokusiraju se na nove informacije
 (4,3), teže da ih preformulišu svojim rečima (4,4) i povezuju ih sa onim što već znaju (4,4).
 Zaključak: Korišćenje internet tokom studiranja utiče na veći stepen metakognicije i svesnosti studenata da prepoznaju nove i važne informacije. Pomaže im kako da usvoje
 nove informacije, da se na njih fokusiraju, da ih preformulisu i kako da ih povežu sa već postojećim znanjem.
 Ključne reči: Metakognicija, upotreba internet, studenti medicine, MAI

Uvod: Poslednjih godina Gram negativne bakterije (GNB) su najčešći uzročnici infekcija u bolničkoj sredini, naročito multirezistentni sojevi ovih
 bakterija čija prevalenca raste. Među najznačajnijim izolatima su: Klebsiella pneumoniae, Escherichia colli, Enterobacter spp., Pseudomonas
 aeruginosa i Acinetobacter spp.
 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Cilj rada: Cilj ovog rada bio je da se ispita osetljivost 100 sojeva GNB izolovanih kod pacijenata lečenih u bolničkim ustanovama KIM na antibiotike.
 Materijal i metode: Istraživanje je obuhvatilo 100 uzoraka ( urina-55, rana-23, sputum-22) izolovanih tokom četvoromesečnog perioda 2022 godine.
 Rezistencija bakterija ispitana je disk-difuzionom metodom antibiograma, korišćene su preporučene vrednosti EUCAST za enterobakterije.
 Rezultati: U ispitivanim uzorcima dominiraju enterobakterije. Escherichia colli je bila najčešće izolovana iz urina 67,3%, Klebsiella pneumoniae iz
 rane 26% i iz sputuma Proteus spp. 31,8%. Najveća učestalost rezistencije Escherichia colli je bila na baktrim i cefiksin, dok je kod Pseudomonas spp.
 bila na ceftazidin. Rezistencija Klebsiella pneumoniae na meropenem iznosila je 64%. Acinetobacter spp. je najmanja rezistencija ispoljena na
 gentamicin.
 Zaključak: Učestalost pozitivnog nalaza Escherichia colli i Proteus spp. se statistički razlikuju u odnosu na vrstu uzorka, dok Acinetobacter spp. i
 Klebsiella pneumoniae se nije statističko razlikovalo.
 Ključne reči: antibiotici; rezistencija; infekcije; učestalost