Uvod: Na teritoriji Srbije kod ljudi postoji cistična ehinokokoza koju izazivaju dva molekularno slična agensa: Echinococcus granulosus sensu stricto
 kao i E. canadensis. Od decembra 2022. znamo i da postoji kod ljudi infekcija sa E. multilocularis s. alveolaris, uzročnika multilokularne ili alveolarne
 ehinokokoze čoveka. Dijagnoza alveolarne ehinokokoze se obično postavlja na operativnom materijalu, najčešće jetre, koja je operisana pod
 sumnjom na tumor. Zato smatramo važnim da se istaknu razlike između cističnog i multilokularnog ehinokoka na patološkom materijalu. 
Prikaz serije bolesnika: Do sada su potvrđena tri slučaja alveolarne ehinokokoze iz Srema i četiri iz Sandžaka. Prvi i treći slučaj iz Srema sa
 lokalizacijom na jetri su operisani, drugi slučaj je inoperabilan zbog veličine lezije, ali je histološki u biopsiji dokazan ehinokok, a serološki je
 utvrđena multilokularna vrsta. Slučajevi multilokularne ehinokokoze iz Sandžaka takođe su imali lokalizaciju na jetri a dijagnoza je postavljena
 postoperativno. 
Patohistološka analiza izvršena je kod 4 slučaja multilokularne ehinokokoze, dva sa područja Sandžaka i dva iz Srema i komparirana sa serijom
 slučajeva hidatidne ehinokokoze iz rutinske patološke dijagnostike. Patohistološke odlike multilokularne ehinokokoze su, za razliku od cistične,
 brojne male ciste infiltrativnog rasta.
 Zajednička odlika kod cistične i multilokularne ehinokokoze su ehinokokne membrane, koje se prepoznaju kao višeslojne, od paralelno postavljenih
 slojeva. Međutim, membrane kod cističnog ehinokoka su znatno deblje, dok su kod multilokularnog tanke i izuvijane.
 Glavna razlika između ovih vrsta je da cistični ehinokok ima pravilnu jednu ili više cisti koje polako rastu ekspanzivno, dok multilokularni ima jako
 veliki broj malih nepravilnih cisti milimetarske veličine koje ponekad mogu dostići i centimetar, ali to je najčešće rezultat njihovog slivanja dok je
 tip rasta infiltrativni.
 Pericista kod cističnog ehinokoka je debela vezivna membrana, dok je kod multilokularnog izražena destruentna fibroza i opsežne nekroze kako
 parenhima organa, tako i tkiva ehinokoka, pri čemu nastaje jedna ili više većih pseudocisti kolikviranjem nekroze.
 Metastaziranje je registrovano kod jednog slučaja multilokularne ehinokokoze u regionalni limfni čvor jetre, kao i radiološki suspektna metastaza u
 plućima.
 Kod sva četiri slučaja multilokularne ehinokokoze morfološka dijagnoza je potvrđena molekularnim metodama. Kod jednog drugog slučaja
 ehinokokoze kičmenog stuba, odnosno paravertebralne muskulature, morfološka dijagnoza vrste ehinokoka nije bila sigurna, ali je molekularna
 analiza dokazala cističnu ehinokokozu.
 Zaključak: Tri humana slučaja do sada su dokazana iz regiona Srema, gde je 2016. godine dokazana enzootija multilokularne ehinokokoze kod lisica i
 šakala. Prvi slučaj humane multilokularne ehinokokoze iz Sandžaka objavljen je 2022. godine, mada u radu nije navedena tačna vrsta ehinokoka.
 Time je otklonjena prva zabluda da humanih slučajeva multilokularne ehinokokoze nema u Srbiji. Druga zabluda bila je da nikada ne postoji
 formiranje protoskoleksa kod humanih slučajeva multilokularne ehinokokoze. Od četiri pacijenta, kod jednog su nađeni protoskoleksi, mada je
 morfološka i molekularna dijagnoza multilokularne ehinokokoze potvrđena.

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-ShareAlike 4.0 International License.