Postojeći model obrazovanja kadrova u oblasti uticaja životne sredine na zdravlje čoveka, karakteriše izrazita stručna i sektorska fragmentacija. Umesto da integriše sve
pozitivne aspekte multidisciplinarnosti, interdisciplinarnosti i transdisciplinarnosti, trenutni model često favorizuje uskostručne pristupe. Ova fragmentacija je prisutna
između različitih naučnih i stručnih oblasti - biologije, hemije, poljoprivrede, medicine, inženjerskih nauka, ali i ekonomije, prava i društvenih nauka. U takvom okviru,
stručnjaci iz različitih disciplina često pristupaju problemima isključivo iz perspektive svojih struka, boreći se za „svoj deo kolača“, što rezultira uskim i jednostranim
tumačenjima problema. Ovaj pristup neretko stvara nove izvore sukoba među stručnjacima, jer se različite struke međusobno ne prepoznaju kao komplementarne, već kao
konkurentske, što dodatno otežava efikasno rešavanje složenih problema. Takva fragmentacija je posebno problematična kada je reč o pitanjima životne sredine, jer ona
zahteva celovit pristup. Zdravstveni problemi izazvani faktorima iz životne sredine, kao što su zagađenje, klimatske promene, izloženost štetnim materijama ili
nanočesticama, uticaj socijalnog okruženja itd. ne mogu se adekvatno razumeti i rešavati ako se razmatraju parcijalno, iz ugla samo jedne naučne discipline. Životna sredina
je sveobuhvatan sistem, i sveobuhvatni problemi koji iz nje proističu moraju biti tretirani integrisano - uzimajući u obzir sve relevantne aspekte koji mogu doprineti rešavanju
tih problema. Za realizaciju poslediplomskih studija u ovoj oblasti neophodna je transdiciplinarna saradnja između različitih disciplina, ne samo na nivou razmene
informacija, već kroz aktivno povezivanje i preplitanje različitih metodologija i perspektiva kako bi se došlo do inovativnih i održivih rešenja. Obim različitih rizika po životnu
sredinu i zdravlje čoveka, koji nastaju u savremenom društvu, svakog dana je sve veći. Tako se danas kao glavni faktori uticaja na zdravlje ljudi pojavljuju neki rizici koji pre
samo par godina ili desetina godina nisu ni postojali. Iz istih razloga pristup temi rizika po životnu sredinu i zdravlje čoveka postao je problematičan i u razvijenim zemljama.
U nizu kritičnih situacija nastalih u oblasti zaštite životne sredine i zdravlja čoveka, različite države nisu imale adekvatne odgovore na nastale probleme. Kao na primer u
slučajevima sve češćih vanrednih situacija (poplave, akcidenti u industriji i saobraćaju itd.), aerozagađenja, novih rudarskih postrojenja, COVID, neadekvatne bezbednosti
hrane, zavisnosti od interneta, društvenih kriza itd. Jedan od glavnih razloga tome bio je upravo nedostatak odgovarajućih stručnjaka koji bi na pravi način mogli da sagledaju
ove probleme i ukažu stanovništvu i državnim aparatima kako treba ispravno postupati. Analizom navedenih problema ustanovili smo da postoji potreba da se kroz obrazovni
sistem stvore stručnjaci koji će, usvajanjem transdisciplinarnih znanja, na adekvatan način moći da odgovore svim savremenim izazovima u oblasti zaštite životne sredine i
zdravlja stanovništva. Postojeći obrazovni modeli, u okviru poslediplomske edukacije lekara, nisu u stanju da proizvedu takve stručnjake pa je neophodno sprovesti
transformaciju obrazovnog procesa u ovoj oblasti i to direktnom intervencijom u konceptu učenja usvojen primenom MCPB modula, a kroz primenu problem based blended
learning blocks modula sa integrisanim transdisciplinarnim znanjima(TransBlox), a koji će dopunjavati teorijsku i praktičnu nastavu u okviru Blended learning kurseva na
Moodle platformi. U okviru ovih modula, nakon uvodnog teksta u kojem se postavlja problem i istraživački cilj, svaki naredni korak će uključivati vođena pitanja prilagođena
rešavanju postavljenog problema. Ova pitanja će biti interaktivno dizajnirana, s mogućnošću biranja ponuđenih odgovora ili unošenja odgovora u predviđena polja.
Odgovarajući na vođena pitanja, student će postupno identifikovati ključne komponente koje treba razjasniti i, prateći logičan sled pitanja, učiti kako da sistematski rešava
problem. Korišćenje unapređenih modula omogućuje integraciju transdosciplinarnih znanja u nastavne kurikulume poslediplomskih studija i maksimalnu objektivnost u
praćenju nastave i ocenjivanju, kao i transparentnost i demokratičnost celokupnog nastavnog procesa.
Ključne reči: Transdisdiplinarnost, meta-kognicija, poslediplomsko obrazovanje lekara

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-ShareAlike 4.0 International License.