Međusobna povezanost ljudi, životinja i životne sredine — dodatno pogoršana urbanizacijom, migracijama, klimatskim promenama, sukobima i
prirodnim katastrofama — povećala je učestalost i složenost bioloških pretnji po zdravlje (1). Ovaj narativni pregled sagledava izazove i mogućnosti
primene pristupa јednog zdravlja u nacionalnim i međunarodnim zdravstvenim politikama, naglašavajući njegovu sve veću važnost u prevenciji,
detekciji i odgovoru na javnozdravstvene pretnje.
Tradicionalno usmeren na zoonoze i antimikrobnu rezistenciju, pristup jednog zdravlja danas obuhvata i nezarazne bolesti, ekološke rizike,
bezbednost hrane i vode. Njegovi ključni principi — interdisciplinarna saradnja, holistički dijagnostički pristup, održive prakse, prevencija bolesti i
globalna perspektiva — redefinišu način na koji zdravstveni sistemi treba da sarađuju sa različitim sektorima. Uprkos političkim deklaracijama,
operacionalizacija jednog zdravlja u okviru zdravstvene politike i dalje je otežana (2). Fragmentacija upravljanja, nedostatak integrisanih sistema
nadzora, nedovoljna stručna obuka i ograničena međusektorska saradnja ostaju veliki izazovi (3). Nedovoljna uključenost ovog pristupa u medicinsko
obrazovanje i kliničku praksu dodatno otežava ranu detekciju i koordinisani odgovor na novonastale pretnje. Pandemija COVID-19 dodatno je ukazala
na potrebu za usklađenim delovanjem između aktera iz oblasti ljudskog, veterinarskog i ekološkog zdravlja. Pregled obuhvata primere međunarodnih
inicijativa usmerenih na suzbijanje antimikrobne rezistencije, zoonoza, zanemarenih tropskih bolesti, bolesti koje prenose vektori i uticaja klimatskih
promena na zdravlje. Zajednički akcioni plan SZO, FAO, UNEP i WOAH (2022–2026) (4) definiše šest strateških pravaca delovanja, uključujući
prevenciju zoonoza, bezbednost hrane i integraciju životne sredine. Globalni dokumenti kao što su Međunarodni zdravstveni pravilnik i dokumenti
posvećeni ciljevima održivog razvoja (posebno SDG 3 i SDG 6) pružaju politički okvir za implementaciju pristupa jednog zdravlja (5,6). Takođe, mnoge
zemlje, kao što je i Srbija, obezbeđuju ovaj okvir u nacionalnim dokumentima (7). Izazovi kao što su iracionalna upotreba antibiotika kod ljudi i
životinja, porast bolesti koje prenose vektori usled ekoloških promena, kao i neadekvatna infrastruktura za vodu i sanitarije, ukazuju na potrebu za
jedinstvenim sistemima nadzora i odgovora. To je naročito važno u regionima sa slabijim zdravstvenim sistemima i ranjivim populacijama, gde
zoonotski prelazi predstavljaju nesrazmeran rizik (8).
Zaključak: Unapređenje pristupa jednog zdravlja u politikama zahteva ulaganje u interdisciplinarno obrazovanje, povezivanje kliničke medicine sa
javnim i ekološkim zdravljem, jačanje dijagnostičkih kapaciteta i razmenu podataka, kao i fleksibilne regulatorne okvire. Institucionalizacija Jednog
zdravlja u okviru javnozdravstvenih strategija je ključna za jačanje spremnosti na pandemije, bezbednost hrane i vode, zaštitu životne sredine i
pravičan pristup zdravstvenim uslugama.
Ključne reči: jedno zdravlje, zdravstvena politika, međusektorska saradnja, zoonoze, antimikrobna rezistencija, sistemi javnog zdravlja. 

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-ShareAlike 4.0 International License.