Uvod: Unapređenje obrazovnog okruženja i podsticanje samostalnog aktivnog učenja studenata, nameće i pitanje razumevanja i razvoja strategija učenja kod studenata.
 Ključnu ulogu u tome ima metakognicija koju možemo definisati kao znanje i regulaciju sopstvenih kognitivnih procesa, odnosno sposobnost da se prate, kontrolišu i planiraju
 aktivnosti povezane sa učenjem i rešavanjem problema. Razvoj modernih tehnologija i korišćenje internet u procesu učenja je jedan od faktora koji utiču na metakognitivne
 sposobnosti. Za procenu metakognitivne sposobnosti koristi se „Upitnik za procenu metakognitivne svesnosti“,(engl. Metacognitive Awareness Inventory – MAI, koji je validiran
 za srpsku populaciju.
 Cilj rada: Ispitati povezanost potrebe interneta u toku studiranja sa komponentama metakognicije. 
Metode rada: Istraživanje je sprovedeno kao studija preseka u oktobru 2024. godine na Medicinskom fakultetu, Univerziteta u Prištini, Kosovska Mitrovica. Obuhvaćeni su svi
 student 3. godine medicine koji su pored klasične nastave iz Medicinske statistike i informatike imali i elektronsko učenje. Nastavni materijali su bili dostupni preko Moodle
 platforme i pripremljeni u vidu metakognitivni problemski baziranih modula u okviru Erazmus + projekta „Razvoj i implementacija metakognitivnih problemski baziranih
 modula u kursevima mešovite nastave u medicinskim naukama“, br. 101082790. Na stranici kursa bila je postavljena i srpska, validirana verzija MAI upitnika uz dodatak
 sociodemografski podataka i pitanja vezanih za proces studiranja. Upitnik je obuhvatao dve komponente. “Znanje o kogniciji”, (sa podkomponentama, deklarativno znanje,
 procedualno znanje, uslovno znanje) i “Regulaciju kognicije” (planiranje, strategija upravljanja informacijama, praćenje učenja i razumevanja, strategija za ispravljanje
 grešaka i evaluacija).
 Upitnik ima ukupno 52 stavke sa odgovorima ocenjenim Likertovom skalom sa 5 nivoa – od 1, „Uvek netačno“ do 5 „Uvek tačno“, a sabiranjem svih stavki u okviru jedne  
subkomponente dobijen je zbirni rezultat za datu potkategoriju metakognicije. Studenti su popunjavali upitnik pre pristupa nastavnim materijalima koji su se nalazili na kursu.
 Rezultati: Istraživanjem je obuhvaćeno 82 studenta, prosečne starosti 20,9±0,9. Ispitivani uzorak je činilo 32,9% osoba muškog i 67,1% ženskog pola, koji su se izjasnili o
 potrebi internet u toku studiranja i  na skali od 1 “malo” do 5 “mnogo”, ocenili da je prosečna potreba za internetom tokom studiranja iznosila 4,4. Veći nivo procedualnog
 znanja je bio povezan sa većom potrebom za internetom tokom studiranja (r=0,289. p=0,008). Pozitivna korelacija potrebe internet je zabeležena i sa svim subkomponentama  
“Regulacije kognicije”, za planiranje (r=0,249; p=0,024), strategiju upravljanja informacijama (r=0,396; p<0,001), praćenje učenja i razumevanja (r=0,316; p=0,004),
 strategiju za ispravljanje grešaka (r=0,275; p=0,012) i evaluaciju (r=0,294; p=0,007). Najača povezanost potrebe internet tokom studiranja je bila sa strategijom upravljanja
 informacijama. Veća potreba korišćenja interneta među studentima  je uticala da uspore sa radom kada naiđu na važne informacije (4,4), fokusiraju se na nove informacije
 (4,3), teže da ih preformulišu svojim rečima (4,4) i povezuju ih sa onim što već znaju (4,4).
 Zaključak: Korišćenje internet tokom studiranja utiče na veći stepen metakognicije i svesnosti studenata da prepoznaju nove i važne informacije. Pomaže im kako da usvoje
 nove informacije, da se na njih fokusiraju, da ih preformulisu i kako da ih povežu sa već postojećim znanjem.
 Ključne reči: Metakognicija, upotreba internet, studenti medicine, MAI

Uvod: Poslednjih godina Gram negativne bakterije (GNB) su najčešći uzročnici infekcija u bolničkoj sredini, naročito multirezistentni sojevi ovih
 bakterija čija prevalenca raste. Među najznačajnijim izolatima su: Klebsiella pneumoniae, Escherichia colli, Enterobacter spp., Pseudomonas
 aeruginosa i Acinetobacter spp.
 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Cilj rada: Cilj ovog rada bio je da se ispita osetljivost 100 sojeva GNB izolovanih kod pacijenata lečenih u bolničkim ustanovama KIM na antibiotike.
 Materijal i metode: Istraživanje je obuhvatilo 100 uzoraka ( urina-55, rana-23, sputum-22) izolovanih tokom četvoromesečnog perioda 2022 godine.
 Rezistencija bakterija ispitana je disk-difuzionom metodom antibiograma, korišćene su preporučene vrednosti EUCAST za enterobakterije.
 Rezultati: U ispitivanim uzorcima dominiraju enterobakterije. Escherichia colli je bila najčešće izolovana iz urina 67,3%, Klebsiella pneumoniae iz
 rane 26% i iz sputuma Proteus spp. 31,8%. Najveća učestalost rezistencije Escherichia colli je bila na baktrim i cefiksin, dok je kod Pseudomonas spp.
 bila na ceftazidin. Rezistencija Klebsiella pneumoniae na meropenem iznosila je 64%. Acinetobacter spp. je najmanja rezistencija ispoljena na
 gentamicin.
 Zaključak: Učestalost pozitivnog nalaza Escherichia colli i Proteus spp. se statistički razlikuju u odnosu na vrstu uzorka, dok Acinetobacter spp. i
 Klebsiella pneumoniae se nije statističko razlikovalo.
 Ključne reči: antibiotici; rezistencija; infekcije; učestalost

 Metakognitivni problemski bazirani moduli (MKPB) imaju modularni i fleksibilni dizajn, budući da su koncipirani kao sukcesivno rešavanje problema
 korak po korak usmeravano vođenim pitanjima.Postojeći MKPB moduli trenutno omogućavaju rešavanje problema unutar jedinstvenog formata i
 njihova prva nadogradnja može ići u pravcu kombinovanja različitih medijskih formata, uključujući tekst, slike, zvuk i video, čime se povećava
 angažovanje studenata i podstiče multimodalno usvajanje znanja.Primena algoritama asocijativnog učenja (npr. Apriori, Eclat, FP-Growth) omogućava
 prepoznavanje čestih obrazaca grešaka i veza među koracima u rešavanju problema. U okviru MKPB modula identifikacija obrasca rešavanja problema
 i 
SAŽETAK
 najčešćih grešaka omogućava generisanje personalizovanih preporuka studentima kako da unaprede proceduru rešavanja, a samim tim i svoje
 znanje.Modularnost MKPB u okviru Moodle platforme otvara mogućnost kreiranja transdisciplinarnih modula usmerenih na rešavanje kompleksnih i
 višestepenih problema. U zavisnosti od odabrane teme, moguće je kombinovati više pojedinačnih MKPB modula u zajedničku, povezanu strukturu,
 čime se omogućava transdisciplinarni pristup učenju i rešavanju problema u realnim kontekstima. Ovakav pristup omogućava razvoj višestepenih MKPB
 celina, koje povezuju različite discipline u jedinstveni tok učenja.Kao dodatna podrška metakognitivnom razvoju studenata, može se na početku kursa
 primeniti Metacognitive Awareness Inventory upitnik, čiji rezultati, uz pomoć postojeće generativne veštačke inteligencije, mogu poslužiti za
 kreiranje prilagođenih preporuka studentima o tome kako da unaprede svoje metakognitivne sposobnosti.Obučeni modeli generativne veštačke
 inteligencije mogu se iskoristiti i za kreiranje novih MKPB modula na osnovu strukture i primera koji se daju kao mustre. Modularnost MKPB i
 otvorenost Moodle platforme pružaju izuzetno široke mogućnosti za dizajn i prilagođavanje, ograničene pre svega znanjem, iskustvom i kreativnošću
 autora.
 Ključne reči: metakognicija, problemski bazirano učenje, veštačka inteligencija

Medicinska edukacija zasnovana na simulaciji postala je ključni deo obuke zdravstvenih radnika, koristeći napredne tehnologije kao što su
 kompjuterske simulacije, visoko-verni manekeni i virtuelna realnost. Postoje tri glavne vrste simulacije: simulacija u centrima za simulaciju, „in situ“
 simulacija u stvarnom kliničkom okruženju, i simulacija na daljinu koja koristi digitalne alate za obuku. Simulacioni centri obezbeđuju kontrolisano
 okruženje za vežbanje kliničkih veština, dok „in situ“ simulacija omogućava timovima da vežbaju u svom svakodnevnom radnom okruženju.
 Cilj ovakvog pristupa je poboljšanje kliničkih veština, donošenja odluka i osiguranje bezbednosti pacijenata kroz stvaranje riziko-free okruženja za
 učenje. Učesnici mogu ponavljati scenarije i brzo dobijati povratne informacije, što im pomaže da steknu samopouzdanje u kompleksnim medicinskim
 situacijama. Osim toga, simulaciona medicina podstiče interdisciplinarnu saradnju i poboljšava zadržavanje znanja u poređenju sa tradicionalnim
 metodama obrazovanja.
 Istorijat medicinske simulacije seže unazad do antičkih vremena kada su korišćeni modeli za prikazivanje kliničkih stanja. Moderni pristupi su se
 razvijali kroz decenije, sa posebnim naglaskom na simulaciju kardiopulmonalne reanimacije i širenje na druge specijalnosti. Broj simulacionih centara
 brzo raste, omogućavajući integraciju simulacije u medicinske kurikulume.
 Medicinska edukacija zasnovana na simulaciji omogućava polaznicima da se obučavaju u kontrolisanim uslovima, smanjujući rizik od grešaka koje
 mogu nastati tokom rada sa stvarnim pacijentima. Ovo stvara okruženje u kojem se greške mogu tolerisati i analizirati, čime se povećava poverenje
 između zdravstvenih radnika i pacijenata. Ovaj metod obrazovanja takođe omogućava realističniju obuku u situacijama koje se retko javljaju u praksi.
 Simulacije se mogu izvoditi sa različitim vrstama simulatora, uključujući fantome, standardizovane pacijente i kompjuterske programe. Simulatori se
 klasifikuju prema nameni i vernosti simulacije, od niskih do visokih nivoa vernosti, što utiče na interaktivnost i realnost obuke. Visoko verni simulatori,
 iako skuplji, omogućavaju najrealističnije iskustvo, dok simulacije niske vernosti često imaju niže troškove ali manju interaktivnost.
 Na kraju, simulacija na daljinu je postala važna alternativna metoda, omogućavajući edukaciju velikog broja zdravstvenih radnika u različitim
 lokacijama putem digitalne komunikacije. Ova metoda se pokazala posebno korisnom tokom pandemije COVID-19.
 Zaključujemo da, iako su troškovi često prepreka, entuzijazam i kreativnost mogu omogućiti realizaciju simulacione edukacije i u uslovima
 ograničenih resursa. Razmena iskustava i znanja kroz evropska udruženja može doprineti daljem razvoju simulacione medicine i unapređenju kvaliteta
 medicinske edukacije na našim prostorima.
 Ključne reči: simulacija, medicinska edukacija, studenti medicine

Pozadina: Hronična inflamacija predstavlja centralni patofiziološki mehanizam kako u reumatoidnom artritisu (RA), tako i u postakutnom oporavku
 nakon infarkta miokarda (AIM). Uprkos napretku u farmakoterapiji, raste interesovanje za nefarmakološke intervencije koje mogu modulirati imuni i
 neuroendokrini odgovor. Peloidoterapija, posebno u kombinaciji sa aromaterapijom, može predstavljati bezbjednu i biološki aktivnu opciju sa
 sistemskim efektima.
 Cilj: Procijeniti uticaj 28-dnevnog protokola peloidne terapije i aromaterapije na upalne biomarkere (IL-6, NO, CRP, fibrinogen) i stres-markere
 (kortizol) kod pacijenata sa RA i onih u postakutnoj fazi AIM.
 Metode: Četrdeset i dva pacijenta (20 sa RA, 22 nakon AIM) prošli su dnevni režim peloidne aplikacije i aromaterapije u Institutu „Dr Simo Milošević“
 u Igalu. Biomarkeri su mjereni prije i nakon terapije. Statistička analiza je rađena t-testom za zavisne uzorke (p<0,05).
 Rezultati: Značajno smanjenje IL-6 (RA: −25%, AIM: −14,3%) i NO (RA: −22,6%, AIM: −20%) ukazuje na supresiju inflamatornih i oksidativnih puteva.
 Kod AIM pacijenata uočen je pad kortizola (−10,1%) i porast fibrinogena (+12,7%), što može odražavati reparaciju vaskularnog tkiva. Promjene CRP-a
 nisu bile značajne. RA pacijenti pokazali su izraženu citokinsku supresiju uz stabilne vrijednosti CRP-a i fibrinogena.
 Zaključak: Rezultati ukazuju na biološku efikasnost kombinovane peloidno-aromaterapijske intervencije u redukciji inflamacije i stresa kod dvije
 različite, ali povezanjem mehanizama slične bolesti. Nalazi opravdavaju dalje, kontrolisane studije i integraciju ove terapije u rehabilitacione
 protokole.
 Ključne riječi: peloidoterapija, aromaterapija, inflamacija, reumatoidni artritis, infarkt miokarda

Uvod: Problem orjentisano učenje  je pedagoška strategija za prikazivanje situacija iz stvarnog svijeta i daje smjernice i instrukcije studentima dok
 razvijaju vještine rješavanja problema. Uz pomoć vještačke inteligencije u virtuelnoj stvarnosti omogućava rješavanje slučajeva korišćenjem problem
 orjentisanog algoritma. 
SAŽETAK
 Glavni dio teksta: Virtuelni pacijent je softver koji kroz simulaciju realnih medicinskih slučajeva služi za edukaciju studenata. On omogućava  da se
 sagleda složenost dijagnostičkih procedura kliničkih slučajeva na taj način  što će biti iskorišteni slučajevi iz realne kliničke prakse sa teoretski
 opravdanim diferencijalno –dijagnostičkim dilemama kroz  dinamičnu strukturu slučaja. Korisnici mogu unaprijediti i testirati sposobnost rješavanja
 problema pokušavajući da riješe slučajeve samostalno. Riješavanje slučajeva podrazumijeva obradu anamnestičkih podataka i rezultate ispitivanja
 (istorija bolesti, fizikalni pregled, laboratorijski nalazi), da bi se odredila odgovarajuća dijagnoza i donijela terapijska odluka. Kreiranje „virtuelnog
 pacijenta“  daje mogućnost studentima da samostalno vode pacijenta, od dijagnostike do terapije, da stiču nova saznanja o različitim kliničkim
 oblastima, i da njihov napredak bude kontinuirano praćen  od strane tutora. 
Zaključak: Upotreba problem orjentisanog učenja u virtuelnoj realnosti povećava dostupnost kontinuiranog treninga za student, proširuje spektar
 kliničkih tema,  vježbe se izvode u “virtuelnom”, a samim tim i bezbjednijem okruženju i omogućava  dostupnost pacijenta-“bilo kad i bilo gdje”. 
Ključne rječi: problem orjentisano učenje, virtuelna stvarnost, virtualni pacijent

 Uvod: Tržište dijetetskih suplemenata (DS) i biljnih proizvoda (BP) koje se bavi problemom negativnih efekata stresa na zdravlje populacije kontinuirano raste
 tokom zadnjih nekoliko godina1. Unos ovih proizvoda povećao se naročito tokom pandemije Covid-19 kako bi se stanovništvo zaštitilo od bolesti2. Interesantno je
 da su studenti koji su koristili DS tokom perioda pandemije pokazalii bolje rezultate intrinzičke motivacije u post-Covid periodu, od onih koji to nisu3. Pored
 toga, tokom perioda pandemije uočena je i veča učestalost mentalnih problema povezanih sa stresom (anksioznost, depresija) kod studenata medicine u odnosu
 na opštu populaciju i zdravstvene radnike4. S tim u vezi, literature koja se odnosi na upotrebu ovih preparata u post-pandemijskim okolnostima je jako oskudna. 
Cilj rada: Cilj ovog istraživanja bio je da se ispita i uporedi korišćenje DS i BP za ublažavanje stresa kod studenata medicine pre i nakon pandemije Covid-19.
 Metode rada: Studijom preseka obuhvaćeno je 168 studenata medicine Univerziteta u Prištini, upisanih u šk. 2019/2020 i 157 studenata medicine upisanih u šk.
 2023/2024 godinu. Ispitanici su anketirani putem anonimnog upitnika tokom decembra 2019. (pre-Covid period) i decembra 2023 (post-Covid period). Upitnik je
 koncipiran tako da su ispitanici u pisanoj formi odgovarali na postavljena pitanja. Prvi deo upitnika činila su pitanja o osnovnim karakteristikama ispitanika
 (starost, pol, godina studiranja, mesto življenja, materijalno stanje, kao i njihova ocena sadašnjeg fizičkog i psihičkog zdravlja u odnosu na zdravlje pre
 studiranja). Drugi deo upitnika obuhvatao je pitanja o samoproceni nivoa stresa vezanog za različite aspekte studiranja (opterećenje nastavom, ocene, ispiti,
 komunikacija sa nastavnim kadrom, finansije, život daleko od kuće itd.), ocenu o opštem nivou stresa u trenutku ispitivanja i koliko se dobro nose sa stresom.
 Ispitanici su svoje viđenje stresa procenjivali pomoću Likert-ove i vizuelno-analogne skale. Treći deo upitnika odnosio se na upotrebu DS i BP za ublažavanje
 stresa, uključujući i preparate koje su najčešće koristili u te svrhe.
 Rezultati: Največi broj studenata medicine ocenio je svoj opšti nivo stresa kao blag (post-Covid vs. pre-Covid, 43,3% vs. 48,2%), pri čemu su studentkinje
 prijavile statistički značajno veći nivo stresa u poređenju sa studentima (p=0,006). DS i BP za ublažavanje stresa je koristilo čak 30,6% ispitanika u post-Covid
 periodu, u odnosu na 19,0% studenata pre-Covid-a. Navedene preparate su najviše koristili ispitanici sa samoprocenjenim visokim opštim nivoom stresa u
 trenutku ispitivanja. U post-Covid periodu, studentkinje su češće koristile DS i BP za ublažavanje stresa u odnosu na studente, iako ta razlika nije bila statistički
 značajna (p=0,446). Najčešće korišćeni preparati kod ispitanika u post-Covid periodu su magnezijum (34,7%), ašvaganda (16,3%), valerijana (12,2%), vitamin
 C+vitamin D (10,2%) i čaj od matičnjaka (8,2%). Nasuprot tome, pre-Covid-a, ispitanici su najčešće koristili multivitamine (25%), magnezijum (21,9%),
 magnizijum+vitamin C (15,6%), čaj od nane (12,5%) i multiminerale (9,4%).
 Zaključak: Postojeći rezultati ukazuju da studentkinje medicine prijavljuju veći opšti nivo stresa u odnosu na studente u post-Covid periodu, kao i češću
 upotrebu DS i BP za ublažavanje stresa. Preparati magnezijuma su u samom vrhu popularnih proizvoda za ublažavanje stresa među ispitanicima i pre i posle
 pandermije Covid-19.
 Ključne reči: dijetetski suplementi, bilnji proizvodi, stres, studenti medicine

Prioritet farmakoterapije u trudnoći predstavlja primenu onih lekova čija bezbednost garantuje da korist njihove upotrebe značajno prevazilazi rizik
 izazvan lekom.Sa druge strane, osnovni etički principi kliničke farmakologije nas upozoravaju da se lek može primenjivati u nekoj populaciji samo
 ukoliko su u njoj ispitani i potvrđeni njegova bezbednost i efikasnost. Kako se klasične kliničke studije na populaciji trudnica ne sprovodeiz etičkih
 razloga, saznanja o bezbednosnom profilu leka u trudnoći proizilaze na osnovu rezultata ispitivanja na laboratorijskim životinjama, registara
 pojedinačnih slučajeva primene leka u trudnoći, retrospektivnih i observacionih ispitivanja.
 SAŽETAK
 U cilju sagledavanja bezbednosti upotrebe lekova u trudnoći, nacionalna regulatorna telasu formirala kategorizacije sigurnosti primene lekova u
 trudnoći. Ipak, nedostaci postojećih klasifikacija su posledica činjenice da su kategorije kojima lek pripada primarno utvrđene na osnovu rezultata
 pretkliničkih, a ne na osnovu studija na ljudima. Isto tako, postojeće klasifikacije lekova su često dovodile do zabune i lošeg informisanja o stvarnom
 značenju kategorije i pretpostavljenom riziku za upotrebu leka u trudnoći. 
Zbog toga se od 2015. godine predlaže novi sistem kategorizacije lekova, koji podrazumeva da svi registrovani lekovi treba da imaju sažeti
 prikazdostupnih podataka o bezbednosti primene u trudnoći (PLLR – pregnancy and lactation labeling rule., tj. da se realan bezbednosni profil nekog
 leka u smuslu primene u trudnoći ne može proceniti samo na osnovu pripadnosti nekoj od kategorija u okviru postojećih klasifikacija). 
Bezbednost primene lekova u trudnoći se razmatra sa stanovišta njihovog uticaja na trudnicu, placentu, plod ali i na dužinu i tok trudnoće.
 Organizam trudnice se tokom trudnoće fiziološki menja pod uticajem hormona, zbog čega se menjaju farmakokinetske i farmakodinamske osobine
 lekova. U drugom i trećem trimestru se povećava količina vode, čime se menja distribucija lekova tj. hidrosolubilni lekovi se raspoređuju u većoj
 količini tečnosti i postižu niže koncentracije od očekivanih. Povećanje masnog tkiva trudnice će sa druge strane smanjiti koncentracije liposolubilnih
 lekova.
 Pored farmakokinetike, promenjena je i farmakodinamija tj. odgovor organizma trudnicena lek, kao i osetljivost organa na lekove. Bezbednost
 primene lekova u trudnoći zavisi i od njihovog uticaja na placentu. Izlaganje placente ksenobioticima poput fibrinolitika ili kadmijuma, dovodi do
 odlubljivanja i smrti njenih ćelija, a time i do potencijalno fatalnog ishoda po plod. Štetna delovanja leka na plod uslovljena su lekom i vremenom
 njegove primene. 
Sam plod je najosetljiviji na ksenobiotike, a time i na primenu lekova, u periodu organogeneze – tj. od 20. do 60. dana gestacije, jer je tada najveća
 verovatnoća da primena leka dovede do malformacija ploda. Primenjeni u drugom i trećem trimestru, lekovi najčešće ne dovode do malformacija i
 teratogenog delovanja, ali mogu ispoljiti farmakološka neželjena delovanja na plod i uticati na trajanje trudnoće.
 Na kraju, svaka trudnica ima pravo na adekvatnu terapiju, a iz grupa postojećih lekova za određene indikacije potrebno je odabrati one koji se
 dovoljno dugo nalaze u prometu i za koje smo sigurni da su bezbedni za plod. 
Ključne reči: farmakoterapija u trudnoći, teratogeni rizik, farmakokinetika i farmakodinamija u trudnoći

Mikroelementi, ili elementi u tragovima, predstavljaju grupu minerala koji su neophodni za pravilno funkcionisanje ljudskog organizma, iako se
nalaze u veoma malim količinama. Iako se često koriste različiti vitaminske i multimineralne dodaci, mnogi ne obraćaju dovoljno pažnje na
mikroelemente. Ljudskom organizmu je potrebno oko 72 različita mikroelementa, kako bi bio u stanju da održava svoje fiziološke procese u
ravnoteži. Međutim, većina tih elemenata nije prisutna u dovoljnoj meri u zemljištu ili hrani koju svakodnevno unosimo, zbog čega se često ne
zadovoljavaju potrebe organizma.
Većina mikroelemenata se nalazi u nekim vrstama ribe i morskih plodova. Na primer, mnogi od ovih elemenata, poput joda, selena i cinka, mogu se
pronaći u ribama i plodovima mora. Za osobe koje ne konzumiraju morske plodove, dodatni izvori ovih elemenata mogu biti kvalitetni multimineralni
suplementi. Na taj način, mikroelementi mogu pomoći u očuvanju zdravlja i povećanju fizičkih i mentalnih sposobnosti, naročito među sportistima i
osobama sa intenzivnim fizičkim aktivnostima.
Mikroelementi imaju značajan uticaj na zdravlje organizma. Iako ih unosimo u malim količinama, njihova uloga u biološkim procesima je
neprocenjiva. Na primer, gvožđe je ključno za transport kisika kroz krvotok, a njegov nedostatak može dovesti do umora i smanjene energičnosti.
Nedostatak joda može izazvati probleme sa štitnom žlezdom i mentalnim sposobnostima, dok manjak cinka može ometati imuni sistem i zarastanje
rana. Hrom, sa druge strane, igra ključnu ulogu u metabolizmu glukoze, a njegov deficit može doprineti razvoju dijabetesa tipa 2.
Pored toga, mikroelemenati imaju i dugoročan uticaj na zdravlje, uključujući potencijalnu povezanost sa dužinom života. Neke studije sugerišu da
određeni mikroelementi mogu smanjiti rizik od hroničnih bolesti i usmeriti organizam ka optimalnom funkcionisanju. Na primer, selen se smatra
važnim za zaštitu od oksidativnog stresa, koji može oštetiti ćelije i dovesti do nastanka različitih bolesti. Zbog toga je neophodno obratiti pažnju na
unos mikroelemenata kroz ishranu ili suplemente.
Nažalost, moderna proizvodnja hrane često uključuje metode koje smanjuju količinu mikroelemenata u namirnicama. Procesi poput industrijskog
uzgoja, čuvanja hrane i njene obrade mogu ukloniti mnoge od ovih važnih nutrijenata. Zbog toga je unos kvalitetnih vitaminskih i mineralnih
dodataka postao potreban, kako bi se kompenzovali nedostaci u ishrani i obezbedilo optimalno zdravlje.
Zaključno, mikroelementi igraju nezamenjivu ulogu u zdravlju i fizičkim sposobnostima, a njihov deficit može dovesti do različitih zdravstvenih
problema. S obzirom na to da savremeni načini obrade hrane mogu smanjiti njihov sadržaj, upotreba dodataka postaje važna kompenzacija za
ostvarivanje optimalnog zdravlja.