SAŽETAK
 SAŽETAK
 Uvod: Deltoidni ligament (DL) predstavlja složenu strukturu i najvažniji je medijalni stabilizator talokruralnog (TK) zgloba. Ruptura DL se
 dijagnostikuje kod 40% rotacionih preloma TK zgloba. Nepravilno lečenje rupture DL potencijalno dovodi do hronične nestabilnosti i posttraumatske
 artroze TK zgloba.Decenijama se hirurzi bore sa pitanjem da li je potrebno lečenje rupture DL kod akutnih preloma TK zgloba. Značajan broj tehnika
 je preporučen za lečenje rupture DL.
 Cilj :Da procenimo uspeh – ishod operativnog lečenja akutne rupture DL udružene sa prelomom TK zgloba uzimajući u obzir klinički i radiološki nalaz.
 Materijal i metode: Analiza je umerena na ispitivanje rezultata 32 pacijenata oba pola sa aktuelnom rupturom DL i prelomom TK zgloba lečenih u
 periodu od 2019. do 2022. god. na Klinici za Ortopedsku hirurgiju i traumatologiju Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije u Beogradu.. 
Rezultati: Svi radiografski parametri koji su bili kontrolisani nakon jedne do tri godine lečenja bili su u okviru normalnih graničnih vrednosti,
 definisane za svaki parametar.Objektivni klinički nalaz je sa najvećom verovatnoćom odličan a sa znatno manjom verovatnoćom umeren
 nakonhirurškog lečenja preloma maleolusa i akutne rupture DL
 Diskusija: Smatralo se da je redukcija preloma lateralnog maleolusa ključni element u lečenju preloma TK zgloba.Istorijski gledanoto se postiže
 fiksacijom preloma sa ili bez ligamentne stabilizacije.I danas postoji kontraverze u pogledu određivanja nestabilnosti, optimalne tehnike fiksacije.
 Kod preloma TC zgloba udruženi sa rupturom DL potreba za hirurškim lečenjemakutne rupture kolateralnog unutrašnjeg ligamenta je uvek predmet
 debate.
 Zaključak: Imperativ u lečenju je da se uspostavi normalna anatomija i postigne stabilnostTC zgloba.Posledice mogu biti značajne, uključujući
 hroničnu nestabilnost, rani osteoartritis i rezidualni bol.Na osnovu rezultata zaključili smo da je hirurško lečenje akutne rupture DL korisno u
 smanjenju stope malredukcije.

Nedvosmisleno je dokazano da je glavni pokretač razvoja i širenja rezistencije bakterija na antibiotike: generacionalna i prekomerna upotreba
antibiotika (1). Iako su podaci pokazali da je kod manje od 10% hospitalizovanih i ambulantnih pacijenata s COVID-19 širom sveta dijagnostikovana
sekundarna bakterijska infekcija koja zahteva terapiju antibioticima, procenjuje se da je 75% pacijenata dobilo antibiotik na recept (2-7).
U ovom istraživanju ispitivali smo uticaj pandemije COVID-19 u Crnoj Gori na rezistenciju najčešćih Gram „-“ invazivnih izolata važnih patogena, kao
i patogenih Gram „+“ bakterija na ključne antibiotike, uzimajući u obzir već prisutnu prekomernu upotrebu antibiotika u zemlji (8).
Analizirani su podaci Instituta za javno zdravlje Crne Gore o rezistenciji Gram „-“ invazivnih izolata važnih patogena (Klebsiella pneumoniae,
Escherichia coli) i Gram „+“ bakterija (Staphylococcus aureus, Streptococcus pyogenes) na ključne antibiotike u periodu od 2019. do 2023. godine, te
upoređeni sa podacima Crnogorskog Instituta za lekove i medicinska sredstva o potrošnji antibiotika u predpandemijskim (2019.) i pandemijskim
godinama (2020, 2021 i 2022).
Rezultati su pokazali da je rezistencija Escherichia coli na cefalosporine III generacije porasla sa 38% u 2019. na 67% u 2022. godini. Stopa rezistencije
Klebsiella pneumoniae na fluorohinolone je narasla sa 48% (2019) na 75% (2021), dok se rezistencija na karbapeneme povećala sa 17% (2019) na 47%
(2022). Takođe, zabeležen je porast rezistencije Staphylococcus aureus-a na makrolide sa 11% u 2019. na 18% u 2022. godini. Kod Streptococcus
pyogenes, rast rezistencije na makrolide u 2023. godini bio je na granici statističke značajnosti u poređenju sa 4% u 2019. i 2022. godini. Analiza
potrošnje antibiotika ukazuje da se trend porasta rezistencije kod ispitivanih bakterija može dovesti u vezu s promenama u upotrebi određenih
antibiotika tokom pandemije. Naime, podaci ukazuju da je tokom pandemije COVID-19 porasla ukupna upotreba ceftriaksona (sa 1,03 u 2019. na 2,57
DDD/1000/dan u 2021) i ciprofloxacina (sa 1,74 u 2019. na 2,92 DDD/1000/dan u 2021). U bolničkoj potrošnji zabeležen je porast potrošnje
karbapenema sa 0,05 DDD/1000/dan u 2019. na 0,21 DDD/1000/dan u 2021, a ukupna potrošnja azitromicina je porasla sa 2,59 DDD/1000/dan (2019)
na 6,19 DDD/1000/dan (2022).
Na osnovu prikazanih podataka može se zaključiti da je pandemija COVID-19 izmenila mapu rezistencije važnih patogena na ključne antibiotike u
Crnoj Gori, dodatno podstičući praksu prekomerne i iracionalne upotrebe antibiotika. Ovakav trend rezistencije ukazuje na hitnu potrebu za
razvijanjem sveobuhvatnog nacionalnog programa racionalne upotrebe antibiotika, kako bi se sprečili dalji negativni ishodi i suočavanje sa novim
izazovima. 

COVID-19 se vrlo brzo tokom 2020. godine raširio širom svijeta. Vrlo brzo stručnjaci su zaključili da pacijenti sa pratećim kardiovaskularnim
oboljenjem imaju težu kliničku sliku COVID-19. Takođe su vrlo brzo sagledali da su kardiovaskularna oboljenja i komplikacije COVID-19. Ovaj
pregledni rad ima za cilj da sagleda povezanost COVID-19 sa pojavom kardiovaskularnih bolesti.
Razvoj kardiovaskularnih neželjenih događaja nastaje kao posljedica interakcije između virusa i njegovog receptora, inflamatornih faktora, različitih
oblika stresnog odgovora, hipoksičnog okruženja i primejene lijekova. Analiza literature ukazuje da su najčešće kardiovaskularne komplikacije među
pacijentima hospitalizovanim sa COVID-19 srčana insuficijencija, miokarditis, srčane aritmije i akutni koronarni sindrom. Liratura takođe ukazuje da
je vakcinacija protiv COVID-19 smanjila rizik od srčanih i tromboembolijskih ishoda nakon COVID-19.
Zaključak: COVID-19 je često praćen kardiovaskularnim oboljenjima. Rana identifikacija i praćenje srčanih komplikacija mogu dovesti do povoljnijih
ishoda. Vakcinacija protiv COVID-19 smanjuje rizik od ovih komplikacija
Ključne riječi: pandemija COVID-19, kardiovaskularne komplikacije, vakcine protiv COVID-19 

Efikasno vođstvo u javnom zdravstvu ostaje ključna, ali nedovoljno istražena dimenzija u jačanju zdravstvenih sistema u uslovima ograničenih resursa. Vlada Meghalaje
predviđa tranziciju Regionalnog centra za obuku u oblasti zdravstva i porodične zaštite (RHFWTC) u nodalni centar na državnom nivou za razvoj zdravstvene radne snage. Ova
strateška vizija ima za cilj da osnaži fakultet RHFWTC-a kao ključne donosioce odluka i liderske oslonce u obrazovanju i izgradnji kapaciteta u oblasti javnog zdravlja.
Ostvarivanje ove ambicije zahteva jačanje njihovih kompetencija izvan rutinskog pružanja obuke, posebno identifikujući njihov stil vođstva, emocionalnu inteligenciju,
sistemsko razmišljanje, otpornost i stratešku komunikaciju, između ostalog. Takođe je potrebna međusektorska saradnja sa akademskim institucijama i državnim zdravstvenim
sistemima poput Nacionalne zdravstvene misije (NHM) i kaskada liderskih kompetencija za zdravstvene radnike na nivou lokalnih zajednica i okruga. Program LEAD-PHT
(Obogaćivanje i razvoj liderstva za trenere javnog zdravlja) je osmišljen primenom Kernovog okvira od šest koraka u tri faze, naime, Analiza potreba za obukom: Razvoj i
implementacija kurikuluma i evaluacija. Na ovoj konferenciji fokusiramo se na dizajn i ključne nalaze Analize potreba za obukom (ATP). Ona je sprovedena kao prvi korak u
ovom transformativnom putovanju, koristeći istraživački sekvencijalni mešoviti dizajn metoda. Ovaj dizajn je obuhvatio niz studija: (1) opsežan pregled globalne i nacionalne
literature (2) Detaljne intervjue sa ključnim informatorima i potencijalnim učesnicima radi istraživanja perspektiva zainteresovanih strana; (3) anketu o spremnosti i
samoefikasnosti među nastavnicima RHFWTC i instruktorima okružnih medicinskih sestara (DNI); (4) vežbe mapiranja kompetencija; i (5) validaciju Okvira liderskih
kompetencija i strategija razvoja kurikuluma putem modifikovane e-Delfi tehnike.
Studija je identifikovala nekoliko praznina u istraživanju: ograničene empirijske dokaze o liderskim kompetencijama koje su potrebne zdravstvenim trenerima u Indiji;
odsustvo kontekstualno specifičnih, kulturno odgovornih programa za razvoj liderstva; i nedostatak strukturirane implementacije i evaluacije. Prethodna literatura se
pretežno fokusirala na liderstvo za lekare i službenike srednjeg nivoa, zanemarujući mikrosisteme u kojima se obuka i mentorstvo odvijaju u praksi.
Rezultati ATP su direktno uticali na strukturu, sadržaj i pedagoški pristup konačnog kurikuluma. Ispitanici su identifikovali uočene nedostatke u sistemskom razmišljanju,
međuljudskoj komunikaciji, upravljanju timom i rešavanju problema. Postojala je snažna prednost za strategije iskustvenog učenja kao što su diskusije slučajeva, igranje
uloga, mentorstvo i aktivnosti uz podršku vršnjaka u odnosu na tradicionalne formate predavanja. Ovo je omogućilo davanje prioriteta kompetencijama na osnovu uočenih
potreba i kontekstualne relevantnosti; istovremeno usmeravajući ciljeve u pogledu kompetencija, praćenje i evaluaciju programa. Ova formativna faza je uticala na
zajednički dizajn kurikuluma za liderstvo za trenere javnog zdravlja, zasnovanog na dokazima i kontekstu, relevantnog za druga okruženja sa niskim i srednjim prihodima koja
se suočavaju sa sličnim sistemskim ograničenjima.

Uvod: Ne postoji standardna, operativna definicija nezadovoljenih potreba za zdravstvenom zaštitom koja bi omogućila globalno praćenje i uporedivost između zemalja.
Jedna od definicija je da one predstavljaju razliku između zdravstvenih usluga koje se smatraju neophodnim za određeni zdravstveni problem i usluga koje su stvarno
dobijene.
Uprkos važnosti obezbeđivanja prava ljudi na zdravlje, trenutni načini merenja kvaliteta zdravstvenih usluga ne uključuju merenje nezadovoljenih zdravstvenih potreba. Na
76. Skupštini Svetske zdravstvene organizacije (SZO) (2023.), usvojena je rezolucija kojom se zahteva od generalnog direktora SZO da preispita važnost i izvodljivost
korišćenja nezadovoljenih potreba za zdravstvenim uslugama kao dodatnog indikatora za praćenje univerzalne zdravstvene pokrivenosti, na nacionalnom i globalnom nivou.
Cilj istraživanja je uporedna analiza neostvarenih potreba u populaciji starih u zemljama evropskog regiona, kao i analiza prediktora neostvarenih zdravstvenih potreba
populacije starih u Republici Srbiji (RS).
Metod: Kao izvor podataka korišćeno je EU-SILC (Survey on Income and Living Conditions) istraživanje koje se sprovodi u svim zemljama Evropske unije (EU), kao i podaci iz
Nacionalnog istraživanja zdravlja stanovništva, sprovedenog 2019. godine u RS u populaciji stanovništva 65 i više godina.
Rezultati istraživanja. U 2023. godini, 3,8% ljudi starosti 16 godina i više u EU imalo je nezadovoljene potrebe za lekarskim pregledom ili lečenjem. Iz razloga vezanih za
organizaciju i pružanje zdravstvenih usluga (preskupe usluge, predaleko putovanje ili liste čekanja), 2,4% ljudi u EU je imalo nezadovoljene zravstvene potrebe, a taj udeo se
kretao od 0,1% na Kipru i Malti do 11,6% u Grčkoj i 12,9% u Estoniji.
U EU postoji pozitivna korelacija izmedju starosne dobi i neostvarenih zdravstvenih potreba, ali to nije slučaj u svakoj zemlji pojedinačno.
Primer pozitivne korelacije je Grčka, gde je udeo najstarije dobne grupe sa neostvarenim potrebama bio skoro 30 procentnih poena veći nego udeo najmlađe dobne grupe (16-
44 godina). Suprotnost je Danska gde neostvarene potrebe dominiraju u najmlađoj starosnoj grupi, ali sa mnogo manjim opsegom razlike.
Prema rezultatima poslednjeg Nacinalnog istraživanja zdravlja stanovnika RS, 32% stanovnika starosti 65 i više godina nije ostvarilo potreban oblik zdravstvene zaštite.
Najčešći razlozi neostvarenih potreba su finansijski razlozi, potom liste čekanja, a zatim udaljenost i problemi sa prevozom. Finansijske probleme kao uzrok neostvarenih
potreba u 2013. godini navelo je 16,1% ispitanika starih 65 i više godina i 23,2% u 2019. Uočeni porast broja ispitanika kod kojih je izostala potrebna zdravstvena zaštita usled
finansijskih poteškoća statistički je značajan (p<0,05).
Loše materijalno stanje, muški pol, region Vojvodine i Beograda, loše zdravstveno stanje (samoprocena), prisustvo hroničnog poremećaja zdravlja, nezgode u kući u proteklih
mesec dana, bolovi koji uzrokuju ograničenja u obavljanju uobičajenih aktivnosti, korišćenje usluga dnevne bolnice, hitne medicinske pomoći i usluga tradicionalne medicine,
predstavljaju prediktore neostvarenih zdravstvenih potreba stanovništva starosti 65 i više godina u Republici Srbiji.
Zaključak: Neostvarene zdravstvene potrebe su važan pokazatelj nejednakosti u zdravlju i mogu se koristiti kao dopuna standardnim metodama u proceni nejednakosti na
nacionalnom i lokalnom nivou. One mogu dovesti do lošijih zdravstvenih ishoda, naročito najugroženijeg dela populacije, do visoke zdravstvene potrošnje i gubitka
produktivnosti za pojedince i društvo.
Ključne reči: Neostvarene zdravstvene potrebe, populacija starih, nejednakosti u zdravlju

U savremenom svetu gde se zarazne bolesti šire brže nego ikada, imunizacija ostaje naša najsnažnija odbrana. Vakcinacija je most koji povezuje
iskustva prošlih pandemija sa nadom u budućnost bez epidemija – zasnovana na znanju, solidarnosti i pravovremenoj zaštiti. Međutim, globalne krize
poput pandemije COVID-19, geopolitičkih tenzija i poremećaja u lancima snabdevanja pokazale su koliko su države koje zavise od uvoza vakcina
ranjive, naročito u vanrednim situacijama. U tom kontekstu, koncept „vakcinalne nezavisnosti“ postaje ne samo strateško, već i pitanje nacionalne
bezbednosti.
“Vakcinalna nezavisnost” podrazumeva sposobnost jedne države da razvija, proizvodi i distribuira vakcine za sopstvene potrebe. Osim što omogućava
pravovremen i adekvatan odgovor na izbijanje epidemija, ona doprinosi stabilnosti zdravstvenog sistema, jačanju poverenja građana, ekonomskom
razvoju i naučnoj autonomiji. Institut za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“, sa tradicijom dugom jedan vek, predstavlja stub vakcinalne
bezbednosti Srbije i regiona. Obnova i modernizacija kapaciteta Instituta omogućila je ponovno pozicioniranje Srbije kao značajnog aktera u
regionalnoj vakcinalnoj politici. Tokom poslednjih godina, kroz strateška ulaganja i modernizaciju, Institut je napravio iskorak ka savremenim
biotehnološkim kapacitetima koji omogućavaju brži i efikasniji odgovor na izazove savremenih epidemija. Posebno važan iskorak predstavlja izgradnja
pogona za RNK (iRNK) tehnologiju, čime se Srbija svrstava među retke zemlje koje razvijaju i implementiraju ovu najsavremeniju platformu za
proizvodnju vakcina nove generacije. Ova tehnologija omogućava brzu prilagodljivost u razvoju vakcina protiv novih sojeva virusa, što je od presudnog
značaja u svetu brzih mutacija i pandemijskih pretnji. Pored toga, u okviru Instituta Torlak izgrađena je nova dijagnostička zgrada najvišeg
bezbednosnog nivoa – BSL3, koja omogućava rad sa visoko patogenim mikroorganizmima. Time je značajno ojačan kapacitet za pravovremenu i
preciznu laboratorijsku dijagnostiku zaraznih bolesti, ali i za razvoj i kontrolu bioloških preparata u skladu sa najvišim međunarodnim standardima.
Nacionalna „vakcinalna nezavisnost“ je oslonac zdravstvene bezbednosti svake države. Ona se ne gradi preko noći, već zahteva dugoročnu strategiju,
političku volju i ulaganje u naučno-istraživačku i proizvodnu infrastrukturu. Očuvanje i jačanje institucija poput Instituta Torlak od presudne je
važnosti za osiguranje dostupnosti vakcina, ali i za jačanje međunarodne saradnje i uloge Srbije u globalnim zdravstvenim okvirima.
Ključne reči: vakcine, vakcinalna nezavisnost, Institut Torlak, javno zdravlje, zdravstvena bezbednost, Srbija 

Međusobna povezanost ljudi, životinja i životne sredine — dodatno pogoršana urbanizacijom, migracijama, klimatskim promenama, sukobima i
prirodnim katastrofama — povećala je učestalost i složenost bioloških pretnji po zdravlje (1). Ovaj narativni pregled sagledava izazove i mogućnosti
primene pristupa јednog zdravlja u nacionalnim i međunarodnim zdravstvenim politikama, naglašavajući njegovu sve veću važnost u prevenciji,
detekciji i odgovoru na javnozdravstvene pretnje.
Tradicionalno usmeren na zoonoze i antimikrobnu rezistenciju, pristup jednog zdravlja danas obuhvata i nezarazne bolesti, ekološke rizike,
bezbednost hrane i vode. Njegovi ključni principi — interdisciplinarna saradnja, holistički dijagnostički pristup, održive prakse, prevencija bolesti i
globalna perspektiva — redefinišu način na koji zdravstveni sistemi treba da sarađuju sa različitim sektorima. Uprkos političkim deklaracijama,
operacionalizacija jednog zdravlja u okviru zdravstvene politike i dalje je otežana (2). Fragmentacija upravljanja, nedostatak integrisanih sistema
nadzora, nedovoljna stručna obuka i ograničena međusektorska saradnja ostaju veliki izazovi (3). Nedovoljna uključenost ovog pristupa u medicinsko
obrazovanje i kliničku praksu dodatno otežava ranu detekciju i koordinisani odgovor na novonastale pretnje. Pandemija COVID-19 dodatno je ukazala
na potrebu za usklađenim delovanjem između aktera iz oblasti ljudskog, veterinarskog i ekološkog zdravlja. Pregled obuhvata primere međunarodnih
inicijativa usmerenih na suzbijanje antimikrobne rezistencije, zoonoza, zanemarenih tropskih bolesti, bolesti koje prenose vektori i uticaja klimatskih
promena na zdravlje. Zajednički akcioni plan SZO, FAO, UNEP i WOAH (2022–2026) (4) definiše šest strateških pravaca delovanja, uključujući
prevenciju zoonoza, bezbednost hrane i integraciju životne sredine. Globalni dokumenti kao što su Međunarodni zdravstveni pravilnik i dokumenti
posvećeni ciljevima održivog razvoja (posebno SDG 3 i SDG 6) pružaju politički okvir za implementaciju pristupa jednog zdravlja (5,6). Takođe, mnoge
zemlje, kao što je i Srbija, obezbeđuju ovaj okvir u nacionalnim dokumentima (7). Izazovi kao što su iracionalna upotreba antibiotika kod ljudi i
životinja, porast bolesti koje prenose vektori usled ekoloških promena, kao i neadekvatna infrastruktura za vodu i sanitarije, ukazuju na potrebu za
jedinstvenim sistemima nadzora i odgovora. To je naročito važno u regionima sa slabijim zdravstvenim sistemima i ranjivim populacijama, gde
zoonotski prelazi predstavljaju nesrazmeran rizik (8).
Zaključak: Unapređenje pristupa jednog zdravlja u politikama zahteva ulaganje u interdisciplinarno obrazovanje, povezivanje kliničke medicine sa
javnim i ekološkim zdravljem, jačanje dijagnostičkih kapaciteta i razmenu podataka, kao i fleksibilne regulatorne okvire. Institucionalizacija Jednog
zdravlja u okviru javnozdravstvenih strategija je ključna za jačanje spremnosti na pandemije, bezbednost hrane i vode, zaštitu životne sredine i
pravičan pristup zdravstvenim uslugama.
Ključne reči: jedno zdravlje, zdravstvena politika, međusektorska saradnja, zoonoze, antimikrobna rezistencija, sistemi javnog zdravlja. 

Uvod: Nekrotizirajući fascitis je teška bakterijska infekcija mekih tkiva uključujući i fasciju koja se karakteriše obimnom destrukcijom tkiva. Rano
 prepoznavanje i agresivna terapija sistemskim antibioticima i hirurški debridman rane su standardni tretman. Brojni su dokazi o pozitivnom učinku
 sistema negativnog pritiska u lečenju komlikovanih infekcija rana uključujući nekrotizirajući fascitis.
 Prikaz bolesnika: Bolesnici starosti 46 godina učinjena je klasična histerektomija u cilju lečenja anemijskog sindroma zbog miomatozno izmenjene
 materice. U neposrednom postoperativnom periodu dolazi do razvoja infekcije operativne rane. Započet je antibiotski tretman na koji nije dobijen
 odgovor, dolazi do progresije infekcije i razvoja nekrotizirajućeg fascitisa prednjeg trbušnog zida. Učinjen je opsežan hirurški debridman rane, nakon
 čega je plasiran vakuum sistem u ranu. Isti je menjan nakon 72 sata, u tri navrata, uz postepeno zatvaranje operativne rane pojedinačnim šavovima
 kože i potkožnog masnog tkiva, bez šivenja fascije.
 Zaključak: Terapija negativnim pritiskom u lečenju infekcije operativne rane predstavlja efikasnu i pouzdanu metodu, značajno doprinosi bržem
 izlečenju i konačnom hirurškom zatvaranju rane. 
Ključne reči: nekrotizitajući fascitis, infekcija, rana, negativan pritisak, VAC.

Uvod: Kominutivni prelomi proksimalnog okrajka golenjače predstavljaju pravi izazov lečenja ortopedskih hirurga jer se karakterišu narušavanjem
 arhitektoniike proksimalne tibijalne zglobne površine, lezijama meniskusa, čestim rupturama ukrštenih i bočnih ligamenata kolena. Sve ovo i pored
 svih preduzetih mera hiruškog lečenja, može ostaviti manje ili više trajne posledice na funkciju kolenog zgloba. Zato, pravilan odabir metode
 hiruškog lečenja, dobra preoperativna procena i priprema, bitan su faktor u postizanju dobrih postoperativnih funkcionalnih rezultata. 
Cilj rada: Analiza koštanog srastanja i funkcionalnog oporavka pacijenata sa kominutivnim prelomima proksimalne tibije primenom transosealne
 osteosinteze.
 Materijal i metode: Ova retrospektivno prospektivna studija je uključila 120 pacijenata i kliničke karakteristike pacijenata su procenjivane tokom
 desetogodišnjeg perioda evaluacije od 2011-2021 god. koristeći sledeće instrumente: Gustillo-Anderson, Shatzker i AO/OTA klasifikacione metode.
 Koštani rezultati srastanja su procenjivani koristeći Asociation of the study and application of the method of Ilizarov (ASAMI) protocol, Checketts
Otterburn klasifikacija (pojava infekcija oko igala aparata), Knee ROM, Kujala Score - za procenu prednjeg kolena i Visual Analog Scale (VAS).
 Prosečni funkcionalni oporavak je određen pomoću modifikovanog evaluacionog sistema po Karlstrom-Olerudu. Beležene su sve propratne
 komplikacije.
 Rezultati: Zabeležena je kompletna sanacija svih preloma. Ilizarovi aparati su mogli biti uklonjeni bez anestezije nakon 16 nedelja (prosečno 12-21
 nedelje) za tip IV preloma, a za tip V-VI 18 nedelja (prosečno 15-26 nedelja) nakon operacije. Prema ASAMI koštanim rezultatima imali smo
 devedeset tri odličnih (78%) rezultata, četrnaest (12%) dobrih, osam (6%) solidnih i 5 (4%) loših. Analiza podataka na temelju funkcionalnog
 evaluacijskog sistema po Karlstrom-Olerudu u ovom istraživanju pokazala je prosek od 24.7 nakon šest mjeseci, što predstavlja oporavak.
 Funkcionalni oporavak 12 meseci nakon operacije pokazao je zadovoljavajući oporavak sa prosečnom vrednosti do 27.7, gde je prosečna vrednost
 skora do 29.8 zabeležena na poslednjoj kontroli i ukazivala na dobar funkcionalni status. 
Zaključak: Transosealna osteosinteza po Ilizarovu je suveren metod tretmana kominutivnih preloma tibijalnog platoa bez obzira da li je unutrašnja
 fiksacija kontraindikovana ili ne.
 Ključne reči: Ilizarova tehnika, transosealna osteosinteza, funkcionalni rezultati, prelomi tibijalnog platoa, ASAMI. 

Uvod Komplikacije se javljaju u svim vrstama hirurgije, pa i u hirurgiji paratiroidnih žlezdi (PTŽ). O rezidualnom hiperparatiroidizmu (HPT) govori se
 onda kada je do ponovne hiperprodukcije paratiroidnog hormona (PTH) praćene hiperkalcemijom došlo odmah ili u toku prvih 6 meseci nakon
 operacije, dok je kod recidivantnog HPT od prethodne operacije do pojave HPT prošlo 6 ili više meseci.
 SAŽETAK
 Cilj Prezentacija rezultata hirurškog lečenja rezidualnog i recidivantnog HPT pacijenata operisanih u Klinici za endokrinu hirurgiju, KCS, Beograd.
 Metode Sprovedena je retrospektivna studija koja je obuhvatila 30 pacijenata operisanih zbog rezidualnog ili recidivantnog HPT, u periodu od 2009.
 do 2020. godine, otkrivenih laboratorijskim analizama ili lokalizacionom dijagnostikom, a potvrđenih definitivnim patohistološkim (PH) nalazom.
 Podaci su dobijani uvidom u elekronsku bazu, istorijama bolesti i uvidom u definitvni PH nalaz. U studiji su analizirane sledeće varijable: pol, godine
 života, inicijalna operacija u sekundarnoj ustanovi, vreme proteklo od inicijalne operacije do reoperacije, lokalizaciona dijagnostika (UZ,
 scintigrafija), intraoperativni nalaz (adenom, hiperplazija, karcinom), lokalizacija PTŽ, udruženost sa operacijom štitaste žlezde, veličina, težina i
 volumen PTŽ, preoperativne i postoperativne vrednosti kalcijuma (Ca), fosfora (PO4) i PTH i njihovi međusobni odnosi, PH nalaz. Statističke hipoteze
 testirane su na nivou statističke značajnosti od 0,05.
 Rezultati Rezidualni i recidivantni HPT su se češće javljali kod žena u odnosu na muškarce (4:1), sa prosečnom starošću 57,5±13,7 godina.
 Najzastupljeniji simptomi su od strane muskulo-skeletnog sistema (86,7%), a pacijenti su podvrgavani operaciji samo PTŽ (56,7%) ili i štitaste žlezde
 (43,3%). Prosečno vreme od inicijalne operacije do reoperacije kod rezidualnog HPT bilo je 5,1 mesec, dok je kod recidivantnog iznosilo 59,8 meseci.
 Prosečna vrednost PTH pre operacije iznosila je 506,3 pg/ml (opseg, 88,0-2030,0), postoperativno 88,9 pg/ml (opseg, 3,0-913,0)(p<0,001). Vrednosti
 Ca preoperativno bile su u rasponu od 2,0-3,4 mmol/l, sa prosečnom vrednošću 2,8mmol/l, postoperativno od 1,7-3,0 mmol/l, sa prosečnom
 vrednošću 2,4mmol/l (p<0,001). Prosečne vrednosti PO4 pre operacije bile su 0,9 mmol/l (0,4-2,5), postoperativno 1,1 mmol/l (0,5-2,0)(p=0,007). U
 normalnoj poziciji nalazilo se 80% žlezdi. Nalazi UZ i scintigrafije bili su u korelaciji sa intraoperativnim nalazom u 63,3%, odnosno 73,3% pacijenata.
 Najčešći uzroci rezidualnog ili recidivantnog HPT bili su adenom i hiperplazija (70%:30%), uz prosečnu težinu PTŽ 424,6 mg (95%CI, 145,9-703,3),
 veličinu 2,3 cm (95%CI, 2,0-2,5) i volumen 1274,0 mm3 (95%CI, 814,3-1733,8).
 Zaključak Uprkos izuzetnom napretku u identifikaciji PTŽ, modalitetima preoperativne lokalizacione dijagnostike i hirurškom lečenju, rezidualni i
 recidivantni HPT se i dalje javljaju kao komplikacije nakon operacije HPT. Najsigurnije lečenje je uspešna inicijalna operacija. Poznavanje
 embriologije i anatomije paratiroidnih žlezdi i iskustvo hirurga su presudni za operativni uspeh tokom početne i reoperativne paratiroidne hirurške
 eksploracije. To podrazumeva i posedovanje operativne evidencije i histoloških izveštaja sa prethodnih operacija.
 Ključne reči: rezidualni HPT, recidivantni HPT, paratiroidni hormon, kalcijum, fosfor.