Uvod. U svrhu što boljeg razumevanja kompleksnog imunskog odgovora kod kritično obolelih i povređenih pacijenata sa sekundarnom sepsom
 ispitivani su brojni pro-inflamatorni i anti-inflamatorni medijatori sa često kontradiktornim rezultatima istraživanja. I dalje je u fokusu istraživanja
 uticaj osnovnog oboljenja koje je prouzrokovalo sepsu, kao i uticaj vrste mikrobiološkog uzročnika na imunski odgovor kritično obolelih i povređenih.
 Takođe se i dalje intenzivno proučava povezanost imunskog odgovora sa preživljavanjem ove populacije pacijenata.
 Cilj: Na osnovu nivoa pro- i anti- inflamatornih medijatora kod kritično obolelih pacijenata sa sekundarnom sepsom utvrditi da li se profil citokina
 razlikuje u odnosu na vrstu bakterijskog proutzrokovača i da se proceni prognostička vrednost u odnosu na ishod. Mera ishoda bila je bolnički
 mortalitet. 
Metode: Uzorci krvi za određivanje citokina uzeti su od 125 kritično obolelih pacijenata sa potvrđenom teškom sekundarnom sepsom porekla
 pankreatitisa, peritonitisa i teške traume, koji su primljeni na lečenje u hiruršku jedinicu intenzivne terapije. Određene su koncentracije pro
inflamatornih TNFα, IL1α, IL1β, INFµ, IL-6, IL-8, IL-12 р70, IL-17А, IP-10 INFᵧ- MCP-1, MIP1α и MIP1β i anti-inflamatornih medijatora IL-4, IL-10, IL-13,
 IL-27, IL-31 и IL-33 u tri vremenska perioda: na dan prijema-prvi dan, a potom trećeg i petog dana. Standardnim mikrobiološkim ispitivanjima
 određena je vrsta bakterijskog prouzrokovača. 
Rezultati: Značajne razlike u koncentracijama citokina u pogledu prirode bakterijemije ustanovili smo kod svih pro-inflamatornih i anti-inflamatornih
 citokina, osim IL-8, u trećem danu merenja. Najniže koncentracije citokina su izmerene kod pacijenata sa polimikrobnom hemokulturom.Jedini
 značajan prediktor letalnog ishoda u petom danu merenja bio je IL-17А, AUR ROC 0,665 (95% interval poverenja 0,519-0,791, р=0,034) sa
 sekundarnom sepsom kao komplikacijom peritonitisa. 
Zaključci: Prema vrsti bakterijskog prouzrokovača utvrdili smo da su najniže koncentracije citokina bile kod pacijenata sa polimikrobnom
 hemokulturom. IL-17A je dobar prediktor ishoda kod sekundarne sepse koja je nastala kao komplikacija peritonitisa. Niska koncentracija IL-17A kod
 pacijenata sa septičkim peritonitisom predviđa letalni ishod u prvom danu merenja. Nasuprot tome, koncentracije ostalih citokina korelirale su sa
 ishodom tek petog dana merenja i bile veće kod preživelih u odnosu na umrle. 
Ključne reči: citokini, sepsa, hemokulture, kritično oboleli, ishod

Uvod: Funkcionalni nevoljni pokreti (FNevP) predstavljaju grupu poremećaja pokreta koji nisu u saglasnosti sa ustanovljenim kliničkim
prezentacijama usled različitih patofizioloških procesa. FNevP dugo su nazivani „psihogenim“ neurološkim poremećajima, upućujući na psihološku
osnovu bolesti.
Cilj rada:Cilj ovog istraživanja je ispitivanje aleksitmije i izmenjenog emocionalnog procesuiranja kod bolesnika sa FNevP, kao i faktora koji
doprinose razvoju aleksitmije.
Materijal i metode: Studija je sprovedena na Klinici za neurologiju UKCS. Uključeno je ukupno 40 bolesnika, 21 bolesnik sa dijagnozom FNevP i 19
bolesnika sa „organskim“ nevoljnim pokretima (ONP), tj. sa različitim formama izolovane distonije. Psihijatrijske i opšte kognitivne karakteristike
analizirane su korišćenjem brojnih skala (LEC-5, PHQ-9, HDRS, HARS, SDQ-20, NMSQ, MMSE). Za procenu aleksitmije korišćena je Alexithymia Toronto
Scale sa 20 pitanja (TAS-20). Statistička obrada obuhvatala je standardne metode: deskriptivna statistika, χ2 test, Studentov t‐test, Man-Whitney U
test, bivarijantna korelaciona analiza.
Rezultati: Pacijenti sa FNevP u odnosu na ONP su imali statistički značajno više skorove na skali za aleksitmiju TAS-20 (ukupni skor i podskorovi za
DDF i DIF). Takođe, bolesnici sa FNevP su sa značajno većom učestalošću (47,6%) postizali kriterijum aleksitimije (TAS-20 n>61). Pokazana je
povezanost različitih psihijatrijskih simptoma (anksioznosti, depresivnosti, apatije, nemotornih smetnji) sa stepenom težine aleksitmije u obe
ispitivane grupe. Dodatno, psihijatrijski komorbiditeti, dominantno depresivni poremećaji, kao i viši skorovi psihijatrijskih skala su zabeleženi kod
obolelih od FNevP u odnosu na ONP.
Zaključak: Naši rezultati ukazuju da polovina obolelih sa FNevP ima aleksitmiju, kao i da značajan broj pacijenata ima psihijatrijske komorbiditete i
psihijatrijske simptome što naglašava kompleksnost poremećaja emocionalnog procesuiranja u funkcionalnim neurološkim poremećajima.
Ključne reči: funkcionalni nevoljni pokreti, aleksitmija, depresija, psihijatrijski poremećaji

Trauma predstavlja četvrti vodeći uzrok smrti u svetu.Saobraćajnim traumatizmom smatra se najčešćim(18-25%).Tupu torakalnu traumu ističe visok
 mortalitet(10-25% ukupnog trauma mortaliteta) na mestu nesreće ili u prvih 48h što se dovodi u vezu sa traumom miokarda – kontuzija miokarda i
 povredom velikih krvnih sudova.Kontuzija miokarda tzv. nagnječenje miokarda/„modrica srčanog mišića“ predstavlja nemogućnost adekvatne
 kontraktilne sposobnosti miokarda.Zastupljena je u oko 15% tupe torakalne traume, dok je fraktura sternuma u 10% slučajeva predstavljana kao
 glavni uzrok. Klinička prezentacija i simptomi zavise od mehanizma povređivanja i jačine primenjene sile, ali najčešće i najsličniji su akutnom
 koronarnom događaju-bol u grudima bez propagacije refraktoran na nitroglicerin,nedostatak daha,lupanje preskakanje srca uz nesvestice uz podatak
 tupe traume uvek zahtevaju intenzivan monitoring i trebaju nas uputiti na kontuziju miokarda dok se drugačije ne dokaže.
 Muškarac starosti 55 godina primljen je u intenzivnu negu nakon povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi prevrtanjem motornog vozila tokom
 radnog vremena kao vozač službe hitne pomoći. U momentu prijema svestan, komunikativan, orjentisan rekonstruiše događaj u potpunosti,navodi
 kratkotrajno pomućenje senzorijuma za trenutak nesreće ali bez pratećih subjektivnih tegoba u tom trenutku.Inicijalno hemodinamski
 normotenzivan, srčana radnja ritmična mirna tonovi tiši čujni, respiratorno stabilan žali se na osećaj nedostatka vazduha i bol u grudnom košu pri
 pokušaju dubokog udaha, bez drugih vidljivih povreda. Inicijalni EKG zapis srčana radnja tahikardna, prošireni QRS kompleksi u pravcu BLG.Nakon
 kraće obrade, simptomatske terapije i pripreme urađena je skener dijagnostika po protokolu za traumu – nalaz na endokranijumu, abdomenu i maloj
 karlici uredan dok na grudnom košu uočava se serijska fraktura prednjih okrajaka desno II-VIII rebra, levo II do IX rebra uz dislokaciju fragmenata od
 IV do VII rebra levo.znaci subkutanog emfizema levo. U perikardu znaci pneumoperikarda i pleuralni izliv do 20mm uz minimalni pneumotraks levo. U
 srednjem lobusu i anteriornom segmentu desnog gornjeg lobusa zone “ground glass”denziteta koje idu u prilog kontuziji.
 Po završenoj dijagnostici pacijent se žali na težinu u grudima i nelagodnost, monitorski verifikovana hipotenzija praćena izmenama u EKG zapisu u
 pravcu ST depresija u D1-2 AVL, V3-5 do 1mm. Obzirom da se radi o pacijentu bez prethodne kardiološke anamneze, bez anginoznih tegoba i bez
 ranije izmenjenog EKG zapisa odmah uzeti kardispecifični enzimi koji su pokazali desetostruki porast, uključena simptomatska terapija analgetici,
 antiaritmici i terapija za akutni koronarni dogadjaj.Pozvan internista u hitnu konsultaciju.Urađen ultrazvuk srca(UZ) gde se uočavaju segmentni
 ispadi u kinetici uz hipokineziju donjeg i lateralnog zida,ejekciona frakcija leve komore oko 50% sa minimalnim perikardnim izlivom do 12mm i
 raslojanjem perikarda.U daljem toku zbog postavljanja sumnje na akutni koronarni događaj urađena koronarografija,uredan nalaz sto ukazuje na
 kontuziju miokarda u sklopu tupe torakalne traume.Nakon 48h potpuna normalizacija EKG zapisa,kardiospecifičnih enzima i kliničkih tegoba.Pacijent
 u dobrom opštem stanju otpušten kući sa savetom za kontrolni UZ nakon mesec dana.
 Postavljanje dijagnoze kontuzije miokarda uz nespecifičnu simptomatologiju otežano je nedostatkom idealnog dijagnostičkog testaje teško.Ovo
 navodi na potrebu za razvojem protokola i algoritama pristupa pacijentu kada se posumnja na kontuziju miokarda uz širenje svesti o ovoj dijagnozi
 koja brzim, ciljanim i usmerenim delovanjem ima dobru prognozu i povoljan ishod za pacijenta.
 Ključne reči: tupa torakalna trauma, saobraćajni traumatizam, kontuzija miokarda, perikardni izliv, ultrazvuk srca

Uvod: Oksidacioni stres, stanje neravnoteže između reaktivnih vrsta kiseonika i antioksidacione odbrane, igra značajnu ulogu u nastanku i razvoju
 akutnog koronarnog sindroma (AKS). Doprinosi nestabilnosti plaka, inflamaciji i disfunkciji endotela, što na kraju dovodi do rupture plaka i tromboze,
 obeležja AKS.
 Cilj: Cilj ovog rada bio je da se ispitaju promene u pokazateljima oksidacionog stresa- konjugovanih diena (CD), ukupnih hidroperoksida (TH),
 uznapredovalih oksidacionih produkata proteina (AOPP) i elemenata antioksidacione zaštite – koncentracije ukupnih tiola (TT), aktivnosti superoksid
 dismutaze (SOD) i glutation peroksidaze-3 usled akutne miokardne ishemije  u plazmi pacijenata sa ACS.
 Materijal i metode: Određivane su aktivnosti SOD, GPox-3,  i koncentracije CD, TH, AOPP i TT u plazmi kod 77 pacijenata sa AKS u i upoređene  sa
 vrednostima kod 33 zdrava dobrovoljna davaoca krvi.
 Rezultati: Koncentracija CD (p<0,0001), TH (p<0,0001) i AOPP (p<0,0001) je značajno povećana u plazmi pacijenata sa AKS. Koncentracija TT je bila
 nepromenjena (p=0,8859), aktivnost SOD je smanjena (p<0,0001), i povećana aktivnost GPox-3 (p<0,0001) u plazmi pacijenata sa AKS.
 Zaključak: Intenzitet oksidacionog stresa u plazmi u akutnom koronarnom sindromu je visok i ispoljava se povećanom oksidacionom modifikacijom
 lipida i proteina Nivo antioksidacione zaštite je nedovoljan da bi sprečio oksidacionu modifikaciju lipida i proteina u plazmi u akutnom koronarnom
 sindromu i predstavlja slab odgovor na povećani oksidacioni stres.
 Ključne reči: oksidacioni stres, antioksidaciona zaštita, akutni koronarni sindrom

 Uvod: Medikamentozna terapija je oslonac u lečenju emfizema pluća a hirurško lečenje jedna od metoda izbora u odabranim grupama pacijenata sa
 uznapredovalim emfizemom. Hirurške procedure koje imaju za cilj poboljšanje plućne funkcije, kvaliteta života i preživljavanja kod odabranih
 bolesnika sa emfizemom pluća su: bulektomija, hirurška redukcija plućnog volumena (LVRS) i transplantacija pluća.
 Pacijenti i metode: Urađena je retrospektivna studija, koja je uključila 58 pacijenata sa emfizemom pluća, koji su u toku desetogodišnjeg perioda
 operisani u našoj klinici i praćeni u dvogodišnjem postoperativnom periodu. Zabeležene kliničke karakteristike su FEV1 (forsirani ekspiratorni volumen
 u 1 sekundi), 6-minutni test hodanja (6-MWT), mMRC (modified Medical Research Council) skala za procenu stepena dispneje, indeks telesne mase
 (BMI) i kvalitet života pre i 6. 12 i 24 meseca nakon hirurške intervencije. Zabeležene su sve peri- i postoperativne komplikacije.
 Rezultati: Dobijeni rezultati pokazali su da je svih 58 pacijenta (100%) ostvarilo pozitivan ishod operacije. Kod 19 pacijenata učinjena je bulektomija,
 jednostrana LVRS kod 31, a sekvencijalna obostrana LVRS kod 8 pacijenata. Preovlađivao je muški pol (72,4%). Od 58 analiziranih osoba, skoro svi su
 bili aktivni ili bivši pušači.
 Nakon 6 meseci od operacije došlo je do statistički značajnih poboljšanja u vrednostima FEV1, 6MWT, MMRC, BMI, kvaliteta života sa konstantnim
 padom u 12 i 24 mesecu- najverovatnije zbog progresije HOBP ali su pacijenti i dalje imali značajno poboljšanje FEV1 (210mL/230mL/550mL).
 Prosečni porast parametra 6MWT po grupama 24 meseca od operacije (42,26m/48,61m/43,50m). Nakon operacije prosečni BMI ima trend porasta,
 postoji statistički značajan pad dispneje, 89,5% do 100% pacijenata nije koristilo steroidnu terapiju a 63,2% do 75% pacijenata su se izjasnili, da im je
 kvalitet života bolji ili mnogo bolji. Postoperativne komplikacije su bile: reoperacija (3,4%), srčana aritmija (51,6%), pneumonija (8,6%), subkutani
 emfizem (22,4%), ,,air lekage’’
＞
7 dana (60%), koegzistirаjući kаrcinom plućа (1,72%), mortalitet (0%). Dužina hospitalizacije (9-13 dana, min 5 max
 30).
 Zaključak: U odabranoj populaciji pacijenata, operacija je dovela do značajnog poboljšanja parametara plućne funkcije, kapaciteta za vežbanje i
 kvaliteta života. Tokom perioda od 12 do 24 meseca postoperativno, klinička korist se postepeno smanjivala najverovatnije zbog progresije HOBP.
 Rezultati preoperativno sprovedenih ispitivanja mogli bi da doprinesu identifikaciji bolesnika koji će uz prihvatljiv hirurški rizik, imati korist od
 hirurškog lečenja.
 Кljučne reči: emfizem, operacija smanjenja zapremine pluća, bulektomija, HOBP

 Vanbolnički stečene pneumonijeili pneumonije stečene u zajednici ( CAP – community acquired pneumonia ) su bolesti koje su uzrok čestog
 morbiditeta i mortaliteta.Stopa mortaliteta se kreće preko tri miliona godišnje, što iziskuje blagovremenu dijagnostiku i terapiju, jer predstavljaju
 aktuelan zdravstveni i ekonomski problem.Vanbolnički stečene pneumonije ( CAP ) čine preko 4,5 мiliоnа ambulantnih i hitnih poseta zdravstvenim
 ustanovama.U SAD- u na godišnjem nivou se prijavi 5−10 miliona obolelih, od toga se 1,1 milion leči bolnički.
 SAŽETAK
 Godišnja incidenca pneumonija je 5 do 10 /1000 u mlađih od 65 godina, а u starijoj populaciji 25 do 44/1000. Stopa smrtnosti u mlađih je 1 до 5%, а
 u starijoj populaciji čak 20 do 30%.Pneumonija se javlja u svim životnim dobima i kod osoba oba pola. Definišemo ih као akutnu infekciju donjih
 disajnih puteva, која је stečena u zajednici (community acquired pneumonia - CAP ), bez boravka ili kontakta sa zdravstvenim ustanovama.Najčešći
 uzročnici ovih pneumonija su Streptoccocus pneumonie, Haemophilus influenczae, Mycoplasma pneumoniae, Virusi influence A I B, Corona virus,
 Legionela pmeumonie.
 Klinička definicija vanbolnički stečene pneumonije uključuje pojavu infiltrata na radiografiji pluća (koja se ne može objasniti prisustvom druge
 bolesti), izmenjen auskultatorni nalaz(promena disajnog šuma i/ili pojava inspirijumskih pukota ), uz kašalj ili bar neki od kliničkih simptoma. Kod
 sumnje na pneumoniju trebalo bi da se urade sljedeći laboratorijski nalazi: kompletna krvnu slika (KKS), prokalcitonin, CRP, glicemia,urea, kreatinin,
 transaminaze i elektroliti. Za utvrđivanje atipičnih pneumonija koriste se serološka testiranja. 
Zaključak Rtg snimkom pluća postavlja se konačna klinička dijagnoza pneumonije, utvrđuju se lokalizacija i proširenost infiltrata.Za procenu težine
 pneumonija koristi se bodovni skor Pneumonia Severety Index (PSI ) i CURB – 65. Lečenje pneumonija treba započeti odmah pri postavljanju kliničke
 dijagnoze. Zato je inicijalno antimikrobno lečenje često empirijsko.

Komplikacije regionalne anestezije (RA),izazov i problema anesteziologa. Post duralna punkciona/postspinalna glavobolja smatra se najčešćom, gotovo
 očekivanom. Pulsirajuća glavobolja nakon RA inicijalno okcipitalno uz bol u ramenima i vratu sa difuznim karakterom koju prati mučnina,nagon na povraćanje
 inicijalno se definiše kao postduralna punkciona/postspinalna glavobolja.Da li je uvek tako?
 Trudnica starosti 25 godina primljena je na Odeljenje ginekologije sa akušerstvom radi operativnog završetka trudnoće carskim rezom.Prethodno obavljena
 priprema – laboratorijska obrada, pregled interniste i anesteziologa.Bez ispada u ličnoj anamnezi,prva uredno kontrolisana trudnoća.Negira ranije operativno
 lečenje, negira hronična oboljenja i bolesti od značaja,nepušač.Carski rez indikovan zbog disproporcija karličnih mera i karlične prezentacije ploda.Urađen
 planiran carski rez u uslovima regionalne (spinalne) anestezije.Intraoperativni i postoperativni tok protekao uredno, pacijentkinja otpuštena kući nakon 5 dana
 bez subjektivnih tegoba urednog opšteg statusa.
 10-tog dana od porođaja ponovni prijem u bolnicu sada na odeljenje hirurgije zbog upornog povraćanja , nelagodnosti u trbuhu i izrazite glavobolje koja ne
 menja karakter promenom položaja tela niti se smiruje nakon povraćanja. Potencira glavobolju čeone lokalizacije bez propagacije ali sa smetnjama u vidnom
 polju.Tegobe traju unazad 5 dana krenule su naglo prvo razvojem mučnine i nagona na povraćanje,smetnjama u vidu i bolovima u stomaku potom i razvojem
 glavobolje koja lokalizaciju i karaketer ne menja od početka do hospitalizacije.Uz hirurga nakon kliničkog pregleda i isključivanja akutnog hirurškog oboljenja,
 laboratorijske i ultrazvučne obrade pozvan inicijalno anesteziolog zbog navoda spinalnog bloka unutar 10 dana i potencijalne postspinalne glavobolje,takođe
 obavljena konsultacija ginekologa i neurologa. U nalazu neurologa bez neuroloških ispada osim ispada u perifernom vidu i nemogućnošći izvođenja neuroloških
 proba zbog mučnine i nagona na povraćanje.Uključena inicijalna simptomatska terapija rehidratacija, analgetici i antiemetici i konzilijarno odlučeno da se
 pacijenkinji uradi hitan MSCT endokranijuma.Na MSCT-u od nivoa moždanog stabla sa kranijalnim širenjem ka pinealnoj regiji postkontrasno se uočava
 nehomogena tumorska lezija , lobularnih perifernih kontura , aksijalnog promera 32 x 30mm koji komprimuje 3 moždanu komoru i dovodi do posledičnog
 hidrocefalusa.Levo u nivou talamusa postkontrasno se uočava tumorska lezija lobularnih kontura promera 38x44mm, koja ima se utisak ima kontakt sa opisanom
 lezijom distalno pri čemu obliteriše levu lateralnu komoru.Pacijentkinja hitno upućena na Neurohiruršku kliniku UKC Niš gde je operisana.Postoperativni tok
 protekao uredno nakon čega je planirano dalje lečenje i oporavak.
 Postduralnu punkcionu/postspinalnu glavobolju odlikuje je spektar diferncijalnih dijagnoza, usko povezanih ali različite terapijske strategije:
 meningitis,encephalitis,tenziona,laktaciona i cluster glavobolja,migrena,cerebralna venska tromboza (CVT),eklampsija,subduralni hematom,subarahnoidalna
 hemoragija i intrakranijalna masa.Postduralnu punkcionu/postspinalnu glavobolju uvek treba posmatrati kao moguću komplikaciju i razlog posturalne glavobolje,
 ali ne kao definitivnu dijagnozu posebno kod mlađe populacije- trudnice,gojazni i pacijenati nakon COVID-19. Incidenca tumora mozga opšte populacije je oko
 1% sa značajnim podatkom nespecifične kliničke prezentacije,glavobolja na koju se ne obraća pažnja i podatkom da je svaki tumor mozga maligni svojom
 lokalizacijom bez obzira na patohistološki karakter.Pravovremena,usmerena i ciljana dijagnostika i što ranije uvođenje simptomatske terapije uz definitivno
 zbrinjavanje postulat su u postduralnoj/postspinalnoj glavobolji.
 Ključne reči:regionalna anestezija,spinalni blok,trudnoća,porođaj,postduralna punkciona glavobolja,tumori mozga

UVOD: Težak akutni pankreatitis je oboljenje  praćeno visokim intrahospitalnim mortalitetom koji se kreće u rasponu od 15-35%. Međutim, u odnosu
 na intrahospitalni mortalitet, prema podacima iz literature,u periodu od 12 meseci nakon otpusta iz bolnice smrtnost je dvostruko veća(1,2)Kod
 bolesnika koji su preživeli težak obilk akutnog pankreatitisaona iznosi skoro 70%.
 CILJ: Cilj našeg istraživanja je bio da utvrdimo faktore koji bi mogli da nam pomognu u predviđanju 12 – mesečnog preživljavanja bolesnika sa
 akutnim pankreatitisom. 
METODOLOGIJA: Istraživanje je sprovedeno u KBC Bežaniska kosa i obuhvatilo je ukupno 50 bolesnika oba pola, starijih od 18 godina sa kliničkom
 slikom akutnog pankreatitisa. Za sve ispitanike su sakupljeni demografski, podaci o komorbiditetu, gojaznosti, eventualnom razvoju sepse /ili drugih
 komplikacija, dužini boravka u JIL i na mehaničkoj ventilaciji.Laboratorijski markeri (uključujući CRP i PCT) i skoring sistemi (BISAP, MEWS, Ranson
 iAPACHE II)praćeni su u više vremenskih tačaka (na prijemu, nakon 48h, 72h, 7 dana). Uticaj svih ovih faktora na dvanaestomesečno preživljavaje je
 procenjen pomoću Cox regresione analize. 
REZULTATI: Od ukupno 50 ispitanika intrahospitalni mortalitet je iznosio 16% (8 bolesnika). Preostalih 42 bolesnika koji su doživeli otpust iz bolnice je
 praćeno u periodu od 12 meseci nakon hospitalizacije. Dvanaest meseci nakon otpusta iz bolnice preživela su 37 bolesnika, muškoga pola 19 i
 ženskoga 18. Kod 2 bolesnika uzrok AP je bio alkoholizam, kod 1 nepoznat uzrok  a kod dvoje hiperlipidemija.Bolesnici koji su nakon 12 meseci
 imalismrtni  ishodbili su u grupi od 46-55g i od 66-75g.
 Značajni prediktori preživljavanja 12 meseci nakon otpusta iz bolnice bile su visoke vrednosti BISAP, MEWS, APACHE II skora kao i povišene vrednosti
 PCT i CRP izračunavane u različitim vremenskim tačkama. Prisustvo sepse (p-vrednost long-ranka-0,023, vreme preživljavanja 152.8 dana);
 gojaznost(p-vrednost long-ranka<0.001, vreme preživljavanja 107.9 dana);i teške forme AP(p-vrednost long-ranka-0,002, vreme preživljavanja 96.3
 dana);  je takođe uticalo na kraći životni vek ovih bolesnika.Vrednost MEWS  skora merene u sve četiri tačke, APACHE IInultog dana i nakon 48 h kao i
 Ransom nakon 48h pokazale su dobru prediktivnu vrednost u predviđanju  dugoročnog preživljavanja (<0.001).Od biomarkera zapaljenjaPCT meren
 nakon 48,72 h inakon 7d pokazali su dobru statističku značajnost u dugoročnom preživljavanju (<0.001).Starosna dob je bila nezavisni prediktor
 mortaliteta kod ovih bolesnika
 ZAKLJUČAK: Starije životno doba, povišene vrednosti biomarkera zapaljenja, visoke vrednosti skoring sistema mogu biti korišćeni za predviđanje
 ishoda lečenja kako u ranoj fazi lečenja tako i u proceni dugoročnog preživljavanja.
 KLJUČNE REČI: akutni pankreatitis, dugoročno preživljavanje, skoring sistemi, biomarkeri zapaljenja

Cilj istrazivanja: studije: Istražiti značaj analgezivnog efekta kontinuirane intraoperativne infuzije lidokaina u cilju smanjenja količine ili doze
 opioidnih i ne-opioidnih analgetika u perioperativnom periodu kod pacijenata koji su podvrgnuti korektalnoj operaciji.
 Materijali i metode: U ovoj studiji učestvovalo je trideset pacijenata koji su podvgnuti kolorektalnoj hirurgiji pod opštom anestezijom. 15 pacijenata
 je primilo lidokain (grupa lidokaina - LG) u dozi od 1,5 mg/kg intravenski bolus u trajanju od 10 minuta, nakon čega je usledila infuzija od 1,5
 mg/kg/h IV, 30 minuta pre insuflacije gasa, koja je prekinuta 60 minuta nakon završetka hirurškog zahvata. Druga grupa (kontrolna grupa - GA) je
 postoperativno primala analgeziju u kombinaciji tramadolom i ketorolakom. Za obe grupe korišćen je propofol u dozi od 2–2,5 mg/kg za indukciju
 anestezije, fentanyl 1,5 μg/kg IV za održavanje anestezije i sevofluran 1-2 vol/%, odnos kiseonika i vazduha 1:1. Za intubaciju i održavanje
 relaksacije korišćen je rokuronium u dozi od 0,1-1 mg/kg. Postoperativna ocena bola vršena je korišćenjem vizuelne analogne skale (VAS) od 0 do 10,
 svaka 2 sata do prvog postoperativnog dana, a zatim svaka 4 sata tokom narednih 72 sata. Ako je intenzitet bola bio ≥ 4, započeta je analgezija.  
Praćena je količina primenjenih analgetika, a metabolički odgovor (leukociti, CRP i glukoza) merili su se 3 sata nakon završetka operacije i naredna
 tri dana.
 Rezultati i diskusija: Na prvom merenju, pacijenti iz LG grupe su prema VAS skali imali ocenu bola između 3 i 6 i primili su svoj prvi ketorolak. Od 15
 pacijenata, kod 6 je dodat i tramadol (statistički značajno, p < 0,05). U GA grupi, intenzitet bola prema VAS skali bio je između 5 i 9, a lečen je
 tramadolom. Primena tramadola je značajno smanjena u LG grupi (40%), a u kasnijem periodu tokom kretanja, korišćenje tramadola je značajno
 smanjeno u LG grupi (50 mg ± 25 vs. 200 ± 50). Vrednosti leukocita, CRP i nivoa glukoze u krvi bile su nešto niže u LG grupi, ali razlika nije bila
 statistički značajna.
 Zaključak: Perioperativna kontinuirana intravenska primena lidokaina smanjuje sistemsku upotrebu analgetika u lečenju postoperativnog bola tokom
 kolorektalne laparoskopske hirurgije. Iz tog razloga, ova stara metoda dobija novi pristup.
 Ključne reči: iv primena lidokaina, laparoskopska hirurgija

Perioperativni moždani udar izazov i problem anesteziologa kod potrebe za neodložno operativno lečenje. Odlikuje se visokom stopom morbiditeta i
 mortaliteta . Incidenca je često potcenjena jer neurološki deficit može biti blaži,tranzitorni i teže dijagnostikovan u neodložnom operativnom
 lečenju
 PRIKAZ SLUČAJA Pacijentkinja starosti 75 godina primljena je na odeljenje ortopedske hirurgije zbog otvorenog preloma potkolenice sa dislokacijom
 fragmenta. Inicijalno svesna,komunikativna,hemodinamski i respiratorno stabilna,samostalno daje podatke iz lične anamneze, rekonstruiše događaj i
 navodi osećaj nestabilnosti i vrtoglavice pre povrede.Navodi da leči hipertenziju i da je pre 15 godina bila donor bubrega za blisku srodnicu.Tokom
 preoperativne pripreme dolazi do izmene stanja svesti sa izraženom pospanošću, konfuznošću i slabošću nepovređenog ekstremiteta. Konsultovan
 neurolog i potvrđen neurološki nalaz u pravcu novonastale slabosti ekstremiteta uz izmenu stanja svesti i blage disfazije. Povreda je zahtevala
 neodložno zbrinjavanje–hemostaza, debridment i fiksacija preloma. Ovo je uslovilo odlaganje radiološke obrade-MSCT endokranijuma do operativnog
 zbrinjavanja i potom odluku o daljoj terapiji.U skladu sa opštim stanjem pacijenta,anestezija izbora je bila periferni nervni blok (n.femoralis,
 n.isciadicus i n.saphenus – adductor canal block) pod kontrolom ultrazvuka ( Levobupivakain 0.375% 15ml, Lidocain 1,25% 5ml po nervu).
 Intraoperativno zapažena izraženija pospanost uz stabilne vitalne parametre. U intezivnoj nezi postoperativno uz pospanost, konfuznost uočava se
 afazija i potpuna slabost kontralateralno. Po nalogu neurologa, uključena antiedematozna terapija i urađen MSCT koji potvrđuje ishemični fokus
 fronto-parijetalne lokalizacije. U daljem toku uz antiedematoznu terapiju, profilaksu rekurentne tromboze i ranu rehabilitaciju dolazi do postepenog
 oporavka pacijentkinje.
 ZAKLJUČAK Urgentnost zbrinjavanja otvorenog preloma potkolenice je u velikoj mogućnosti razvoja infekcije – osteomijelitisa. Protokoli predlažu
 zbrinjavanje unutar 6-8h. Iz ugla perioperativnog moždanog udara anestezija može maskirati početne simptome i otežati postavljanje dijagnoze 
značajna smernica u odluci. Memtsoudis i saradnici pokazali su da je opšta anestezija nezavisni prediktor perioperativnog
 moždanog udara u hirurgiji kuka i kolena gerijatrijske populacije. U izboru anestezije strategija je očuvanje cerebralne autoregulacije 
hemodinamska stabilnost. Blok perifernih nerava i postavljanje katetera pruža analgeziju (obrada rane – debridman,hemostaza i dijagnostika),
 operativnu anesteziju, ranu rehabilitaciju, manji broj komplikacija u postoperativnom period, kraći boravak u bolnici i manje troškove lečenja.
 Uvođenje bloka pod kontrolom ultrazvuka omogućava siguran bezbedan blok,manje anestetika i manje potencijalnih komplikacija – intravaskularno
 davanje,oštećenje nerva.
 Ključne reči:periferni nervni blok,perioperativni moždani udar,ultrazvuk,otovreni prelom donjeg ekstremiteta