Uvod:Jedan od najznačajnijih neželjenih dejstava psihotropnih lekova koji se mogu ispoljiti pri interakciji sa drugim lekovima je depresija centralnog
 nervnog sistema. Jaka sedacija kao posledica aditivnog efekta lekova sa sedativnim svojstvima predstavlja ozbiljan problem, naročito kod starijih i
 slabih pacijenata, jer može dovesti do padova ili povreda.Iako se često smatra slabijim i manje značajnim neželjenim efektom psihijatrijskih lekova,
 hipotenzija može biti opasna, a naročito treba biti oprezan kod starijih ljudi. Ona predstavlja aditivni rezultat kombinacije lekova koji imaju
 hipotenzivne efekte, na primer, kombinacija antidepresiva i diuretika, ACE inhibitora itd.
 Cilj ovog istraživanja je da se analiziraju mogući očekivani ishodi potencijalnih značajnih interakcijado kojih može doći primenom politerapije u
 lečenju psihijatrijski oboljenja. 
Metod rada: Podaci koji su analizirani prikupljani su iz istorija bolesti pacijenata koji su hospitalizovani na Klinici za psihijatrijske bolesti “Dr Laza
 Lazarević” u Beogradu u periodu od godinu dana, tokom 2022. godine. 
Rezultati: Najčešći mogući klinički ishod potencijalnih interakcija između lekova Lexicomp® i Medscapes® baze je depresija CNS-a. Dok je prema
 Epocrates® bazi podataka najčešći klinički ishod interakcija bio antiholinergički efekat, depresija CNS-a je bila na drugom mestu. Redosled
 učestalosti ostalih mogućih kliničkih ishoda nije se u velikoj meri razlikovao među bazama, pa su tako prema Lexicomp® i Epocrates® bazi na trećem
 mestu bili kardiovaskularni efekti koji mogu dovesti do promena u krvnom pritisku, frekvenciji i ritmu rada srca.
 Zaključak: Ishodi interakcija zavise od lekova koji stupaju u interakcije, tako da se podaci dobijeni u drugim istraživanjima razlikuju međusobno.
 Tako npr. kod nekih je najviše zastupljena sedacija, zatim produženje QT intervala i hepatotoksičnost, dok je kod drugih najizraženiji
 antiholinergički efekat i produženje QT intervala. Od kliničkog značaja je pratiti u realnom vremenu ishod interakcija, t, mogućnost pojave
 neželjenih evekata interakcija lekova na osnovu preporuka dobijenih pretragom baza podataka lekova.
 Ključne reči: klinički značajne interakcije, psihotropni lekovi, ishodi interakcija

COVID-19 se vrlo brzo tokom 2020. godine raširio širom svijeta. Vrlo brzo stručnjaci su zaključili da pacijenti sa pratećim kardiovaskularnim
oboljenjem imaju težu kliničku sliku COVID-19. Takođe su vrlo brzo sagledali da su kardiovaskularna oboljenja i komplikacije COVID-19. Ovaj
pregledni rad ima za cilj da sagleda povezanost COVID-19 sa pojavom kardiovaskularnih bolesti.
Razvoj kardiovaskularnih neželjenih događaja nastaje kao posljedica interakcije između virusa i njegovog receptora, inflamatornih faktora, različitih
oblika stresnog odgovora, hipoksičnog okruženja i primejene lijekova. Analiza literature ukazuje da su najčešće kardiovaskularne komplikacije među
pacijentima hospitalizovanim sa COVID-19 srčana insuficijencija, miokarditis, srčane aritmije i akutni koronarni sindrom. Liratura takođe ukazuje da
je vakcinacija protiv COVID-19 smanjila rizik od srčanih i tromboembolijskih ishoda nakon COVID-19.
Zaključak: COVID-19 je često praćen kardiovaskularnim oboljenjima. Rana identifikacija i praćenje srčanih komplikacija mogu dovesti do povoljnijih
ishoda. Vakcinacija protiv COVID-19 smanjuje rizik od ovih komplikacija
Ključne riječi: pandemija COVID-19, kardiovaskularne komplikacije, vakcine protiv COVID-19 

Efikasno vođstvo u javnom zdravstvu ostaje ključna, ali nedovoljno istražena dimenzija u jačanju zdravstvenih sistema u uslovima ograničenih resursa. Vlada Meghalaje
predviđa tranziciju Regionalnog centra za obuku u oblasti zdravstva i porodične zaštite (RHFWTC) u nodalni centar na državnom nivou za razvoj zdravstvene radne snage. Ova
strateška vizija ima za cilj da osnaži fakultet RHFWTC-a kao ključne donosioce odluka i liderske oslonce u obrazovanju i izgradnji kapaciteta u oblasti javnog zdravlja.
Ostvarivanje ove ambicije zahteva jačanje njihovih kompetencija izvan rutinskog pružanja obuke, posebno identifikujući njihov stil vođstva, emocionalnu inteligenciju,
sistemsko razmišljanje, otpornost i stratešku komunikaciju, između ostalog. Takođe je potrebna međusektorska saradnja sa akademskim institucijama i državnim zdravstvenim
sistemima poput Nacionalne zdravstvene misije (NHM) i kaskada liderskih kompetencija za zdravstvene radnike na nivou lokalnih zajednica i okruga. Program LEAD-PHT
(Obogaćivanje i razvoj liderstva za trenere javnog zdravlja) je osmišljen primenom Kernovog okvira od šest koraka u tri faze, naime, Analiza potreba za obukom: Razvoj i
implementacija kurikuluma i evaluacija. Na ovoj konferenciji fokusiramo se na dizajn i ključne nalaze Analize potreba za obukom (ATP). Ona je sprovedena kao prvi korak u
ovom transformativnom putovanju, koristeći istraživački sekvencijalni mešoviti dizajn metoda. Ovaj dizajn je obuhvatio niz studija: (1) opsežan pregled globalne i nacionalne
literature (2) Detaljne intervjue sa ključnim informatorima i potencijalnim učesnicima radi istraživanja perspektiva zainteresovanih strana; (3) anketu o spremnosti i
samoefikasnosti među nastavnicima RHFWTC i instruktorima okružnih medicinskih sestara (DNI); (4) vežbe mapiranja kompetencija; i (5) validaciju Okvira liderskih
kompetencija i strategija razvoja kurikuluma putem modifikovane e-Delfi tehnike.
Studija je identifikovala nekoliko praznina u istraživanju: ograničene empirijske dokaze o liderskim kompetencijama koje su potrebne zdravstvenim trenerima u Indiji;
odsustvo kontekstualno specifičnih, kulturno odgovornih programa za razvoj liderstva; i nedostatak strukturirane implementacije i evaluacije. Prethodna literatura se
pretežno fokusirala na liderstvo za lekare i službenike srednjeg nivoa, zanemarujući mikrosisteme u kojima se obuka i mentorstvo odvijaju u praksi.
Rezultati ATP su direktno uticali na strukturu, sadržaj i pedagoški pristup konačnog kurikuluma. Ispitanici su identifikovali uočene nedostatke u sistemskom razmišljanju,
međuljudskoj komunikaciji, upravljanju timom i rešavanju problema. Postojala je snažna prednost za strategije iskustvenog učenja kao što su diskusije slučajeva, igranje
uloga, mentorstvo i aktivnosti uz podršku vršnjaka u odnosu na tradicionalne formate predavanja. Ovo je omogućilo davanje prioriteta kompetencijama na osnovu uočenih
potreba i kontekstualne relevantnosti; istovremeno usmeravajući ciljeve u pogledu kompetencija, praćenje i evaluaciju programa. Ova formativna faza je uticala na
zajednički dizajn kurikuluma za liderstvo za trenere javnog zdravlja, zasnovanog na dokazima i kontekstu, relevantnog za druga okruženja sa niskim i srednjim prihodima koja
se suočavaju sa sličnim sistemskim ograničenjima.

Uvod: Ne postoji standardna, operativna definicija nezadovoljenih potreba za zdravstvenom zaštitom koja bi omogućila globalno praćenje i uporedivost između zemalja.
Jedna od definicija je da one predstavljaju razliku između zdravstvenih usluga koje se smatraju neophodnim za određeni zdravstveni problem i usluga koje su stvarno
dobijene.
Uprkos važnosti obezbeđivanja prava ljudi na zdravlje, trenutni načini merenja kvaliteta zdravstvenih usluga ne uključuju merenje nezadovoljenih zdravstvenih potreba. Na
76. Skupštini Svetske zdravstvene organizacije (SZO) (2023.), usvojena je rezolucija kojom se zahteva od generalnog direktora SZO da preispita važnost i izvodljivost
korišćenja nezadovoljenih potreba za zdravstvenim uslugama kao dodatnog indikatora za praćenje univerzalne zdravstvene pokrivenosti, na nacionalnom i globalnom nivou.
Cilj istraživanja je uporedna analiza neostvarenih potreba u populaciji starih u zemljama evropskog regiona, kao i analiza prediktora neostvarenih zdravstvenih potreba
populacije starih u Republici Srbiji (RS).
Metod: Kao izvor podataka korišćeno je EU-SILC (Survey on Income and Living Conditions) istraživanje koje se sprovodi u svim zemljama Evropske unije (EU), kao i podaci iz
Nacionalnog istraživanja zdravlja stanovništva, sprovedenog 2019. godine u RS u populaciji stanovništva 65 i više godina.
Rezultati istraživanja. U 2023. godini, 3,8% ljudi starosti 16 godina i više u EU imalo je nezadovoljene potrebe za lekarskim pregledom ili lečenjem. Iz razloga vezanih za
organizaciju i pružanje zdravstvenih usluga (preskupe usluge, predaleko putovanje ili liste čekanja), 2,4% ljudi u EU je imalo nezadovoljene zravstvene potrebe, a taj udeo se
kretao od 0,1% na Kipru i Malti do 11,6% u Grčkoj i 12,9% u Estoniji.
U EU postoji pozitivna korelacija izmedju starosne dobi i neostvarenih zdravstvenih potreba, ali to nije slučaj u svakoj zemlji pojedinačno.
Primer pozitivne korelacije je Grčka, gde je udeo najstarije dobne grupe sa neostvarenim potrebama bio skoro 30 procentnih poena veći nego udeo najmlađe dobne grupe (16-
44 godina). Suprotnost je Danska gde neostvarene potrebe dominiraju u najmlađoj starosnoj grupi, ali sa mnogo manjim opsegom razlike.
Prema rezultatima poslednjeg Nacinalnog istraživanja zdravlja stanovnika RS, 32% stanovnika starosti 65 i više godina nije ostvarilo potreban oblik zdravstvene zaštite.
Najčešći razlozi neostvarenih potreba su finansijski razlozi, potom liste čekanja, a zatim udaljenost i problemi sa prevozom. Finansijske probleme kao uzrok neostvarenih
potreba u 2013. godini navelo je 16,1% ispitanika starih 65 i više godina i 23,2% u 2019. Uočeni porast broja ispitanika kod kojih je izostala potrebna zdravstvena zaštita usled
finansijskih poteškoća statistički je značajan (p<0,05).
Loše materijalno stanje, muški pol, region Vojvodine i Beograda, loše zdravstveno stanje (samoprocena), prisustvo hroničnog poremećaja zdravlja, nezgode u kući u proteklih
mesec dana, bolovi koji uzrokuju ograničenja u obavljanju uobičajenih aktivnosti, korišćenje usluga dnevne bolnice, hitne medicinske pomoći i usluga tradicionalne medicine,
predstavljaju prediktore neostvarenih zdravstvenih potreba stanovništva starosti 65 i više godina u Republici Srbiji.
Zaključak: Neostvarene zdravstvene potrebe su važan pokazatelj nejednakosti u zdravlju i mogu se koristiti kao dopuna standardnim metodama u proceni nejednakosti na
nacionalnom i lokalnom nivou. One mogu dovesti do lošijih zdravstvenih ishoda, naročito najugroženijeg dela populacije, do visoke zdravstvene potrošnje i gubitka
produktivnosti za pojedince i društvo.
Ključne reči: Neostvarene zdravstvene potrebe, populacija starih, nejednakosti u zdravlju

U savremenom svetu gde se zarazne bolesti šire brže nego ikada, imunizacija ostaje naša najsnažnija odbrana. Vakcinacija je most koji povezuje
iskustva prošlih pandemija sa nadom u budućnost bez epidemija – zasnovana na znanju, solidarnosti i pravovremenoj zaštiti. Međutim, globalne krize
poput pandemije COVID-19, geopolitičkih tenzija i poremećaja u lancima snabdevanja pokazale su koliko su države koje zavise od uvoza vakcina
ranjive, naročito u vanrednim situacijama. U tom kontekstu, koncept „vakcinalne nezavisnosti“ postaje ne samo strateško, već i pitanje nacionalne
bezbednosti.
“Vakcinalna nezavisnost” podrazumeva sposobnost jedne države da razvija, proizvodi i distribuira vakcine za sopstvene potrebe. Osim što omogućava
pravovremen i adekvatan odgovor na izbijanje epidemija, ona doprinosi stabilnosti zdravstvenog sistema, jačanju poverenja građana, ekonomskom
razvoju i naučnoj autonomiji. Institut za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“, sa tradicijom dugom jedan vek, predstavlja stub vakcinalne
bezbednosti Srbije i regiona. Obnova i modernizacija kapaciteta Instituta omogućila je ponovno pozicioniranje Srbije kao značajnog aktera u
regionalnoj vakcinalnoj politici. Tokom poslednjih godina, kroz strateška ulaganja i modernizaciju, Institut je napravio iskorak ka savremenim
biotehnološkim kapacitetima koji omogućavaju brži i efikasniji odgovor na izazove savremenih epidemija. Posebno važan iskorak predstavlja izgradnja
pogona za RNK (iRNK) tehnologiju, čime se Srbija svrstava među retke zemlje koje razvijaju i implementiraju ovu najsavremeniju platformu za
proizvodnju vakcina nove generacije. Ova tehnologija omogućava brzu prilagodljivost u razvoju vakcina protiv novih sojeva virusa, što je od presudnog
značaja u svetu brzih mutacija i pandemijskih pretnji. Pored toga, u okviru Instituta Torlak izgrađena je nova dijagnostička zgrada najvišeg
bezbednosnog nivoa – BSL3, koja omogućava rad sa visoko patogenim mikroorganizmima. Time je značajno ojačan kapacitet za pravovremenu i
preciznu laboratorijsku dijagnostiku zaraznih bolesti, ali i za razvoj i kontrolu bioloških preparata u skladu sa najvišim međunarodnim standardima.
Nacionalna „vakcinalna nezavisnost“ je oslonac zdravstvene bezbednosti svake države. Ona se ne gradi preko noći, već zahteva dugoročnu strategiju,
političku volju i ulaganje u naučno-istraživačku i proizvodnu infrastrukturu. Očuvanje i jačanje institucija poput Instituta Torlak od presudne je
važnosti za osiguranje dostupnosti vakcina, ali i za jačanje međunarodne saradnje i uloge Srbije u globalnim zdravstvenim okvirima.
Ključne reči: vakcine, vakcinalna nezavisnost, Institut Torlak, javno zdravlje, zdravstvena bezbednost, Srbija 

Međusobna povezanost ljudi, životinja i životne sredine — dodatno pogoršana urbanizacijom, migracijama, klimatskim promenama, sukobima i
prirodnim katastrofama — povećala je učestalost i složenost bioloških pretnji po zdravlje (1). Ovaj narativni pregled sagledava izazove i mogućnosti
primene pristupa јednog zdravlja u nacionalnim i međunarodnim zdravstvenim politikama, naglašavajući njegovu sve veću važnost u prevenciji,
detekciji i odgovoru na javnozdravstvene pretnje.
Tradicionalno usmeren na zoonoze i antimikrobnu rezistenciju, pristup jednog zdravlja danas obuhvata i nezarazne bolesti, ekološke rizike,
bezbednost hrane i vode. Njegovi ključni principi — interdisciplinarna saradnja, holistički dijagnostički pristup, održive prakse, prevencija bolesti i
globalna perspektiva — redefinišu način na koji zdravstveni sistemi treba da sarađuju sa različitim sektorima. Uprkos političkim deklaracijama,
operacionalizacija jednog zdravlja u okviru zdravstvene politike i dalje je otežana (2). Fragmentacija upravljanja, nedostatak integrisanih sistema
nadzora, nedovoljna stručna obuka i ograničena međusektorska saradnja ostaju veliki izazovi (3). Nedovoljna uključenost ovog pristupa u medicinsko
obrazovanje i kliničku praksu dodatno otežava ranu detekciju i koordinisani odgovor na novonastale pretnje. Pandemija COVID-19 dodatno je ukazala
na potrebu za usklađenim delovanjem između aktera iz oblasti ljudskog, veterinarskog i ekološkog zdravlja. Pregled obuhvata primere međunarodnih
inicijativa usmerenih na suzbijanje antimikrobne rezistencije, zoonoza, zanemarenih tropskih bolesti, bolesti koje prenose vektori i uticaja klimatskih
promena na zdravlje. Zajednički akcioni plan SZO, FAO, UNEP i WOAH (2022–2026) (4) definiše šest strateških pravaca delovanja, uključujući
prevenciju zoonoza, bezbednost hrane i integraciju životne sredine. Globalni dokumenti kao što su Međunarodni zdravstveni pravilnik i dokumenti
posvećeni ciljevima održivog razvoja (posebno SDG 3 i SDG 6) pružaju politički okvir za implementaciju pristupa jednog zdravlja (5,6). Takođe, mnoge
zemlje, kao što je i Srbija, obezbeđuju ovaj okvir u nacionalnim dokumentima (7). Izazovi kao što su iracionalna upotreba antibiotika kod ljudi i
životinja, porast bolesti koje prenose vektori usled ekoloških promena, kao i neadekvatna infrastruktura za vodu i sanitarije, ukazuju na potrebu za
jedinstvenim sistemima nadzora i odgovora. To je naročito važno u regionima sa slabijim zdravstvenim sistemima i ranjivim populacijama, gde
zoonotski prelazi predstavljaju nesrazmeran rizik (8).
Zaključak: Unapređenje pristupa jednog zdravlja u politikama zahteva ulaganje u interdisciplinarno obrazovanje, povezivanje kliničke medicine sa
javnim i ekološkim zdravljem, jačanje dijagnostičkih kapaciteta i razmenu podataka, kao i fleksibilne regulatorne okvire. Institucionalizacija Jednog
zdravlja u okviru javnozdravstvenih strategija je ključna za jačanje spremnosti na pandemije, bezbednost hrane i vode, zaštitu životne sredine i
pravičan pristup zdravstvenim uslugama.
Ključne reči: jedno zdravlje, zdravstvena politika, međusektorska saradnja, zoonoze, antimikrobna rezistencija, sistemi javnog zdravlja. 

 Uvod: Konvencionalna medicina, zasnovana na biomedicinskom modelu, tokom 20. i početkom 21. veka postigla je izvanredne rezultate u dijagnostici
 i terapiji brojnih akutnih i urgentnih stanja. Međutim, u savremenim uslovima javnog zdravlja – koje karakteriše porast hroničnih nezaraznih bolesti,
 psihosomatskih poremećaja i degenerativnih oboljenja – sve više dolazi do izražaja ograničenost tog  modela, koji se dominantno oslanja na
 farmakoterapiju i tehnologiju, a u manjoj meri posmatra čoveka
 kao celinu. Kao odgovor na ove izazove, razvija se nova paradigma integrativna medicina – koja ne odbacuje konvencionalne metode, već ih
 dopunjuje validiranim pristupima iz oblasti tradicionalnih i komplementarnih medicinskih sistema. Integrativna medicina predstavlja sistemsku i
 filozofsku nadgradnju klasične biomedicine. Njena suština jeste u spajanju naučno potvrđenih konvencionalnih terapija sa dokazanim praksama poput
 tradicionalne kineske medicine (TKM), ajurvede, akupunkture, fitoterapije, homeopatije, nutricionizma, mind-body medicine i energetske terapije.
 Ovakav pristup omogućava holističko sagledavanje pacijenta kroz sve dimenzije: fizičku, psihološku, emocionalnu, socijalnu i duhovnu. Napredak u
 oblasti sistemske biologije, bioinformatike, kvantne dijagnostike i molekularnog dokinga omogućava dublje razumevanje složenih fizioloških
 interakcija, kao i mehanizama delovanja prirodnih supstanci. Jedan od uspešnih primera integracije takvih principa u savremenu dijagnostičku praksu
 jeste Bi-Digital O-Ring Test (BDORT), koji u kombinaciji sa molekularnim modelovanjem može doprineti ranom otkrivanju i personalizovanom
 tretmanu brojnih funkcionalnih poremećaja. BDORT se pokazao efikasnim u detekciji virusnih infekcija, uključujući HPV, pri čemu je u kliničkim
 evaluacijama postignuta podudarnost sa PCR metodom u više od 75% slučajeva. Pored kliničkog efekta, integrativni model se ističe i po svom etičkom
 potencijalu. Lekar i pacijent ulaze u partnerski odnos, a pacijent se osnažuje da bude aktivni učesnik u očuvanju i unapređenju zdravlja. Ovakav
 pristup podržava preventivu, smanjuje troškove lečenja i doprinosi većem zadovoljstvu kako pacijenata, tako i zdravstvenih radnika.
 Zaključak: Integrativna medicina predstavlja novu medicinsku filozofiju koja objedinjuje naučna dostignuća moderne medicine sa mudrošću
 tradicionalnih sistema lečenja. Neophodni su multidisciplinarni istraživački napori, institucionalna podrška, standardizacija procedura i edukacija
 kadra kako bi se omogućila šira primena ovog modela u svakodnevnoj kliničkoj praksi. Ova paradigma ne donosi samo novi način lečenja, već i novu
 dimenziju razumevanja zdravlja, koja uključuje sve nivoe čovekove egzistencije i pruža osnovu za održiv i human zdravstveni sistem budućnosti.
 Ključne reči: integrativna medicina, TKM, BDORT, filozofija medicine, komplementarne terapije, sistemska biologija, holistički pristup

Cistična fibroza (CF) je autosomno recesivna nasledna bolest koja pogađa više organskih sistema, uključujući respiratorni i gastrointestinalni trakt.
Nastaje kao posledica mutacija CFTR gena koji kodira transmembranski regulator provodljivosti hloridnih jona. Klinička slika obuhvata hronične
plućne bolesti, egzokrinu insuficijenciju pankreasa, malapsorpciju, CF dijabetes, hepatobilijarne poremećaje i visoke koncentracije elektrolita u
znoju. Dijagnoza se postavlja na osnovu znojnog testa i/ili genetske analize, dok je uvođenjem neonatalnog skrininga omogućeno ranije otkrivanje i
započinjanje terapije.
Lečenje CF zahteva multidisciplinarni pristup i obuhvata fizioterapiju, inhalacione lekove, antibiotike, nutritivnu podršku i vitaminske suplemente. U
poslednjoj deceniji postignut je značajan napredak uvođenjem CFTR modulatora – kombinacija korektora i potencijatora, koji omogućavaju ciljani
tretman kod pacijenata sa specifičnim mutacijama.
Cilj rada: Procena efekata savremene modulatorne terapije kod pacijenata sa cističnom fibrozom u Crnoj Gori.
Materijal i metode: U istraživanje su uključeni svi pacijenti iz Crne Gore registrovani u Evropskom registru za CF. Analizirani su demografski podaci,
genotip, znojni test, nutritivni status, plućna funkcija (FEV1), mikrobiološki nalazi, primenjena terapija i komplikacije bolesti. Istraživanje je
sprovedeno uz saglasnost Etičke komisije KCCG i informisani pristanak pacijenata ili njihovih staratelja.
Rezultati: U Crnoj Gori je kod 42 pacijenta (incidenca 1:4500) dijagnostikovana CF, od kojih je 30,9% odraslih. Najveća učestalost registrovana je u
severnom regionu (9,9/100.000). Genetskom analizom identifikovano je 7 mutacija, pri čemu je najčešća F508del (77,38%).
Terapija modulatorima uvedena je kod 39 pacijenata (92,8%), s primenom trostruke kombinacije elexacaftor/tezacaftor/ivacaftor (ETI) od marta
2023. godine za uzrast ≥6 godina, a od jula 2024. i za uzrast 2–5 godina. Nakon godinu dana terapije zabeleženo je prosečno poboljšanje FEV1 od
+26%, a nakon dve godine +25,5%. BMI je porastao za +0,72 nakon prve, odnosno +0,81 nakon druge godine terapije. Prosečna koncentracija hlorida u
znoju smanjena je na 33,5 mmol/l nakon jedne, odnosno 35,1 mmol/l nakon dve godine.
Zaključak: Primena savremenih CFTR modulatora, uz standardni multidisciplinarni pristup, značajno poboljšava respiratornu funkciju i nutritivni
status pacijenata sa CF u Crnoj Gori. Nastavak razvoja terapijskih opcija otvara mogućnost za produženje životnog veka i unapređenje kvaliteta
života obolelih, s težnjom ka postizanju „neograničenog životnog veka“.
Ključne reči: Cistična fibroza, CFTR modulatori, elexacaftor/tezacaftor/ivacaftor, terapijski efekti

Droga se dugo koristila u rekreativne svrhe. Još su Arapski trgovci u 3. veku pre n.e. pušili opijum a Asteci su na sličan način uživali efekat halucinogenih pečuraka.
 Zloupotreba psihoaktivnih supstanci u svetu je u stalnom porastu a više od 40% mladih, u jednom trenutku je konzumiralo nedozvoljene droge.
 Bubrežne komplikacije, kao posledica zloupotrebe droga obuhvataju širok spektar glomerulskih, intersticijalnih i vaskularnih poremećaja. Iako neke psihoaktivne supstance
 deluju direktno nefrotoksično, postoje i drugi mehanizmi koji potenciraju njihovu nefrotoksičnost. Ovi efekti često su hronični i nepovratni ali i akutni sa mogućim oporavkom
 bubrežnih funkcija. 
Heroin ima više nefrotoksičnih komplikacija a jedna od najozbiljnijih je koma uslovljena predoziranjem, koja dovodi do pritiskom indukovanog oštećenja mišića i do
 rabdomiolize, sa konsekventnom hipotenzijom, hipoksijom, acidozom i dehidratacijom. Heroinom indukovana nefropatija se klinički manifestuje nefrotskim sindromom koji
 može da progredira do terminalne faze bubrežne slabosti. Biopsija bubrega u ovakvim slučajevima pokazuje fokalno segmentnu glomerulosklerozu. 
I morfijum može imati direktan efekat na glomerule, izazivajući proliferaciju fibroblasta, smanjujući degradaciju IV tipa kolagena. 
Kokain je alkaloid koji se apsorbuje kroz bilo koju sluzokožu, poluživot mu je 30-90 min, metaboliše se 80-90% a ostatak se izlučuje nepromenjen mokraćom, gde se njen
 metabolit može detektovati za 36-48 sati. Akutno bubrežno oštećenje nastaje nakon upotrebe kokaina i to kao posledica rabdomiolize. Mišićna ishemija je uzrokovana
 produženom vazokonstrikcijom mišićnih arterija. Kokain može izazvati mezangijalnu proliferaciju koja uslovljava fokalno-segmentnu glomerulosklerozu. 
Ekstazi se brzo apsorbuje, dostiže svoj pik za oko 2 sata, metaboliše se u jetri a izlučuje preko bubrega. Neželjeni efekti su gubitak apetita, mučnina, povraćanje, glavobolja,
 trizmus, grčevi ili ozbiljne konvulzije, hiperpireksija, disfunkcija jetre, rabdomioliza, intravaskularna koagulacija i akutna bubrežna insuficijencija. 
Benzodiazepin je oko 70% intravenskih zavisnika koristilo u nekom trenutku svog života. Akutna bubrežna insuficijencija najčešće nastaje nakon nesmotrene intraarterijske
 aplikacije ovog leka koji izaziva ishemiju ekstremiteta, kao rezultat embolizacije i posledičnu rabdomiolizu i mioglobinuriju. 
Neke pečurke mogu izazvati halucinogene efekte nakon ingestije. Nefrotoksična supstanca Orelanin, kao njihov sastavni deo, može zamaskirati nefrotoksični uticaj pa se
 oligurija razvija tek nakon 5-12 dana od njihove upotrebe. Kod nekih pacijenata bubrežna insuficijencija može biti tranzitna a u nekim stanjima može biti ireverzibilna.
 Postoje dokazi da pušenje, kod dijabetičara i hipertenzivaca, ubrzava progresiju bubrežne insuficijencije povećavajući glomerulsku hiperfiltraciju koja se smatra prvom fazom
 u razvoju dijabetesne nefropatije. 
Namerno udisanje rastvarača ispoljava nefrotoksični efekat uticajem na tubulointersticijsku povratnu spregu. Konsekutivna tubulska acidoza mobiliše kalcijum iz kostiju,
 hiperkalciuriju i posledičnu kalkulozu urinarnih puteva.
 Alkohol uslovljava glomerulopatiju koja je histološki identična sa IgA nefropatijom a manifestuje se mikrohematurijom.
 Zloupotreba psihoaktivnih supstanci predstavlja veliki zdravstveni problem, zbog toga bi podizanje svesti o njihovim potencijalnim neželjenim efektima moglo biti od koristi
 kod osoba koje ove supstance koriste po prvi put. Osim zdravstvenih, zloupotreba psihoaktivnih supstanci može povećati i ekonomski teret na fondove zdravstvene zaštite, što
 implicira neophodnost da korisnici psihoaktivnih supstanci imaju potrebu za intenzivnim programima monitoringa i tretmana.
 Ključne reči: zloupotreba, psihoaktivne supstance, bolest bubrega, nefrotoksičnost, komplikacije

Bolesnici s bubrežnom bolešću se suočavaju s povećanim rizikom i od krvarenja kao i od venske i arterijske tromboze. Bolesti bubrega su često
 praćene poremećajima hemostaze. Ovi poremećaji mogu biti posljedica abnormalnosti na nivou primarne hemostaze (najčešče disfuncije trombocita
 i von Willebrandovog faktora (vWF), ali i uskljed komplikacija krvarenja, koja uključuju bolesnike s bubrežnom disfunkcijom, kako one s akutnim
 oštećenjem bubrega, tako i one sa hroničnom bubrežnom bolesti i posebno bolesnike na nekoj od metoda zamjene bubrežne funkcije. 
Poremećaj koagulacije može se javiti kako u bolesnika s akutnim oštećenjem bubrega, tako i u hroničnoj bolesti bubrega. U akutnom oštećenju
 bubrega različiti etiološki uzroci u uremijskom miljeu mogu uticati na nastanak koagulopatije neposrednim ili posrednim djelovanjem na kaskadu
 koagulacije, što može rezultirati hiperkoagulabilnim stanjem, ali i krvarenjem. Iako se često naziva "uremijskim krvarenjem", ono se može pojaviti
 čak i kod bolesnika koji ne pokazuju kliničke simptome ili znakove uremije. Hronična bubrežna slabost 4 i 5 stepena je povezana s promjenama u
 koagulaciji koja pogoduje hiperkoagulabilnom ili protrombotičkom stanju. Poremećena funkcija trombocita značajan je faktor abnormalnog krvarenja
 u bolesnika s niskom jačinom glomerulske filtracije. Povećani rizik od tromboze doprinosi povećano  kardiovaskularnom morbiditetu i mortalitetu u
 ovih bolesnika. 
Trombociti imaju ključnu ulogu u primarnoj hemostazi. Aktivacija trombocita uključuje interakcije između subendotelnog kolagena i receptora
 trombocitnog glikoproteina VI (GPVI), pojačane trombinskom aktivacijom receptora aktiviranih trombocitnom proteazom (PAR4). Uz to cirkulirajući
 von Willebrandov faktor (vWF) učvršćuje kolagen u subendotelnim tkivima preko receptora glikoproteina Ib (GPIb) na trombocitima. Aktivacija
 trombocita dovodi do oslobađanja sadržaja alfa i gustih granula, uključujući adenozin difosfat (ADP) i tromboksan A2, koji su neophodni za dodatno
 regrutisanje trombocita i stvaranje agregata.
 Upravljanje koagulacijom u bolesnika sa bolestima bubrega zahtijeva delikatnu ravnotežu između antikoagulacije i trombotičkog rizika. I u akutnom i
 hroničnom oštećenju bubrežne funkcije ono uključuje procjenu rizika od krvarenja i tromboze i individualiziran pristup. Nažalost, ne postoje precizne
 smjernice za istraživanja i upravljanje, što komplikuje kompleksnost problema. 
Ključne riječi: koagulacija, bolesti bubrega, trombociti