Uvod: Fotostarenje – spoljašnje, prerano starenje kože je kumulativni proces zavisan od ponovljenog ili kontinuiranog izlaganja ultravioletnom (UV)
 zračenju i fototipa kože. UVA (320–400 nm) zračenje se smatra primarnim faktorom fotostarenja. Mehanizam fotooštećenja zasniva se na ekscesivnoj
 produkciji reaktivnih vrsta kiseonika (engl. reactive oxygen species, ROS) i sledstvenom oksidativnom stresu, koji vodi poremećaju fizioloških funkcija
 ćelija kože. Jedan od najvažnijih faktora fotostarenja je oksidativno oštećenje mitohondrija. 
Glavni deo rada: Mitohondrije su esencijalne ćelijske organele uključene u proizvodnju energije i održavanje ravnoteže između proizvodnje ROS-a i
 antioksidativne zaštite. One su glavni intracelularni izvor UV- zračenjem indukovanih ROS-a, koji dovode do oksidativnih oštećenja lipida, proteina,
 jedrove i mitohondrijalne DNK (mtDNK) i pokreću patološke procese kao što su inflamacija, imunosupresija i karcinogeneza. Oksidativnim oštećenjima
 je naročito podložna mtDNK, koja iskazuje i do 15 puta veću stopu mutacija i manje efikasan mehanizam popravke u poređenju sa jedrovom DNK.
 Akumulacija mutacija na mtDNK dovodi do značajne mitohondrijalne disfunkcije, poremećaja na nivou respiratornog lanca, remeti održavanje
 ravnoteže mitohondrijalne dinamike, podstiče apoptozu ćelija, što rezultira fotooštećenjem kože. ROS takođe indukuju aktivaciju serije enzima,
 matriksnih metaloproteinaza (MMP) zaduženih za razgradnju proteina ekstracelularnog matriksa dermisa kože, koji stvaraju platformu za razvoj
 kliničkih znakova fotostarenja, bora, dubokih kožnih nabora i gubitka elasticiteta kože. Histološki, fotoostareli epidermis karakteriše se atipijom
 ćelija, prisustvom diskeratoze, hiperkeratoze, nepravilnim rasporedom pigmentnih granula, promenama u strukturi dermo-epidermalnog spoja.
 Oštećenje i dezorganizacija kolagenih vlakana, gubitak zrelog i smanjnje sinteze novog kolagena, kao i prisustvo solarne elastoze uočavaju na nivou
 dermisa. Primena topikalnih fotoprotektivnih preparata je zlatni standard za prevenciju fotooštećenja kože izazvanih ROS.
 Zaključak: Mitohondrijalna disfunkcija je ključni faktor u patogenezi fotostarenja kože. Razumevanje uloge mitohondrija u fotooštećenju, pruža nam
 uvide u mogućnost razvoja novih metoda prevencije i tretmana fotostarenja kože.
 Ključne reči: mitohondrijalna disfunkcija, mtDNK, ROS, UV zračenje, fotostarenje

 Vanbolnički stečene pneumonijeili pneumonije stečene u zajednici ( CAP – community acquired pneumonia ) su bolesti koje su uzrok čestog
 morbiditeta i mortaliteta.Stopa mortaliteta se kreće preko tri miliona godišnje, što iziskuje blagovremenu dijagnostiku i terapiju, jer predstavljaju
 aktuelan zdravstveni i ekonomski problem.Vanbolnički stečene pneumonije ( CAP ) čine preko 4,5 мiliоnа ambulantnih i hitnih poseta zdravstvenim
 ustanovama.U SAD- u na godišnjem nivou se prijavi 5−10 miliona obolelih, od toga se 1,1 milion leči bolnički.
 Godišnja incidenca pneumonija je 5 do 10 /1000 u mlađih od 65 godina, а u starijoj populaciji 25 do 44/1000. Stopa smrtnosti u mlađih je 1 до 5%, а
 u starijoj populaciji čak 20 do 30%.Pneumonija se javlja u svim životnim dobima i kod osoba oba pola. Definišemo ih као akutnu infekciju donjih
 disajnih puteva, која је stečena u zajednici (community acquired pneumonia - CAP ), bez boravka ili kontakta sa zdravstvenim ustanovama.Najčešći
 uzročnici ovih pneumonija su Streptoccocus pneumonie, Haemophilus influenczae, Mycoplasma pneumoniae, Virusi influence A I B, Corona virus,
 Legionela pmeumonie.
 Klinička definicija vanbolnički stečene pneumonije uključuje pojavu infiltrata na radiografiji pluća (koja se ne može objasniti prisustvom druge
 bolesti), izmenjen auskultatorni nalaz(promena disajnog šuma i/ili pojava inspirijumskih pukota ), uz kašalj ili bar neki od kliničkih simptoma. Kod
 sumnje na pneumoniju trebalo bi da se urade sljedeći laboratorijski nalazi: kompletna krvnu slika (KKS), prokalcitonin, CRP, glicemia,urea, kreatinin,
 transaminaze i elektroliti. Za utvrđivanje atipičnih pneumonija koriste se serološka testiranja. 
Zaključak Rtg snimkom pluća postavlja se konačna klinička dijagnoza pneumonije, utvrđuju se lokalizacija i proširenost infiltrata.Za procenu težine
 pneumonija koristi se bodovni skor Pneumonia Severety Index (PSI ) i CURB – 65. Lečenje pneumonija treba započeti odmah pri postavljanju kliničke
 dijagnoze. Zato je inicijalno antimikrobno lečenje često empirijsko.

 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Uvod: Deltoidni ligament (DL) predstavlja složenu strukturu i najvažniji je medijalni stabilizator talokruralnog (TK) zgloba. Ruptura DL se
 dijagnostikuje kod 40% rotacionih preloma TK zgloba. Nepravilno lečenje rupture DL potencijalno dovodi do hronične nestabilnosti i posttraumatske
 artroze TK zgloba.Decenijama se hirurzi bore sa pitanjem da li je potrebno lečenje rupture DL kod akutnih preloma TK zgloba. Značajan broj tehnika
 je preporučen za lečenje rupture DL.
 Cilj :Da procenimo uspeh – ishod operativnog lečenja akutne rupture DL udružene sa prelomom TK zgloba uzimajući u obzir klinički i radiološki nalaz.
 Materijal i metode: Analiza je umerena na ispitivanje rezultata 32 pacijenata oba pola sa aktuelnom rupturom DL i prelomom TK zgloba lečenih u
 periodu od 2019. do 2022. god. na Klinici za Ortopedsku hirurgiju i traumatologiju Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije u Beogradu.. 
Rezultati: Svi radiografski parametri koji su bili kontrolisani nakon jedne do tri godine lečenja bili su u okviru normalnih graničnih vrednosti,
 definisane za svaki parametar.Objektivni klinički nalaz je sa najvećom verovatnoćom odličan a sa znatno manjom verovatnoćom umeren
 nakonhirurškog lečenja preloma maleolusa i akutne rupture DL
 Diskusija: Smatralo se da je redukcija preloma lateralnog maleolusa ključni element u lečenju preloma TK zgloba.Istorijski gledanoto se postiže
 fiksacijom preloma sa ili bez ligamentne stabilizacije.I danas postoji kontraverze u pogledu određivanja nestabilnosti, optimalne tehnike fiksacije.
 Kod preloma TC zgloba udruženi sa rupturom DL potreba za hirurškim lečenjemakutne rupture kolateralnog unutrašnjeg ligamenta je uvek predmet
 debate.
 Zaključak: Imperativ u lečenju je da se uspostavi normalna anatomija i postigne stabilnostTC zgloba.Posledice mogu biti značajne, uključujući
 hroničnu nestabilnost, rani osteoartritis i rezidualni bol.Na osnovu rezultata zaključili smo da je hirurško lečenje akutne rupture DL korisno u
 smanjenju stope malredukcije.

UVOD Sepsa se definiše kao životno ugrožavajuća disfunkcija organa čiji je uzrok disregulatorni odgovor domaćina na infekciju. Septički šok treba
 razmatrati kao podgrupu sepse sa pratećim cirkulatornim, ćelijskim i metaboličkim poremećajima koji doprinose povećanoj smrtnosti više nego sama
 sepsa. U tretmanu sepse jedna od najbitnijih terapijskih mera je davanje tečnosti. Sepsu prati teška vazoplegija, koja je povezana sa oštećenjem
 glikokaliksa i koja može dovesti do razvoja distributivnog šoka. Efikasna podrška hemodinaskoj funkciji je bitna za preživljavanje pacijenata sa
 sepsom i septičkim šokom. U prošlosti, idealni tretman za pacijente sa sepsom zasnivao se na masivnoj nadoknadi volumena tečnosti. Međutim, u
 novije vreme ovaj koncept je ozbiljno doveden u pitanje.
 GLAVNI DEO Primena tečnosti fiziološki treba da dovede do povećana venskog priliva u srce, i kao odgovor, do povećanja minutnog volumena srca.
 Međutim, uočeno je da se korisni efekat nadoknade volumena ne dešava kod mnogih pacijenata. Odgovor na primenu tečnosti je prisutan kod samo
 polovine pacijenata.
 Vrste tečnosti - Dve glavne vrste tečnosti za nadoknadu volumena su izotonični kristaloidi i koloidi.
 Kristaloidi se dele u dve grupe - rastvori bogati hloridima (tzv. fiziološki rastvor - Nacl 0,9%) i balansirani kristaloidi. Prema pretodnim Smernicama za
 lečenje sepse 2021. oni se smatraju tečnostima izbora za lečenje pacijenata sa sepsom i septičkim šokom. Primena balansiranih kristaloida kod
 pacijenata sa sepsom ima prednosti iz dva razloga: prvi, oni imaju elektrolitni sastav koji je približan sastavu plazme i drugi, primena rastvora
 bogatih hloridima je udružena za velikim rizikom za razvoj hiperhloremijske acidize, naročito ako se primeni u velikom volumenu.
 U prošlosti, tečnost izbora su bili koloidi (HES, želatini, dextrani), kao molekuli velike težine, za koje se verovalo da smanjuju ektravaskularn gubitak
 (“curenje”) tečnosti i dugotrajno povećavaju intravaskularni volumen. Međutim, nema dokaza koji pokazuju superiornost primene rastvora koloida
 prema kristaloidima. Uprkos teoretskoj prednosti albumina prema kristaloidima u održavanju onkotskog pritiska, brojne studije su pokazale da
 albumin ne povećava preživljavanje pacijenata. 
Količina tečnosti - Prema aktuelnim vodičima sugeriše se primena najmanje 30 ml/kg kristaloida intravenski u prva 3 sata. Navedeni volume tečnosti
 je krajnje diskutabilan poslednjih godina, gde je zajednički zaključak da treba primeniti individualni pristup prema toleranciji i odgovoru na bolus
 tečnosti.
 ZAKLJUČAK Primena tečnosti je jedna od najbitnijih terapijskih mera u tretnmanu sepse i septičkog šoka. Balansirani kristaloidi su tečnost izbora.
 Preporučuje se individualni pristup koji se bazira na toleranciji tečnosti i odgovoru na bolus tečnosti. Preporučuje se pristup zasnovan na primeni
 malih i ponavljajućih bolusa tečnosti (250-500 ml) kristaloida uz hemodinamski monitoring pacijenata.

Uvod: Upotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci među srednjoškolcima predstavlja ozbiljan javnozdravstveni problem. Adolescencija je osetljiv period razvoja, a konzumacija ovih supstanci može dovesti do zavisnosti, problema u ponašanju, kognitvnih poremećaja i povećanog rizika od povreda... Rano eksperimentisanje često vodi ka dugotrajnim obrascima upotrebe u odraslom dobu. Zbog sve veće dostupnosti i normalizacije konzumacije među mladima, istraživanje na ovu temu je od posebnog značaja.
Cilj rada: Cilj istraživanja je da se ispita učestalost i obrasci upotrebe alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci među učenicima srednjih škola.
Metodologija: Podaci su prikupljeni putem anonimnih upitnika koje su učenici dobrovoljno popunjavali. Statistička obrada podataka izvršena je uz nivo značajnosti p = 0,05.
Rezultati: U studiju je uključeno 109 učenika, prosečne starosti 17,31±1,14, od kojih je 73,4% bilo ženskog pola. Više od trećine (37,6%) učenika srednje škole je navelo da jednom mesečno konzumira alkohol, a 24,8% da konzumira alkohol 2-4 puta mesečno. Što se tiče konzumacije duvana 14,7% su pušači. U malom procentu, 3,7% učenika je izjavilo da koristi neku vrstu droge, a 1,8% da ih je koristilo u ranijem periodu. Što se tiče upotrebe droga, većinski su prijavili da koriste marihuana, a samo je jedan učenik prijavio konziumiranje kokaina. Lekove za smirenje je koristilo 10.1% učenuka.
Zaključak:Dobijeni podaci mogu doprineti boljem razumevanju rasprostranjenosti i obrazaca konzumacije psihoaktivnih supstanci kod srednjoškolaca. Rezultati će poslužiti kao osnova za kreiranje preventivnih programa i edukativnih aktivnosti usmerenih ka smanjenju upotrebe ovih supstanci među mladima.
Ključne reči: alkohol, psihoaktivne supstance, adolescenti, srednje škole, prevencija.

Uvod:Psihijatrijski pacijenti hospitalizovani na jedinicama intenzivne nege predstavljaju jednu od najosetljivijih grupa u kliničkoj praksi, kako zbog
 težine osnovne bolesti, tako i zbog kompleksnih farmakoterapijskih režima. Kod ovih pacijenata često je neophodna istovremena primena
 psihofarmaka – uključujući antipsihotike, antidepresive, anksiolitike i stabilizatore raspoloženja – zajedno sa lekovima koji se rutinski koriste u
 terapiji somatskih oboljenja koja zahtevaju intenzivno lečenje, kao što su antibiotici, antikoagulansi, kardiovaskularni lekovi, analgetici i sedativi.
 Kombinovana primena ovih lekova značajno povećava rizik od potencijalno opasnih interakcija, koje mogu dovesti do neželjenih efekata, produženja
 hospitalizacije, dodatnih intervencija, pa čak i letalnog ishoda.
 Cilj ovog istraživanja je bio da se identifikuju najčešće klinički značajne interakcije lekova kod psihijatrijskih pacijenata lečenih na odeljenjima
 intenzivne nege, kao i da se proceni njihov uticaj na tok i ishod lečenja. 
Metod:Istraživanje je sprovedeno kao retrospektivna analiza medicinske dokumentacije pacijenata koji su u periodu od 24 meseca bili hospitalizovani
 u jedinici intenzivne nege Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević” u Beogradu. U obzir su uzeti podaci o primenjenim terapijama i
 neželjenim efektima koji su mogli biti povezani s interakcijama lekova. Identifikacija i klasifikacija interakcija vršena je pomoću validiranih
 farmakoloških baza podataka, a klinički značaj interakcija procenjivan je prema kriterijumima ozbiljnosti i verovatnoće nastanka.
 Rezultati su pokazali da su najčešće interakcije bile povezane sa kombinacijom antipsihotika (haloperidol, risperidon, olanzapin) i lekova koji utiču
 na QT interval (makrolidni antibiotici, antiaritmici). Takođe, identifikovane su brojne farmakokinetičke interakcije koje uključuju CYP3A4 i CYP2D6
 enzime, što je naročito izraženo kod istovremene primene antipsihotika, psihostabilizatora i antidepresiva sa antibioticima. 
Zaključak ovog istraživanja ukazuje na urgentnu potrebu za unapređenjem sistema monitoringa lekova kod psihijatrijskih pacijenata u intenzivnoj
 nezi, kao i za uvođenjem obavezne farmakološke provere terapije pri svakom uvođenju novog leka. Optimalno upravljanje farmakoterapijom u
 ovakvim uslovima zahteva kombinaciju znanja iz psihijatrije, farmakologije, intenzivne medicine i kliničke farmacije, kako bi se obezbedila
 bezbednost pacijenata i poboljšali klinički ishodi.
 Ključne reči: interakcije lekova, psihijatrijski pacijenti na intezivnoj nezi

Uvod:U Makedoniji od 2008. godine postoji Nacionalna strategija za prevenciju oralnih bolesti kod dece od 0 do 14 godina, čiji je cilj iskorenjivanje
karijesa zuba u populaciji, kroz obavezne stomatološke preglede, edukaciju i zalivanje fisura. U 2020. godini došlo je do naglog dvo godišnjeg prekida
u radu preventivnih stomatoloških timova zbog izbijanja pandemije Kovid-19.
Ova studija ima za cilj da analizira posledice prekida preventivne aktivnosti, kao i utjicaj pandemije na oralno zdravlje kod dece školskog uzrasta.
Metod: Ova longitudinalna retrospektivna, opservaciona studija sprovedena je u Domu zdravlja Skoplje, Poliklinika Čair, u periodu 2019-2022. godine,
od strane kalibriranih stomatologa. Obuhvaćena su deca rođena 2012. godine, oba pola, bez obzira na etničku, socijalnu ili versku pripadnost, koja
žive u urbanom području grada Skoplja, podeljena u dve kohortne grupe – pre ograničenja (2019) i posle ograničenja (2022). Podaci su prikupljeni
prema upitniku SZO o proceni oralnog zdravlja. Urađena je deskriptivna analiza podataka koji prikazuju stanje prvog trajnog molara-KEP indeks.
Rezultati: Obuhvaćeno je 386 dece,48% dečaci i 52% devojčice. Pre pandemije, procenat karijesnih prvih molara je 16% (kod devojčica 15,27%, kod
dečaka 17,7%), a 2022. godine, nakon pandemije, procenat karijesnih prvih trajnih kutnjaka bio je dvostruko veći sa prosečnom vrednošću od 32%.
Znatno je povećan i broj izvađenih i plombiranih zuba, a smanjen je broj zaleinih prvih trajni molara.
Zaključak: Naša studija je pokazala povećanu stopu karijesa, kao i veći broj izvađenih i plombiranih zuba nakon pandemije, u odnosu na period pre
pandemije, što dokazuje potrebu i efikasnost nacionalne strategije koja obuhvata veliki broj mera primarne prevencije oralnih bolesti, koje su
dostupne svoj deci do 14 godina starosti, bez obzira na socijalni status deteta.
Ključne reči: dentalni karijes, , KOVID-19, prevalenca, deca, KEP indeks 

Uvod: Procena zdravstvenog stanja stanovništva sa identifikacojom zdravstvenih potreba je prvi korak u ostvarivanju centralnog cilja svih razvojnih
strategija – zaštite i unapređenja zdravlja.
Cilj rada: Glavni cilj ovog ispitivanja zdravlja bio je da se, na osnovu podataka dobijenih upitnikom, proceni zdravstveno stanje i zdravstvene potrebe
odraslog stanovništva u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji.
Metode rada: Za prikupljanje podataka korišćen je upitnik za odrasle osobe, dizajniran u skladu sa preporukama EUROSTAT-a za sprovođenje
istraživanja zdravlja stanovništva, prema Metodološkom uputstvu Evropskog istraživanja zdravlja, drugi talas.
Rezultati: Anketirano je 1067 osoba (51,5% žena). Dve trećine ispitanika (71,2%) smatralo je da je dobrog zdravlja (dobro i veoma dobro), 23,6%
osrednjeg zdravlja, dok 5,2% ispitanika svoje zdravlje je ocenilo kao loše i veoma loše. Pozitivniju sliku o zdravlju imali su muškarci u odnosu na
žene, mlađe osobe, sa višim i visokim obrazovanjem. Svoje zdravlje kao loše ili veoma loše statistički značajno češće su ocenjivali stanovnici južno od
reke Ibar (12,7%) u odnosu na stanovnike severno od te reke (9,1%). Kao prediktori samoprocene zdravlja izdvojili su se starija životna dob, prisustvo
telesnog bola, postojanje neke od hroničnih nezaraznih bolesti, viši skor depresije, propisani lekovi u predhodne dve nedelje, povremeno ili
nerazmišljanje o zdravlju pri izboru hrane, nedostatak bliskih osoba kao oslonca. Postojanje nekog zdravstvenog problema ili dugotrajne bolesti
potvrdio je svaki četvrti ispitanik (24,3%), a ograničenost u obavljanju svakodnevnih životnih aktivnosti zbog zdravstvenih problema prijavio je skoro
svaki treći ispitanik (29,3%). Na osnovu sopstvenog iskaza, 26,3% je prijavilo neku hroničnu bolest, 23% dve ili više. Najčešća bolest bila je
hipertenzija (24,6%), koju su češće prijavljivali stanovnici opštine Zubin Potok, između 45 i 64 godine, osnovnog ili nižeg obrazovanja, udovci/ce,
nesposobni za rad i domaćice. Izabranog lekara opšte medicine ili pedijatra u državnoj zdravstvenoj ustanovi imalo je dve trećine ispitanika (75,2%),
a u privatnoj praksi svaki dvanaesti ispitanik. U godini koja je prethodila istraživanju, svaki deseti ispitanik (10,6%) je bolnički lečen. Zbog
zdravstvenih razloga sa posla je odsustvovalo 15,4% ispitanika, češće osobe sa višim i visokim obrazovanjem i osobe starosne kategorije od 56 do 65
godina. Više od polovine ispitanika (60,2% muškaraca i 55,6% žena) je zadovoljno zdravstvenom zaštitom, češće osobe sa višim ili visokim
obrazovanjem i stanovnici opštine Štrpce.
Zaključak: Dobijeni rezultati uglavnom se poklapaju sa podacima iz literature, posebno regiona. Značaj ovog istraživanja ogleda se u dobijanju
podataka koji su nedostajali i mogu pomoći kreatorima zdravstvene politike prilikom donošenja odluka u pravcu očuvanja i unapređenja zdravlja
stanovništva kao i stvaranja što efikasnije zdravstvene službe.
Ključne reči: zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe, odraslo stanovništvo, Kosovo i Metohija 

Uvod: Psihotična depresija je ozbiljna bolest tokom koje pacijent pati od kombinacije depresivnog raspoloženja i psihotičnih katrakteristika u vidu halucinacija i/ili sumanutih ideja.

Naši ciljevi su bili: Procena ispravnosti dijagnoze psihotične depresije (F32.3, F 33.3) i nepsihotične depresije (F32.1, F32.2, F 33.1, F 33.2); Procena odstupanja lečenja u kliničkoj praksi od algoritma lečenja psihotične depresije; Ispitivanje učestalosti najčešće ordiniranih antipsihotika i antidepresiva u kliničkoj praksi, kao i najčešće kombinacije ordiniranih antipsihotika (AP) i antidepresiva (AD) u kliničkoj praksi; Ispitivanje povezanosti socio-demografskih podataka sa psihotičnom depresijom.

Metod: Ovo istraživanje, dizajnirano kao retrospektivna kohortna studija, sprovedeno je u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" u periodu od 1. maja 2014. do 1. maja 2017. godine. U studiju su bili uključeni hospitalizovani pacijenti sa dijagnozom teške epizode depresivnog poremećaja bez psihotičnih karakteristika (F32.2) i teške epizode depresivnog poremećaja sa psihotičnim karakteristikama (F32.3), prema kriterijumima ICD-10. Pacijenti su podeljeni u dve grupe, pri čemu je prvu grupu činili pacijenti sa dijagnozom F32.2, a drugu pacijenti sa dijagnozom F32.3.

Rezultati: U istraživanje je bilo uključeno 60 hospitalizovanih pacijenata, od kojih je 30 (50%) imalo dijagnozu teške epizode depresivnog poremećaja bez psihotičnih karakteristika, a 30 (50%) dijagnozu teške epizode depresivnog poremećaja sa psihotičnim karakteristikama.

Kada su u pitanju sociodemografske karakteristike, jedina statistički značajna razlika primećena je u polu između pacijenata bez psihotične depresije i onih sa psihotičnom depresijom. Naime, u grupi pacijenata sa nepsihotičnom depresijom, muškarci su činili više od dve trećine ispitanika, dok su u grupi pacijenata sa psihotičnom depresijom žene činile dve trećine ispitanika.

Kada je reč o terapiji, statistički značajna razlika primećena je u učestalosti primene antipsihotika u lečenju pacijenata u ispitivanim grupama (p=0,001). Naime, u lečenju pacijenata sa psihotičnom depresijom značajno češće su korišćeni prvenstveno tipični antipsihotici (26,7% naspram 3,3%), ali i atipični antipsihotici (70,0% naspram 50%). S druge strane, pacijenti sa nepsihotičnom depresijom češće su bili bez antipsihotičke terapije u poređenju sa pacijentima sa psihotičnom depresijom (46,7% naspram 3,3%).

Zaključak: U ovom istraživanju su pacijenti imali ispravnu dijagnozu za psihotičnu depresiju, ali nisu tretirani po važećem algoritmu.

Ključne reči: Psihotična depresija, nepsihotična depresija, algoritmi lečenja.