Uvod: Ne postoji standardna, operativna definicija nezadovoljenih potreba za zdravstvenom zaštitom koja bi omogućila globalno praćenje i uporedivost između zemalja.
Jedna od definicija je da one predstavljaju razliku između zdravstvenih usluga koje se smatraju neophodnim za određeni zdravstveni problem i usluga koje su stvarno
dobijene.
Uprkos važnosti obezbeđivanja prava ljudi na zdravlje, trenutni načini merenja kvaliteta zdravstvenih usluga ne uključuju merenje nezadovoljenih zdravstvenih potreba. Na
76. Skupštini Svetske zdravstvene organizacije (SZO) (2023.), usvojena je rezolucija kojom se zahteva od generalnog direktora SZO da preispita važnost i izvodljivost
korišćenja nezadovoljenih potreba za zdravstvenim uslugama kao dodatnog indikatora za praćenje univerzalne zdravstvene pokrivenosti, na nacionalnom i globalnom nivou.
Cilj istraživanja je uporedna analiza neostvarenih potreba u populaciji starih u zemljama evropskog regiona, kao i analiza prediktora neostvarenih zdravstvenih potreba
populacije starih u Republici Srbiji (RS).
Metod: Kao izvor podataka korišćeno je EU-SILC (Survey on Income and Living Conditions) istraživanje koje se sprovodi u svim zemljama Evropske unije (EU), kao i podaci iz
Nacionalnog istraživanja zdravlja stanovništva, sprovedenog 2019. godine u RS u populaciji stanovništva 65 i više godina.
Rezultati istraživanja. U 2023. godini, 3,8% ljudi starosti 16 godina i više u EU imalo je nezadovoljene potrebe za lekarskim pregledom ili lečenjem. Iz razloga vezanih za
organizaciju i pružanje zdravstvenih usluga (preskupe usluge, predaleko putovanje ili liste čekanja), 2,4% ljudi u EU je imalo nezadovoljene zravstvene potrebe, a taj udeo se
kretao od 0,1% na Kipru i Malti do 11,6% u Grčkoj i 12,9% u Estoniji.
U EU postoji pozitivna korelacija izmedju starosne dobi i neostvarenih zdravstvenih potreba, ali to nije slučaj u svakoj zemlji pojedinačno.
Primer pozitivne korelacije je Grčka, gde je udeo najstarije dobne grupe sa neostvarenim potrebama bio skoro 30 procentnih poena veći nego udeo najmlađe dobne grupe (16-
44 godina). Suprotnost je Danska gde neostvarene potrebe dominiraju u najmlađoj starosnoj grupi, ali sa mnogo manjim opsegom razlike.
Prema rezultatima poslednjeg Nacinalnog istraživanja zdravlja stanovnika RS, 32% stanovnika starosti 65 i više godina nije ostvarilo potreban oblik zdravstvene zaštite.
Najčešći razlozi neostvarenih potreba su finansijski razlozi, potom liste čekanja, a zatim udaljenost i problemi sa prevozom. Finansijske probleme kao uzrok neostvarenih
potreba u 2013. godini navelo je 16,1% ispitanika starih 65 i više godina i 23,2% u 2019. Uočeni porast broja ispitanika kod kojih je izostala potrebna zdravstvena zaštita usled
finansijskih poteškoća statistički je značajan (p<0,05).
Loše materijalno stanje, muški pol, region Vojvodine i Beograda, loše zdravstveno stanje (samoprocena), prisustvo hroničnog poremećaja zdravlja, nezgode u kući u proteklih
mesec dana, bolovi koji uzrokuju ograničenja u obavljanju uobičajenih aktivnosti, korišćenje usluga dnevne bolnice, hitne medicinske pomoći i usluga tradicionalne medicine,
predstavljaju prediktore neostvarenih zdravstvenih potreba stanovništva starosti 65 i više godina u Republici Srbiji.
Zaključak: Neostvarene zdravstvene potrebe su važan pokazatelj nejednakosti u zdravlju i mogu se koristiti kao dopuna standardnim metodama u proceni nejednakosti na
nacionalnom i lokalnom nivou. One mogu dovesti do lošijih zdravstvenih ishoda, naročito najugroženijeg dela populacije, do visoke zdravstvene potrošnje i gubitka
produktivnosti za pojedince i društvo.
Ključne reči: Neostvarene zdravstvene potrebe, populacija starih, nejednakosti u zdravlju

Uvod: Demencija je rastući svetski javnozdravstveni problem. Ona je glavni faktor koji određuje odluku o smeštaju starih osoba u domove za stare. Stoga je prevalencija demencije veća u domovima za stare u poređenju sa opštom populacijom. Osobe sa demencijom imaju rastuće kompleksne potrebe za negom koje zahtevaju specijalizovanu medicinsku, psihološku i socijalnu podršku kako bi održale kvalitet svog života. Kada potrebe za negom ne budu zadovoljene, pacijenti doživljavaju povećani distres, što dovodi do agitacije, konfuzije i smanjenog osećaja dobrog stanja, dok se negovatelji suočavaju sa burnout sindromom. Stoga je potrebno bolje razumevanje realnog kognitivnog statusa korisnika domova za stare.

Ciljevi istraživanja: Cilj naše studije je bio procena prevalencije demencije u domovima za stare u Beogradu.

Metodologija: U našem istraživanju smo koristili studiju preseka. Ispitanici su bili korisnici dva doma za stare u Beogradu, „Voždovac“ i „Bežanijska Kosa“. Semistrukturisani upitnik je korišćen za prikupljanje podataka o sociodemografskim karakteristikama (starost, pol, bračni status, nivo obrazovanja). Kognitivni status ispitanika je procenjivan srpskom verzijom Mini Mental testa (MMSE – Mini Mental State Examination). Učesnici su kategorisani kao dementni i kognitivno normalni prema MMSE skoru. Granične vrednosti MMSE skora za kognitivno oštećenje su korigovane u odnosu na nivo edukacije. Prevalencija demencija je procenjivana deskriptivnom statistikom.

Rezultati: Od ukupno 172 testirana ispitanika u domu za stare „Bežanijska Kosa“, 107 osoba je pokazalo kognitivno oštećenje na MMSE testu, pa je procenjeni interval poverenja od 95% za prevalenciju demencija u ovoj ustanovi bio 62,21±7,25%. Od ukupno 180 osoba pregledanih u domu za stare „Voždovac“, njih 46 je pokazalo kognitivno oštećenje na MMSE testu, pa je procenjeni interval poverenja od 95% za prevalenciju demencije u ovom domu za stare bio 25,56±6,37%.

Zaključak: Pokazatelji prevalencije demencije u domovima za stara lica imaju za cilj prikazivanje realnog stanja potreba njihovih štićenika kao i vodič za bolju organizaciju zdravstvene službe i nege u našoj zemlji.

Ključne reči: demencija, prevalencija, domovi za stare, Beograd.

Uvod: U lečenju psihijatrijskih pacijenata sa komorbiditetom težih internističkih i neuroloških oboljenja neophodan je multidisciplinarni i holistički pristup.Potrebno je kreirati individualni plan lečenja za svakog pacijenta, sa pravim izborom psihofarmaka, prilagodititi doze lekova u skladu sa starosnom dobi, stepenom oštećenja hepatične i renalne funkcije, kao i pridruženim internističkim i neurološkim oboljenjima.

Cilj ovog rad je i da ukaže na važnost racionalnog korišćenja lekova, a u cilju što manje neženjenih efekata, što bolje terapijske adherence i kompijanse i što boljeg kvaliteta života naših pacijenata.

Metoda rada: U istraživanju je praćena i analizirana potrošnja psihofarmaka i ostalih grupa lekova klasifikovanih prema ATC klasifikaciji, u periodu od godinu dana od januara do decembra 2024. godine, na drugom odeljenju intezivne nege- nivo 2 za produženi urgentni tretman agitiranih pacijenata sa komorbiditentnim somatskim ineurološkim oboljenjima.

Rezultati: Broj različitih terapijskih grupa lekova po ATC podeli koji su propisani bolesniku (2. nivo ATC klasifikacije) je 6.73 ± 3.27. Ono što razlikuje potrošnju lekova na odeljenju intezivne nege u odnosu na druga psihijatrijska odeljenja jeste veća potrošnja u prvom redu antibiotika za parenteralnu primenu (Ceftriakson, Ciprofloksacin, Metronidazol, vankomicin...), antikoagulanasa, antihipertenziva i diuretika (katopil, enalapril...), hepatoprotektivnih lekova, gastroprotektivnih lekova, inhibitora protonske pumpe, insulinskih preparata, oralnih antidiabetika, vitamina sl.

Zaključak: Konsultativni pregledi raznih specijalnosti neophodni su u smislu korekcije već postojeće terapije ili uvođenja nove terapije u skladu sa indikacijama. Potrebno je posebno obratiti pažnju na interakcije sa lekovima za HIV, TBC, antikoagulantnim lekovima i dr., jer posledično može doći do smanjenja ili povećanja doze lekova, te doći do neželjenih reakcija.

Ključne reči: psihijatrijski pacijenti, intezivna nega, specifična terapija

COVID-19 se vrlo brzo tokom 2020. godine raširio širom svijeta. Vrlo brzo stručnjaci su zaključili da pacijenti sa pratećim kardiovaskularnim
oboljenjem imaju težu kliničku sliku COVID-19. Takođe su vrlo brzo sagledali da su kardiovaskularna oboljenja i komplikacije COVID-19. Ovaj
pregledni rad ima za cilj da sagleda povezanost COVID-19 sa pojavom kardiovaskularnih bolesti.
Razvoj kardiovaskularnih neželjenih događaja nastaje kao posljedica interakcije između virusa i njegovog receptora, inflamatornih faktora, različitih
oblika stresnog odgovora, hipoksičnog okruženja i primejene lijekova. Analiza literature ukazuje da su najčešće kardiovaskularne komplikacije među
pacijentima hospitalizovanim sa COVID-19 srčana insuficijencija, miokarditis, srčane aritmije i akutni koronarni sindrom. Liratura takođe ukazuje da
je vakcinacija protiv COVID-19 smanjila rizik od srčanih i tromboembolijskih ishoda nakon COVID-19.
Zaključak: COVID-19 je često praćen kardiovaskularnim oboljenjima. Rana identifikacija i praćenje srčanih komplikacija mogu dovesti do povoljnijih
ishoda. Vakcinacija protiv COVID-19 smanjuje rizik od ovih komplikacija
Ključne riječi: pandemija COVID-19, kardiovaskularne komplikacije, vakcine protiv COVID-19 

Efikasno vođstvo u javnom zdravstvu ostaje ključna, ali nedovoljno istražena dimenzija u jačanju zdravstvenih sistema u uslovima ograničenih resursa. Vlada Meghalaje
predviđa tranziciju Regionalnog centra za obuku u oblasti zdravstva i porodične zaštite (RHFWTC) u nodalni centar na državnom nivou za razvoj zdravstvene radne snage. Ova
strateška vizija ima za cilj da osnaži fakultet RHFWTC-a kao ključne donosioce odluka i liderske oslonce u obrazovanju i izgradnji kapaciteta u oblasti javnog zdravlja.
Ostvarivanje ove ambicije zahteva jačanje njihovih kompetencija izvan rutinskog pružanja obuke, posebno identifikujući njihov stil vođstva, emocionalnu inteligenciju,
sistemsko razmišljanje, otpornost i stratešku komunikaciju, između ostalog. Takođe je potrebna međusektorska saradnja sa akademskim institucijama i državnim zdravstvenim
sistemima poput Nacionalne zdravstvene misije (NHM) i kaskada liderskih kompetencija za zdravstvene radnike na nivou lokalnih zajednica i okruga. Program LEAD-PHT
(Obogaćivanje i razvoj liderstva za trenere javnog zdravlja) je osmišljen primenom Kernovog okvira od šest koraka u tri faze, naime, Analiza potreba za obukom: Razvoj i
implementacija kurikuluma i evaluacija. Na ovoj konferenciji fokusiramo se na dizajn i ključne nalaze Analize potreba za obukom (ATP). Ona je sprovedena kao prvi korak u
ovom transformativnom putovanju, koristeći istraživački sekvencijalni mešoviti dizajn metoda. Ovaj dizajn je obuhvatio niz studija: (1) opsežan pregled globalne i nacionalne
literature (2) Detaljne intervjue sa ključnim informatorima i potencijalnim učesnicima radi istraživanja perspektiva zainteresovanih strana; (3) anketu o spremnosti i
samoefikasnosti među nastavnicima RHFWTC i instruktorima okružnih medicinskih sestara (DNI); (4) vežbe mapiranja kompetencija; i (5) validaciju Okvira liderskih
kompetencija i strategija razvoja kurikuluma putem modifikovane e-Delfi tehnike.
Studija je identifikovala nekoliko praznina u istraživanju: ograničene empirijske dokaze o liderskim kompetencijama koje su potrebne zdravstvenim trenerima u Indiji;
odsustvo kontekstualno specifičnih, kulturno odgovornih programa za razvoj liderstva; i nedostatak strukturirane implementacije i evaluacije. Prethodna literatura se
pretežno fokusirala na liderstvo za lekare i službenike srednjeg nivoa, zanemarujući mikrosisteme u kojima se obuka i mentorstvo odvijaju u praksi.
Rezultati ATP su direktno uticali na strukturu, sadržaj i pedagoški pristup konačnog kurikuluma. Ispitanici su identifikovali uočene nedostatke u sistemskom razmišljanju,
međuljudskoj komunikaciji, upravljanju timom i rešavanju problema. Postojala je snažna prednost za strategije iskustvenog učenja kao što su diskusije slučajeva, igranje
uloga, mentorstvo i aktivnosti uz podršku vršnjaka u odnosu na tradicionalne formate predavanja. Ovo je omogućilo davanje prioriteta kompetencijama na osnovu uočenih
potreba i kontekstualne relevantnosti; istovremeno usmeravajući ciljeve u pogledu kompetencija, praćenje i evaluaciju programa. Ova formativna faza je uticala na
zajednički dizajn kurikuluma za liderstvo za trenere javnog zdravlja, zasnovanog na dokazima i kontekstu, relevantnog za druga okruženja sa niskim i srednjim prihodima koja
se suočavaju sa sličnim sistemskim ograničenjima.

 Uvod. Rak grlića materice predstavlja značajan globalni javno zdravstveni problem i zauzima četvrto mesto po učestalosti među karcinomima kod žena. Cilj rada
 bio je da istraži percepciju studenata medicine o faktorima rizika za rak grlića materice, kao prema infekciji Humanim papilloma virusom (HPV) i informisanost o
 HPV vakcini. Materijal i metode. Sprovedena je studija preseka kojom su bili obuhvaćeni studenti četvrte, pete i šeste godine Integrisanih Akademskih Studija
 (IAS) medicine Medicinskog fakulteta Univerziteta u Nišu. Primnjen je anonmni upitnik koji je distribuiran preko Google platforme. Rezultati. U istraživanju je
 učestvovao ukupno 361 student ( 21% muškog i 79% ženskog pola). Prosečan broj poena na testu znanja o raku grlića materice iznosio je 17.25±7.92 (min 0–max
 30). Srednjoškolsko obrazovanje studenata imalo je značajan uticaj na znanje o faktorima rizika za rak grlića (p<0.001), kao i mesto stalnog prebivališta.
 Značajno viši skor znanja imali su student iz gradske sredine (p=0.01); studenti čije su majke imale srednje (p=0.002) ili visoko obrazovanje imali su značajno
 bolje znanje (p<0.001) od onih čije su majke imale osnovno obrazovanje, kao i studenti čiji su očevi imali visoko obrazovanje (p<0.05) u odnosu na očeve
 srednjeg obrazovanja. Studenti koji su bili srednjeg i visokog imovinskog stanja imali su značajno viši skor znanja (p=0.008) od studenata koji su bili niskog
 imovinskog stanja. Svi studenti koji su završili srednju školu medicinske struke imali su značajno bolje znanje o HPV infekciji od studenata koji su završili
 gimnaziju (p<0.001) i škole nemedicinske struke (p<0.001). Studenti koji su bili u partnerskoj vezi (p=0.005) i oni koji su bili seksualno aktivni (p=0.001) imali su
 značajno bolje znanje o HPV infekciji.  Samo 25.5%  studenata bilo je svesno značaja  HPV vakcinacije u prevenciji raka grlića materice i 16.0% znalo je nešto o
 HPV vakcini. Visoko obrazovanje majke (p=0.028), parterska veza (p=0.041) i seksualna aktivnost  (p=0.001) bili su značajno povezani sa višim nivoom znanja o
 HPV infekciji. Zaključak. Istraživanje je pokazalo zadovoljavajući da student imaju zadovoljavajući nivo znanja o raku grlića materice, ali je svest o riziku od
 HPV infekcije i raka grlića materice kao i o prevenciji bila je relativno niska.
 Ključne reči: rak grlića materice, faktori rizika, studenti medicine, HPV infekcija, prevencija

U savremenom svetu gde se zarazne bolesti šire brže nego ikada, imunizacija ostaje naša najsnažnija odbrana. Vakcinacija je most koji povezuje
iskustva prošlih pandemija sa nadom u budućnost bez epidemija – zasnovana na znanju, solidarnosti i pravovremenoj zaštiti. Međutim, globalne krize
poput pandemije COVID-19, geopolitičkih tenzija i poremećaja u lancima snabdevanja pokazale su koliko su države koje zavise od uvoza vakcina
ranjive, naročito u vanrednim situacijama. U tom kontekstu, koncept „vakcinalne nezavisnosti“ postaje ne samo strateško, već i pitanje nacionalne
bezbednosti.
“Vakcinalna nezavisnost” podrazumeva sposobnost jedne države da razvija, proizvodi i distribuira vakcine za sopstvene potrebe. Osim što omogućava
pravovremen i adekvatan odgovor na izbijanje epidemija, ona doprinosi stabilnosti zdravstvenog sistema, jačanju poverenja građana, ekonomskom
razvoju i naučnoj autonomiji. Institut za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“, sa tradicijom dugom jedan vek, predstavlja stub vakcinalne
bezbednosti Srbije i regiona. Obnova i modernizacija kapaciteta Instituta omogućila je ponovno pozicioniranje Srbije kao značajnog aktera u
regionalnoj vakcinalnoj politici. Tokom poslednjih godina, kroz strateška ulaganja i modernizaciju, Institut je napravio iskorak ka savremenim
biotehnološkim kapacitetima koji omogućavaju brži i efikasniji odgovor na izazove savremenih epidemija. Posebno važan iskorak predstavlja izgradnja
pogona za RNK (iRNK) tehnologiju, čime se Srbija svrstava među retke zemlje koje razvijaju i implementiraju ovu najsavremeniju platformu za
proizvodnju vakcina nove generacije. Ova tehnologija omogućava brzu prilagodljivost u razvoju vakcina protiv novih sojeva virusa, što je od presudnog
značaja u svetu brzih mutacija i pandemijskih pretnji. Pored toga, u okviru Instituta Torlak izgrađena je nova dijagnostička zgrada najvišeg
bezbednosnog nivoa – BSL3, koja omogućava rad sa visoko patogenim mikroorganizmima. Time je značajno ojačan kapacitet za pravovremenu i
preciznu laboratorijsku dijagnostiku zaraznih bolesti, ali i za razvoj i kontrolu bioloških preparata u skladu sa najvišim međunarodnim standardima.
Nacionalna „vakcinalna nezavisnost“ je oslonac zdravstvene bezbednosti svake države. Ona se ne gradi preko noći, već zahteva dugoročnu strategiju,
političku volju i ulaganje u naučno-istraživačku i proizvodnu infrastrukturu. Očuvanje i jačanje institucija poput Instituta Torlak od presudne je
važnosti za osiguranje dostupnosti vakcina, ali i za jačanje međunarodne saradnje i uloge Srbije u globalnim zdravstvenim okvirima.
Ključne reči: vakcine, vakcinalna nezavisnost, Institut Torlak, javno zdravlje, zdravstvena bezbednost, Srbija 

Međusobna povezanost ljudi, životinja i životne sredine — dodatno pogoršana urbanizacijom, migracijama, klimatskim promenama, sukobima i
prirodnim katastrofama — povećala je učestalost i složenost bioloških pretnji po zdravlje (1). Ovaj narativni pregled sagledava izazove i mogućnosti
primene pristupa јednog zdravlja u nacionalnim i međunarodnim zdravstvenim politikama, naglašavajući njegovu sve veću važnost u prevenciji,
detekciji i odgovoru na javnozdravstvene pretnje.
Tradicionalno usmeren na zoonoze i antimikrobnu rezistenciju, pristup jednog zdravlja danas obuhvata i nezarazne bolesti, ekološke rizike,
bezbednost hrane i vode. Njegovi ključni principi — interdisciplinarna saradnja, holistički dijagnostički pristup, održive prakse, prevencija bolesti i
globalna perspektiva — redefinišu način na koji zdravstveni sistemi treba da sarađuju sa različitim sektorima. Uprkos političkim deklaracijama,
operacionalizacija jednog zdravlja u okviru zdravstvene politike i dalje je otežana (2). Fragmentacija upravljanja, nedostatak integrisanih sistema
nadzora, nedovoljna stručna obuka i ograničena međusektorska saradnja ostaju veliki izazovi (3). Nedovoljna uključenost ovog pristupa u medicinsko
obrazovanje i kliničku praksu dodatno otežava ranu detekciju i koordinisani odgovor na novonastale pretnje. Pandemija COVID-19 dodatno je ukazala
na potrebu za usklađenim delovanjem između aktera iz oblasti ljudskog, veterinarskog i ekološkog zdravlja. Pregled obuhvata primere međunarodnih
inicijativa usmerenih na suzbijanje antimikrobne rezistencije, zoonoza, zanemarenih tropskih bolesti, bolesti koje prenose vektori i uticaja klimatskih
promena na zdravlje. Zajednički akcioni plan SZO, FAO, UNEP i WOAH (2022–2026) (4) definiše šest strateških pravaca delovanja, uključujući
prevenciju zoonoza, bezbednost hrane i integraciju životne sredine. Globalni dokumenti kao što su Međunarodni zdravstveni pravilnik i dokumenti
posvećeni ciljevima održivog razvoja (posebno SDG 3 i SDG 6) pružaju politički okvir za implementaciju pristupa jednog zdravlja (5,6). Takođe, mnoge
zemlje, kao što je i Srbija, obezbeđuju ovaj okvir u nacionalnim dokumentima (7). Izazovi kao što su iracionalna upotreba antibiotika kod ljudi i
životinja, porast bolesti koje prenose vektori usled ekoloških promena, kao i neadekvatna infrastruktura za vodu i sanitarije, ukazuju na potrebu za
jedinstvenim sistemima nadzora i odgovora. To je naročito važno u regionima sa slabijim zdravstvenim sistemima i ranjivim populacijama, gde
zoonotski prelazi predstavljaju nesrazmeran rizik (8).
Zaključak: Unapređenje pristupa jednog zdravlja u politikama zahteva ulaganje u interdisciplinarno obrazovanje, povezivanje kliničke medicine sa
javnim i ekološkim zdravljem, jačanje dijagnostičkih kapaciteta i razmenu podataka, kao i fleksibilne regulatorne okvire. Institucionalizacija Jednog
zdravlja u okviru javnozdravstvenih strategija je ključna za jačanje spremnosti na pandemije, bezbednost hrane i vode, zaštitu životne sredine i
pravičan pristup zdravstvenim uslugama.
Ključne reči: jedno zdravlje, zdravstvena politika, međusektorska saradnja, zoonoze, antimikrobna rezistencija, sistemi javnog zdravlja. 

U 2023. godini, 7,8 miliona ljudi širom sveta novodijagnostikovano je sa tuberkulozom (TB), čime je TB ponovo postala vodeći uzrok smrti među
 zaraznim bolestima – nadmašivši COVID-19. Uprkos napretku u dijagnostici i lečenju, globalno opterećenje TB i dalje opada sporo, 1,5–2%
 godišnje. Na to utiču brojni faktori: velika baza osoba latentno inficiranih bacilom tuberkuloze bez manifestne aktivne bolesti, sve češći faktori rizika
 za endogenu reaktivaciju bolesti, globalno starenje populacije, sporo i nedovoljno otkrivanje slučajeva, niske stope izlečenja, rastuća otpornost na
 lekove i ko-infekcija sa HIV-om. Da bi se ostvario dalji napredak i eliminisala TB, neophodno je ubrzano ulaganje u inovacije. Prioriteti uključuju
 razvoj brzih dijagnostičkih testova koji se mogu koristiti na licu mesta, širu primenu digitalnih alata i veštačke inteligencije, stvaranje bezbednijih i
 efikasnijih lekova i kraćih režima lečenja, primenu vakcina za pre- i post-ekspoziciju, kao i povećanje dostupnosti novih alata i tehnologija u
 regionima sa najvećim opterećenjem.
 Ključne reči: tuberkuloza; opterećenje bolesti; dijagnostika; inovacije u lečenju; strategije eliminacije

Uvod: Hronične nezarazne bolesti (HNZB) predstavljaju vodeći uzrok obolijevanja i smrtnosti u Crnoj Gori i u svijetu. Ishrana je jedan od ključnih
faktora rizika u njihovom
nastanku i progresiji.
Cilj: Cilj ovog rada je da analizira navike u ishrani stanovništva Crne Gore i prevalenciju HNZB, identifikuje ključne prehrambene faktore rizika i
ponudi preporuke za unapređenje javnog zdravlja kroz promjene u ishrani.
Metodologija: U radu su korišćeni dostupni podaci iz nacionalnih zdravstvenih anketa, statističkih izvještaja i međunarodnih baza podataka.
Analizirani su prevalenca gojaznosti, dijabetesa, kardiovaskularnih i malignih bolesti, kao i trendovi u ishrani i nutritivni status populacije.
Rezultati: Analiza ukazuje na porast učestalosti HNZB i visok nivo izloženosti faktorima rizika, uključujući neadekvatan unos voća i povrća, visok unos
soli, šećera i zasićenih masti, te nisku fizičku aktivnost. Poseban izazov predstavljaju prehrambene navike djece i adolescenata.
Zaključak: Potrebna je multisektorska strategija sa akcentom na prevenciju, reformu prehrambenog okruženja, promociju zdravih izbora i
kontinuirano praćenje prehrambenih navika kroz sistematska istraživanja.
Ključne riječi: hronične nezarazne bolesti, ishrana, faktori rizika, javno zdravlje, Crna Gora