U poslednjih nekoliko godina problem zagađene životne sredine na ljudsko zdravlje postaje sve važniji i privlači  veliko interesovanje. Naročito kada
 znamo da produkcija plastike neprekidno raste, trenutno 350 miliona tona po godini1. Preko 40% plastike se koristi kao pakovanje za jednokratnu
 upotrebu, uključujući flašice za bebe, posude za hranu i medicinske aplikacije. Stoga nije iznenađujuće što su mikro i nano plastične čestice otkrivene
 u kiši, vazduhu, zemljištu, snegu, soli, vodi iz česme/flaširanoj vodi, pivu, čaju, hrani kao i ljudskom mleku, placenti, folikularnoj tečnosti, krvi,
 mozgu1. Na žalost, uticaj plastike na ljudsko zdravlje nije u potpunosti objašnjen. 
Zato smo, pored modela životinje2, upotrebili ljudske fibroblaste i indukovane pluripotentne matične ćelije (hiPSC), moderne technologije
 molekularne biologije uključujući RNK-sekvenciranje, DNK-metilaciju i bioinformatiku kao jedinstveni naučni alat za definisanje veze između
 zagađenja životne sredine i unutarćelijskog mehanizama bolesti, njegovog ishoda na rani embriološki razvoj čoveka3,4 i poreklo bolesti. I fibroblasti i
 hiPSC tretirani česticama nanoplastike pokazali su promene u ekspresiji ESRRB i HNF1alfa gena i genetskih mehanizama uključenih u pluripotenciju
 matičnih ćelija, kao i na puteve uključene u rak, inflamatorne poremećaje, glukoneogenezu, metabolizam ugljenih hidrata, urođeni imunitet i
 dopaminergični imunitet. Slično tome, nivoi ekspresije identifikovanih ključnih promena transkripcije i metilacije DNK (DNMT3A, ESSRB, FAM133CP,
 HNF1A, SEPTIN7P8 i TTC34) su značajno promenjeni i kod fibroblasta i hiPSC4 izloženi plastičnim česticama.
 Ovi rezultati ilustruju moć ljudskih ćelijskih kao modela zagađenja životne sredine i omogućavaju suženje liste kandidata molekularnih biomarkera5.
 Na taj način, promene u naslednom materijalu mogu se u laboratoriji provocirati ili korigovati, kako bi se uzroci bolesti bolje razumeli i na vreme
 prepoznali6. Ovo znanje će olakšati dešifrovanje porekla ekoloških bolesti i poslužiće kao hitan apel naučnoj i političkoj zajednici da ulože više
 vremena i resursa za uspostavljanje pouzdanih standarda i metoda za definisanje i rešavanje posledica zagađenja plastikom po ljudsko zdravlje.

 Uvod: Fotostarenje – spoljašnje, prerano starenje kože je kumulativni proces zavisan od ponovljenog ili kontinuiranog izlaganja ultravioletnom (UV)
 zračenju i fototipa kože. UVA (320–400 nm) zračenje se smatra primarnim faktorom fotostarenja. Mehanizam fotooštećenja zasniva se na ekscesivnoj
 produkciji reaktivnih vrsta kiseonika (engl. reactive oxygen species, ROS) i sledstvenom oksidativnom stresu, koji vodi poremećaju fizioloških funkcija
 ćelija kože. Jedan od najvažnijih faktora fotostarenja je oksidativno oštećenje mitohondrija. 
Glavni deo rada: Mitohondrije su esencijalne ćelijske organele uključene u proizvodnju energije i održavanje ravnoteže između proizvodnje ROS-a i
 antioksidativne zaštite. One su glavni intracelularni izvor UV- zračenjem indukovanih ROS-a, koji dovode do oksidativnih oštećenja lipida, proteina,
 jedrove i mitohondrijalne DNK (mtDNK) i pokreću patološke procese kao što su inflamacija, imunosupresija i karcinogeneza. Oksidativnim oštećenjima
 je naročito podložna mtDNK, koja iskazuje i do 15 puta veću stopu mutacija i manje efikasan mehanizam popravke u poređenju sa jedrovom DNK.
 Akumulacija mutacija na mtDNK dovodi do značajne mitohondrijalne disfunkcije, poremećaja na nivou respiratornog lanca, remeti održavanje
 ravnoteže mitohondrijalne dinamike, podstiče apoptozu ćelija, što rezultira fotooštećenjem kože. ROS takođe indukuju aktivaciju serije enzima,
 matriksnih metaloproteinaza (MMP) zaduženih za razgradnju proteina ekstracelularnog matriksa dermisa kože, koji stvaraju platformu za razvoj
 kliničkih znakova fotostarenja, bora, dubokih kožnih nabora i gubitka elasticiteta kože. Histološki, fotoostareli epidermis karakteriše se atipijom
 ćelija, prisustvom diskeratoze, hiperkeratoze, nepravilnim rasporedom pigmentnih granula, promenama u strukturi dermo-epidermalnog spoja.
 Oštećenje i dezorganizacija kolagenih vlakana, gubitak zrelog i smanjnje sinteze novog kolagena, kao i prisustvo solarne elastoze uočavaju na nivou
 dermisa. Primena topikalnih fotoprotektivnih preparata je zlatni standard za prevenciju fotooštećenja kože izazvanih ROS.
 Zaključak: Mitohondrijalna disfunkcija je ključni faktor u patogenezi fotostarenja kože. Razumevanje uloge mitohondrija u fotooštećenju, pruža nam
 uvide u mogućnost razvoja novih metoda prevencije i tretmana fotostarenja kože.
 Ključne reči: mitohondrijalna disfunkcija, mtDNK, ROS, UV zračenje, fotostarenje

Vaskularni događaji, uključujući koronarnu bolest, srčanu insuficijenciju i moždani udar razlog su za više od 3,8 miliona smrtnih slučajeva u Evropi,
 dok se 65% ovih smrtnih slučajeva javlja kod osoba koje su stariji od 75 godina, što ukazuje da su vaskularne bolesti povezane sa starenjem.
 Razumevanje patofiziološkog mehanizma vaskularnog starenja od presudne je važnosti za poboljšanje kvaliteta života i za produženje životnog veka.
 Mehanizmi koji leže u osnovi vaskularnog starenja su složeni i višefaktorni. Oni uključuju akumulaciju senescentnih ćelija u vaskularnom sistemu,
 disfunkciju mitohondrija, gubitak proteostaze, iscrpljenost i/ili disfunkciju matičnih/progenitornih ćelija, disregulaciju određenih mikroRNA (miRNA)
 i 
remodelovanje ekstracelularnog matriksa. Kao posledica toga, vaskularno starenje karakteriše neelastičnost arterija i kapilara, endotelna
 disfunkcija i oksidativni stres koji potiče od neravnoteže između stvaranja i uklanjanja reaktivnih vrsta kiseonika (ROS).
 Utvrđivanje relativnog doprinosa ovih mehanizama u vaskularnim bolestima povezanim sa starenjem je važan korak u razvoju strategija protiv
 starenja sa ciljem poboljšanja globalnog zdravlja i smanjenja troškove zdravstvene zaštite. S tim u vezi, modifikacija životnih navika, usvajanje
 posebnih obrazaca ishrane, upotreba sintetskih ili prirodnih terapeutskih agenasa i suplemenata privukle su veliku pažnju. Senolitici i senomorfici su
 dve klase supstanci koje ciljaju stare (senescentne) ćelije. Senolitici selektivno eliminišu senescentne ćelije iz organizma dok senomorfici menjaju
 ponašanje senescentnih ćelija bez da ih ubijaju već utiču na inflamatorne molekule. 
Različita jedinjenja koja uklanjaju slobodne radikale navode se kao sredstva za povećanje dugovečnosti ili smanjenje prevalence bolesti povezanih sa
 starenjem. Već je identifikovano više od 300 jedinjenja sa svojstvima za usporavanje starenja i kardioprotektivnim efektima. Među najviše
 proučavanim su: kurkumin, resveratrol, katehin, metformin, alfa-lipoinska kiselina, fukoksantin, astaksantin, rapamicin, spermidin i kofein. Sve je
 više podataka o benefitu polifenola i biljnih sterola koji su prirodne fitohemikalije slične holesterolu i imaju antiinflamatorni, antioksidativni,
 antiaterogeni i antikancerogeni uticaj. Smatra se da ova jedinjenja štite i olakšavaju lečenje hroničnih bolesti.
 Usporavanje vaskularnog starenja je važan deo prevencije kardiovaskularnih bolesti, metaboličkih poremećaja, neurodegenerativnih i autoimunih
 bolesti. Postoje lekovi i suplementi koji se koriste za usporavanje ovog procesa, ali promena načina života igra ključnu ulogu. Životne navike koje
 usporavaju vaskularno starenje su redovna fizička aktivnost, ishrana bogata povrćem, voćem, zdravim mastima, održavanje normalne telesne mase,
 dobar san i kontrola stresa.
 Ključne reči: vaskularno starenje, senolitici, senomorfici, kardiovaskularne bolesti

Introduction: Telocytes (TCs) represent a novel type of interstitial cell discovered in 2005 by Romanian scientist Laurentiu Popescu, and they are the
 only known human cells identified in the 21st century. Initially classified as interstitial Cajal-like cells, they were renamed telocytes in 2010. 
Main Body: Their defining morphological feature is the presence of extremely long and slender extensions called telopodes, which can reach lengths
 of several hundred micrometers and exhibit an uneven, moniliform appearance that distinguishes them from other cell types. Identification of TCs
 relies on a combination of immunohistochemical techniques and transmission electron microscopy (TEM), which remains the gold standard. Commonly
 used immunohistochemical markers include combinations such as CD34/vimentin, CD34/PDGFRα, and CD34/c-kit.
 Telocytes exhibit variable cell body shapes (pyriform, spindle-shaped, or triangular) depending on the number of telopodes (usually 1–5 per cell).
 Their cytoplasm is sparse, with a prominent nucleus occupying about 25% of the cell volume, and contains mitochondria, a small Golgi complex, rough
 and smooth endoplasmic reticulum, and cytoskeletal components. Originally identified in the intestinal tract, TCs have since been found in almost all
 human organs – including the heart, blood vessels, lungs, skin, salivary glands, liver, gallbladder, pancreas, kidneys, urinary bladder, myometrium,
 prostate, and others. They reside in the interstitial tissue, where they interact with stromal and immune cells as well as blood vessels, suggesting a
 crucial role in maintaining tissue microenvironment homeostasis.
 Functionally, TCs are involved in tissue regeneration, mechanical support, and immune modulation. They also contribute to stem cell niche
 maintenance and signal transduction, both through direct cell–cell contacts and via paracrine signaling mediated by extracellular vesicles. Alterations
 in telocytes have been reported in various inflammatory and fibrotic diseases, including ulcerative colitis, Crohn’s disease, hepatic fibrosis, psoriasis,
 and systemic sclerosis. These structural and functional changes are collectively referred to as “telocytopathies.” The potential role of TCs in
 tumorigenesis has led to the proposal of the term “telocytoma” for tumors of possible telocyte origin. Gastrointestinal and extra-gastrointestinal
 stromal tumors, as well as tumors of the uterus, prostate, and vagina, share expression of TC markers such as PDGFRα and c-kit.
 Conclusion: Despite increased research activity in the years following their discovery, numerous questions remain unanswered – including whether
 telocytes constitute a homogeneous or heterogeneous cell population, which specific markers define TCs in different organs, and what their precise
 roles are in neoplastic and non-neoplastic conditions. A deeper understanding of TC biology could pave the way for novel diagnostic and therapeutic
 strategies in a variety of pathological conditions.
 Keywords: telocytes, telopodes, interstitial cell, telocytopathies

Uvod: Na teritoriji Srbije kod ljudi postoji cistična ehinokokoza koju izazivaju dva molekularno slična agensa: Echinococcus granulosus sensu stricto
 kao i E. canadensis. Od decembra 2022. znamo i da postoji kod ljudi infekcija sa E. multilocularis s. alveolaris, uzročnika multilokularne ili alveolarne
 ehinokokoze čoveka. Dijagnoza alveolarne ehinokokoze se obično postavlja na operativnom materijalu, najčešće jetre, koja je operisana pod
 sumnjom na tumor. Zato smatramo važnim da se istaknu razlike između cističnog i multilokularnog ehinokoka na patološkom materijalu. 
Prikaz serije bolesnika: Do sada su potvrđena tri slučaja alveolarne ehinokokoze iz Srema i četiri iz Sandžaka. Prvi i treći slučaj iz Srema sa
 lokalizacijom na jetri su operisani, drugi slučaj je inoperabilan zbog veličine lezije, ali je histološki u biopsiji dokazan ehinokok, a serološki je
 utvrđena multilokularna vrsta. Slučajevi multilokularne ehinokokoze iz Sandžaka takođe su imali lokalizaciju na jetri a dijagnoza je postavljena
 postoperativno. 
Patohistološka analiza izvršena je kod 4 slučaja multilokularne ehinokokoze, dva sa područja Sandžaka i dva iz Srema i komparirana sa serijom
 slučajeva hidatidne ehinokokoze iz rutinske patološke dijagnostike. Patohistološke odlike multilokularne ehinokokoze su, za razliku od cistične,
 brojne male ciste infiltrativnog rasta.
 Zajednička odlika kod cistične i multilokularne ehinokokoze su ehinokokne membrane, koje se prepoznaju kao višeslojne, od paralelno postavljenih
 slojeva. Međutim, membrane kod cističnog ehinokoka su znatno deblje, dok su kod multilokularnog tanke i izuvijane.
 Glavna razlika između ovih vrsta je da cistični ehinokok ima pravilnu jednu ili više cisti koje polako rastu ekspanzivno, dok multilokularni ima jako
 veliki broj malih nepravilnih cisti milimetarske veličine koje ponekad mogu dostići i centimetar, ali to je najčešće rezultat njihovog slivanja dok je
 tip rasta infiltrativni.
 Pericista kod cističnog ehinokoka je debela vezivna membrana, dok je kod multilokularnog izražena destruentna fibroza i opsežne nekroze kako
 parenhima organa, tako i tkiva ehinokoka, pri čemu nastaje jedna ili više većih pseudocisti kolikviranjem nekroze.
 Metastaziranje je registrovano kod jednog slučaja multilokularne ehinokokoze u regionalni limfni čvor jetre, kao i radiološki suspektna metastaza u
 plućima.
 Kod sva četiri slučaja multilokularne ehinokokoze morfološka dijagnoza je potvrđena molekularnim metodama. Kod jednog drugog slučaja
 ehinokokoze kičmenog stuba, odnosno paravertebralne muskulature, morfološka dijagnoza vrste ehinokoka nije bila sigurna, ali je molekularna
 analiza dokazala cističnu ehinokokozu.
 Zaključak: Tri humana slučaja do sada su dokazana iz regiona Srema, gde je 2016. godine dokazana enzootija multilokularne ehinokokoze kod lisica i
 šakala. Prvi slučaj humane multilokularne ehinokokoze iz Sandžaka objavljen je 2022. godine, mada u radu nije navedena tačna vrsta ehinokoka.
 Time je otklonjena prva zabluda da humanih slučajeva multilokularne ehinokokoze nema u Srbiji. Druga zabluda bila je da nikada ne postoji
 formiranje protoskoleksa kod humanih slučajeva multilokularne ehinokokoze. Od četiri pacijenta, kod jednog su nađeni protoskoleksi, mada je
 morfološka i molekularna dijagnoza multilokularne ehinokokoze potvrđena.

 Seksualno prenosive bolesti (SPB) su bolesti koje se prenose seksualnim putem i primarno zahvataju genitalnu regiju. Retko, u specifičnim uslovima,
 SPB mogu da se prošire i na oralnu regiju. Danas, zbog porasta seksualnih sloboda, izmenjenih seksualnih navika, češćeg menjanja partnera se
 postepeno povećava njihova incidenca. Nažalost, tačne statističke podatke o učestalosti pojave seksualno prenosivih bolesti u ustima nisu uvek lako
 dostupne, jer se mnoge od ovih infekcija zbog stida ne prijavljuju na veme, pa se kasno dijagnostifikuju. Sa druge strane se pojavljuju na naizgled
 neočekivanoj lokalizaciji, tj. ustima, pa se kasno određuje dijagnoza i otpočinje lečenje. Povećanje učestalosti ovih bolesti nastaje najviše zbog
 velikog broja seksualnih partnera, uticaja TV-a, povećane oralne seksualne aktivnosti, upražnjavanja nezaštićenog oralnog seksa, dok se sa druge
 strane redovno testiranje na SPB retko radi. Učestalost pojave SPB u ustima može varirati u zavisnosti od regiona, vere, populacije, seksualnih navika
 i drugih faktora. Redovno testiranje na SPB i praksa sigurnog seksa su ključni za sprečavanje SPB uopšte, a time i infekcije u ustima. Ovo predavanje
 rasvetljava nekoliko ključnih pitanja vezanih za ovu temu: koji su najčešći uzročnici, koji su mogući putevi prenošenja SPB, koji su najčešći simptomi,
 koja terapija, koje su posledice i da li mogu izazvati karcinom??

 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Uvod: Histeroskopija predstavlja jednu od važnih endoskopskih metoda u ispitivanju morfologije i funkcionalnosti materice, kao uzroka infertiliteta.
 Uterusni faktor  je zastupljen kod 10% infertilnih žena, pri čemu promene u materici mogu biti urođene i stečene. 
Cilj: Cilj rada je da se proceni značaj histeroskopije u dijagnostici i tretmanu urođenih anomalija materične šupljine, kod pacijentkinja kod kojih
 postoji osnovana sumnja na osnovu prethodnog kliničkog, ultrazvučnog i histerosalpingografskog (HSG) pregleda. Značaj histeroskopije će biti
 posmatran u odnosu na broj ostvarenih trudnoća u zavisnosti od dijagnostikovane anomalije u periodu od 12 meseci, nakon obavljene histeroskopije u
 dijagnostičke ili operativne svrhe.
 Metode rada : Studijom preseka  obuhvaćene su 176 pacijentkinja sa kongenitalnim anomalijama materice kod kojih je urađena histeroskopija. Kod
 svih pacijentkinja je praćen procenat nastalih trudnoća u toku prvih 12 meseci posle operacije. Tako su dobijene dve grupe pacijentkinja- koje su
 ostvarile trudnoću i one koje nisu, čije su karakteristike uporedjivane. 
Rezultati : U sprovedenom ispitivanju srednja životna dob ispitivanih pacijentkinja iznosi 35. god. Grupu ispitanica sa primarnim infertilitetom čini
 ukupno 107 pacijentkinja, dok je 69 ispitanica sa sekundarnim infertilitetom. Prosečna dužina trajanja infertiliteta kod ispitivanih pacijentkinja je 3
 god. Svega 3% ispitanica imaju prethodne uspešne trudnoće. U periodu od 12 meseci su posmatrane ispitanice i kod 39 (22%) je došlo do trudnoće,
 koja je kod 33 ispitanice završena porođajem u terminu. Hi kvadrat testom je dobijena statistička značajnost (p<0.05) između posmatranih grupa
 ispitanica u zastupljenosti vrste infertiliteta, kao i u broju prethodnih pobačaja. 
Zaključak: Od svih kongenitalnih anomalija materice, najzastupljenije su uterus subseptus i septus. U našem istraživanju 20% ispitanica su ostvarile
 trudnoću nakon histeroskopije u posmatranom periodu od 12 meseci, dok je kod većine njih trudnoća završena porođajem u terminu. Procenat
 pobačaja kod ispitivanih žena smanjen je sa 38% pre histeroskopije na 15% nakon histeroskopije. Kod žena koje su ostvarile trudnoću većinom su
 dijagnostikovani septum i subseptum uterusa i rađena je histeroskopska resekcija promena. 
Ključne reči: histeroskopija, kongenitalne anomalije uterusa, trudnoća

 Uvod: Kod velikog broja pacijenata nakon ishemijskog moždanog udara (IMU) dolazi do razvoja kognitivnih poremećaja, naročito u domenima pažnje, radne memorije i
 izvršnih funkcija, koji značajno utiču na kvalitet života i funkcionalnu nezavisnost. Iako se u kliničkoj praksi za procenu kognitivnih disfunkcija najčešće koriste
 standardizovani neuropsihološki testovi, raste potreba za objektivnim neurofiziološkim markerima koji mogu precizno reflektovati stepen oštećenja i pomoći u predikciji
 oporavka kognitivnih funkcija. Jedan od najperspektivnijih kandidata je kognitivno evocirani potencijal P300, pozitivan talas dugih latencija koji se javlja približno 300
 milisekundi nakon prezentacije značajnog (ciljnog) stimulusa, i smatra se neuralnim korelatom pažnje, selektivne obrade informacija i radne memorije.
 Cilj rada je ispitivanje značaja kognitivno evociranog potencijala P300 u identifikaciji i praćenju kognitivnih disfunkcija nakon IMU
 Metode rada: Studija je sprovedena kao prospektivno istraživanje u koje je uključeno 60 pacijenata sa prvim klinički verifikovanim ishemijskim moždanim udarom (29
 muškaraca i 31 žena, starosti od 44 -75 godina) i 30 zdravih ispitanika u kontrolnoj grupi (16 žena i 14 muškaraca, starosti 45-68 godina). Bioelektrična aktivnost mozga
 registrovana je pomoću srebro-hlorid elektroda koje su postavljane na centralnoj liniji skalpa, frontalno (Fz), centralno (Cz) i parijetalno (Pz) prema standardnom “10-20
 međunarodnom sistemu.” Za dobijanje P300 KEP korištena je “oddball” paradigma sa 80% neciljnih i 20% ciljnih stimulusa. Procena kognitivnog i afektivnog statusa
 sprovedena je primenom neuropsihološke testne baterije koja je uključivala: Mala skala za procenu mentalnog statusa (MMSE), Test praćenja traga  forma A i B, Revidirana
 Vekslerova skala pamćenja (subtestove mentalne kontrole, verbalnog i vizuelnog raspona), Spielbergerov test anksioznosti i Bekova skala depresivnosti (BDI). Funkcionalni
 status bolesnika procenjivan je Barthel indeksom (BI). Registracija P300 i neuropsihološka testiranja obavljena su u akutnoj fazi bolesti i tri meseca nakon moždanog udara.
 Rezultati: Latencije P300 talasa kod pacijenata sa moždanim udarom bile su značajno duže u poređenju sa kontrolnom grupom nad svim posmatranim arealima mozga (Fz, Cz,
 Pz p<0,001), a amplitude P300 su bile značajno manje kod obolelih samo na Pz elektrodi (p= 0,02). Uočena je tendencija oporavka: latencije su bile statistički značajno kraće
 tri meseca nakon prve registracije (Fz p=0,02, Cz p<0,01, Pz p<0,01). Nasuprot tome, amplitude P300 potencijala se nisu značajno promenile tokom praćenog perioda.
 Zabeležena je negativna korelacija između latencije P300 i Barthel indeksa u akutnoj fazi (Fz r = -0,58, Cz r = -0,36, Pz r = -0,45; sve p<0,01), kao i tri meseca nakon udara
 (Fz r = -0,54 p=0,015, Cz r = -0,42 p<0,01, Pz r = -0,54 p<0,01). Takođe je pronađena statistički značajna korelacija između latencije P300 i rezultata na neuropsihološkim
 testovima pažnje i izvršnih funkcija.
 Zaključak: Dijagnostički značaj P300 ogleda se u njegovoj sposobnosti da detektuje blage i subkliničke kognitivne deficite koji često ostaju neprimećeni standardnim
 neuropsihološkim testovima. Promene u parametrima P300 u ranoj fazi mogu imati prognostički značaj u predviđanju funkcionalnog oporavka pacijenata nakon IMU.  Rezultati
 ovog istraživanja podržavaju uvođenje P300 kao komplementarne metode u proceni i longitudinalnom praćenju kognitivnih disfunkcija nakon IMU.  U budućnosti, integracija
 P300 sa neuroimaging metodama i neuropsihološkim testovima mogla bi doprineti ranijem prepoznavanju pacijenata sa povećanim rizikom od trajnih kognitivnih oštećenja.
 Ključne reči: P300, ishemijski moždani udar, potencijali izazvani događajem

Uvod: Savremeni medicinski trendovi su takvi, da se u oralnoj i maksilofacijalnoj hirurgiji nudi čitav niz novih hirurških tehnika i biomaterijala kojima
se mogu obnoviti i nadoknaditi izgubljena kako tvrda tako i meka tkiva glave.
Iako bi velika ponuda ovih tehnika i materijala trebala da nam olakša rad, jako često se u praksi dešava da kolegama nije jasno šta su njihove realne
prednosti i kako ih selektivno u skladu sa kliničkom slikom primenjivati kako bi se dobili najbolji rezultati.
Prikazom više kliničkih situacija i slučaja, pokušaćemo da kolegama prikažemo načine zbrinjavanja za koje smo se odlučili, kao i dileme koje su
postajale pri donošenju plana rekonstrukcije.
Prikazi slučajeva: Klinički slučajevi koji će biti prezentovani su iz domena traumatologije glave, deformiteta lica kao i korekcija obe vilice kod oralno
hirurških intervencija.
Zaključak: Iako su u prezentaciji prikazani samo neki od slučajeva, koji su tretirani savremenim augmentacionim materijalima, može se slobodno reći
da ne postoji magični materijal koji bi obezbedio sve što nam je potrebno kako bi se izgubljena tkiva nadoknadila i regenerisala. Detaljnim
poznavanjem karakteristika materijala kao i prednostima te manama tehnika, ukoliko iskoristimo sve njihove pozitivne karakteristike, rezultati
kojima će biti zadovoljni i terapeuti i pacijenti, neće izostati.
Ključne reči: Augmentacioni materijali, oralna i maksilofacijalna hirurgija, kolagene membrane, piezo. 

 Uvod: Unapređenje obrazovnog okruženja i podsticanje samostalnog aktivnog učenja studenata, nameće i pitanje razumevanja i razvoja strategija učenja kod studenata.
 Ključnu ulogu u tome ima metakognicija koju možemo definisati kao znanje i regulaciju sopstvenih kognitivnih procesa, odnosno sposobnost da se prate, kontrolišu i planiraju
 aktivnosti povezane sa učenjem i rešavanjem problema. Razvoj modernih tehnologija i korišćenje internet u procesu učenja je jedan od faktora koji utiču na metakognitivne
 sposobnosti. Za procenu metakognitivne sposobnosti koristi se „Upitnik za procenu metakognitivne svesnosti“,(engl. Metacognitive Awareness Inventory – MAI, koji je validiran
 za srpsku populaciju.
 Cilj rada: Ispitati povezanost potrebe interneta u toku studiranja sa komponentama metakognicije. 
Metode rada: Istraživanje je sprovedeno kao studija preseka u oktobru 2024. godine na Medicinskom fakultetu, Univerziteta u Prištini, Kosovska Mitrovica. Obuhvaćeni su svi
 student 3. godine medicine koji su pored klasične nastave iz Medicinske statistike i informatike imali i elektronsko učenje. Nastavni materijali su bili dostupni preko Moodle
 platforme i pripremljeni u vidu metakognitivni problemski baziranih modula u okviru Erazmus + projekta „Razvoj i implementacija metakognitivnih problemski baziranih
 modula u kursevima mešovite nastave u medicinskim naukama“, br. 101082790. Na stranici kursa bila je postavljena i srpska, validirana verzija MAI upitnika uz dodatak
 sociodemografski podataka i pitanja vezanih za proces studiranja. Upitnik je obuhvatao dve komponente. “Znanje o kogniciji”, (sa podkomponentama, deklarativno znanje,
 procedualno znanje, uslovno znanje) i “Regulaciju kognicije” (planiranje, strategija upravljanja informacijama, praćenje učenja i razumevanja, strategija za ispravljanje
 grešaka i evaluacija).
 Upitnik ima ukupno 52 stavke sa odgovorima ocenjenim Likertovom skalom sa 5 nivoa – od 1, „Uvek netačno“ do 5 „Uvek tačno“, a sabiranjem svih stavki u okviru jedne  
subkomponente dobijen je zbirni rezultat za datu potkategoriju metakognicije. Studenti su popunjavali upitnik pre pristupa nastavnim materijalima koji su se nalazili na kursu.
 Rezultati: Istraživanjem je obuhvaćeno 82 studenta, prosečne starosti 20,9±0,9. Ispitivani uzorak je činilo 32,9% osoba muškog i 67,1% ženskog pola, koji su se izjasnili o
 potrebi internet u toku studiranja i  na skali od 1 “malo” do 5 “mnogo”, ocenili da je prosečna potreba za internetom tokom studiranja iznosila 4,4. Veći nivo procedualnog
 znanja je bio povezan sa većom potrebom za internetom tokom studiranja (r=0,289. p=0,008). Pozitivna korelacija potrebe internet je zabeležena i sa svim subkomponentama  
“Regulacije kognicije”, za planiranje (r=0,249; p=0,024), strategiju upravljanja informacijama (r=0,396; p<0,001), praćenje učenja i razumevanja (r=0,316; p=0,004),
 strategiju za ispravljanje grešaka (r=0,275; p=0,012) i evaluaciju (r=0,294; p=0,007). Najača povezanost potrebe internet tokom studiranja je bila sa strategijom upravljanja
 informacijama. Veća potreba korišćenja interneta među studentima  je uticala da uspore sa radom kada naiđu na važne informacije (4,4), fokusiraju se na nove informacije
 (4,3), teže da ih preformulišu svojim rečima (4,4) i povezuju ih sa onim što već znaju (4,4).
 Zaključak: Korišćenje internet tokom studiranja utiče na veći stepen metakognicije i svesnosti studenata da prepoznaju nove i važne informacije. Pomaže im kako da usvoje
 nove informacije, da se na njih fokusiraju, da ih preformulisu i kako da ih povežu sa već postojećim znanjem.
 Ključne reči: Metakognicija, upotreba internet, studenti medicine, MAI