Uvod: Fotostarenje – spoljašnje, prerano starenje kože je kumulativni proces zavisan od ponovljenog ili kontinuiranog izlaganja ultravioletnom (UV)
 zračenju i fototipa kože. UVA (320–400 nm) zračenje se smatra primarnim faktorom fotostarenja. Mehanizam fotooštećenja zasniva se na ekscesivnoj
 produkciji reaktivnih vrsta kiseonika (engl. reactive oxygen species, ROS) i sledstvenom oksidativnom stresu, koji vodi poremećaju fizioloških funkcija
 ćelija kože. Jedan od najvažnijih faktora fotostarenja je oksidativno oštećenje mitohondrija. 
Glavni deo rada: Mitohondrije su esencijalne ćelijske organele uključene u proizvodnju energije i održavanje ravnoteže između proizvodnje ROS-a i
 antioksidativne zaštite. One su glavni intracelularni izvor UV- zračenjem indukovanih ROS-a, koji dovode do oksidativnih oštećenja lipida, proteina,
 jedrove i mitohondrijalne DNK (mtDNK) i pokreću patološke procese kao što su inflamacija, imunosupresija i karcinogeneza. Oksidativnim oštećenjima
 je naročito podložna mtDNK, koja iskazuje i do 15 puta veću stopu mutacija i manje efikasan mehanizam popravke u poređenju sa jedrovom DNK.
 Akumulacija mutacija na mtDNK dovodi do značajne mitohondrijalne disfunkcije, poremećaja na nivou respiratornog lanca, remeti održavanje
 ravnoteže mitohondrijalne dinamike, podstiče apoptozu ćelija, što rezultira fotooštećenjem kože. ROS takođe indukuju aktivaciju serije enzima,
 matriksnih metaloproteinaza (MMP) zaduženih za razgradnju proteina ekstracelularnog matriksa dermisa kože, koji stvaraju platformu za razvoj
 kliničkih znakova fotostarenja, bora, dubokih kožnih nabora i gubitka elasticiteta kože. Histološki, fotoostareli epidermis karakteriše se atipijom
 ćelija, prisustvom diskeratoze, hiperkeratoze, nepravilnim rasporedom pigmentnih granula, promenama u strukturi dermo-epidermalnog spoja.
 Oštećenje i dezorganizacija kolagenih vlakana, gubitak zrelog i smanjnje sinteze novog kolagena, kao i prisustvo solarne elastoze uočavaju na nivou
 dermisa. Primena topikalnih fotoprotektivnih preparata je zlatni standard za prevenciju fotooštećenja kože izazvanih ROS.
 Zaključak: Mitohondrijalna disfunkcija je ključni faktor u patogenezi fotostarenja kože. Razumevanje uloge mitohondrija u fotooštećenju, pruža nam
 uvide u mogućnost razvoja novih metoda prevencije i tretmana fotostarenja kože.
 Ključne reči: mitohondrijalna disfunkcija, mtDNK, ROS, UV zračenje, fotostarenje

Vaskularni događaji, uključujući koronarnu bolest, srčanu insuficijenciju i moždani udar razlog su za više od 3,8 miliona smrtnih slučajeva u Evropi,
 dok se 65% ovih smrtnih slučajeva javlja kod osoba koje su stariji od 75 godina, što ukazuje da su vaskularne bolesti povezane sa starenjem.
 Razumevanje patofiziološkog mehanizma vaskularnog starenja od presudne je važnosti za poboljšanje kvaliteta života i za produženje životnog veka.
 Mehanizmi koji leže u osnovi vaskularnog starenja su složeni i višefaktorni. Oni uključuju akumulaciju senescentnih ćelija u vaskularnom sistemu,
 disfunkciju mitohondrija, gubitak proteostaze, iscrpljenost i/ili disfunkciju matičnih/progenitornih ćelija, disregulaciju određenih mikroRNA (miRNA)
 i 
remodelovanje ekstracelularnog matriksa. Kao posledica toga, vaskularno starenje karakteriše neelastičnost arterija i kapilara, endotelna
 disfunkcija i oksidativni stres koji potiče od neravnoteže između stvaranja i uklanjanja reaktivnih vrsta kiseonika (ROS).
 Utvrđivanje relativnog doprinosa ovih mehanizama u vaskularnim bolestima povezanim sa starenjem je važan korak u razvoju strategija protiv
 starenja sa ciljem poboljšanja globalnog zdravlja i smanjenja troškove zdravstvene zaštite. S tim u vezi, modifikacija životnih navika, usvajanje
 posebnih obrazaca ishrane, upotreba sintetskih ili prirodnih terapeutskih agenasa i suplemenata privukle su veliku pažnju. Senolitici i senomorfici su
 dve klase supstanci koje ciljaju stare (senescentne) ćelije. Senolitici selektivno eliminišu senescentne ćelije iz organizma dok senomorfici menjaju
 ponašanje senescentnih ćelija bez da ih ubijaju već utiču na inflamatorne molekule. 
Različita jedinjenja koja uklanjaju slobodne radikale navode se kao sredstva za povećanje dugovečnosti ili smanjenje prevalence bolesti povezanih sa
 starenjem. Već je identifikovano više od 300 jedinjenja sa svojstvima za usporavanje starenja i kardioprotektivnim efektima. Među najviše
 proučavanim su: kurkumin, resveratrol, katehin, metformin, alfa-lipoinska kiselina, fukoksantin, astaksantin, rapamicin, spermidin i kofein. Sve je
 više podataka o benefitu polifenola i biljnih sterola koji su prirodne fitohemikalije slične holesterolu i imaju antiinflamatorni, antioksidativni,
 antiaterogeni i antikancerogeni uticaj. Smatra se da ova jedinjenja štite i olakšavaju lečenje hroničnih bolesti.
 Usporavanje vaskularnog starenja je važan deo prevencije kardiovaskularnih bolesti, metaboličkih poremećaja, neurodegenerativnih i autoimunih
 bolesti. Postoje lekovi i suplementi koji se koriste za usporavanje ovog procesa, ali promena načina života igra ključnu ulogu. Životne navike koje
 usporavaju vaskularno starenje su redovna fizička aktivnost, ishrana bogata povrćem, voćem, zdravim mastima, održavanje normalne telesne mase,
 dobar san i kontrola stresa.
 Ključne reči: vaskularno starenje, senolitici, senomorfici, kardiovaskularne bolesti

Akutni koronarni sindrom (AKS) ostaje vodeća kardiovaskularna briga u svetu, sa značajnim procentom pacijenata koji razviju sistolni ili dijastolnu
 disfunkciju u akutnoj fazi, pa ih delimo na pacijente sa LVEF ≥50% <50%. Patofiziološki mehanizmi koji
 leže u osnovi ovih promena nakon AKS-a su složeni, sa sve više dokaza koji ističu centralnu ulogu metaboličkih poremećaja.
 Ciljevi: Ova studija ima za cilj da ocrta profil metaboličkog rizika pacijenata sa AKS-om, da identifikuje fenotipske razlike između onih koji razvijaju
 smanjenu LVEF u odnosu na očuvanu.
 Metode: U poprecoj, opservacionoj kohortnoj studiji učestvovalo je 3093 pacijenta hospitalizovana zbog AKS-a. Prikupljeni su klinički i demografski
 podaci, laboratorijski parametri — uključujući lipidni profil, glikemijske indekse, inflamatorne markere i
 ehokardiografske procene LVEF. U studiji su uključeni samo pacijenti sa prethodnom normalnom funkcijom leve komore. Pacijenti su kategorisani
 prema razvoju u grupe sa sniženom LVEF (<50%) i očuvanom LVEF (≥50%). Primijenjene su komparativne i
 korelacijske analize, logistička regresija i procena ROC krive radi određivanja prediktora nepovoljnog remodelovanja i razvoja srčane insuficijencije.
 Rezultati: Prosečna starost kohorte iznosila je 62,19 ± 9,04 godina, sa značajnom prevalencijom žena i starijom starošću u podgrupi sa očuvanom
 LVEF. Pacijenti sa očuvanom LVEF pokazali su poseban metabolički profil — viši nivoi triglicerida, ukupnog, LDL i ne-HDL holesterola, kao i višlji nivo
 HbA1c, te eritrocita. Povišen broj leukocita, anemija, stresna hiperglikemija, HbA1c, kreatinin, serumska urea i markeri povećane neurohormonalne
 aktivnosti i zapalne procene korelirali su sa sistolicnim oštećenjem i nepovoljnim remodelovanjem u grupi sa sniženu LVEF. ROC analiza pokazala je
 da starost (AUC=0,550), stresna hiperglikemija (AUC=0,573), HbA1c (AUC=0,545), dijabetes (AUC=0,532), BUN (AUC=0,572), kreatinin (AUC=0,568) i
 anemija (AUC=0,528) imaju dobru diskriminacionu funkciju za razvoj HFrEF nakon AKS-a. Multivariatna logistička regresija identifikovala je ženski pol
 i ukupni holesterol kao nezavisne prediktore diastolne disfunkcije i očuvane LVEF.
 Zaključak: Pacijenti sa AKS-om i očuvanom EF pokazuju složen metabolički fenotip obeležen dislipidemijom, dok su hiperglikemija, povećana
 neurohormonalna aktivacija i sistemska inflamacija povezani sa nepovoljnim remodelovanjem srca i HFrEF-om. Rano identifikovanje putem ciljanih
 biomarkera može olakšati personalizovane terapijske strategije, uključujući agresivnu kontrolu metaboličkih faktora rizika, mikrovascularnog zdravlja
 i sistemske upale, čime se potencijalno menja tok bolesti i smanjuje dugoročni morbiditet.
 Ključne reči: AKS, HFpEF, metabolički faktori rizika, biomarkeri, mikrovaskularna disfunkcija, prognoza.

Uvod: Na teritoriji Srbije kod ljudi postoji cistična ehinokokoza koju izazivaju dva molekularno slična agensa: Echinococcus granulosus sensu stricto
 kao i E. canadensis. Od decembra 2022. znamo i da postoji kod ljudi infekcija sa E. multilocularis s. alveolaris, uzročnika multilokularne ili alveolarne
 ehinokokoze čoveka. Dijagnoza alveolarne ehinokokoze se obično postavlja na operativnom materijalu, najčešće jetre, koja je operisana pod
 sumnjom na tumor. Zato smatramo važnim da se istaknu razlike između cističnog i multilokularnog ehinokoka na patološkom materijalu. 
Prikaz serije bolesnika: Do sada su potvrđena tri slučaja alveolarne ehinokokoze iz Srema i četiri iz Sandžaka. Prvi i treći slučaj iz Srema sa
 lokalizacijom na jetri su operisani, drugi slučaj je inoperabilan zbog veličine lezije, ali je histološki u biopsiji dokazan ehinokok, a serološki je
 utvrđena multilokularna vrsta. Slučajevi multilokularne ehinokokoze iz Sandžaka takođe su imali lokalizaciju na jetri a dijagnoza je postavljena
 postoperativno. 
Patohistološka analiza izvršena je kod 4 slučaja multilokularne ehinokokoze, dva sa područja Sandžaka i dva iz Srema i komparirana sa serijom
 slučajeva hidatidne ehinokokoze iz rutinske patološke dijagnostike. Patohistološke odlike multilokularne ehinokokoze su, za razliku od cistične,
 brojne male ciste infiltrativnog rasta.
 Zajednička odlika kod cistične i multilokularne ehinokokoze su ehinokokne membrane, koje se prepoznaju kao višeslojne, od paralelno postavljenih
 slojeva. Međutim, membrane kod cističnog ehinokoka su znatno deblje, dok su kod multilokularnog tanke i izuvijane.
 Glavna razlika između ovih vrsta je da cistični ehinokok ima pravilnu jednu ili više cisti koje polako rastu ekspanzivno, dok multilokularni ima jako
 veliki broj malih nepravilnih cisti milimetarske veličine koje ponekad mogu dostići i centimetar, ali to je najčešće rezultat njihovog slivanja dok je
 tip rasta infiltrativni.
 Pericista kod cističnog ehinokoka je debela vezivna membrana, dok je kod multilokularnog izražena destruentna fibroza i opsežne nekroze kako
 parenhima organa, tako i tkiva ehinokoka, pri čemu nastaje jedna ili više većih pseudocisti kolikviranjem nekroze.
 Metastaziranje je registrovano kod jednog slučaja multilokularne ehinokokoze u regionalni limfni čvor jetre, kao i radiološki suspektna metastaza u
 plućima.
 Kod sva četiri slučaja multilokularne ehinokokoze morfološka dijagnoza je potvrđena molekularnim metodama. Kod jednog drugog slučaja
 ehinokokoze kičmenog stuba, odnosno paravertebralne muskulature, morfološka dijagnoza vrste ehinokoka nije bila sigurna, ali je molekularna
 analiza dokazala cističnu ehinokokozu.
 Zaključak: Tri humana slučaja do sada su dokazana iz regiona Srema, gde je 2016. godine dokazana enzootija multilokularne ehinokokoze kod lisica i
 šakala. Prvi slučaj humane multilokularne ehinokokoze iz Sandžaka objavljen je 2022. godine, mada u radu nije navedena tačna vrsta ehinokoka.
 Time je otklonjena prva zabluda da humanih slučajeva multilokularne ehinokokoze nema u Srbiji. Druga zabluda bila je da nikada ne postoji
 formiranje protoskoleksa kod humanih slučajeva multilokularne ehinokokoze. Od četiri pacijenta, kod jednog su nađeni protoskoleksi, mada je
 morfološka i molekularna dijagnoza multilokularne ehinokokoze potvrđena.

 Seksualno prenosive bolesti (SPB) su bolesti koje se prenose seksualnim putem i primarno zahvataju genitalnu regiju. Retko, u specifičnim uslovima,
 SPB mogu da se prošire i na oralnu regiju. Danas, zbog porasta seksualnih sloboda, izmenjenih seksualnih navika, češćeg menjanja partnera se
 postepeno povećava njihova incidenca. Nažalost, tačne statističke podatke o učestalosti pojave seksualno prenosivih bolesti u ustima nisu uvek lako
 dostupne, jer se mnoge od ovih infekcija zbog stida ne prijavljuju na veme, pa se kasno dijagnostifikuju. Sa druge strane se pojavljuju na naizgled
 neočekivanoj lokalizaciji, tj. ustima, pa se kasno određuje dijagnoza i otpočinje lečenje. Povećanje učestalosti ovih bolesti nastaje najviše zbog
 velikog broja seksualnih partnera, uticaja TV-a, povećane oralne seksualne aktivnosti, upražnjavanja nezaštićenog oralnog seksa, dok se sa druge
 strane redovno testiranje na SPB retko radi. Učestalost pojave SPB u ustima može varirati u zavisnosti od regiona, vere, populacije, seksualnih navika
 i drugih faktora. Redovno testiranje na SPB i praksa sigurnog seksa su ključni za sprečavanje SPB uopšte, a time i infekcije u ustima. Ovo predavanje
 rasvetljava nekoliko ključnih pitanja vezanih za ovu temu: koji su najčešći uzročnici, koji su mogući putevi prenošenja SPB, koji su najčešći simptomi,
 koja terapija, koje su posledice i da li mogu izazvati karcinom??

 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Uvod: Histeroskopija predstavlja jednu od važnih endoskopskih metoda u ispitivanju morfologije i funkcionalnosti materice, kao uzroka infertiliteta.
 Uterusni faktor  je zastupljen kod 10% infertilnih žena, pri čemu promene u materici mogu biti urođene i stečene. 
Cilj: Cilj rada je da se proceni značaj histeroskopije u dijagnostici i tretmanu urođenih anomalija materične šupljine, kod pacijentkinja kod kojih
 postoji osnovana sumnja na osnovu prethodnog kliničkog, ultrazvučnog i histerosalpingografskog (HSG) pregleda. Značaj histeroskopije će biti
 posmatran u odnosu na broj ostvarenih trudnoća u zavisnosti od dijagnostikovane anomalije u periodu od 12 meseci, nakon obavljene histeroskopije u
 dijagnostičke ili operativne svrhe.
 Metode rada : Studijom preseka  obuhvaćene su 176 pacijentkinja sa kongenitalnim anomalijama materice kod kojih je urađena histeroskopija. Kod
 svih pacijentkinja je praćen procenat nastalih trudnoća u toku prvih 12 meseci posle operacije. Tako su dobijene dve grupe pacijentkinja- koje su
 ostvarile trudnoću i one koje nisu, čije su karakteristike uporedjivane. 
Rezultati : U sprovedenom ispitivanju srednja životna dob ispitivanih pacijentkinja iznosi 35. god. Grupu ispitanica sa primarnim infertilitetom čini
 ukupno 107 pacijentkinja, dok je 69 ispitanica sa sekundarnim infertilitetom. Prosečna dužina trajanja infertiliteta kod ispitivanih pacijentkinja je 3
 god. Svega 3% ispitanica imaju prethodne uspešne trudnoće. U periodu od 12 meseci su posmatrane ispitanice i kod 39 (22%) je došlo do trudnoće,
 koja je kod 33 ispitanice završena porođajem u terminu. Hi kvadrat testom je dobijena statistička značajnost (p<0.05) između posmatranih grupa
 ispitanica u zastupljenosti vrste infertiliteta, kao i u broju prethodnih pobačaja. 
Zaključak: Od svih kongenitalnih anomalija materice, najzastupljenije su uterus subseptus i septus. U našem istraživanju 20% ispitanica su ostvarile
 trudnoću nakon histeroskopije u posmatranom periodu od 12 meseci, dok je kod većine njih trudnoća završena porođajem u terminu. Procenat
 pobačaja kod ispitivanih žena smanjen je sa 38% pre histeroskopije na 15% nakon histeroskopije. Kod žena koje su ostvarile trudnoću većinom su
 dijagnostikovani septum i subseptum uterusa i rađena je histeroskopska resekcija promena. 
Ključne reči: histeroskopija, kongenitalne anomalije uterusa, trudnoća

 Uvod: Kod velikog broja pacijenata nakon ishemijskog moždanog udara (IMU) dolazi do razvoja kognitivnih poremećaja, naročito u domenima pažnje, radne memorije i
 izvršnih funkcija, koji značajno utiču na kvalitet života i funkcionalnu nezavisnost. Iako se u kliničkoj praksi za procenu kognitivnih disfunkcija najčešće koriste
 standardizovani neuropsihološki testovi, raste potreba za objektivnim neurofiziološkim markerima koji mogu precizno reflektovati stepen oštećenja i pomoći u predikciji
 oporavka kognitivnih funkcija. Jedan od najperspektivnijih kandidata je kognitivno evocirani potencijal P300, pozitivan talas dugih latencija koji se javlja približno 300
 milisekundi nakon prezentacije značajnog (ciljnog) stimulusa, i smatra se neuralnim korelatom pažnje, selektivne obrade informacija i radne memorije.
 Cilj rada je ispitivanje značaja kognitivno evociranog potencijala P300 u identifikaciji i praćenju kognitivnih disfunkcija nakon IMU
 Metode rada: Studija je sprovedena kao prospektivno istraživanje u koje je uključeno 60 pacijenata sa prvim klinički verifikovanim ishemijskim moždanim udarom (29
 muškaraca i 31 žena, starosti od 44 -75 godina) i 30 zdravih ispitanika u kontrolnoj grupi (16 žena i 14 muškaraca, starosti 45-68 godina). Bioelektrična aktivnost mozga
 registrovana je pomoću srebro-hlorid elektroda koje su postavljane na centralnoj liniji skalpa, frontalno (Fz), centralno (Cz) i parijetalno (Pz) prema standardnom “10-20
 međunarodnom sistemu.” Za dobijanje P300 KEP korištena je “oddball” paradigma sa 80% neciljnih i 20% ciljnih stimulusa. Procena kognitivnog i afektivnog statusa
 sprovedena je primenom neuropsihološke testne baterije koja je uključivala: Mala skala za procenu mentalnog statusa (MMSE), Test praćenja traga  forma A i B, Revidirana
 Vekslerova skala pamćenja (subtestove mentalne kontrole, verbalnog i vizuelnog raspona), Spielbergerov test anksioznosti i Bekova skala depresivnosti (BDI). Funkcionalni
 status bolesnika procenjivan je Barthel indeksom (BI). Registracija P300 i neuropsihološka testiranja obavljena su u akutnoj fazi bolesti i tri meseca nakon moždanog udara.
 Rezultati: Latencije P300 talasa kod pacijenata sa moždanim udarom bile su značajno duže u poređenju sa kontrolnom grupom nad svim posmatranim arealima mozga (Fz, Cz,
 Pz p<0,001), a amplitude P300 su bile značajno manje kod obolelih samo na Pz elektrodi (p= 0,02). Uočena je tendencija oporavka: latencije su bile statistički značajno kraće
 tri meseca nakon prve registracije (Fz p=0,02, Cz p<0,01, Pz p<0,01). Nasuprot tome, amplitude P300 potencijala se nisu značajno promenile tokom praćenog perioda.
 Zabeležena je negativna korelacija između latencije P300 i Barthel indeksa u akutnoj fazi (Fz r = -0,58, Cz r = -0,36, Pz r = -0,45; sve p<0,01), kao i tri meseca nakon udara
 (Fz r = -0,54 p=0,015, Cz r = -0,42 p<0,01, Pz r = -0,54 p<0,01). Takođe je pronađena statistički značajna korelacija između latencije P300 i rezultata na neuropsihološkim
 testovima pažnje i izvršnih funkcija.
 Zaključak: Dijagnostički značaj P300 ogleda se u njegovoj sposobnosti da detektuje blage i subkliničke kognitivne deficite koji često ostaju neprimećeni standardnim
 neuropsihološkim testovima. Promene u parametrima P300 u ranoj fazi mogu imati prognostički značaj u predviđanju funkcionalnog oporavka pacijenata nakon IMU.  Rezultati
 ovog istraživanja podržavaju uvođenje P300 kao komplementarne metode u proceni i longitudinalnom praćenju kognitivnih disfunkcija nakon IMU.  U budućnosti, integracija
 P300 sa neuroimaging metodama i neuropsihološkim testovima mogla bi doprineti ranijem prepoznavanju pacijenata sa povećanim rizikom od trajnih kognitivnih oštećenja.
 Ključne reči: P300, ishemijski moždani udar, potencijali izazvani događajem

 Uvod: Alkoholna bolest jetre predstavlja globalni zdravstveni problem, sa kompleksnom patogenezom koja uključuje oksidativni stres, inflamaciju i
 poremećaj metabolizma lipida. Surutka, kao prirodni proteinski kompleks, vekovima se koristi u ishrani i tradicionalnoj medicini, a svojim
 jedinstvenim sastavom može imati protektivno dejstvo na jetru. Ovaj rad sistematizuje dosadašnja saznanja iz literature o potencijalnim
 hepatoprotektivnim efektima surutke u kontekstu alkoholne bolesti jetre.
 Glavni deo rada: Ključne komponente surutke, uključujući laktoferin, beta-laktoglobulin i alfa-laktalbumin, pokazuju antioksidativne,
 antiinflamatorne i imunomodulatorne osobine. Surutka može delovati na više nivoa: (1) povećanjem kapaciteta antioksidativne odbrane stimulacijom
 enzima kao što su superoksid dismutaza i katalaza, (2) modulacijom inflamatornih puteva inhibicijom NF-κB i smanjenjem proizvodnje TNF-α i (3)
 poboljšanjem metabolizma lipida u hepatocitima. Posebno se ističe visok sadržaj cisteina, vodećeg za sintezu glutationa – najvažnijeg endogenog
 antioksidansa u jetri. Istraživanja na životinjama ukazuju da suplementacija surutkom može sprečiti nastanak steatoze i fibroze, dok su podaci iz
 kliničke prakse još uvek ograničeni.
 Zaključak: Prema dostupnoj literaturi, surutka se pokazala kao potencijalni prirodni agens u prevenciji i podršci lečenju alkoholne bolesti jetre. Ipak,
 potrebna su dodatna klinička istraživanja kako bi se njena efikasnost kod ljudi potvrdila, budući da su postojeće studije uglavnom sprovedene na
 animalnim modelima.
 Ključne reči: surutka, alkoholna bolest jetre, antioksidansi, inflamacija

Studije o sprovođenju mera  prevencije kardiovaskularnih bolesti bolest bolesti pokazala je visoku prevalencu štetnih karakteristika stila života,
 drugih faktora rizika i nedovoljne upotrebe profilaktičkih lekova kod bolesnika sa aterosklerotskom bolešču.Postojale su značajne varijacije kod
 načina života bolesnika,naročito u vezi pušenja i upotrebe nekih profilaktičkih lijekova.načn života,ciljen vrijednosti faktora rizika i terapeutski
 ciljevi  prema zajedničkim evropskim preporukama nisu realizovani kod većine bolesnika u Evropi.U novim preporukama bolesnii sa veoma visokim
 rizikom za koronarnu bolest ciljna vrijednost LDL< 1.4 mmol/l ili redukcija najmanje 50% ako je bazalna vrijednost od 1.8 do 3.5mmol/l.U bolesnika
 sa veoma visokim rizikom, sa stalno povišenim LDL uprkos maksimalnoj dozi statina, u kombinaciji sa ezetemidom ili kod onih koji ne tolerišu statin
 potrebno je uvesti PCSK9 inhibitore. Značaj pokretanja odgovarajuće prevenciju prije otpuštanju iz bolnice ne može biti zanemarena, kao i liječenje,
 prevencija  smanjuje  post-hospitalizaciju  sa povećanjem broja pacijenata koji su na odgovarajućujoj terapiji i koji dostižu ciljne vrijednosti faktora
 rizika. Ovo podrazumjeva potpunu kliničku procjenu koja vodi optimizacije medicinske terapije, individualnoj edukaciji za promjenu ponašanja i
 modifikaciju faktora rizika. Specijalizovani programi prevencije i konsultacije pacijenata treba da koriste pristup na pacijentu koji se fokusira na
 prioritete i ciljeve pacijenta i uključuje promjene načina života u kontekstu života bolesnika. Klinički stručnjaci i ljekari opšte medicine treba da
 usklade svoje napore, i uz podršku drugih zdravstvenih stručnjaka naprave integrisanu kliničku strategiju za prevenciju koronarne u bolnicama i
 zajednici . 
Ključne riječi: prevencija kardiovaskularna bolest

Uvod: Periapeksne lezije predstavljaju veoma čestu patologiju u ljudskoj populaciji koja se javlja kao posledica imunske reakcije na mikrobnu
infekciju dentalne pulpe 1.
Hit šok proteini se sintetišu u svim prokariotskim i eukariotskim ćelijama i predstavljaju bazičnu odbrambenu reakciju ćelije na različite stresne
situacije kao što su povišena temperature, bakterijske i virusne infekcije, ishemija, hipoksija, zračenje, maligne transformacije 2,3. Osim toga što
imaju zaštitinu ulogu, hit šok proteini predstavljaju i snažne antigene, usled čega se visoka homologija između bakterijskih i humanih hit šok proteina
smatra i faktorom rizika za napredovanje hroničnih procesa i razvoj molekularne mimikrije 4.
Tumor nekrozis factor-α (TNF-α) je proinflamacijski citokin čija je ekspresija povećana u periapeksnim lezijama, koji ima stimulativno dejstvo na
progresiju periapeksne lezije i koštanu destrukciju 5. Suprotno njemu, IL-10 pripada antiinflamacijskim citokinima i deluje supresivno na razvoj
periapeksne lezije i na koštanu destrukciju 6.
Cilj: Cilj ove studije je da se utvrdi kvantitativna ekspresija bakterijskog hit šok proteina, čaperon-60 (Cpn60) i pro- i anti- inflamcijskih citokina u
periapeksnom tkivu dobijenom od osoba sa hronicnim periapeksnim lezijama i utvrdi korelacija između ekspresije bakterijskog hit šok proteina i
ekspresije ovih citokina.
Materijal i metrode. Istraživanje je sprovedeno na 18 periapeksnih lezija i 6 kontrolnih uzoraka zdravog periapeksnog tkiva koje su uzete na Klinici za
stomatologiju Medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici. Nivoi ekspresije mRNK proinflamacijskih i antiinflamacijskih citokina i bakterijskog hit šoka
proteina određeni su PCR metodom u realnom vremenu i kvantifikovani su poređenjem sa internim kontrolnim genom GAPDH.
Rezultati. Analize su otkrile značajno više nivoe mRNK TNF-α i Cpn60 u tkivu periapeksnih lezija u poređenju sa normalnim periapeksnim tkivom (P
<0,05). Suprotno ovim rezultatima, ekspresija mRNK antiinflamacijskog IL-10 je bila značajno viša u uzorcima normalnog periapeksnog tkiva u
poređenju sa nivoima mRNK ovog citokina u tkivu periapeksnih lezija(P <0,001). Ekspresija Cpn60 je u snažnoj korelaciji sa ekspresijom TNF-α u
periapeksnim lezijama.
Zaključak. Cpn60 oslobođen iz bakterija u periapeksnom tkivu mogao bi biti snažan stimulator zapaljenjskog odgovora i jedan od važnih aktera u
patogenezi periapeksnih lezija.
Ključne reči: Periapeksne lezije, hit šok proteini, Cpn60 , citokini.