Uvod: Slepilo je najteži oblik vidne nesposobnosti, kada je ostatak vida na boljem oku manji od 0,05 (3/60- broji prste na tri metra) pa sve do gubitka
 osećaja za svetlo. U kategorije slepih lica spadaju i osobe čije je vidno polje suženo na manje od 10 stepeni oko tačke fiksacije, nezavisno
 od vidne oštrine. Slabovidost je lakši stepen vidne nesposobnosti, sa ostatkom vida na boljem oku između 0,3 i 0,05 (3/60) ili suženje vidnog polja na
 20 stepeni oko tačke fiksacije. 
SAŽETAK
 Cilj našeg istraživanja je procena kvaliteta života u uzorku populacije slepih i slabovidih osoba. 
Metod: Istraživanje po dizajnu studije preseka je sprovedeno na populaciji slepih i slabovidih osoba koji su članovi Saveza slepih u Republici Srbiji
 (RS). Studijom su obuhvaćene 324 slabovide i slepe osobe širom RS. Naime, metodom slučajnog izbora (preko kompjuterskog
 listinga) bila su izabrana 11 udruženja slepih i slabovidih osoba od ukupno 45 čiji su članovi učestvovali u ovom istraživanju. Istraživanje je
 sprovedeno u periodu od početka marta do kraja juna 2023. godine.  Kao instrument za prikupljanje podataka kreiran je upitnik koji je autor osmislio
 posebno za ovo istraživanje. Upitnik se sastojao iz 96 pitanja. 
Prvi deo upitnika se sastojao od grupe pitanja koja su se odnosila na sociodemografske karakteristike ispitanika (14 pitanja) i podatke o vidu (33
 pitanja). Drugi deo upitnika ispitivao je kvalitet života povezan sa vidom, naime u drugi deo
 upitnika inkorporirana je NEI VFQ-25 skala (National Eye Institute: Visual function questionnaire 25) koja je podeljena u 12 subskala (domena) koje se
 odnose na ispitivanje: opšteg zdravlja, vida uopšte,  bola u oku, poteškoća u aktivnostima povezanim sa vidom na blizinu, poteškoća u aktivnostima
 povezanim sa vidom na daljinu, ograničenja u socijalnom funkcionisanju zbog problema sa vidom,  mentalnih zdravstvenih problema zbog vida,
 funkcionalnog ograničenja usled problema sa vidom,  zavisnosti od drugih osoba zbog problema sa vidom, poteškoća u vožnji, poteškoća sa kolornim
 vidom  i poteškoća sa perifernim vidom. 
Rezultati: Ovom studijom je obuhvaćeno 324 ispitanika, 46% ispitanika muškog i 54% ispitanika ženskog pola. Prosečna starost ispitanika bila je 50,86
 ± 17,56 godina (srednja vrednost ± standardna devijacija (SD)). Većina ispitanika je prijavila da živi u gradu (49,1%), u dvočlanoj
 (23,8%) ili tročlanoj porodici (25,3%), da je završila zanat ili srednju školu (62,0%) i da ima mesečna primanja 20.000-50.000 dinara (66.4%). Većina
 ispitanika je navela da je u braku ili vanbračnoj zajednici (49,4%), sa dvoje dece (35,5%) ili bez dece (36,7%). Većinski ispitanici su
 prijavili da ne konzumiraju cigarete (57,7%) i alkohol (53,7%) i uglavnom vode sedentarni način života (31,8%).
 Zaključak: Postoji potreba za pravovremenim i adekvatnim lečenjem osoba sa slabim vidom, kao i za zalaganjem za uspostavljanje odgovarajućih i
 funkcionalnih rehabilitacionih službi. Kvalitet života, koji meri ukupan uticaj bolesti na pojedinca, bio je nizak kod osoba sa slabovidošću i slepilom.
 Usluge za osobe sa slabim vidom, koje uključuju rehabilitaciju, omogućiće sveobuhvatnu brigu o vidu i time poboljšati njihov kvalitet života.
 Ključne reči: Slepi, slabovidi, kvalitet života.

Uvod: Digitalna tehnologija je preuzela primat u stomatološkoj praksi I omogućila brže, efikasnije, preciznije I kvalitetnije stomatološke usluge I na
taj način veoma uticala na celokupnu stomatološku profesiju. Osim poboljšanja kvaliteta oralnog zdravlja, povećava produktivnost i ekonomičnost
stomatoloških usluga i pruža bolje iskustvo pacijenatima. Za današnje i buduće studente stomatologije,digitalizovana stomatologija će biti polazna
tačka u učenju i usavršavanju svog znanja.O konvencionalnoj stomatologiji biće reči kao osvrt na prošlost i kako se nekada radilo.
Cilj: Cilj ovog predavanja je ukazati na prednosti kompletno digitalnog postupka izrade fiksnih protetskih nadoknada.
Metodologija: Postupak protetske rehabilitacije obuhvata dobijanje adekvatnih klinickih digitalnih fotografija, njihova upotreba u profesionalnom
programu za dizajn protetskih nadoknada, spektrofotometriju tj. odredjivanje boje susednih zuba, digitalni otisak preparisanih zuba, prenošenje
položaja gornje vilice u digitalni articulator, snimanje pokreta donje vilice, proba privremenih kruna dobijenih 3D stampom i izrada definitivnih
fiksnih nadoknada.
Zaključak: Digitalni protokol u restaurativnoj stomatologiji doveo je do unapredjenja efikasnosti, kvaliteta i predvidivosti protetske terapije.
Ključne reci: Digitalna tehnologija, Digitalni protokol, protetska rehabilitacija

Uvod: Poslednje dve decenije, cirkonia keramika preuzima primat u izradi fiksnih zubnih nadoknada zbog dobre biokompatibilnosti, dugotrajnosti,
dobrih mehaničkih osobina i povoljnog odnosa cene i kvaliteta. Međutim, u kliničkom radu, cirkonia keramika ispoljava tehničke i biološke
komplikacije.
Glavni deo rada: Zastupljenost i vrsta komplikacija zavise od sva osnovna faktora: tipa cirkonia keramike i indikacije. Osnovni tipovi zirkonia keramike
su monlitna zirkonia keramika (MZK) i fasetirana zirkonia keramika (FZK) koje se značajno razlikuju u pogledu mehaničkih osobina, otpornosti a
poslednično u stopi preživljavanja i uspeha. Dosadašnji rezultati pokazuju drastično višu stopu tehničih komplikacija FZK zbog toga što ona pokazuje
visoku učestalost pucanja i odlamanja fasetirane keramike (chipping). U osnovi problema chipping-a je nedovoljno vezivanje fasetne keramike za
cirkonia keramiku. Ovaj problem se nije uspeo prevazići poboljšanjem tehnološkog procesa izrade već smanjenjem površine koja se fasetira. Sa druge
strane, MZK poseduje izuzetno visoku čvrstoću na savijanje, ali je i kod ove vrste konstrukcija utvđena veća učestalost mehaničkih komplikacija kod
blok konstrukcija u odnosu na pojedinačne krune. Kod implantno retiniranih fiksnih radova od zirkonia keramike pored chipping-a javljaju se i frakture
substrukture i visećeg dela (distalne ekstenzije). Biološke komplikacije kod zirkonia keramike mogu biti rane i kasne. Najčešća rana komplikacija je
lokalizovana gingivalna iritacija, a kasna povećano gingivalno krvarenje na provokaciju.
Zaključak: Monolitna cirkonia keramika, naročito poslednja generacija multi-itria-layered, pokazuje najveći potencijal u smislu tehničkog uspeha i
zadovoljstva pacijenta ali su potrebna dugotrajnija praćenja kliničkih rezultata. Takodje, potrebna su detaljnija ispitivanja o razlozima bioloških
komplikacija na nivou parodontalnih tkiva.
Ključne reči: monolitna cirkonia keramika, fasetirana cirkonia keramika, fraktura, mehaničke komplikacije, biološke komplikacije.

Karcinom iglaveivrata cine oko 6% svih tumora i predstavljaju heterogenu grupu tumora različite učestalosti u odnosu na primrnu lokalizaciju, možda
različite biologije, etiologije pa i uspešnosti lečenja. Oko 90% svih malignih tumora glave i vrata čini planocelularni karcinom. Oralni karcinom (OPCC)
čini oko 3% svih karcinoma registrovanih kod muškaraca, i nešto manje od 2% svih karcinoma kod žena. Učestalost se značajno povećava sa starošću a
varira i u zavisnosti od geografskog područja. Etiologija oralnog karcinoma nije u potpunosti poznata smatra se da više faktora ima određeni uticaj
na nastanak ove bolesti. To su poznati faktori rizika (pušenje i konzumiranje žestokih alkoholnih pića i loša oralna higijena). Poseban uticaj za
nastanak i razvoj OPCC imaju genetski faktori, onkogeni virusi, posebno kancerogeni podtipovi humanog papiloma virusa- HPV 16, 18, 31, 33. Osim
HPV virusa, sa nastankom posebno oralnog kancera, povezuje se i prisustvo virusa iz grupe herpes virusa – Epštaj-Bar-ovog virusa (EBV), humanog
herpes virusa (HHV) i citomegalovirusa (CMV). I neki drugi faktori doprinose nastanku oralnog karcinoma, ali je njihov uticaj nedovoljno poznat. To
su pre svega poremećaj imunskog sistema organizma, hronične infekcije, hronične lokalne iritacije na meka tkiva ali i neki drugi faktoru mogu da se
povežu s nastankom OPCC. Proces maligne transformacije odvija u više stepena – verovatno je da u etiopatogenezi dolazi do interakcije faktora
sredine, virusnih infekcija i genskih alteracija. I ako je mala učestalost OPCC u odnosu na sve druge karciniome, agresivnost karcinoma ove
lokalizacije pokazana je činjenicom da se kod 40-50% lečenih bolesnika javlja lokoregioonalni relaps bolesti i da oko 40% bolesnika ima petogodišnje
ukupno preživljavanje. Visoka incidenca morbiditeta i mortaliteta bolesnika s oralnim karcinom opravdava razloge za pronalaženje efikasnijih
modaliteta lečenja karcinoma ove lokalizacije. Zapostizanje boljeg uspeha u lečenju bolesnika s oralnim karcinomom značajno utiču faktori koji su
prisutni u trenutku lečenja (godine starosti, opšte zdravstveno stanje, pridružene bolesti, stepen funkcionalne sposobnosti (Karnofskyskala/ECOG),
stadijum bolesti, patohistološki nalaz s neophodnim prognostičkim parametrima koji značajno utiču na donošenje odluke o lečenju. Pacijenti kojima
se može izvršiti radikalno hirurško lečenje oralnog karcinoma indikuje se preoperativna biopsija. Hirurško lečenje podrazumeva radikalno uklanjanje
tumora, rekonstrukcija nastalog defekta i disekcija regionalnih metastaza vrata. Nakon hirurškog lečenja u zavisnosti od patohistološkog nalaza
pacijneti dobijaju postoperativnu zračnu terapiju. U zavisnosti od prisustva prognostičkih parametra lečenje podrazumeva i primenu radio terapije uz
hemioterapiju. Ukoliko postoje udaljene metastaze uglavnom se kod bolesnika s dobrim opštim stanjem sprovodi sistemska hemioterapija. Danas
postoje i savremeniji protokoli koji podrazumevaju primenom hemioterapije i biološke terapije ali i primenu imuno terapije. Bolesnici kod kojih su
iscrpljeni navedeni modaliteti lečenja i narušeno opšte funkcionalno stanje života primenjuje se simptomatska terapija. 

Uvod: Pljuvačne žlezde su mesto široke raznolikosti tumora sa širokim spektrom bioloških ponašanja, od potpuno benignih tumora preko tumora
niskog stepena maligne prirode do najrazornijih tumora visokog stepena maligniteta. Oni su retki, ali pokazuju zapanjujuću raznolikost morfoloških
karakteristika i neočekivanih kliničkih osobina. Kao minimalno simptomatska bolest, dijagnoza može biti izazovna, a terapijska politika je još uvek
kontroverzna, posebno za grupu malignih tumora. Cilj studije bio je da naglasi savremene koncepte za dijagnostički i terapijski pristup i da razjasni
glavne kontroverze, posebno za maligne tipove tumora pljuvačnih žlezda.
Materijal i metode: Evaluacija je dizajnirana kao komparativna studija kroz fundamentalnu analizu sopstvenog kliničkog materijala od 551 pacijenta
koji su hirurški lečeni na našoj Univerzitetskoj klinici za maksilofacijalnu hirurgiju u Skoplju sa histološki dokazanom primarnom tumorom pljuvačne
žlezde. Sveobuhvatni dijagnostički pristup za neoplazme pljuvačnih žlezda obuhvatao je kliničku evaluaciju, ultrazvuk, CT, MRI i FNAC, nakon čega je
usledio izbor radikalne hirurgije i eventualnih rekonstrukcija.
Rezultati: Pleomorfni adenomi su bili najzastupljeniji tumori pljuvačnih žlezda u celoj studiji, dok je u malignoj grupi dominirao mukoepidermoidni
karcinom. U submandibularnim žlezdama zabeležena je blaga prevalencija benignih tumora, ali su karcinomi imali agresivnije karakteristike. Tumori
manjih pljuvačnih žlezda su u više od 65% bili karcinomi, a adenoidni cistični karcinom je bio najistaknutiji tip. Parotidektomije uz očuvanje
facijalnog nerva su bile najčešće izvođene hirurške procedure, s obzirom na to da se više od 70% slučajeva dogodilo u parotidnoj žlezdi. Praćenje
integriteta nerava korišćeno je za smanjenje rizika od oštećenja facijalnog nerva u 20%. Hirurgija za karcinome submandibularne žlezde obuhvatala
je selektivnu disekciju vrata u više od 40%. Radikalne ekscizije i adekvatna resekcija kosti za tumore manjih pljuvačnih žlezda obično su uključivale
neku hitnu rekonstrukciju. Lokoregionalni pedikularni flapovi su dominantno korišćeni za rekonstrukciju parotidnih defekata sa impresivnim ishodima.
Kontroverze u vezi sa malignitetom pljuvačnih žlezda dodatno su raspravljene sa naglaskom na uticaj histologije i stadijuma, recidiva,
lokoregionalnih i daljinskih metastaza, uključivanja facijalnog nerava, disekciju vrata i postoperativnu iradijaciju. Kontroverza od osnovnog značaja u
upravljanju karcinomima parotidne žlezde bila je pitanje da li se facijalni nerv i njegove grane mogu sačuvati. Rekonstrukcija facijalnog nerava je
indicirana nakon gotovo svake procedure koja je rezultirala disfunkcijom facijalnog nerava, uglavnom se izvodila sa graftovima velikog aurikularnog
ili suralnog nerava. Imali smo značajno iskustvo sa anastomozom hipoglosalnog i facijalnog nerava koristeći transektovani hipoglosalni nerv za
rekonstrukciju.
Zaključci: Zaključci naglašavaju da procena ove vrste hirurške patologije u velikoj meri zavisi od odlučujuće kliničke procene, ističući da je dijagnoza
od velikog značaja. Tačan dijagnostički pristup, sa usavršavanjima u radiološkom snimanju, je potvrđen kao velika veština u većini kliničkih
prezentacija tumora pljuvačnih žlezda, što odgovarajuće omogućava donošenje efikasne terapijske odluke sa najpovoljnijom veštinom na kvalitet
života 

Uvod: Svako peto dete doživi traumatsku povredu zuba (TPZ) u nekom trenutku svog života. Iskustvo nam govori da se značajan broj dece suoči sa
traumom za vreme ortodontske terapije.
Očuvanje traumatizovanih zuba je složen zadatak, a zbrinjavanje povreda kod ortodontskih pacijenata predstavlja dodatni izazov zbog mogućeg
uticaja ortodontskog aparata na vrstu i obim nastalih povreda; potencijalnog sumiranja bioloških efekata ortodontske terapije i novonastalog
oštećenja uzrokovanog traumom te rizika koje sa sobom nosi eventualni nastavak ortodontskog lečenja.
Glavni deo: Konvencionalne smernice za lečenje traumatskih povreda zuba ne mogu se primeniti na sve slučajeve. Većina TPZ koje se javljaju u
vreme ortodontskog lečenja zahteva individualni, multidisciplinarni plan terapije prilagođen rešavanju bioloških, funkcionalnih, estetskih i drugih
izazova koji se postavljaju pred kliničara.
Prezentacija daje sažet pregled koraka koji su uključeni u neposredno lečenje akutnih traumatskih povreda zuba (TDI) kod dece koja su podvrgnuta
aktivnom ortodontskom lečenju, sa ciljem postizanja povoljnog terapijskog rezultata.
Uspešno zbrinjavanje TPZ je moguće uz sveobuhvatnu procenu kliničkih i radiografskih pokazatelja vrste i težine povrede što će usmeriti
prilagođavanje plana terapije njihovim specifičnostima i odgovarajuću modifikaciju ortodontskog lečenja. Ishod primenjene terapije neophodno je
periodično pratiti, nastavak ortodontskog tretmana odložiti u zavisnosti od težine i vrste TPZ, a kada se tretman nastavi silu ortodontskog pomeranja
pažljivo dozirati. Shodno tome, važno je da dečji stomatolog blagovremeno dostavi ortodontu sve relevantne informacije u vezi sa TPZ što će
doprineti postizanju optimalnih rezultata lečenja u najboljem interesu pacijenta.
Zaključak: Cilj prezentacije je da doprinese pragmatičnom rešavanju kompleksnog problema lečenja akutnih traumatskih povreda kod dece na fiksnoj
ortodontskoj terapiji i da istakne značaj koordinisanog i fleksibilnog terapijskog plana prilagođenog individualnim potrebama pacijenta, kontinuirane
procene stanja povređenih zuba i adaptacije budućeg nastavka terapije.
Ključne reči: povrede zuba, traume zuba, ortodontska terapija, smernice za lečenje. 

Uvod: Ukazati na greške koje se mogu desiti ukoliko se u dijagnostici i terapiji povreda zuba u velikoj meri oslonimo na rendgen snimak, koji je u
osnovi pomoćno dijagnostičko sredstvo.
Prikaz slučaja: Pacijentkinja stara šest godina javlja se pet dana nakon saobraćajne nezgode u pratnji roditelj, zbog bolova i primetne luksacije
donjih centralnih sekutića. Klinički je dijagnostikovana subluksacija zuba 31 i 41 i ortodontska anomalija duboki preklop sa protruzijom gornjih
frontalnih zuba. Iz heteroanamneze saznajemo da pacijentkinja ima lošu naviku grickanja čvrstih predmeta (olovke, plastičnih čepova i sl.), zbog
čega smo se konsultovali sa ortodontom.
Analizom retroalveolarnog snimka donjih sekutića uočena je promena koja liči na infrakciju gleđi. Kontrolni snimak je pokazao da nema frakturne
linije. Dat je savet o poštedi povređenih zuba i simptomi su se povukli posle mesec dana.
Nakon toga sprovedena je ortodontska terapija miofunkcionalnim aparatom koja je za vrlo kratak period dala optimalne rezultate.
Zaključak: Uvek sa rezervom tumačiti rendgen snimak zbog mogućih artefakata, superpozicije i ostalih grešaka koje se mogu desiti, a koje mogu
napraviti zabunu u dijagnostici i terapiji.
Dečji stomatolog je neko ko će prvi uočiti ortodontsku anomaliju i dobra saradnja sa ortodontom preduprediće mnogobrojne stomatološke probleme.
Ključne reči: rendgen snimak, infrakcija gleđi, protruzija, miofunkcionalni aparat, artefakt i superpozicija.

Uvod: Laseri male snage nalaze široku primenu u medicini i stomatologiji zahvaljujući svojim analgetskim, antiinflamatornim, antiedematoznim i
biostimulativnim efektima. Primena lasera male snage je potpuno bezbolna, neinvazivna i bez štetnih efekata. Laseri male snage koriste zračenje
niskog intenziteta koje dovodi do stimulacije ćelijskog metabolizma i bioloških procesa bez termičkog oštećenja tkiva. U stomatologiji se najčešće
koristi u terapiji bola, za ubrzavanje zarastanja rana, smanjenje edema i inflamacije, kao i u pripremi i očuvanju mekih tkiva tokom protetskih,
parodontoloških i implantoloških procedura.
Cilj: Cilj ovog istraživanja bio je ispitivanje efekta lasera male snage na proliferaciju HeLa ćelije u kulturi u in vitro uslovima da bi se odredili
optimalni parametri zračenja koji mogu imati biostimulativni efekat na ćelije.
Meterijal i metode: HeLa ćelijska linija održavana je u hranljivom medijumu DMEM (Dulbecco’s Modified Eagle's Minimal Essential Medium, PAA
Laboratories GmbH) obogaćenom dodatkom l-glutamina, penicilin-streptomicina (100 IU/ml) i 10% fetalnog goveđeg seruma (FBS). Ćelijska kultura
održavana je u inkubatoru (Binder, Germany), u atmosferi zasićenoj vodenom parom, sa 5% CO2, na temperaturi od 37ºC. Ćelije su sađene u sterilne
ploče za kultivaciju ćelija sa 96 mesta. Ukupan broj ćelija koji je primenjen po pojedinačnom mestu je 1x104 ćelija u 200 μl DMEM-a. Nakon
inkubacije od 24 h vršeno je zračenje ćelija. Ćelije su zračene laserom talasne dužine 658 nm, u kontinuiranom modu. Ćelije su zračene odozgo, kroz
kultivacioni medijum, u vertikalnoj sterilnoj komori (Thermo Scientific, United States). Primenjene su tri različite doze zračenja od 4, 8 i 16 J/cm2,
tri puta u razmacima od po 24 h. Efekat lasera na proliferaciju ćelija utvrđen je 24 h nakon poslednjeg zračenja MTT testom (3-(4,5-dimetiltiazolil2)-2,5-difeniltetrazolijum bromide), gde je procenat apsorbance srazmeran rastu ćelija u kulturi.
Rezultati: Rezultati istraživanja pokazali su da doza 8 J/cm2 pokazuju blagi stimulatorni efekat, da je doza od 4 J/cm2 najpribližnija vrednostima
kontrole, a doza od 16 J/cm2 pokazuje blag inhibitorni efekat na trodnevni rast HeLa ćelija.
Zaključak: Rezultati istraživanja ukazuju da laser male snage, primenjen u odgovarajućim dozama, može imati biostimulativni efekat na proliferaciju
ćelija u kulturi. HeLa ćelije su metabolički najaktivnije pod tretmanom dozom zračenja od 8 J/cm2, a najmanje aktivne pod tretmanom dozom od 16
J/cm2. Ovo istraživanje doprinosi boljem razumevanju uticaja lasera male snage na biološke procese i značaja optimizacije parametara zračenja
kako bi se postigli željeni biološki efekti, čime se potencijalno poboljšava mogućnost primene lasera u stomatološkoj terapiji.
Ključne reči: laser male snage, HeLa ćelije, zračenje, ćelijski metabolizam, stomatološka terapija 

Uvod: Herpetične promene su, pored afti, najčešća bolna patologija oralne sluzokože. Nastaju aktivacijom virusa kao posledica pada imuniteta,
stresa, trauma, deficita vitamina B grupe, PMS-a.
Cilj rada: Cilj ovog naučno istraživačkog rada je bio komparativno ispitivanje terapijskih efekata lokalne primene Aciklovira® i 2,5% hijaluronske
kiseline na trajanje bola i vremena zarastanja herpetičnih promena.
Materijal i metode: 44 pacijenta sa manjim herpetičnim promenama odabrani su nasumično i tretirani Aciklovirom® (njih 22 – kontrolna grupa) i 2,5%
hijaluronskom kiselinom (njih 22 – ispitivana grupa). Praćeno je trajanje bola preko VAS skali i vreme zarastanja promena po danima. Prikupljeni
podaci statistički su analizirani programom SPSS, verzija 18,0.
Rezultati: Srednja vrednost smanjenja bola iznosila je 7,58±1,53 za kontrolnu grupu i 4,09±1,36 za pacijente ispitivane grupe, i ta razlika bila je
značajna (p<0.001). Srednja vrednost trajanja epitelizacije u kontrolnoj i ispitivanoj grupi bila je 8,18±09 dana, odnosno 7,58±1,19 dana, i ta razlika
nije bila statistički značajna (p>0,05)
Zaključak: Hijaluronska kiselina efikasna je u smanjenju trajanja bola kod herpetičnih promena, iako nije efikasna u procesu njihove epitelizacije.
Ključne reči: herpetične promene; Aciklovir®; hijaluronski gel; bol; epitelizacija; terapija 

Karijes u ranom detinjstvu, kao najprevalentnija bolest u detinjstvu, smatra se značajnim javnozdravstvenim problemom kako u razvijenim tako i u
zemljama u razvoju. Ako se ne leči, dovodi do bola, otoka i infekcije u usnoj duplji, što dovodi do poteškoća sa žvakanjem. To dovodi do nutritivnih
disbalansa, koji zajedno sa promenama u ponašanju i spavanju deteta dovode do smanjenja kvaliteta života deteta, ali i cele porodice.
Cilj ovog istraživanja je procena kvaliteta života deteta vezan za oralno zdravlje iz perspektive svojih roditelja
Metod: Studija je sprovedena sa roditeljima/starateljima dece uzrasta 2-8 godina koja idu u vrtiće u Skoplju. Upitnik je strukturiran prema anketama
o oralnom zdravlju Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i upitniku o osnovnim metodama za decu, 5. izdanje (2013). Sastoi se; deo od
demografskih podataka i 10 pitanja preko kojih se procenjuje OHQoL deteta (deo A- oralni bol ili nelagodnost, deo B- jelo i piće, deo C- govor i
komunikacija, deo D- oralna higijena i izgled, deo E- uticaj dnevne aktivnosti). Distribuiran je pomoču negovateljice u vrtičima, preko viber grupeonlajn, do roditelja, u toku meseca Maja, 2025 godine. Studija je u toku, napravljen je presek, za potrebe ovog kogresa. Uradena je deskriptivna
analiza podatke.
Rezultati: Napravljen je presek od 102 odgovora, od kojih su 59(57.8%)ženski i 43(42.2%)muški. 56(54.9%)od roditelja je izjavilo da njihovo dete
nikada nije iskusilo bol u ustima ili dentalnu bol. Samo 14(13.7%)dece ponekad izbegava određenu hranu, a za 9 dece je izjavljeno da ponekad imaju
poteškoća sa žvakanjem i jelom. Česte govorne smetnje prijavilo je 2%(2)roditelja, a 92(90.2%)roditelja su izjavila da njihovo dete nikad ne sakriva
osmeh. Što se tiče uticaja na dnevne aktivnosti, samo 1 roditelj je izjavio da se njegovo dete često oseca razdražljivo zbog oralne nelagodnosti, i
85.3%(87) roditelja su izjavila da njihovom detetu bol ne utiče i na san.
Zaključak: U poređenju sa drugim istraživanjima, naši rezultati ukazuju na manji broj roditelja kojima je oralno zdravlje uzrok narušenog kvaliteta
života deteta. Buduce studije koje bi uključivale i upitnik za dete i roditelje, kao i klinički pregled u okviru istraživanja, mogle bi da daju rezultate
koji bi bili kompetitvini sa najnovijim objavljenim studijama na ovu temu.
Ključne reći: predškolska deca, upitnik, procena kvalitet života