Funkcionalno primarni nervni putevi predstavljaju osnovne provodne strukture centralnog nervnog sistema, odgovorne za integraciju i prenos
motornih, senzitivnih i senzorijalnih informacija. U ovom radu analiziraju se njihova morfološka organizacija, sistematizacija u projekcione,
asocijacione i komisuralne puteve, kao i njihove uloge u regulaciji voljnih i automatskih funkcija organizma.
Poseban akcenat stavljen je na kliničke korelacije, prikazane su najčešće patologije povezane sa oštećenjem pojedinih puteva (moždani udar,
Parkinsonova bolest, siringomijelija, multiple skleroza), njihove manifestacije i relevantne dijagnostičke metode. Kroz tabelarniprikaz omogućeno je
jasno razumevanje anatomsko-kliničkih odnosa.
Rad ukazuje na značaj nervnih puteva ne samo u teorijskom okviru neuroanatomije, već i u savremenoj dijagnostičkoj i terapijskoj praksi. Integracija
morfoloških znanja sa funkcionalnim i kliničkim principima predstavlja ključ za efikasnu procenu neurološkog statusa i planiranje terapijskih
strategija.
Ključne reči: neuroanatomija, funkcionalni putevi, kliničke korelacije, terapijske implikacije

Uvod:Savremeni dijagnostički alati i terapijski pristupi značajno su unapredili mogućnosti lečenja dece sa urođenim srčanim manama (USM), dovodeći
 do smanjenja mortaliteta i produženja životnog veka, čime se značaj ovih mana u pedijatrijskoj populaciji dodatno naglašava.
 SAŽETAK
 Cilj rada:Prikazati dijagnostički algoritam i analizirati kliničke ishode kod dece sa USM tokom desetogodišnjeg perioda (2014–2024), na osnovu
 iskustva jedne regionalne zdravstvene ustanove.
 Metodologija: Retrospektivna analiza sprovedena je na pedijatrijskom odeljenju bolnice Kralj Milutin, KBC Gračanica, u periodu 2014–2024. godine.
 Indikacije za kardiološku evaluaciju uključivale su šum na srcu, prisustvo znakova srčanog popuštanja i bol u grudima. Iz studije su isključeni pacijenti
 sa bivelarnom aortom i prolapsom mitralne valvule. Dijagnostički postupak uključivao je standardne ehokardiografske i doplerske metode
 korišćenjem aparata Philips (sistem 3.0 MHz, sonda 2–4 MHz), Kod odabranih pacijenata urađena je I kateterizacija srca radi potvrde dijagnoze ili u
 cilju terapijskog postupka. Statistička obrada izvršena je u programu SPSS 21, uz nivo značajnosti p < 0,05.
 Rezultati: Kod 120 dece uzrasta 0–15 godina ustanovljena je neka forma USM. Među njima je bilo 59 novorođenčadi (49,2%) i 61 dete različitog
 uzrasta (50,8%) (p < 0,05). Devojčice su činile 53,3%, a dečaci 46,7% (p > 0,05). USM bez cijanoze zabeležene su kod 102 pacijenta, dok su 18 dece
 imala cijanotične mane (p < 0,05). Hirurško lečenje sprovedeno je kod 32 pacijenta (31,4%), spontano zatvaranje defekta registrovano je kod 42 dece
 (34,2%), dok su 3 defekta zatvorena transkateterski. Kod 41 deteta (34,1%) za sada, nije bilo potrebe za hiruškim tretmanom . Zabeležena su dva
 smrtna ishoda.
 Zaključak: Urođene srčane mane predstavljaju najčešće urođene anomalije u dečijem uzrastu. Pravovremena dijagnostika, multidisciplinarni pristup i
 dostupnost savremenih terapijskih modaliteta omogućavaju visok kvalitet života za ovu decu.

Uvod: Miotonične distrofije tipa 1 i 2 (MD1 i MD2) predstavljaju nasljedna, sporo progresivna, multisistemska oboljenja. Pored zahvaćenosti mišića, koja se klinički
manifestuje slabošću, hipotrofijom i miotonijom, pogođeni su i brojni drugi organi i organski sistemi. Uprkos velikom napretku u razumijevanju patofizioloških procesa koji su
u osnovi ovih oboljenja, još uvijek postoji niz nepoznanica koje otvaraju mogućnosti za dalja istraživanja. Između MD1 i MD2 postoje određene, prvenstveno etiopatogenetske,
sličnosti, ali i značajne razlike, koje se najbolje oslikavaju kroz različitu kliničku prezentaciju bolesti (1).
Glavni dio rada: MD1 je najčešći oblik mišićne distrofije kod odraslih, nasljeđuje se autozomno-dominantno, a nastaje zbog ekspanzije trinukleotidnih CTG (citozin-timinguanin) ponovaka na hromozomskom lokusu 19q13.3 u 3’ nekodirajućoj sekvenci (3' untranslated region, 3'UTR) DMPK (engl. dystrophia myotonica protein kinasis) gena (2).
Glavni patogenetski mehanizam bolesti predstavlja toksični učinak mutirane ribonukleinske kiseline (RNK) nastale prepisom izmjenjenog DMPK gena (3). MD2 je autozomnodominantno nasljedna bolest uzrokovana mutacijom u intronu 1 CNBP gena (engl. CCHC-type zinc finger nucleic acid-binding protein). To je bolest ponovaka kao i MD1, ali kod
MD2 postoji ekspanzija kvadripleta nukleotida CCTG (citozin-citozin-timin-guanin) u navedenom genu (4,5). Iako su genetički različite, MD1 i MD2 dijele zajedničke
patogenetske mehanizme. Smatra se da je osnovni patofiziološki mehanizam u nastanku MD2, slično kao i kod MD1, stvaranje i akumulacija mutirane informacione RNK (iRNK).
MD1 je prava multisistemska bolest koja zahvata mnoge organe i organske sisteme, što je uslovljeno njenom patofiziologijom. Kardinalni znaci bolesti su mišićna slabost,
miotonija i rana katarakta. Međutim, ovi pacijenti pate i od srčanih, respiratornih, gastroenteroloških i endokrinoloških poremećaja, a imaju i poremećaje centralnog i
perifernog nervnog sistema i kože (6).
MD2 obično ima blažu kliničku sliku u odnosu na MD1, koja je često izrazito varijabilna, kasniji početak i bolju prognozu (7). Najčešće i najizraženije tegobe kod MD2 bolesnika
jesu slabost i zamorljivost proksimalne muskulature nogu i bolovi u mišićima. Zbog navedene izražene fenotipske varijabilnosti i velikog broja pacijenata sa blagim tegobama,
bolest često ostaje nedijagnostikovana (1). Ako se pacijenti i obrate ljekaru njihove tegobe se često pripišu „zamoru“ mišića, „ishijasu“, drugim radikulopatijama, artritisu,
fibromijalgiji ili neželjenim efektima statina (8).
Multisistemska afekcija u MD2 je prisutna, ali obično blažeg stepena u odnosu na MD1. Između MD1 i MD2 bolesnika postoji razlika u učestalosti i profilu metaboličkih i
hemodinamskih poremećaja i sa njima povezanih komplikacija. Iako je mišićna slabost kod oboljelih od MD2 manje izražena u odnosu na one sa MD1, a samim tim sedentarni
način života vjerovatno manje zastupljen, izgleda da bolesnici sa MD2 češće imaju metabolička oštećenja (9).
Zaključak: Miotonične distrofije predstavljaju oboljenja koja zahvataju mnoge organske sisteme. Kauzalna terapija miotoničnih distrofija još uvijek ne postoji, te je od
suštinske važnosti prevencija i liječenje komplikacija povezanih sa MD, što značajno poboljšava kvalitet života i produžava životni vijek oboljelih (6,10). Ipak, kliničke studije
sa primjenom kauzalne, genske, terapije kod MD su u toku. Iz tog razloga neophodno je dobro poznavanje svih multisistemskih poremećaja u ovim bolestima kako bi se
efikasno pratili efekti terapije i potencijalni razvoj njenih neželjenih dejstava (9).
Ključne riječi: Miotonične distrofije tipa 1 i 2, etiopatogeneza, klinička slika, multisistemska afekcija, metabolički poremećaji

Posle prve četvrtine XXI veka koja je već za nama možemo reći da hirurgija uopšte a i hirurgija štitaste žlezde nije ni nalik na ono što je predstavljala
 ne samo tokom već i krajem XX veka. Savremena hirurgija štitaste žlezde podrazumeva napredak u svim oblastima koje je prate a ne samo u hirurgiji.
 Nema savremene hirurgije bez savremene anesteziologije koja nam omogućava bezbednu operaciju i kod pacijenata sa ozbiljnim komorbiditetima ali
 i operacije u regionalnoj anesteziji.
 SAŽETAK
 Nema savremene hirurgije bez savremen endokrinologije koja nam omogućava pravovremenu i preoperativnu dijagnostiku, genetski skrining,
 savremene metode sistemske terapije.
 Nema savremene hirurgije bez savremene radiologije i nuklearne medicine, koje nam omogućavaju invazivne dijagnostičke,  ali i terapijske
 procedure.
 Nema savremene hirurgije bez savremene patologije uz primenu savremene klasifikacije bolesti, imunohistohemijskih analiza i primene različitih
 markera.
 Upotrebe različitih sistema za hemostazu, intraoperativnu vizualizaciju paratiroidnih žlezdi, intraoperativnog monitoringa.
 I na kraju nema savremene hirurgije štitaste žlezde bez savremenih visoko specijalizovanih endokrinih hirurga koji će sve gore pomenuto sprovoditi u
 praksi

Uvod: Glavobolja je jedna od najčešćih indikacija sa kojima se sreću lekari opšte prakse i neurolozi. Trećina svih izveštaja neurologa povezana je sa
glavoboljama.
Cilj rada: je da se proceni zdravstvena zaštita odraslih osoba sa primarnim glavoboljama, migrenom i glavoboljom tenzionog tipa (GTT) u uzorku
stanovnika severnog dela Kosova i Metohije.
Materijal i metode: Studijom preseka obuhvaćene su odrasle osobе od 18 do 65 godina izabrane metodom slučajnog izbora, a nakon davanja
informisanog pristanka. Za studiju je korišćen upitnik dizajniran u skladu sa preporukama. Upitnikom su obuhvaćeni sociodemografski podaci,
karakteristike napada glavobolja, kao i podaci o zdravstvenoj zaštiti osoba sa glavoboljama. Podaci su na terenu
prikupljeni intervjuom "licem u lice" u tri opštine severno od reke Ibar. Za obradu podataka korišćeni su odgovarajući statistički testovi i softverski
program, a kao kriterijum statističke značajnosti uzeta je vrednost p < 0.05.
Rezultati: Ukupno je regrutovano 527 (52,7% žena) prosečne starosti 37,85 (±14,2). Od tog broja, 227 (43,1%) je imalo glavobolju u godini koja je
prethodila studiji. Migrena je utvrđena kod 83 (15,8%), a GTT kod 144 (27.3%). Ispitanici sa migrenom su se češće obraćali lekaru opšte prakse
(23%:13,7%) i neurologu (20,5%:8,5%) u odnosu na ispitanike sa GTT (p < 0.05). Dijagnozu od ranije imalo je samo
18,6% ispitanika sa migrenom. Najveći broj ispitanika sa migrenom (97,5%) i GTT (84,2%) je za prekid napada glavobolje koristio NSAIL. Najveći broj
ispitanika sa migrenom (73,3%) i GTT (91,8%) nije koristio profilaksu.
Zaključak: Naši nalazi pokazuju da je potrebno podizanje svesti lekara opšte prakse i neurologa, kao i edukacija stanovništva, kako bi se podigao
kvalitet i povećao obim zdravstvene zaštite osoba sa primarnim glavoboljama, kao značajnog medicinskog i javnozdravstvenog problema.
Ključne reči: Primarne glavobolje, zdravstvena zaštita. 

Trauma predstavlja četvrti vodeći uzrok smrti u svetu.Saobraćajnim traumatizmom smatra se najčešćim(18-25%).Tupu torakalnu traumu ističe visok
 mortalitet(10-25% ukupnog trauma mortaliteta) na mestu nesreće ili u prvih 48h što se dovodi u vezu sa traumom miokarda – kontuzija miokarda i
 povredom velikih krvnih sudova.Kontuzija miokarda tzv. nagnječenje miokarda/„modrica srčanog mišića“ predstavlja nemogućnost adekvatne
 kontraktilne sposobnosti miokarda.Zastupljena je u oko 15% tupe torakalne traume, dok je fraktura sternuma u 10% slučajeva predstavljana kao
 glavni uzrok. Klinička prezentacija i simptomi zavise od mehanizma povređivanja i jačine primenjene sile, ali najčešće i najsličniji su akutnom
 koronarnom događaju-bol u grudima bez propagacije refraktoran na nitroglicerin,nedostatak daha,lupanje preskakanje srca uz nesvestice uz podatak
 tupe traume uvek zahtevaju intenzivan monitoring i trebaju nas uputiti na kontuziju miokarda dok se drugačije ne dokaže.
 Muškarac starosti 55 godina primljen je u intenzivnu negu nakon povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi prevrtanjem motornog vozila tokom
 radnog vremena kao vozač službe hitne pomoći. U momentu prijema svestan, komunikativan, orjentisan rekonstruiše događaj u potpunosti,navodi
 kratkotrajno pomućenje senzorijuma za trenutak nesreće ali bez pratećih subjektivnih tegoba u tom trenutku.Inicijalno hemodinamski
 normotenzivan, srčana radnja ritmična mirna tonovi tiši čujni, respiratorno stabilan žali se na osećaj nedostatka vazduha i bol u grudnom košu pri
 pokušaju dubokog udaha, bez drugih vidljivih povreda. Inicijalni EKG zapis srčana radnja tahikardna, prošireni QRS kompleksi u pravcu BLG.Nakon
 kraće obrade, simptomatske terapije i pripreme urađena je skener dijagnostika po protokolu za traumu – nalaz na endokranijumu, abdomenu i maloj
 karlici uredan dok na grudnom košu uočava se serijska fraktura prednjih okrajaka desno II-VIII rebra, levo II do IX rebra uz dislokaciju fragmenata od
 IV do VII rebra levo.znaci subkutanog emfizema levo. U perikardu znaci pneumoperikarda i pleuralni izliv do 20mm uz minimalni pneumotraks levo. U
 srednjem lobusu i anteriornom segmentu desnog gornjeg lobusa zone “ground glass”denziteta koje idu u prilog kontuziji.
 Po završenoj dijagnostici pacijent se žali na težinu u grudima i nelagodnost, monitorski verifikovana hipotenzija praćena izmenama u EKG zapisu u
 pravcu ST depresija u D1-2 AVL, V3-5 do 1mm. Obzirom da se radi o pacijentu bez prethodne kardiološke anamneze, bez anginoznih tegoba i bez
 ranije izmenjenog EKG zapisa odmah uzeti kardispecifični enzimi koji su pokazali desetostruki porast, uključena simptomatska terapija analgetici,
 antiaritmici i terapija za akutni koronarni dogadjaj.Pozvan internista u hitnu konsultaciju.Urađen ultrazvuk srca(UZ) gde se uočavaju segmentni
 ispadi u kinetici uz hipokineziju donjeg i lateralnog zida,ejekciona frakcija leve komore oko 50% sa minimalnim perikardnim izlivom do 12mm i
 raslojanjem perikarda.U daljem toku zbog postavljanja sumnje na akutni koronarni događaj urađena koronarografija,uredan nalaz sto ukazuje na
 kontuziju miokarda u sklopu tupe torakalne traume.Nakon 48h potpuna normalizacija EKG zapisa,kardiospecifičnih enzima i kliničkih tegoba.Pacijent
 u dobrom opštem stanju otpušten kući sa savetom za kontrolni UZ nakon mesec dana.
 Postavljanje dijagnoze kontuzije miokarda uz nespecifičnu simptomatologiju otežano je nedostatkom idealnog dijagnostičkog testaje teško.Ovo
 navodi na potrebu za razvojem protokola i algoritama pristupa pacijentu kada se posumnja na kontuziju miokarda uz širenje svesti o ovoj dijagnozi
 koja brzim, ciljanim i usmerenim delovanjem ima dobru prognozu i povoljan ishod za pacijenta.
 Ključne reči: tupa torakalna trauma, saobraćajni traumatizam, kontuzija miokarda, perikardni izliv, ultrazvuk srca

 Uvod: Slepilo je najteži oblik vidne nesposobnosti, kada je ostatak vida na boljem oku manji od 0,05 (3/60- broji prste na tri metra) pa sve do gubitka
 osećaja za svetlo. U kategorije slepih lica spadaju i osobe čije je vidno polje suženo na manje od 10 stepeni oko tačke fiksacije, nezavisno
 od vidne oštrine. Slabovidost je lakši stepen vidne nesposobnosti, sa ostatkom vida na boljem oku između 0,3 i 0,05 (3/60) ili suženje vidnog polja na
 20 stepeni oko tačke fiksacije. 
SAŽETAK
 Cilj našeg istraživanja je procena kvaliteta života u uzorku populacije slepih i slabovidih osoba. 
Metod: Istraživanje po dizajnu studije preseka je sprovedeno na populaciji slepih i slabovidih osoba koji su članovi Saveza slepih u Republici Srbiji
 (RS). Studijom su obuhvaćene 324 slabovide i slepe osobe širom RS. Naime, metodom slučajnog izbora (preko kompjuterskog
 listinga) bila su izabrana 11 udruženja slepih i slabovidih osoba od ukupno 45 čiji su članovi učestvovali u ovom istraživanju. Istraživanje je
 sprovedeno u periodu od početka marta do kraja juna 2023. godine.  Kao instrument za prikupljanje podataka kreiran je upitnik koji je autor osmislio
 posebno za ovo istraživanje. Upitnik se sastojao iz 96 pitanja. 
Prvi deo upitnika se sastojao od grupe pitanja koja su se odnosila na sociodemografske karakteristike ispitanika (14 pitanja) i podatke o vidu (33
 pitanja). Drugi deo upitnika ispitivao je kvalitet života povezan sa vidom, naime u drugi deo
 upitnika inkorporirana je NEI VFQ-25 skala (National Eye Institute: Visual function questionnaire 25) koja je podeljena u 12 subskala (domena) koje se
 odnose na ispitivanje: opšteg zdravlja, vida uopšte,  bola u oku, poteškoća u aktivnostima povezanim sa vidom na blizinu, poteškoća u aktivnostima
 povezanim sa vidom na daljinu, ograničenja u socijalnom funkcionisanju zbog problema sa vidom,  mentalnih zdravstvenih problema zbog vida,
 funkcionalnog ograničenja usled problema sa vidom,  zavisnosti od drugih osoba zbog problema sa vidom, poteškoća u vožnji, poteškoća sa kolornim
 vidom  i poteškoća sa perifernim vidom. 
Rezultati: Ovom studijom je obuhvaćeno 324 ispitanika, 46% ispitanika muškog i 54% ispitanika ženskog pola. Prosečna starost ispitanika bila je 50,86
 ± 17,56 godina (srednja vrednost ± standardna devijacija (SD)). Većina ispitanika je prijavila da živi u gradu (49,1%), u dvočlanoj
 (23,8%) ili tročlanoj porodici (25,3%), da je završila zanat ili srednju školu (62,0%) i da ima mesečna primanja 20.000-50.000 dinara (66.4%). Većina
 ispitanika je navela da je u braku ili vanbračnoj zajednici (49,4%), sa dvoje dece (35,5%) ili bez dece (36,7%). Većinski ispitanici su
 prijavili da ne konzumiraju cigarete (57,7%) i alkohol (53,7%) i uglavnom vode sedentarni način života (31,8%).
 Zaključak: Postoji potreba za pravovremenim i adekvatnim lečenjem osoba sa slabim vidom, kao i za zalaganjem za uspostavljanje odgovarajućih i
 funkcionalnih rehabilitacionih službi. Kvalitet života, koji meri ukupan uticaj bolesti na pojedinca, bio je nizak kod osoba sa slabovidošću i slepilom.
 Usluge za osobe sa slabim vidom, koje uključuju rehabilitaciju, omogućiće sveobuhvatnu brigu o vidu i time poboljšati njihov kvalitet života.
 Ključne reči: Slepi, slabovidi, kvalitet života.

Povrede koje deca zadobijaju kao putnici u vozilima predstavljaju značajan javnozdravstveni problem zbog njihove učestalosti, težine posledica i mogućnosti
prevencije. Povreda se definiše kao telesno oštećenje nastalo usled akutnog izlaganja energiji koja prevazilazi fiziološke granice tolerancije organizma. Iako se
često nazivaju „nesrećama“, povrede nisu nasumični događaji; one se dešavaju u predvidivim okolnostima sa prepoznatljivim faktorima rizika. Među nenamernim
povredama, saobraćajne povrede predstavljaju jedan od vodećih uzroka smrti i invaliditeta dece širom sveta. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije,
više od 1,3 miliona ljudi godišnje izgubi život u saobraćajnim nesrećama, pri čemu su deca uzrasta od 2 do 14 godina posebno ugrožena. U Srbiji, gotovo polovina
svih smrtnih slučajeva u saobraćaju u kojima su deca učestvovala, dogodila se dok su bila putnici u vozilu. Većina ovih povreda mogla je biti sprečena ili
značajno ublažena da su bile primenjene odgovarajuće mere bezbednosti—kao što su sigurnosni pojasevi ili dečija sedišta—u skladu sa uzrastom i fizičkim
razvojem deteta. Pravilna upotreba dečijih auto-sedišta može smanjiti rizik od smrtonosne povrede i do 60%. Zdravstveni radnici imaju ključnu ulogu u edukaciji
roditelja o ispravnoj upotrebi sistema za vezivanje i u razbijanju uobičajenih zabluda. Njihov autoritet i čest kontakt sa starateljima čine ih ključnim akterima u
promociji bezbednosti dece u saobraćaju. Haddonova matrica predstavlja konceptualni okvir za analizu faktora rizika i identifikaciju mogućnosti za intervenciju
kroz faze pre događaja, tokom događaja i nakon događaja. Efektivna prevencija zahteva saradnju više sektora, ciljanu javnu edukaciju, unapređeno sprovođenje
zakona i pristup zasnovan na podacima iz javnog zdravlja. Na kraju, smanjenje broja povreda među decom putnicima predstavlja zajedničku društvenu
odgovornost koja zavisi od proaktivne edukacije, sprovođenja politika i strateškog uključivanja zdravstvenog sistema.
Ključne reči: povrede dece, saobraćajne nezgode, javno zdravlje, bezbednost vozila, dečija autosedišta, prevencija povreda, zdravstveno vaspitanje

Uvod: Svako peto dete doživi traumatsku povredu zuba (TPZ) u nekom trenutku svog života. Iskustvo nam govori da se značajan broj dece suoči sa
traumom za vreme ortodontske terapije.
Očuvanje traumatizovanih zuba je složen zadatak, a zbrinjavanje povreda kod ortodontskih pacijenata predstavlja dodatni izazov zbog mogućeg
uticaja ortodontskog aparata na vrstu i obim nastalih povreda; potencijalnog sumiranja bioloških efekata ortodontske terapije i novonastalog
oštećenja uzrokovanog traumom te rizika koje sa sobom nosi eventualni nastavak ortodontskog lečenja.
Glavni deo: Konvencionalne smernice za lečenje traumatskih povreda zuba ne mogu se primeniti na sve slučajeve. Većina TPZ koje se javljaju u
vreme ortodontskog lečenja zahteva individualni, multidisciplinarni plan terapije prilagođen rešavanju bioloških, funkcionalnih, estetskih i drugih
izazova koji se postavljaju pred kliničara.
Prezentacija daje sažet pregled koraka koji su uključeni u neposredno lečenje akutnih traumatskih povreda zuba (TDI) kod dece koja su podvrgnuta
aktivnom ortodontskom lečenju, sa ciljem postizanja povoljnog terapijskog rezultata.
Uspešno zbrinjavanje TPZ je moguće uz sveobuhvatnu procenu kliničkih i radiografskih pokazatelja vrste i težine povrede što će usmeriti
prilagođavanje plana terapije njihovim specifičnostima i odgovarajuću modifikaciju ortodontskog lečenja. Ishod primenjene terapije neophodno je
periodično pratiti, nastavak ortodontskog tretmana odložiti u zavisnosti od težine i vrste TPZ, a kada se tretman nastavi silu ortodontskog pomeranja
pažljivo dozirati. Shodno tome, važno je da dečji stomatolog blagovremeno dostavi ortodontu sve relevantne informacije u vezi sa TPZ što će
doprineti postizanju optimalnih rezultata lečenja u najboljem interesu pacijenta.
Zaključak: Cilj prezentacije je da doprinese pragmatičnom rešavanju kompleksnog problema lečenja akutnih traumatskih povreda kod dece na fiksnoj
ortodontskoj terapiji i da istakne značaj koordinisanog i fleksibilnog terapijskog plana prilagođenog individualnim potrebama pacijenta, kontinuirane
procene stanja povređenih zuba i adaptacije budućeg nastavka terapije.
Ključne reči: povrede zuba, traume zuba, ortodontska terapija, smernice za lečenje. 

Uvod: Žensko reproduktivno zdravlje podrazumeva dobro stanje reproduktivnog sistema tokom celog života žene, uključujući fizičke, mentalne i
socijalne aspekte. Čak i u 21. veku brojne žene širom sveta nemaju adekvatnu ginekološku i akušersku zdravstvenu zaštitu. Razlike kod žena u odnosu
na muškarce postoje u pogledu seksualno prenosivih infekcija, nasilja zasnovanog na polu i neželjene trudnoće.
Pregled: Aktuelni izazovi u zaštiti reproduktivnog zdravlja žena uključuju brojna benigna ginekološka stanja kao što su endometrioza, miomi,
disfunkcija jajnika i drugi hormonski poremećaji, uključujući sindrom policističnih jajnika i infekcije, uključujući seksualno prenosive infekcije. Ova
stanja su česta i mogu izazvati nelagodnost, bol, menstrualne nepravilnosti i dovesti do neplodnosti i drugih zdravstvenih problema. Neplodnost
pogađa značajan procenat žena i može imati dubok uticaj na njihovo emocionalno i fizičko blagostanje. Ipak, sva ova benigna stanja mogu biti
nedovoljno dijagnostikovana, što dovodi do odloženog lečenja i povećane patnje žena. Još jedna grupa ginekoloških bolesti koje ne samo da mogu
uticati na blagostanje, već i povećati smrtnost žena su ginekološki maligniteti (rak jajnika, endometrijuma, grlića materice, vulve i vagine).
Pored bolesti, žene u različitim životnim fazama suočavaju se sa različitim fiziološkim stanjima, kao što su menstruacija, trudnoća i menopauza, koja
kod nekih žena zahtevaju posebnu pažnju. I prvi (menarha) i poslednji (menopauza) menstrualni ciklus donose značajne promene u hormonskoj
ravnoteži i mogu dovesti do različitih fizičkih i emocionalnih simptoma. Trudnoća, kao i porođaj, mogu biti izazovno iskustvo za žene. Danas su
očekivanja za zdravim detetom veoma visoka, ali svaka trudnoća može imati potencijalne komplikacije (gestacijska hipertenzija i dijabetes,
prevremeni porođaj) koje sve mogu uticati na zdravlje i majke i deteta.
Konačno, treba uzeti u obzir i ograničen pristup zdravstvenoj zaštiti, finansijske barijere za novije i naprednije tretmane, razlike u dijagnozi i
lečenju u nekim regionima, kao i uticaj društvenih normi na izbore žena u vezi sa njihovim reproduktivnim zdravljem.
Zaključak: Rešavanje gore pomenutih izazova u vezi sa reproduktivnim zdravljem žena zahteva višestrani pristup, uključujući poboljšano obrazovanje
i svest. Pristup adekvatnoj opštoj ginekološkoj kao i prenatalnoj i postporođajnoj zdravstvenoj zaštiti je ključan za postizanje optimalnog
reproduktivnog zdravlja naših žena.
Ključne reči: reproduktivno zdravlje žena; benigna i maligna ginekološka oboljenja; fiziološka ginekološka stanja; trudnoća; socio-ekonomska pitanja