Uvođenje tehnologija virtualne (VR), pojačane (AR) i mešane realnosti (MR) značajno menja paradigmu medicinskog obrazovanja. Njihova upotreba
 omogućava studentima medicine da u kontrolisanim i sigurnim uslovima razvijaju kliničke veštine, donose odluke i uče kroz realistične simulacije.
 Danas su u upotrebi različite platforme specifično dizajnirane za učenje anatomije, sticanje hirurških veština, simulacije kliničkih scenarija,
 razvijanje empatije kod studenata i lekara kao i mnoge druge. Posebnu ulogu ima uređaj HoloLens 2 (HL2), koji kombinuje vizuelni, auditivni i
 senzorimotorni odgovor kako bi kreirao visokostepeno interaktivno iskustvo. Na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu HL2 je implementiran
 u edukaciju, kako u simulacionom centru, tako i u jedinici intenzivne nege, omogućavajući studentima da posmatraju realne intervencije u virtuelnom
 okruženju. Budućnost edukacije će biti definisana integrativnim tehnologijama iako njihovo prihvatanje za sada zahteva rešavanje tehničkih izazova,
 obezbeđivanje privatnosti i sigurnosti podataka i još rada na proveri efikasnosti kroz velike kliničke i studije primenljivosti. 
Ključne reči: virtualna realnost, mešovita realnost, edukacija, hololens

 Uvod: Tržište dijetetskih suplemenata (DS) i biljnih proizvoda (BP) koje se bavi problemom negativnih efekata stresa na zdravlje populacije kontinuirano raste
 tokom zadnjih nekoliko godina1. Unos ovih proizvoda povećao se naročito tokom pandemije Covid-19 kako bi se stanovništvo zaštitilo od bolesti2. Interesantno je
 da su studenti koji su koristili DS tokom perioda pandemije pokazalii bolje rezultate intrinzičke motivacije u post-Covid periodu, od onih koji to nisu3. Pored
 toga, tokom perioda pandemije uočena je i veča učestalost mentalnih problema povezanih sa stresom (anksioznost, depresija) kod studenata medicine u odnosu
 na opštu populaciju i zdravstvene radnike4. S tim u vezi, literature koja se odnosi na upotrebu ovih preparata u post-pandemijskim okolnostima je jako oskudna. 
Cilj rada: Cilj ovog istraživanja bio je da se ispita i uporedi korišćenje DS i BP za ublažavanje stresa kod studenata medicine pre i nakon pandemije Covid-19.
 Metode rada: Studijom preseka obuhvaćeno je 168 studenata medicine Univerziteta u Prištini, upisanih u šk. 2019/2020 i 157 studenata medicine upisanih u šk.
 2023/2024 godinu. Ispitanici su anketirani putem anonimnog upitnika tokom decembra 2019. (pre-Covid period) i decembra 2023 (post-Covid period). Upitnik je
 koncipiran tako da su ispitanici u pisanoj formi odgovarali na postavljena pitanja. Prvi deo upitnika činila su pitanja o osnovnim karakteristikama ispitanika
 (starost, pol, godina studiranja, mesto življenja, materijalno stanje, kao i njihova ocena sadašnjeg fizičkog i psihičkog zdravlja u odnosu na zdravlje pre
 studiranja). Drugi deo upitnika obuhvatao je pitanja o samoproceni nivoa stresa vezanog za različite aspekte studiranja (opterećenje nastavom, ocene, ispiti,
 komunikacija sa nastavnim kadrom, finansije, život daleko od kuće itd.), ocenu o opštem nivou stresa u trenutku ispitivanja i koliko se dobro nose sa stresom.
 Ispitanici su svoje viđenje stresa procenjivali pomoću Likert-ove i vizuelno-analogne skale. Treći deo upitnika odnosio se na upotrebu DS i BP za ublažavanje
 stresa, uključujući i preparate koje su najčešće koristili u te svrhe.
 Rezultati: Največi broj studenata medicine ocenio je svoj opšti nivo stresa kao blag (post-Covid vs. pre-Covid, 43,3% vs. 48,2%), pri čemu su studentkinje
 prijavile statistički značajno veći nivo stresa u poređenju sa studentima (p=0,006). DS i BP za ublažavanje stresa je koristilo čak 30,6% ispitanika u post-Covid
 periodu, u odnosu na 19,0% studenata pre-Covid-a. Navedene preparate su najviše koristili ispitanici sa samoprocenjenim visokim opštim nivoom stresa u
 trenutku ispitivanja. U post-Covid periodu, studentkinje su češće koristile DS i BP za ublažavanje stresa u odnosu na studente, iako ta razlika nije bila statistički
 značajna (p=0,446). Najčešće korišćeni preparati kod ispitanika u post-Covid periodu su magnezijum (34,7%), ašvaganda (16,3%), valerijana (12,2%), vitamin
 C+vitamin D (10,2%) i čaj od matičnjaka (8,2%). Nasuprot tome, pre-Covid-a, ispitanici su najčešće koristili multivitamine (25%), magnezijum (21,9%),
 magnizijum+vitamin C (15,6%), čaj od nane (12,5%) i multiminerale (9,4%).
 Zaključak: Postojeći rezultati ukazuju da studentkinje medicine prijavljuju veći opšti nivo stresa u odnosu na studente u post-Covid periodu, kao i češću
 upotrebu DS i BP za ublažavanje stresa. Preparati magnezijuma su u samom vrhu popularnih proizvoda za ublažavanje stresa među ispitanicima i pre i posle
 pandermije Covid-19.
 Ključne reči: dijetetski suplementi, bilnji proizvodi, stres, studenti medicine

UVOD: Vektorske zarazne bolesti su bolesti ljudi uzrokovane parazitima, virusima i bakterijama koje se prenose vektorima. Poznato je više od 100
vrsta ovih mikroorganizama koji se mogu prenijeti vektorima i izazivati bolest kod ljudi. Pristup Jedno Zdravlje promoviše unapređenje zdravlja i
dobrobiti ljudi, životinja, biljaka i zajedničke im prirodne okoline.
CILJ: Prikaz epidemioloških karakteristika vektorskih zaraznih bolesti u Crnoj Gori od 2014-2023. godine kao i prikaz zajedničkih aktivnosti humanog i
veterinarskog sektora u pristupu jednom zdravlju.
MATERIJAL I METODE: U radu je korišten kvalitativni i kvantitativni opservacioni metod istraživanja.
REZULTATI: U periodu 2014-2023. godine registrovane su četiri vektorske bolesti:
Malarija, Lajmska bolest, Lajšmanioza i Denga. Ukupan broj registrovanih slučajeva je 121 (prosječna stopa incidencije 1,9/100 000 stanovnika). Broj
oboljelih se kretao od najmanje 6 slučaja, stopa incidencije 1,0/100 000 (u 2021. godini) do najviše 19 slučajeva, stopa incidencije 3,1/ 100 000 (u
2016.god.). U posmatranom periodu Lajmska bolest je najučestalija bolest iz ove grupe zaraznih bolesti sa ukupno oko 55 % svih slučajeva (67
slučaja – prosječna stopa incidencije 1,1/100 000). Lajšmanioza je druga po učestalosti, sa 38% svih registrovanih slučajeva (45 slučajeva – prosječna
stopa incidencije 0,72/100 000). Registrovani slučajevi malarije i denge predstavljaju importovane slučajeve.
ZAKLJUČAK: Crna Gora je među državama sa niskim stopama incidencije od vektorskih zaraznih bolesti. Povezujući ljude, životinje i životnu sredinu,
One Health može pomoći u rješavanju cijelog spektra kontrole bolesti – od prevencije do otkrivanja, pripravnosti, odgovora i upravljanja – i
doprinijeti globalnoj zdravstvenoj sigurnosti.
Ključne riječi: Epidemiološki nadzor, vektorske zarazne bolesti, ONE HEALTH

Uvod: Etiologija neurorazvojnih poremećaja, kao što su poremećaj spektra autizma (PSA) i poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (eng. attention
deficit/hyperactivity disorder – ADHD) tumači se kao rezultat interakcije genetičkih i faktora sredine. Iako još uvek nije u potpunosti razjašnjena,
 poslednjih godina ostvaren je značajan napredak u njenom razumevanju. Paralelno s tim, oblast istraživanja intervencija postaje sve aktivnija i
 plodonosnija, sa ciljem ranog prepoznavanja poremećaja i razvijanja efikasnih, personalizovanih pristupa u pružanju podrške i tretmana.
 Glavni deo rada: Istraživanja etiologije ukazuju na značaj genetičkih faktora, o čemu svedoče visoka naslednost PSA (1) i ADHD (2), povezanost PSA sa
 pojedinim monogenskim poremećajima (3) i de novo heterozigotnim mutacijama pojedinačnih baza. Nedavno je utvrđeno da broj polnih hromozoma
 može imati etiološki značaj u okviru PSA, budući da su i aneuploidija Y hromozoma (dodatni Y hromozom) i haploinsuficijencija (X0) povezane sa
 povećanim rizikom od razvoja PSA (4). Novija istraživanja ukazuju i na to da je AB+ krvna grupa povezana sa statistički značajno nižim rizikom od
 razvoja PSA, ali su potrebna dalja ispitivanja kako bi se utvrdilo da li zaista poseduje protektivan efekat. Za druge krvne grupe nije utvrđena ni
 zaštitna ni rizična uloga (5).
 Faktori sredine, koji mogu delovati u periodu začeća, tokom trudnoće, porođaja i neonatalnog razdoblja, takođe imaju značajnu ulogu u nastanku
 neurorazvojnih poremećaja (6, 7), naročito u interakciji sa genetskim predispozicijama (8), pri čemu se kao jedan od mogućih mehanizama razmatra
 i redoks potencijal (9). U poslednjim decenijama sve više se istražuje uloga sastava crevne mikrobiote i njenih metabolita u ispoljavanju pojedinih
 teškoća karakterističnih za PSA, budući da neka istraživanja ukazuju na razlike između osoba sa PSA i neurotipičnih pojedinaca. Ipak, ova oblast
 zahteva dodatna istraživanja (10-13).
 Rano prepoznavanje PSA, ADHD i pridruženih stanja od presudnog je značaja za blagovremeno uključivanje u odgovarajuće intervencije. Rutinsko
 razvojno praćenje trebalo bi da obuhvati svu decu i uključuje praćenje razvoja i identifikaciju specifičnih rizika za atipični psihomotorni i
 psihosocijalni razvoj. Pored standardnih metoda, razvijaju se i nove strategije, poput ispitivanja refleksa zenice na svetlost kod dece uzrasta 9–10
 meseci (gde se beleži snažniji odgovor kod dece koja kasnije razviju PSA) (14) i digitalnih evaluacija koje koriste mašinsko učenje i veštačku
 inteligenciju (15,16). Ove metode takođe zahtevaju dalja ispitivanja.
 U okviru PSA, ne postoji nijedna intervencija koja je podjednako efikasna za sve osobe, niti ona koja bi imala isti efekat u svim životnim fazama.
 Bihejvioralne intervencije spadaju u najtemeljnije proučene i naučno potvrđene pristupe. Farmakološke intervencije primenjuju se pretežno u
 slučaju prisustva pridruženih simptoma, kao što su hiperaktivnost, impulsivnost, razdražljivost, problemi sa spavanjem, anksioznost i depresija.
 Terapijski potencijal oksitocina još uvek je predmet istraživanja (17), dok modulacija crevne mikrobiote kao potencijalni terapijski pravac takođe
 predstavlja značajnu oblast istraživanja (18). U okviru tretmana ADHD-a, dostupne su nefarmakološke i farmakološke intervencije (19,20).
 Zaključak: Dok savremena istraživanja neumorno teže unapređenju razumevanja etiologije neurorazvojnih poremećaja, ranog prepoznavanja i
 usavršavanja intervencijskih pristupa, neophodno je osigurati kontinuiranu i sveobuhvatnu podršku osobama sa neurorazvojnim poremećajima i
 njihovim porodicama u okviru zdravstvenog, obrazovnog i socijalnog sistema, ali i društva u celini.
 Ključne reči: poremećaj spektra autizma, poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, etiologija, intervencije

 Razvojni poremećaj kukova (RKP) je termin koji je devedesetih godina prošlog veka zamenio dotadašnji naziv  urođeno iščašenje kukova, i  kojim se
 oznalava  najčešći poremećaj koštano-zglobnog sistema kod dece. 
Etiologija RPK je i dalje nejasna, i najverovatnije multifaktorska, kombinovanim dejstvom genetskih, mehaničkih i hormonskih faktor. Ovi faktori
 mogu delovati  prenatalno, peripartalno i postnatalno. Postoje velike  rasne, etničke i   regionalne varijacije u učestalosti uz značajnu predominaciju
 ženskog pola, što otežava primarnu prevenciju, usmerenu na sprečavanje nastanka oboljenja. Najvažniji faktor za pravilni razvoj zgloba kuka je
 sloboda pokreta, pa mere obezbeđenja pune slobode pokreta kukova,  predstavlja primarnu prevencije RPK.  Otkrivanje  stanja koja su mogla da
 umanje  slobodu pokreta kukova i rano otkrivanje i lečenje RPK predstavljaju mere sekundarne   i tercijarne preprevencije. Klinički skrining je prva i
 obavezna mera rane  detekcijie RPK. Ultrazvučni skrining, najčešće Grafovim postupkom, je  najznačajniji za pravovremenu dijagnostriku RPK.  Od
 prvorazrednog značaja je edukacija za pravilno i prvovremeno sprovođenje UZ skrininga i pravovremeno započinjanja terapije, što omogućava
 izlečenje – reverziju razvoja zgloba kuka ka normalnom u 96-98% pacijenata.   Inicijalno lečenje se sprovodi neoperativno, najčešče Pavlikovim
 remenčićima, a ponekad i rigidnim abdukcionom ortozama,. Perkurtana trakcija je ponekad  neophodna, a nakon nje se često sprovodi repozicija u
 anesteziji  sa plasiranjem koksofemoralnog gipsa u “humanom položaju”. Ukoliko je “zona sigurnosti” repozicija mala, potrbno je uraditi i neotomiju
 adduktora. 
Rana hirurška repozicija, je ponovo napuštena zbog visokog procenta komplikacij. 
Kod kasno dijagnostikovanih slučajeva  ili neuspeha ortopedskog lečenja, hiruška repozicija kuka se izvodi optimalno  u uzrastu od 24-30 meseci.
 Sastavni deo ove procedure je derotativno-abrevaciona osteotomiju femurai  acetabuloplastika, koja se izvodi Salterovom ili San Dijegom
 osteotomijom. U adolescentnom uzrastu mogu se primeniti i duple, triple i periacetabularne osteotomije karlice  kao i Kijarijeva operacija. Kod
 najtežih slučajeva se u poslednje vreme  savetuje i rana ugradnja andoproteze.
 Cilj  neoperativnog lečenja je razvoj normalnog kuka, a operativnog lečenja odlaganje pojave osteoratritisa za što kasnije životno doba.
 Ključne reči: Razvojni poremečaj kukova, ultrazvuk kukova, Pavlikovi remeni, Salterova osteotomiju.

Uvod: Po pravilniku o kvalitetu i drugim zahtevima za vodu u flaši koja se nalazi u prometu (prirodnu mineralnu, prirodnu izvorsku i stonu vodu), proizvođač je dužan da pre
početka proizvodnje pribavi izveštaje o izvršenom ispitivanju zdravstvene ispravnosti voda (fizičke, hemijske, mikrobiološke
karakteristike, gasni i radiološki sastav) (1) .Ispitivanje zdravstvenih karakteristika flaširane vode je posle najnovijih preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije postalo
jedna od vodećih tema u medicini. Potrošači ne biraju vodu po mineralnom sastavu. Zato istraživanja pokazuju da konzumiranje flaširane vode nosi značajne zdravstvene
rizike sa kojima su konzumenti retko upoznati (2). Ipak konzumiranje flaširane vode može doneti i određene benefite po zdravlje.
Cilj: Utvrdjivanje prisutnih vrsta flaširane vode u maloprodajnim objektima u Kosovskoj Mitrovici kao i analiza njihovih zdravstvenih karakteristika.
Metode: Anketom na terenu prikupili smo podatke o flaširanoj vodi iz 15 od ukupno 24 maloprodajnih objekata u Kosovskoj Mitrovici. Vodu smo analizirali prema mineralnom
sastavu.
Rezultati: Najčešće se u maloprodajnim objektima nalaze vode Knjaz Miloš i Aqua viva. Još se u prodaji mogu naći sledeće vode: Rosa, Dea, Voda voda, Suza, Zagori, Vrnjačko
vrelo, Jana, Izvorka, Ana, Radenska, Donat Mg, Pelisterka, Mivela, Vrnjci i Kiseljak. Radenska je voda sa značajnim sadržajem kalcijuma, dok su Mivela i Donat Mg vode sa
značajnom koncentracijom magnezijuma. Voda Vrnjci ima značajnu količinu kalijuma. Takodje, veći broj voda sadrži značajnu količinu natrijuma. Slabomineralne vode Voda
voda Aqua viva sadrže optimalnu količinu fluorida.
Zaključak: Na tržištu je u ponudi paleta najrazličitijih voda u flaši koje sa sobom nose čitav spektar mogućih zdravstvenih rizika ali i zdravstvenih benefita. Neophodno je
upoznati stanovništvo sa velikim značajem koje odabir mineralne vode može imati po njihovo zdravlje.

Uvod Komplikacije se javljaju u svim vrstama hirurgije, pa i u hirurgiji paratiroidnih žlezdi (PTŽ). O rezidualnom hiperparatiroidizmu (HPT) govori se
 onda kada je do ponovne hiperprodukcije paratiroidnog hormona (PTH) praćene hiperkalcemijom došlo odmah ili u toku prvih 6 meseci nakon
 operacije, dok je kod recidivantnog HPT od prethodne operacije do pojave HPT prošlo 6 ili više meseci.
 SAŽETAK
 Cilj Prezentacija rezultata hirurškog lečenja rezidualnog i recidivantnog HPT pacijenata operisanih u Klinici za endokrinu hirurgiju, KCS, Beograd.
 Metode Sprovedena je retrospektivna studija koja je obuhvatila 30 pacijenata operisanih zbog rezidualnog ili recidivantnog HPT, u periodu od 2009.
 do 2020. godine, otkrivenih laboratorijskim analizama ili lokalizacionom dijagnostikom, a potvrđenih definitivnim patohistološkim (PH) nalazom.
 Podaci su dobijani uvidom u elekronsku bazu, istorijama bolesti i uvidom u definitvni PH nalaz. U studiji su analizirane sledeće varijable: pol, godine
 života, inicijalna operacija u sekundarnoj ustanovi, vreme proteklo od inicijalne operacije do reoperacije, lokalizaciona dijagnostika (UZ,
 scintigrafija), intraoperativni nalaz (adenom, hiperplazija, karcinom), lokalizacija PTŽ, udruženost sa operacijom štitaste žlezde, veličina, težina i
 volumen PTŽ, preoperativne i postoperativne vrednosti kalcijuma (Ca), fosfora (PO4) i PTH i njihovi međusobni odnosi, PH nalaz. Statističke hipoteze
 testirane su na nivou statističke značajnosti od 0,05.
 Rezultati Rezidualni i recidivantni HPT su se češće javljali kod žena u odnosu na muškarce (4:1), sa prosečnom starošću 57,5±13,7 godina.
 Najzastupljeniji simptomi su od strane muskulo-skeletnog sistema (86,7%), a pacijenti su podvrgavani operaciji samo PTŽ (56,7%) ili i štitaste žlezde
 (43,3%). Prosečno vreme od inicijalne operacije do reoperacije kod rezidualnog HPT bilo je 5,1 mesec, dok je kod recidivantnog iznosilo 59,8 meseci.
 Prosečna vrednost PTH pre operacije iznosila je 506,3 pg/ml (opseg, 88,0-2030,0), postoperativno 88,9 pg/ml (opseg, 3,0-913,0)(p<0,001). Vrednosti
 Ca preoperativno bile su u rasponu od 2,0-3,4 mmol/l, sa prosečnom vrednošću 2,8mmol/l, postoperativno od 1,7-3,0 mmol/l, sa prosečnom
 vrednošću 2,4mmol/l (p<0,001). Prosečne vrednosti PO4 pre operacije bile su 0,9 mmol/l (0,4-2,5), postoperativno 1,1 mmol/l (0,5-2,0)(p=0,007). U
 normalnoj poziciji nalazilo se 80% žlezdi. Nalazi UZ i scintigrafije bili su u korelaciji sa intraoperativnim nalazom u 63,3%, odnosno 73,3% pacijenata.
 Najčešći uzroci rezidualnog ili recidivantnog HPT bili su adenom i hiperplazija (70%:30%), uz prosečnu težinu PTŽ 424,6 mg (95%CI, 145,9-703,3),
 veličinu 2,3 cm (95%CI, 2,0-2,5) i volumen 1274,0 mm3 (95%CI, 814,3-1733,8).
 Zaključak Uprkos izuzetnom napretku u identifikaciji PTŽ, modalitetima preoperativne lokalizacione dijagnostike i hirurškom lečenju, rezidualni i
 recidivantni HPT se i dalje javljaju kao komplikacije nakon operacije HPT. Najsigurnije lečenje je uspešna inicijalna operacija. Poznavanje
 embriologije i anatomije paratiroidnih žlezdi i iskustvo hirurga su presudni za operativni uspeh tokom početne i reoperativne paratiroidne hirurške
 eksploracije. To podrazumeva i posedovanje operativne evidencije i histoloških izveštaja sa prethodnih operacija.
 Ključne reči: rezidualni HPT, recidivantni HPT, paratiroidni hormon, kalcijum, fosfor.

Uvod: Herpetične promene su, pored afti, najčešća bolna patologija oralne sluzokože. Nastaju aktivacijom virusa kao posledica pada imuniteta,
stresa, trauma, deficita vitamina B grupe, PMS-a.
Cilj rada: Cilj ovog naučno istraživačkog rada je bio komparativno ispitivanje terapijskih efekata lokalne primene Aciklovira® i 2,5% hijaluronske
kiseline na trajanje bola i vremena zarastanja herpetičnih promena.
Materijal i metode: 44 pacijenta sa manjim herpetičnim promenama odabrani su nasumično i tretirani Aciklovirom® (njih 22 – kontrolna grupa) i 2,5%
hijaluronskom kiselinom (njih 22 – ispitivana grupa). Praćeno je trajanje bola preko VAS skali i vreme zarastanja promena po danima. Prikupljeni
podaci statistički su analizirani programom SPSS, verzija 18,0.
Rezultati: Srednja vrednost smanjenja bola iznosila je 7,58±1,53 za kontrolnu grupu i 4,09±1,36 za pacijente ispitivane grupe, i ta razlika bila je
značajna (p<0.001). Srednja vrednost trajanja epitelizacije u kontrolnoj i ispitivanoj grupi bila je 8,18±09 dana, odnosno 7,58±1,19 dana, i ta razlika
nije bila statistički značajna (p>0,05)
Zaključak: Hijaluronska kiselina efikasna je u smanjenju trajanja bola kod herpetičnih promena, iako nije efikasna u procesu njihove epitelizacije.
Ključne reči: herpetične promene; Aciklovir®; hijaluronski gel; bol; epitelizacija; terapija 

Uvod: Nasilje kao socijalni i pravni fenomen ima višestruke uzroke i posledice, a njegova povezanost sa poremećajima ličnosti predstavlja
 kompleksan izazov za forenzičku psihijatriju. Poremećaji ličnosti, naročito antisocijalni poremećaj ličnosti i psihopatija, značajno doprinose riziku od
 nasilnog ponašanja i počinjenja krivičnih dela. Razumevanje ove veze ključno je za preciznu dijagnostiku, procenu rizika i odgovarajuću intervenciju
 u okviru pravosudnog sistema.
 Glavni deo: Antisocijalni poremećaj ličnosti (ASPD) karakteriše se trajnim obrascem nepoštovanja društvenih normi i prava drugih, impulzivnošću i
 nedostatkom empatije, što često dovodi do nasilničkog i kriminalnog ponašanja. Psihopatija, iako nije zvanična dijagnoza u dijagnostičkim
 priručnicima, smatra se teškim oblikom ASPD-a i uključuje dodatne interpersonalne i afektivne deficite kao što su manipulativnost, površne emocije i
 odsustvo griže savesti. Neurobiološki nalazi pokazuju disfunkcije u ključnim regijama mozga, posebno u amigdali i prefrontalnom korteksu, što
 rezultira smanjenom kontrolom impulsa i emocionalnom regulacijom, a samim tim i sklonosti ka agresivnom ponašanju.
 Socijalni i razvojni faktori, kao što su traume i zlostavljanje u detinjstvu, takođe igraju značajnu ulogu u etiologiji poremećaja ličnosti povezanih sa
 nasiljem. Ovi faktori, zajedno sa genetskim predispozicijama, doprinose formiranju obrazaca ponašanja koji povećavaju rizik od počinjenja nasilnih
 dela.
 Forenzička psihijatrija suočava se sa nizom izazova u proceni i tretmanu ovih pacijenata. Precizna dijagnostika je otežana zbog manipulativnog i
 proračunatog ponašanja koje karakteriše ove poremećaje, dok klinička evaluacija uračunljivosti i motivacije zahteva multidisciplinarni pristup i
 upotrebu standardizovanih instrumenata za procenu psihopatije i rizika od recidiva.
 Terapijski odgovori na poremećaje ličnosti povezane sa nasiljem su ograničeni. Psihoterapija često nailazi na otpor kod ovih pacijenata zbog njihovog
 nedostatka motivacije za promenu i manipulatvnog stava, dok farmakološki tretmani uglavnom služe za kontrolu impulzivne agresije i pratećih
 simptoma. Uspeh intervencija u velikoj meri zavisi od ranog prepoznavanja i kontinuiranog praćenja pacijenata, kao i integracije socijalnih i
 psihijatrijskih mera.
 Zaključak: Veza između poremećaja ličnosti i nasilnog ponašanja predstavlja složen problem za forenzičku psihijatriju, koji zahteva integrisani
 pristup. Razumevanje neurobioloških, psiholoških i socijalnih faktora omogućava bolje procene rizika i efikasnije upravljanje ovim pacijentima.
 Ključna je pravovremena dijagnostika i multidisciplinarna saradnja kako bi se smanjio rizik od nasilja, zaštitilo društvo i unapredili tretmanski ishodi.
 Ključne reči: poremećaji ličnosti, antisocijalni poremećaj ličnosti, psihopatija, nasilje, forenzička psihijatrija.

Uvod: Psihijatrijski pacijenti često su izloženi kompleksnoj farmakoterapiji, koja uključuje kombinaciju antipsihotika, antidepresiva, stabilizatora raspoloženja, anksiolitika i lekova za komorbidna stanja. Ova polifarmacija značajno povećava rizik od lek-lek interakcija (LLI) koje mogu dovesti do ozbiljnih neželjenih dejstava, kao što su produženje QT intervala, serotoninski sindrom, prekomerna sedacija ili toksičnost usled farmakokinetičkih promena.

Cilj rada je da se ukaže na kliničku primenu baza podataka kao što je Lexicomp koja se pokazala kao ključna alatka u pravovremenom prepoznavanju i upravljanju potencijalno opasnim interakcijama.

Metod: Istraživanje je sprovedeno kao retrospektivna studija praćenja i identifikovanja interakcija lekova korišćenjem Lexicomp baze lekova, kao i analizom dobijenih preporuka za upravljanje lek-lek interakcija kod psihjatrijskih pacijenata lečenih u Klinici za psihijatrjske bolesti “Dr Laza Lazarević” u Beogradu.

Rezultati:Lexicomp baza nudi detaljan prikaz svake identifikovane interakcije, uključujući mehanizam delovanja, klinički značaj, nivo dokaza i konkretne preporuke za kliničku praksu. Kod interakcija klase D (preporučuje se modifikacija terapije), Lexicomp nudi smernice poput zamene jednog leka bezbednijom alternativom, prilagođavanja doze ili uvođenja dodatnog monitoringa (npr. EKG nadzor, merenje nivoa leka u plazmi). Za interakcije klase X (izbegavati kombinaciju), sistem jasno upozorava na visok rizik i nudi konkretne terapijske alternative. Na primer, pri identifikaciji potencijalno opasne kombinacije antipsihotika i makrolidnih antibiotika, Lexicomp preporučuje upotrebu antibiotika koji ne utiče na QT interval.

Zaključak:Ono što Lexicomp dodatno omogućava jeste brzo donošenje odluka u kliničkoj praksi zahvaljujući jednostavnom korisničkom interfejsu, prilagodljivim pretragama i mogućnosti personalizacije prema konkretnom pacijentu. Integracija ovih preporuka u svakodnevni rad značajno doprinosi smanjenju incidencije neželjenih dejstava i poboljšanju bezbednosti terapije kod psihijatrijskih pacijenata.Preporučuje se rutinska upotreba Lexicomp baze pri svakoj izmeni terapije, time se omogućava rani uvid u moguće interakcije i njihovo efikasno otklanjanje, čime se unapređuje kvalitet i sigurnost psihijatrijske farmakoterapije.

Ključne reči: upravljanje lek-lek interakcijama, psihijatrijksi pacijenti