Vaskularni događaji, uključujući koronarnu bolest, srčanu insuficijenciju i moždani udar razlog su za više od 3,8 miliona smrtnih slučajeva u Evropi,
 dok se 65% ovih smrtnih slučajeva javlja kod osoba koje su stariji od 75 godina, što ukazuje da su vaskularne bolesti povezane sa starenjem.
 Razumevanje patofiziološkog mehanizma vaskularnog starenja od presudne je važnosti za poboljšanje kvaliteta života i za produženje životnog veka.
 Mehanizmi koji leže u osnovi vaskularnog starenja su složeni i višefaktorni. Oni uključuju akumulaciju senescentnih ćelija u vaskularnom sistemu,
 disfunkciju mitohondrija, gubitak proteostaze, iscrpljenost i/ili disfunkciju matičnih/progenitornih ćelija, disregulaciju određenih mikroRNA (miRNA)
 i 
remodelovanje ekstracelularnog matriksa. Kao posledica toga, vaskularno starenje karakteriše neelastičnost arterija i kapilara, endotelna
 disfunkcija i oksidativni stres koji potiče od neravnoteže između stvaranja i uklanjanja reaktivnih vrsta kiseonika (ROS).
 Utvrđivanje relativnog doprinosa ovih mehanizama u vaskularnim bolestima povezanim sa starenjem je važan korak u razvoju strategija protiv
 starenja sa ciljem poboljšanja globalnog zdravlja i smanjenja troškove zdravstvene zaštite. S tim u vezi, modifikacija životnih navika, usvajanje
 posebnih obrazaca ishrane, upotreba sintetskih ili prirodnih terapeutskih agenasa i suplemenata privukle su veliku pažnju. Senolitici i senomorfici su
 dve klase supstanci koje ciljaju stare (senescentne) ćelije. Senolitici selektivno eliminišu senescentne ćelije iz organizma dok senomorfici menjaju
 ponašanje senescentnih ćelija bez da ih ubijaju već utiču na inflamatorne molekule. 
Različita jedinjenja koja uklanjaju slobodne radikale navode se kao sredstva za povećanje dugovečnosti ili smanjenje prevalence bolesti povezanih sa
 starenjem. Već je identifikovano više od 300 jedinjenja sa svojstvima za usporavanje starenja i kardioprotektivnim efektima. Među najviše
 proučavanim su: kurkumin, resveratrol, katehin, metformin, alfa-lipoinska kiselina, fukoksantin, astaksantin, rapamicin, spermidin i kofein. Sve je
 više podataka o benefitu polifenola i biljnih sterola koji su prirodne fitohemikalije slične holesterolu i imaju antiinflamatorni, antioksidativni,
 antiaterogeni i antikancerogeni uticaj. Smatra se da ova jedinjenja štite i olakšavaju lečenje hroničnih bolesti.
 Usporavanje vaskularnog starenja je važan deo prevencije kardiovaskularnih bolesti, metaboličkih poremećaja, neurodegenerativnih i autoimunih
 bolesti. Postoje lekovi i suplementi koji se koriste za usporavanje ovog procesa, ali promena načina života igra ključnu ulogu. Životne navike koje
 usporavaju vaskularno starenje su redovna fizička aktivnost, ishrana bogata povrćem, voćem, zdravim mastima, održavanje normalne telesne mase,
 dobar san i kontrola stresa.
 Ključne reči: vaskularno starenje, senolitici, senomorfici, kardiovaskularne bolesti

 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Uloga respiratornog sistema je razmena gasova između spoljašnje sredine i našeg organizma, čime se omogućava proces aerobnog metabolizma.
 Konkretno, respiratorni sistem obezbeđuje kiseonik i uklanja ugljen-dioksid iz tela. Nemogućnost da se izvrši
 bilo koja ili obe ove funkcije dovodi do respiratorne insuficijencije.
 Tip 1 respiratorne insuficijencije se javlja kada respiratorni sistem ne može adekvatno obezbediti kiseonik telu, što dovodi do
 hipoksije.Karakteristična osobina tipa 1 respiratorne insuficijencije je parcijalni pritisak kiseonika PaO 2 < 60
 mmHg uz normalan ili smanjen parcijalni pritisak ugljen-dioksida (PaCO 2 ). U zavisnosti od uzroka hipoksemije, alveolarno-arterijski (A-a) gradijent
 može biti normalan ili povećan.
 Tip 2 respiratorne insuficijencije se javlja kada respiratorni sistem ne može adekvatno ukloniti ugljen-dioksid iz tela, što dovodi do hiperkapnije.
 Hiperkapnična respiratorna insuficijencija se definiše kao povećanje vrednosti arterijskog ugljendioksida PaCO 2 > 45 mmHg sa pH < 7.35 usled
 slabosti respiratornog sistema i/ili povećane proizvodnje CO 2 .(1)
 Tretman respiratorne insuficijencije podrazumeva lečenje osnovnog uzroka i korekciju hipoksije i/ili hiperkapnije primenom standardne
 oksigenoterapije, HFNC, NIV-a ili invazivne mehaničke ventilacije.

Medicinska edukacija zasnovana na simulaciji postala je ključni deo obuke zdravstvenih radnika, koristeći napredne tehnologije kao što su
 kompjuterske simulacije, visoko-verni manekeni i virtuelna realnost. Postoje tri glavne vrste simulacije: simulacija u centrima za simulaciju, „in situ“
 simulacija u stvarnom kliničkom okruženju, i simulacija na daljinu koja koristi digitalne alate za obuku. Simulacioni centri obezbeđuju kontrolisano
 okruženje za vežbanje kliničkih veština, dok „in situ“ simulacija omogućava timovima da vežbaju u svom svakodnevnom radnom okruženju.
 Cilj ovakvog pristupa je poboljšanje kliničkih veština, donošenja odluka i osiguranje bezbednosti pacijenata kroz stvaranje riziko-free okruženja za
 učenje. Učesnici mogu ponavljati scenarije i brzo dobijati povratne informacije, što im pomaže da steknu samopouzdanje u kompleksnim medicinskim
 situacijama. Osim toga, simulaciona medicina podstiče interdisciplinarnu saradnju i poboljšava zadržavanje znanja u poređenju sa tradicionalnim
 metodama obrazovanja.
 Istorijat medicinske simulacije seže unazad do antičkih vremena kada su korišćeni modeli za prikazivanje kliničkih stanja. Moderni pristupi su se
 razvijali kroz decenije, sa posebnim naglaskom na simulaciju kardiopulmonalne reanimacije i širenje na druge specijalnosti. Broj simulacionih centara
 brzo raste, omogućavajući integraciju simulacije u medicinske kurikulume.
 Medicinska edukacija zasnovana na simulaciji omogućava polaznicima da se obučavaju u kontrolisanim uslovima, smanjujući rizik od grešaka koje
 mogu nastati tokom rada sa stvarnim pacijentima. Ovo stvara okruženje u kojem se greške mogu tolerisati i analizirati, čime se povećava poverenje
 između zdravstvenih radnika i pacijenata. Ovaj metod obrazovanja takođe omogućava realističniju obuku u situacijama koje se retko javljaju u praksi.
 Simulacije se mogu izvoditi sa različitim vrstama simulatora, uključujući fantome, standardizovane pacijente i kompjuterske programe. Simulatori se
 klasifikuju prema nameni i vernosti simulacije, od niskih do visokih nivoa vernosti, što utiče na interaktivnost i realnost obuke. Visoko verni simulatori,
 iako skuplji, omogućavaju najrealističnije iskustvo, dok simulacije niske vernosti često imaju niže troškove ali manju interaktivnost.
 Na kraju, simulacija na daljinu je postala važna alternativna metoda, omogućavajući edukaciju velikog broja zdravstvenih radnika u različitim
 lokacijama putem digitalne komunikacije. Ova metoda se pokazala posebno korisnom tokom pandemije COVID-19.
 Zaključujemo da, iako su troškovi često prepreka, entuzijazam i kreativnost mogu omogućiti realizaciju simulacione edukacije i u uslovima
 ograničenih resursa. Razmena iskustava i znanja kroz evropska udruženja može doprineti daljem razvoju simulacione medicine i unapređenju kvaliteta
 medicinske edukacije na našim prostorima.
 Ključne reči: simulacija, medicinska edukacija, studenti medicine

Uvod: Funkcionalni nevoljni pokreti (FNevP) predstavljaju grupu poremećaja pokreta koji nisu u saglasnosti sa ustanovljenim kliničkim
prezentacijama usled različitih patofizioloških procesa. FNevP dugo su nazivani „psihogenim“ neurološkim poremećajima, upućujući na psihološku
osnovu bolesti.
Cilj rada:Cilj ovog istraživanja je ispitivanje aleksitmije i izmenjenog emocionalnog procesuiranja kod bolesnika sa FNevP, kao i faktora koji
doprinose razvoju aleksitmije.
Materijal i metode: Studija je sprovedena na Klinici za neurologiju UKCS. Uključeno je ukupno 40 bolesnika, 21 bolesnik sa dijagnozom FNevP i 19
bolesnika sa „organskim“ nevoljnim pokretima (ONP), tj. sa različitim formama izolovane distonije. Psihijatrijske i opšte kognitivne karakteristike
analizirane su korišćenjem brojnih skala (LEC-5, PHQ-9, HDRS, HARS, SDQ-20, NMSQ, MMSE). Za procenu aleksitmije korišćena je Alexithymia Toronto
Scale sa 20 pitanja (TAS-20). Statistička obrada obuhvatala je standardne metode: deskriptivna statistika, χ2 test, Studentov t‐test, Man-Whitney U
test, bivarijantna korelaciona analiza.
Rezultati: Pacijenti sa FNevP u odnosu na ONP su imali statistički značajno više skorove na skali za aleksitmiju TAS-20 (ukupni skor i podskorovi za
DDF i DIF). Takođe, bolesnici sa FNevP su sa značajno većom učestalošću (47,6%) postizali kriterijum aleksitimije (TAS-20 n>61). Pokazana je
povezanost različitih psihijatrijskih simptoma (anksioznosti, depresivnosti, apatije, nemotornih smetnji) sa stepenom težine aleksitmije u obe
ispitivane grupe. Dodatno, psihijatrijski komorbiditeti, dominantno depresivni poremećaji, kao i viši skorovi psihijatrijskih skala su zabeleženi kod
obolelih od FNevP u odnosu na ONP.
Zaključak: Naši rezultati ukazuju da polovina obolelih sa FNevP ima aleksitmiju, kao i da značajan broj pacijenata ima psihijatrijske komorbiditete i
psihijatrijske simptome što naglašava kompleksnost poremećaja emocionalnog procesuiranja u funkcionalnim neurološkim poremećajima.
Ključne reči: funkcionalni nevoljni pokreti, aleksitmija, depresija, psihijatrijski poremećaji

 Poznavanje uticaja specifičnih ambijentalnih uslova u avionu na fiziološke procese je od velikog značaja za utvrđivanje apsolutnih i relativnih
 kontraindikacija za let avionom. U putničkim kabinama aviona vladaju specifični uslovi koji mogu uticati na odvijanje fizioloških procesa u organizmu
 i nastanak hitnih medicinski stanja (HMS). Noviji podaci pokazuju da se HMS javljaju kod  jednog putnika na svaka 604 leta ili 24-130 HMS na svakih
 milion putnika, češće kod ljudi starijih od 70 godina. HMS najčešće uključuju sinkopu ili blisku sinkopu (32,7%), gastrointestinalne (14,8%),
 respiratorne (10,1%) i kardiovaskularne (7,0%) simptome.
 Jedan od ključnih faktora koji utiču na pojavu HMS tokom leta je pad barometarskog pritiska, što dovodi do hipobarične hipoksije. Ova hipoksija
 može izazvati simptome kod pacijenata sa postojećim respiratornim, kardiovaskularnim ili hematološkim oboljenjima. Smanjenje pritiska u kabini
 aviona može dovesti do širenja gasova u telesnim šupljinama za 30%, što može izazvati različite komplikacije kod pacijenata koji su nedavno
 operisani, kao što su dehiscencija rana ili pneumotoraks.
 Osim hipobarične hipoksije, drugi faktori koji doprinose nastanku HMS uključuju ograničeno kretanje (što može izazvati trombozu dubokih vena), suv i
 hladan vazduh (koji uzrokuje dehidraciju), kao i psihološki stres, turbulencija  i “jet lag”. Psiho-emocionalni stres može dodatno pogoršati stanje
 putnika, posebno hroničnih bolesnika, a javlja se zbog nedostatka sna, gužve na aerodromima i dugotrajnog čekanja.
 Cilj ovog rada je upoznati čitaoca s ambijentalnim uslovima u avionu i njihovim uticajem na fiziološke procese, kao i sa najčešćim HMS koji se
 javljaju u takvim uslovima. Takođe, rad se bavi apsolutnim i relativnim kontraindikacijama za letenje avionom, kao i procedurama prve pomoći koje
 mogu pružiti članovi posade ili putnici koji su lekari.
 Uputstva za putnike sa hroničnim bolestima su od izuzetnog značaja, jer se preporučuje da se konsultuju sa lekarom pre putovanja kako bi dobili
 savete i eventualne dozvole za letenje. U poslednje vreme, sve popularniji „zdravstveni turizam“ dovodi pacijente u situacije da putuju avionom
 ubrzo nakon hirurških intervencija, što može biti rizično. U tom smislu, ključno je razmotriti sve aspekte letenja, uključujući stanje pacijenata, kako
 bi se smanjili rizici od HMS.
 U zaključku, iako je letenje avionom u većini slučajeva bezbedno, specifični uslovi u kabini aviona mogu izazvati različite fiziološke reakcije i HMS.
 Stoga je od suštinske važnosti razumeti ove uslove i primeniti odgovarajuće mere predostrožnosti kako bi se obezbedila sigurnost svih putnika,
 posebno onih sa hroničnim bolestima.

Uvod: San predstavlja ključnu komponentu fizičkog i mentalnog zdravlja, a njegov kvalitet posebno je važan u periodu studiranja. Studenti su populacija koja je podložna raznim faktorima koji negativno utiču na san. Jedan od značajnih faktora koji se sve češće ispituje jeste učestala upotreba mobilnih telefona, naročito u večernjim satima. Plavo svetlo koje emituju ekrani, kao i kognitivna i emocionalna stimulacija, mogu negativno uticati na uspavljivanje, ukupno trajanje sna i osećaj odmorenosti.
Cilj rada: Cilj ovog istraživanja je da se proceni subjektivni kvalitet sna kod studenata, kao i da se ispita povezanost između korišćenja mobilnih telefona, ukupno i u večernjim satima, i kvaliteta sna kod studenata.
Materijal i metode: Istraživanje je sprovedeno kao presečna studija kojom je obuhvaćeno 276 studenata 22,6 ± 2,9; 205 ženskog i 71 muškog pola. Podaci su prikupljeni pomoću online anonimnog upitnika koji je sadržao pitanja o navikama korišćenja telefona i standardizovani Pittsburg Sleep Quality Index (PSQI).
Rezultati: Većina ispitanika (77,5%) koristi mobilni telefon više od 4 sata dnevno. Period od 23.00 do 00.59 je bio najčešći odlazak na spavanje (54,7%), zatim period od 01.00-02.59 (31,9%). U periodu od 21.00 do 22.59 na spavanje je odlazilo 6,9% ispitanika, a u periodu nakon 03.00 6,5%. Loš kvalitet sna je zabeležen kod 163 ispitanika (n = 59,1%). Utvrđena je slaba, ali statistički značajna korelacija između vremena provedenog na mobilnom telefonu i PSQI (r = 0,28; p < 0,001). Takođe, između korišćenja telefona u večernjim satima i PSQI pronađena je slaba, ali statistički značajna korelacija (r = 0,27; p < 0,001).
Zaključak: Nalazi ukazuju da postoji statistički značajna povezanost između učestalosti korišćenja mobilnog telefona i lošijeg kvaliteta sna kod studenata. Iako su korelacije slabe, rezultati pokazuju potrebu za podizanjem svesti o štetnim efektima kasne upotrebe digitalnih uređaja i promovisanjem higijene spavanja kao važne komponente studentskog zdravlja.
Ključne reči: kvalitet sna, studenti, večernja upotreba mobilnih telefona

Uvod: Karcinom tela materice predstavlja najčešći malignitet ženskog reproduktivnog trakta, sa najvećom incidencijom u populaciji razvijenih
 zemalja. Nastanak ove bolesti povezan je sa faktorima rizika kao što su gojaznost, hormonski disbalans, metabolički sindrom, uz značajan doprinos
 genetskih predispozicija. Iako se u većini slučajeva otkriva u ranoj fazi, biološka heterogenost tumora zahteva sve precizniju dijagnostiku i
 individualizovan terapijski pristup.
 Glavni deo rada
 Savremeni principi dijagnostike i lečenja karcinoma endometrijuma oslanjaju se na integraciju kliničkih, histopatoloških i molekularnih parametara.
 Prema klasifikaciji TCGA, tumori se svrstavaju u četiri molekularne grupe: POLE-ultramutirani, mikrosatelitska nestabilnost (MMRd), p53-abnormalni i
 NSMP (nespecifičan molekularni profil). Revidirana FIGO klasifikacija iz 2023. godine dodatno unapređuje stadiranje uključivanjem molekularnih
 obeležja – npr. tumori sa p53 abnormalnostima sada se klasifikuju kao stadijum IIC bez obzira na invaziju miometrijuma, dok se POLEmut tumori
 svrstavaju u stadijum IA zbog izuzetno povoljne prognoze.
 Hirurško lečenje ostaje temelj terapije, pri čemu se preferiraju minimalno invazivne metode (laparoskopija, robotska hirurgija), posebno kod
 pacijentkinja sa bolešću niskog rizika (stadijum IA, endometrioidni tip, gradus 1–2, bez ili sa fokalnom LVSI). U tim slučajevima, limfadenektomija
 može biti izostavljena. Kod pacijentkinja sa bolešću srednjeg rizika (stadijum IB G1–G2 ili stadijum IA G3, bez nepovoljnih molekularnih faktora)
 preporučuju se pelvična limfadenektomija ili mapiranje sentinel limfnih čvorova, uz razmatranje adjuvantne brahiterapije. Pacijentkinje sa bolešću
 visokog rizika (stadijum IB G3, svi p53-abnormalni tumori, neendometrioidni histološki tipovi – serozni, klarocelularni, karcinosarkomi) zahtevaju
 radikalniji pristup, uključujući sistemsku paraaortalnu limfadenektomiju i adjuvantnu kombinovanu terapiju (radioterapija i hemioterapija).
 Hormonska terapija rezervisana je za ER-pozitivne tumore kod žena koje žele očuvanje fertiliteta.
 Zaključak: Uvođenje molekularne klasifikacije predstavlja suštinsku promenu u paradigmi dijagnostike i lečenja karcinoma tela materice. Njena
 primena omogućava preciznu raspodelu pacijentkinja, selekciju optimalne terapije i dugoročno unapređenje onkoloških ishoda. Standardizacija
 molekularnog testiranja, stručno usavršavanje kadra i saradnja sa referentnim centrima predstavljaju ključne faktore za implementaciju
 personalizovanog pristupa u kliničku praksu.
 Ključne reči: karcinom tela materice; molekularna klasifikacija; FIGO 2023; lečenje.

Uvod: Karcinomi jezika spadaju u najčešće oralne karcinome. U literaturi maligni tumori usne, usne duplje i ždrela uglavnom se zajedno grupišu zbog
sličnih faktora rizika i biologije tumora. Incidenca ovih karcinoma u svetu je raznolika u zavisnosti od geografske lokacije. Cilj. Odrediti i analizirati
trend u incidenciji karcinoma jezika u Republici Srbiji tokom dvadesetsvogodišnjeg perioda, od 1999. do 2020. godine.
Materijal i metode: Podaci su korišćeni iz Registra za rak centralne Srbije, dok su informacije o promeni populacije tokom perioda istraživanja
dobijeni iz Republičkog zavoda za statistiku. Standardizovana stopa incidencije je izračunata korišćenjem direktne metode standardizacije, a kao
standardna populacija korišćena je populacija sveta. Za analizu promene trenda incidencije i godišnjeg procenta promene (APC) korišćena je metoda
regresione analize uz pomoć tačaka spajanja (eng. joinpoint regression analysis).
Rezultati: Za period istraživanja od 1999. do 2020. godine, u Republici Srbijije registrovano 2469 pacijenata (1878 muškaraca i 591 žena) sa
karcinomom jezika. Rezultati su pokazali da postoji statistički značajan porast incidence kada se razmatraju oba pola zajedno (APC 1999-2020:
1,71%; p=0,01), kod muškog pola (APC 1999-2020: 1,76%; p=0,007) i kod ženskog pola (APC 2011-2020: 12,99%; p=0,0002).
Zaključak: U ispitivanom periodu trend incidencije karcinoma jezika i kod muškaraca i kod žena je u stalnom porastu.
ključne reči: oralni karcinom, karcinom jezika, incidenca

Procena rizika u zdravstvenim ustanovama predstavlja temeljni element sistema bezbednosti i zdravlja na radu, imajući u vidu kompleksnost i
raznovrsnost profesionalnih opasnosti kojima su zaposleni izloženi. Ovaj rad analizira teorijski i normativni okvir procene rizika, tipologiju rizika
specifičnih za zdravstveni sektor, kao i metodološki pristup njihovom identifikovanju, kvantifikaciji i upravljanju. Zaposleni u zdravstvu, uključujući
lekare, medicinske tehničare, pomoćno i administrativno osoblje, izloženi su različitim vrstama rizika: biološkim, hemijskim, fizičkim,
psihosocijalnim i ergonomskim. Biološki rizici se posebno izdvajaju zbog neposrednog kontakta sa potencijalno infektivnim materijalima i
pacijentima, dok hemijski i fizički rizici proizilaze iz upotrebe lekova, dezinfijenasa i radnih uslova u savremenim kliničkim okruženjima.
Psihosocijalni i ergonomski faktori dodatno doprinose profesionalnom opterećenju.
Metodologija procene rizika uključuje korake poput identifikacije opasnosti, procene izloženosti i verovatnoće, određivanja posledica, kvantifikacije
rizika kroz matrice rizika, i definisanja mera kontrole. U skladu sa Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu Republike Srbije i međunarodnim
standardom ISO 45001:2018, procena rizika se formalizuje Aktom o proceni rizika koji mora da sadrži analizu svakog radnog mesta i konkretne
predloge mera zaštite. Posebna pažnja se posvećuje radnim mestima sa povećanim rizikom, gde je neophodno sprovesti dodatne medicinske provere i
obezbediti posebne uslove rada.
Preventivne i korektivne mere uključuju tehnička rešenja (npr. ventilacija, izolacija), organizacione mere (radne procedure, smenski rasporedi),
korišćenje lične zaštitne opreme (LZO), edukaciju zaposlenih i psihološku podršku. Efikasno upravljanje rizicima zahteva ne samo primenu tehničkih i
organizacionih rešenja, već i kontinuiranu evaluaciju, nadzor i edukaciju svih zaposlenih.
Diskusija ukazuje na neujednačenu primenu zakonskih regulativa i potrebu za sistemskim unapređenjem inspekcijskog nadzora, posebno u domenu
edukacije nižeg medicinskog osoblja i dosledne upotrebe zaštitne opreme. Zaključno, procena rizika mora biti kontinuiran i prilagodljiv proces koji se
oslanja na multidisciplinarni pristup, proaktivan menadžment i kulturu bezbednosti, sa ciljem očuvanja zdravlja zaposlenih i osiguranja kvaliteta
zdravstvenih usluga.
Ključne reči: procena rizika, zdravstvene ustanove, bezbednost i zdravlje na radu, biološki rizici, zaštitne mere.

Uvod: Demencija je rastući svetski javnozdravstveni problem. Ona je glavni faktor koji određuje odluku o smeštaju starih osoba u domove za stare. Stoga je prevalencija demencije veća u domovima za stare u poređenju sa opštom populacijom. Osobe sa demencijom imaju rastuće kompleksne potrebe za negom koje zahtevaju specijalizovanu medicinsku, psihološku i socijalnu podršku kako bi održale kvalitet svog života. Kada potrebe za negom ne budu zadovoljene, pacijenti doživljavaju povećani distres, što dovodi do agitacije, konfuzije i smanjenog osećaja dobrog stanja, dok se negovatelji suočavaju sa burnout sindromom. Stoga je potrebno bolje razumevanje realnog kognitivnog statusa korisnika domova za stare.

Ciljevi istraživanja: Cilj naše studije je bio procena prevalencije demencije u domovima za stare u Beogradu.

Metodologija: U našem istraživanju smo koristili studiju preseka. Ispitanici su bili korisnici dva doma za stare u Beogradu, „Voždovac“ i „Bežanijska Kosa“. Semistrukturisani upitnik je korišćen za prikupljanje podataka o sociodemografskim karakteristikama (starost, pol, bračni status, nivo obrazovanja). Kognitivni status ispitanika je procenjivan srpskom verzijom Mini Mental testa (MMSE – Mini Mental State Examination). Učesnici su kategorisani kao dementni i kognitivno normalni prema MMSE skoru. Granične vrednosti MMSE skora za kognitivno oštećenje su korigovane u odnosu na nivo edukacije. Prevalencija demencija je procenjivana deskriptivnom statistikom.

Rezultati: Od ukupno 172 testirana ispitanika u domu za stare „Bežanijska Kosa“, 107 osoba je pokazalo kognitivno oštećenje na MMSE testu, pa je procenjeni interval poverenja od 95% za prevalenciju demencija u ovoj ustanovi bio 62,21±7,25%. Od ukupno 180 osoba pregledanih u domu za stare „Voždovac“, njih 46 je pokazalo kognitivno oštećenje na MMSE testu, pa je procenjeni interval poverenja od 95% za prevalenciju demencije u ovom domu za stare bio 25,56±6,37%.

Zaključak: Pokazatelji prevalencije demencije u domovima za stara lica imaju za cilj prikazivanje realnog stanja potreba njihovih štićenika kao i vodič za bolju organizaciju zdravstvene službe i nege u našoj zemlji.

Ključne reči: demencija, prevalencija, domovi za stare, Beograd.