Pozadina: Hronična inflamacija predstavlja centralni patofiziološki mehanizam kako u reumatoidnom artritisu (RA), tako i u postakutnom oporavku
 nakon infarkta miokarda (AIM). Uprkos napretku u farmakoterapiji, raste interesovanje za nefarmakološke intervencije koje mogu modulirati imuni i
 neuroendokrini odgovor. Peloidoterapija, posebno u kombinaciji sa aromaterapijom, može predstavljati bezbjednu i biološki aktivnu opciju sa
 sistemskim efektima.
 Cilj: Procijeniti uticaj 28-dnevnog protokola peloidne terapije i aromaterapije na upalne biomarkere (IL-6, NO, CRP, fibrinogen) i stres-markere
 (kortizol) kod pacijenata sa RA i onih u postakutnoj fazi AIM.
 Metode: Četrdeset i dva pacijenta (20 sa RA, 22 nakon AIM) prošli su dnevni režim peloidne aplikacije i aromaterapije u Institutu „Dr Simo Milošević“
 u Igalu. Biomarkeri su mjereni prije i nakon terapije. Statistička analiza je rađena t-testom za zavisne uzorke (p<0,05).
 Rezultati: Značajno smanjenje IL-6 (RA: −25%, AIM: −14,3%) i NO (RA: −22,6%, AIM: −20%) ukazuje na supresiju inflamatornih i oksidativnih puteva.
 Kod AIM pacijenata uočen je pad kortizola (−10,1%) i porast fibrinogena (+12,7%), što može odražavati reparaciju vaskularnog tkiva. Promjene CRP-a
 nisu bile značajne. RA pacijenti pokazali su izraženu citokinsku supresiju uz stabilne vrijednosti CRP-a i fibrinogena.
 Zaključak: Rezultati ukazuju na biološku efikasnost kombinovane peloidno-aromaterapijske intervencije u redukciji inflamacije i stresa kod dvije
 različite, ali povezanjem mehanizama slične bolesti. Nalazi opravdavaju dalje, kontrolisane studije i integraciju ove terapije u rehabilitacione
 protokole.
 Ključne riječi: peloidoterapija, aromaterapija, inflamacija, reumatoidni artritis, infarkt miokarda

Neuropatski bol predstavlja kompleksan klinički sindrom koji nastaje kao posledica oštećenja ili bolesti somatosenzornog sistema, bilo na perifernom
 ili centralnom nivou. Karakteriše ga prisustvo bola bez spoljašnjeg nadražaja ili dugo nakon što je povreda prošla. Obično je hroničan, a pacijenti ga
 opisuju kao žarenje, peckanje, probadanje ili mravinjanje. Etiološki spektar neuropatskog bola je širok i obuhvata različite nozološke entitete:
 dijabetes melitus (dijabetička polineuropatija), postherpetičnu neuralgiju, centralne vaskularne lezije (moždani udar), traumatske povrede, multiplu
 sklerozu, tumore i jatrogene uzroke poput hirurških oštećenja nerava.  
Cilj ovog rada je da se, na osnovu važećih kliničkih smernica, najnovijih naučnih saznanja i praktičnog kliničkog iskustva, sistematizuju aktuelni
 principi u dijagnostici i terapiji neuropatskog bola. Sprovedena je ciljana analiza savremene literature dostupne u bazama PubMed, Scopus i Cochrane
 Library, sa fokusom na savremene dijagnostičke i terapijske aspekte neuropatskog bola. 
Lečenje neuropatskog bola zahteva individualizovan, multimodalan pristup, koji obuhvata farmakološke i nefarmakološke intervencije. U
 farmakoterapiji se preporučuju četiri glavne grupe lekova: triciklični antidepresivi (npr. amitriptilin), inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina i
 noradrenalina (duloksetin), antiepileptici (gabapentin, pregabalin) i opioidi (kod rezistentnih oblika). Lokalne terapije (lidokain, kapsaicin) i
 invazivne metode (npr. neuromodulacija) u određenim kliničkim kontekstima. 
Uprkos napretku u razumevanju mehanizama nastanka neuropatskog bola, terapijski odgovori su često suboptimalni. Stoga je ključno insistirati na
 personalizovanom pristupu, koji integriše preciznu dijagnostiku i racionalnu farmakoterapiju. Pravovremeno prepoznavanje i pravilno razumevanje
 patofiziologije ovog bola predstavljaju osnovu uspešne terapije i očuvanja kvaliteta života pacijenata.
 Ključne reči: neuropatski bol, dijagnoza, terapija, multimodalni pristup.

Prioritet farmakoterapije u trudnoći predstavlja primenu onih lekova čija bezbednost garantuje da korist njihove upotrebe značajno prevazilazi rizik
 izazvan lekom.Sa druge strane, osnovni etički principi kliničke farmakologije nas upozoravaju da se lek može primenjivati u nekoj populaciji samo
 ukoliko su u njoj ispitani i potvrđeni njegova bezbednost i efikasnost. Kako se klasične kliničke studije na populaciji trudnica ne sprovodeiz etičkih
 razloga, saznanja o bezbednosnom profilu leka u trudnoći proizilaze na osnovu rezultata ispitivanja na laboratorijskim životinjama, registara
 pojedinačnih slučajeva primene leka u trudnoći, retrospektivnih i observacionih ispitivanja.
 SAŽETAK
 U cilju sagledavanja bezbednosti upotrebe lekova u trudnoći, nacionalna regulatorna telasu formirala kategorizacije sigurnosti primene lekova u
 trudnoći. Ipak, nedostaci postojećih klasifikacija su posledica činjenice da su kategorije kojima lek pripada primarno utvrđene na osnovu rezultata
 pretkliničkih, a ne na osnovu studija na ljudima. Isto tako, postojeće klasifikacije lekova su često dovodile do zabune i lošeg informisanja o stvarnom
 značenju kategorije i pretpostavljenom riziku za upotrebu leka u trudnoći. 
Zbog toga se od 2015. godine predlaže novi sistem kategorizacije lekova, koji podrazumeva da svi registrovani lekovi treba da imaju sažeti
 prikazdostupnih podataka o bezbednosti primene u trudnoći (PLLR – pregnancy and lactation labeling rule., tj. da se realan bezbednosni profil nekog
 leka u smuslu primene u trudnoći ne može proceniti samo na osnovu pripadnosti nekoj od kategorija u okviru postojećih klasifikacija). 
Bezbednost primene lekova u trudnoći se razmatra sa stanovišta njihovog uticaja na trudnicu, placentu, plod ali i na dužinu i tok trudnoće.
 Organizam trudnice se tokom trudnoće fiziološki menja pod uticajem hormona, zbog čega se menjaju farmakokinetske i farmakodinamske osobine
 lekova. U drugom i trećem trimestru se povećava količina vode, čime se menja distribucija lekova tj. hidrosolubilni lekovi se raspoređuju u većoj
 količini tečnosti i postižu niže koncentracije od očekivanih. Povećanje masnog tkiva trudnice će sa druge strane smanjiti koncentracije liposolubilnih
 lekova.
 Pored farmakokinetike, promenjena je i farmakodinamija tj. odgovor organizma trudnicena lek, kao i osetljivost organa na lekove. Bezbednost
 primene lekova u trudnoći zavisi i od njihovog uticaja na placentu. Izlaganje placente ksenobioticima poput fibrinolitika ili kadmijuma, dovodi do
 odlubljivanja i smrti njenih ćelija, a time i do potencijalno fatalnog ishoda po plod. Štetna delovanja leka na plod uslovljena su lekom i vremenom
 njegove primene. 
Sam plod je najosetljiviji na ksenobiotike, a time i na primenu lekova, u periodu organogeneze – tj. od 20. do 60. dana gestacije, jer je tada najveća
 verovatnoća da primena leka dovede do malformacija ploda. Primenjeni u drugom i trećem trimestru, lekovi najčešće ne dovode do malformacija i
 teratogenog delovanja, ali mogu ispoljiti farmakološka neželjena delovanja na plod i uticati na trajanje trudnoće.
 Na kraju, svaka trudnica ima pravo na adekvatnu terapiju, a iz grupa postojećih lekova za određene indikacije potrebno je odabrati one koji se
 dovoljno dugo nalaze u prometu i za koje smo sigurni da su bezbedni za plod. 
Ključne reči: farmakoterapija u trudnoći, teratogeni rizik, farmakokinetika i farmakodinamija u trudnoći

Uvod: Dugačke kosti ektremiteta, u koje primarno ubrajamo humerus, femur i tibiju, su najčešće prelomljene kosti u ljudskoj populaciji. Prelomi u
 globalu pokazuju bimodalnu incidencu javljanja u opštoj populaciji sa high-energy povredama kod mlađih ljudi i low-impact padovima sa prelomima
 osteoporotičnih kostiju starijih pacijenata. Prelomi dugih kostiju predstavljaju najčešći uzrok smrti kod pacijenata do 44 godina starosti te je
 zbrinjavanje ovih povreda prioritet u svakodnevnoj praksi.
 SAŽETAK
 Materijali i metode: Osnovne metode u zbrinjavanju preloma dugih kostiju su intramedularna fiksacija, otvorena repozicija i osteosinteza pločom i
 plasiranje spoljašnjeg skeletnog fiksatora. U radu smo prikazali najadekvatniji vid zbrinjavanja preloma na osnovu njegovih specifičnosti.
 Diskusija: Cilj u operativnom lečenju svakog dijafizarnog preloma duge kosti je da se zadovolje četiri osnovna AO principa koji dovode do optimalnog
 zarastanja preloma: anatomska repozicija, stabilna fiksacija, očuvanje adekvatne vaskularizacije i obnavljanje funkcije ranom mobilizacijom.
 Spoljašnja skeletna fiksacija se u savremenom zbrinjavanju preloma dugih kostiju primarno koristi kod otvorenih preloma i kao damage control
 fiksacija kod politrauma, i ona može biti privremeno ili definitivna metoda lečenja. Osteosinteza preloma pločom (ORIF) zbog svoje raznovrsnosti i
 specifičnih karakteristika pojedinih implantata omogućava adekvatnu anatomsku repoziciju preloma, može da se koristi za stabilizaciju dijafizarnih
 preloma sa artikularnom komponentom i za sintezu peripotetičnih preloma. Intramedularna fiksacija se smatra zlatnim standardom za lečenje
 stabilnih dijafizarnih preloma primarno femura a zatim humerusa i tibije jer uz minimalno oštećenje mekih tkiva, tokom aplikacije implantata,
 obezbeđuje stabilizaciju preloma, postizanje dužine i rotacije, kao i najranije započinjanje funkcionalnog oporavka povređenog ekstremiteta. 
Zaključak: Poznavanje karakteristika, adekvatna i pravilna priprema svakog implantata u lečenju sve učestalijih i zahtevnijih preloma dugih kostiju, u
 pojedinačnim starosnim grupama pacijenata, neophodni su za postizanje uspešnog zarastanja i što ranije aktivacije povređenog ekstremiteta.

Uvod: Nekrotizirajući fascitis je teška bakterijska infekcija mekih tkiva uključujući i fasciju koja se karakteriše obimnom destrukcijom tkiva. Rano
 prepoznavanje i agresivna terapija sistemskim antibioticima i hirurški debridman rane su standardni tretman. Brojni su dokazi o pozitivnom učinku
 sistema negativnog pritiska u lečenju komlikovanih infekcija rana uključujući nekrotizirajući fascitis.
 Prikaz bolesnika: Bolesnici starosti 46 godina učinjena je klasična histerektomija u cilju lečenja anemijskog sindroma zbog miomatozno izmenjene
 materice. U neposrednom postoperativnom periodu dolazi do razvoja infekcije operativne rane. Započet je antibiotski tretman na koji nije dobijen
 odgovor, dolazi do progresije infekcije i razvoja nekrotizirajućeg fascitisa prednjeg trbušnog zida. Učinjen je opsežan hirurški debridman rane, nakon
 čega je plasiran vakuum sistem u ranu. Isti je menjan nakon 72 sata, u tri navrata, uz postepeno zatvaranje operativne rane pojedinačnim šavovima
 kože i potkožnog masnog tkiva, bez šivenja fascije.
 Zaključak: Terapija negativnim pritiskom u lečenju infekcije operativne rane predstavlja efikasnu i pouzdanu metodu, značajno doprinosi bržem
 izlečenju i konačnom hirurškom zatvaranju rane. 
Ključne reči: nekrotizitajući fascitis, infekcija, rana, negativan pritisak, VAC.

UVOD: Hemoragijska groznica s bubrežnim sindromom (HGBS) je bolest koju prenose glodari, izazvana hantavirusima iz porodice Bunyaviridae.
Karakteriše je povišena temperatura, krvarenje, oštećenje bubrega i hipotenzija. Ova bolest je prirodno žarišna zoonoza i javlja se u mnogim
zemljama sveta. Bolest se javlja sporadično ili u epidemijama.
CILJ: Identifikacija najvažnijih epidemioloških karakteristika hemoragijske groznice s bubrežnim sindromom u Crnoj Gori u periodu od 2014. do 2023.
godine.
MATERIJAL I METODE: U deskriptivnoj epidemiološkoj studiji sprovedeno je istraživanje na teritoriji Crne Gore za period od deset godina. Korišćene
su prijave zaraznih bolesti i godišnji izveštaji o kretanju zaraznih bolesti na teritoriji Crne Gore Centra za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti
Instituta za javno zdravlje Crne Gore.
REZULTATI: U periodu od 2014. do 2023. registrovan je 91 pacijent sa hemoragijskom groznicom s bubrežnim sindromom. U posmatranom periodu
umrle su 3 osobe (sa letalitetom od 3,3%). Stopa mortaliteta kretala se od 0,1% do 0,3/100.000 stanovnika. Incidencija u posmatranom periodu
kretala se od 0,2/100.000 stanovnika u 2020. godini do 6,9/100.000 stanovnika u 2014. godini. Oboljenje je 2,8 puta češće registrovano kod
muškaraca nego kod žena. U severnom regionu zemlje registrovano je 67 slučajeva (73,6%). U periodu od juna do septembra registrovano je 55%
obolelih. Najveće učešće među potvrđenim slučajevima HGBS bilo je u uzrastu 30–59 godina (50%).
ZAKLJUČAK: Bolest je od velikog javno-zdravstvenog značaja i neophodno je kontinuirano raditi na edukaciji i podizanju svesti o ovoj bolesti, ranoj
dijagnostici, kao i praćenju incidencije i distribucije bolesti.
Ključne reči: HGBS, prirodno žarišna zoonoza, epidemija. 

Uvod: Poremećaje ponašanja karakteriše ponavljajući i postojani obrazac disocijalnog, agresivnog ili prkosnog ponašanja koji krši prava drugih ljudi,
 društvene norme ili pravila prilagođena uzrastu. Ova grupa poremećaja je ozbiljnija od tipičnog adolescentnog buntovništva, nestašluka i prkosa, a
 agresivno i nedruštveno ponašanje prelazi granice tipične za uzrast deteta. Problemi u ostvarivanju prijateljskih odnosa i ne retko izolovanost zbog
 osećanja odbačenosti od strane zdravih vršnjaka stvaraju začarani krug i teškoće u društvenoj integraciji ovakve dece. Primenom dostupnih i
 savremenih psihosocijalnih pristupa postižu se terapijski ciljevi i promena ponašanja adolescenta prema društveno prihvatljivim oblicima ponašanja.
 Psihosocijalne intervencije su u vezi sa pozitivnim zdravstvenim ishodima i društvenom integracijom, što je od primarnog značaja za adolescente sa
 poremećajem ponašanja. Usmerene su na adolescenta, porodicu i okolinu i uključuju strukturisana savetovanja, individualni rad, rad sa porodicom,
 psihoterapiju i prevenciju recidiva. Psihosocijalne intervencije su ključne u lečenju poremećaja ponašanja s obzirom na to da još uvek ne postoji
 efikasan farmakoterapijski tretman.
 Cilj: Cilj rada je da se analiziraju novija istraživanja kako bi se ispitao značaj i efekat psihosocijalnih intervencija u tretmanu poremećaja ponašanja i
 dati pregled terapijskih opcija za lečenje poremećaja ponašanja kod adolescenata.
 Metod: Uvid u literaturu je izvršen pregledom elektronskih baza podataka (PubMed/MEDLINE, ScienceDirect i Google Scholar). Upotrebljene su
 ključne reči: conduct disorders, challenging behaviors, disruptive behaviors, aggressive behaviors, prevalence, and treatment. Pregledom su
 obuhvaćena istraživanja (doktorske disertacije, pregledni radovi, metaanalize, članci i knjige) koja se odnose na dijagnostičke i terapijske protokole
 poremećaja ponašanja objavljenih u poslednjih deset godina.
 Rezultati: Pregledom stručne i naučne literature možemo zaključiti da struka jasno preporučuje psihosocijalne intervencije kao prvi izbor lečenja
 poremećaja ponašanja. U terapijskom pristupu koristi se i farmakoterapija ali ne kao prvi ili jedini terapijski modalitet. Lekovima se najčešće
 redukuje agresivnost i razdražljivost jer navedeni simptomi često otežavaju primenu psihosocijalnih intervencija. Psihosocijalne intervencije osim
 individualnog rada s adolescentom zahtevaju i uključivanje porodice. Neke od psihosocijalnih intervencija u terapiji poremećaja ponašanja kod
 adolescenata su: funkcionalna porodična terapija, obuka roditeljskog upravljanja, pozitivni roditeljski program, multisistematska terapija i tretmani
 utemeljeni na kognitivnom pristupu. U različitim studijama pokazana je veća efikasnost kognitivno-bihejvioralne terapije u odnosu na druge
 psihoterapije u tretmanu poremećaja ponašanja. Efekti kognitivno zasnovanih tretmana značajno smanjuju agresivna ponašanja u kući, školi i društvu
 u celini.
 Zaključak: Poremećaj ponašanja je jedan od najdominantnijih poremećaja u dečjoj i adolescentnoj psihijatriji, kako po učestalosti pojave tako i u
 odnosu na rane i kasne posledice koje sa sobom nosi. Kod velikog broja dece i adolescenata poremećaj ponašanja u odrasloj dobi napreduje u
 antisocijalni poremećaj ličnosti, što predstavlja dalje opterećenje za društvo u celini. Upravo iz tog razloga je veoma važno rano prepoznavanje i
 lečenje poremećaja ponašanja u pedijatrijskoj populaciji.
 Ključne reči: adolescenti, poremećaj ponašanja, tretman poremećaja ponašanja, psihosocijalne intervencije

Uvod: Problemi sa mentalnim zdravljem postaju sve zastupljeniji i među studentima. Istraživanja su pokazala da gotovo polovina univerzitetskih studenata pokazuje umerene
nivoe mentalnih problema povezanih sa stresom, uključujući i anksioznost i depresiju.
Cilj rada: Utvrditi prevalenciju anksioznosti, depresije i stresa u studentskoj populaciji.
Materijal i metod rada: Istraživanje je urađeno kao studija preseka. Kao instrument istraživanja korišćena
je skala za procenu depresivnosti, anksioznosti i stresa (DASS-42). Od statističkih metoda korišćeni su hi- kvadrat i Mann–Whitney test, sa nivoom značajnosti od 0,05.
Rezultati: U istraživanju je učestvovalo 600 studenata, od kojih je 34% bilo muškog pola, a 66% ženskog pola. Prosečna starosna dob studenata je iznosila 20.2±1.5 a
studentkinja 19.9±1.4. Analiza skale anksioznosti je pokazala da 6,7% studenata ima blagu anksioznost, 7,3% srednje tešku, dok je 12,8%
imalo ekstremno tešku anksioznost. Skala depresije je pokazala, da je blagi osećaj depresivnosti prisutan kod 5,8% studenata, umereni 4,8%, teški 1,5%, dok je ekstremno
teški osećaj bio prisutan kod 15,8% studenata. Na skali stresa, 10,2% studenata je osetilo blagi stres, umeren stres je bio prisutan kod 6,7%
studenata, dok je jak stres imalo 6.7%. Učestalost povišenog stresa je značajno učestalija kod studenata ženskog pola (hi kvadrat=14.914, p<0.001). Povišen stres je bio
zastupljen kod 33,1% ženskog pola a 18,1% kod muškog pola. Anskioznost je značajno izraženija kod studentkinja u odnosu na studente (hi kvadrat=6,204, p<0.013) a za
depresiju nema značajne razlike između polova. Kada je u pitanju fakultet, studenti sa medicine su imali znatno manje izražene simptome depresije, stresa i anksioznosti u
odnosu na studente sa drugih fakulteta.
Zaključak: Studenti medicine imaju znatno niži stepen depresije, stresa i anksioznosti u odnosu na studente sa drugih fakulteta. Anksioznost i stres je izraženija kod
studentkinja u odnosu na studente.
Ključne reči: Studenti, DASS-42, stres, anksioznost, depresija.

Uvod: Laseri male snage nalaze široku primenu u medicini i stomatologiji zahvaljujući svojim analgetskim, antiinflamatornim, antiedematoznim i
biostimulativnim efektima. Primena lasera male snage je potpuno bezbolna, neinvazivna i bez štetnih efekata. Laseri male snage koriste zračenje
niskog intenziteta koje dovodi do stimulacije ćelijskog metabolizma i bioloških procesa bez termičkog oštećenja tkiva. U stomatologiji se najčešće
koristi u terapiji bola, za ubrzavanje zarastanja rana, smanjenje edema i inflamacije, kao i u pripremi i očuvanju mekih tkiva tokom protetskih,
parodontoloških i implantoloških procedura.
Cilj: Cilj ovog istraživanja bio je ispitivanje efekta lasera male snage na proliferaciju HeLa ćelije u kulturi u in vitro uslovima da bi se odredili
optimalni parametri zračenja koji mogu imati biostimulativni efekat na ćelije.
Meterijal i metode: HeLa ćelijska linija održavana je u hranljivom medijumu DMEM (Dulbecco’s Modified Eagle's Minimal Essential Medium, PAA
Laboratories GmbH) obogaćenom dodatkom l-glutamina, penicilin-streptomicina (100 IU/ml) i 10% fetalnog goveđeg seruma (FBS). Ćelijska kultura
održavana je u inkubatoru (Binder, Germany), u atmosferi zasićenoj vodenom parom, sa 5% CO2, na temperaturi od 37ºC. Ćelije su sađene u sterilne
ploče za kultivaciju ćelija sa 96 mesta. Ukupan broj ćelija koji je primenjen po pojedinačnom mestu je 1x104 ćelija u 200 μl DMEM-a. Nakon
inkubacije od 24 h vršeno je zračenje ćelija. Ćelije su zračene laserom talasne dužine 658 nm, u kontinuiranom modu. Ćelije su zračene odozgo, kroz
kultivacioni medijum, u vertikalnoj sterilnoj komori (Thermo Scientific, United States). Primenjene su tri različite doze zračenja od 4, 8 i 16 J/cm2,
tri puta u razmacima od po 24 h. Efekat lasera na proliferaciju ćelija utvrđen je 24 h nakon poslednjeg zračenja MTT testom (3-(4,5-dimetiltiazolil2)-2,5-difeniltetrazolijum bromide), gde je procenat apsorbance srazmeran rastu ćelija u kulturi.
Rezultati: Rezultati istraživanja pokazali su da doza 8 J/cm2 pokazuju blagi stimulatorni efekat, da je doza od 4 J/cm2 najpribližnija vrednostima
kontrole, a doza od 16 J/cm2 pokazuje blag inhibitorni efekat na trodnevni rast HeLa ćelija.
Zaključak: Rezultati istraživanja ukazuju da laser male snage, primenjen u odgovarajućim dozama, može imati biostimulativni efekat na proliferaciju
ćelija u kulturi. HeLa ćelije su metabolički najaktivnije pod tretmanom dozom zračenja od 8 J/cm2, a najmanje aktivne pod tretmanom dozom od 16
J/cm2. Ovo istraživanje doprinosi boljem razumevanju uticaja lasera male snage na biološke procese i značaja optimizacije parametara zračenja
kako bi se postigli željeni biološki efekti, čime se potencijalno poboljšava mogućnost primene lasera u stomatološkoj terapiji.
Ključne reči: laser male snage, HeLa ćelije, zračenje, ćelijski metabolizam, stomatološka terapija 

Uvod: Razvoj psihijatrije u Srbiji počinje od 1861.godine i vezan je za KBP ”Dr Laza Lazarević” kao najstariju psihijatrisku bolnicu u Srbiji i na Balkanu.

Cilj našeg istraživanja je bio analiza sprovodjenja mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi u sklopu člana 2. (zakon o izvršenju krivičnih sankcija “Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 72/2009, 31/2011) i člana 199 suzbijanja dela zbog kojih se mera sprovodi. U analizi je obuhvaćeno: regularnost javljanja na lečenje, dijagnostička kategorija, faza bolesti pri pregledima, saradljivost, recidiv dela, eventiualni prekid lečenja, analiza koja se odnosi na član 8 i član 6 (sankcije) kojim se jamči pravo na jednake uslove lečenja.

Metod: Posmatrani uzorak čine svi punoletni počinioci različitih krivičnih dela sa mentalnim poremećajima kojima je po odluci Suda odredjena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, u periodu od 01.01.2009. do 31.12.2013. godine, a lečeni su na Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, odnosno njihov pravni status te zdravlje uopšte, a posebno korektivni tretman.

Studija je retrospektivna, korišćen je kliničko rutinski metod uvida u medicinsku dokumentaciju (elektronsko evidentirani podaci) sa analizom sledećih parametara: regularnost javljanja na lečenje, dijagnostička kategorija, faza bolesti pri pregledima, saradljivost, recidiv dela, eventualni prekid lečenja, kao i analizu koja se odnosi na član 8 i član 6 (sankcije) kojim se jamči pravo na jednake uslove lečenja.

Rezultati: U istraživanje je uključeno 135 punoletnih počinilaca krivičnih dela sa mentalnim poremećajima kojima je po odluci Suda određena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, u periodu od 01.01.2009. do 31.12.2013. godine, a lečeni su na Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. Prosečna starost pacijenata je bila 41.1±12.8 godina, najmlađi pacijent je imao 21 godinu, a najstariji 86 godina. Najveći broj pacijenata je bio u starosnoj kategoriji od 31-40 godina. Preko 80% pacijenata kojima je određena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi su bili muškarci. Prema obrazovanju, dve trećine lica je imalo srednju školu, četvrtina osnovnu školu, višu i visoku školu je imalo 16% pacijenata. Dve trećine pacijenata nije bilo u braku, petina je bila oženjena/udata, dok su razvedeni i udovci činili manji deo uzorka. Dve trećine pacijenata je bilo nezaposleno, četvrtina zaposlena, a 15% u penziji. Većina pacijenata je bila iz gradske sredine, a gotovo polovina njih je živela sa svojom primarnom porodicom, dok je trećina pacijenata živela sama.

Zaključak: Rezultati dobijeni u ovom istraživanju ne odstupaju značajno od karakterizacije pacijenata za koje se smatra da su nesposobni da se izjasne u drugim zemljama, iako ova vrsta studije ne dozvoljava da se donesu opšti zaključci o prevalenciji dijagnoza kod pacijenata koji se smatraju nesposobnim da se izjašnjavaju.

Ključne reči: Evaluacija, mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, psihijatrijske bolesti.