Uvod:Psihijatrijski pacijenti hospitalizovani na jedinicama intenzivne nege predstavljaju jednu od najosetljivijih grupa u kliničkoj praksi, kako zbog
 težine osnovne bolesti, tako i zbog kompleksnih farmakoterapijskih režima. Kod ovih pacijenata često je neophodna istovremena primena
 psihofarmaka – uključujući antipsihotike, antidepresive, anksiolitike i stabilizatore raspoloženja – zajedno sa lekovima koji se rutinski koriste u
 terapiji somatskih oboljenja koja zahtevaju intenzivno lečenje, kao što su antibiotici, antikoagulansi, kardiovaskularni lekovi, analgetici i sedativi.
 Kombinovana primena ovih lekova značajno povećava rizik od potencijalno opasnih interakcija, koje mogu dovesti do neželjenih efekata, produženja
 hospitalizacije, dodatnih intervencija, pa čak i letalnog ishoda.
 Cilj ovog istraživanja je bio da se identifikuju najčešće klinički značajne interakcije lekova kod psihijatrijskih pacijenata lečenih na odeljenjima
 intenzivne nege, kao i da se proceni njihov uticaj na tok i ishod lečenja. 
Metod:Istraživanje je sprovedeno kao retrospektivna analiza medicinske dokumentacije pacijenata koji su u periodu od 24 meseca bili hospitalizovani
 u jedinici intenzivne nege Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević” u Beogradu. U obzir su uzeti podaci o primenjenim terapijama i
 neželjenim efektima koji su mogli biti povezani s interakcijama lekova. Identifikacija i klasifikacija interakcija vršena je pomoću validiranih
 farmakoloških baza podataka, a klinički značaj interakcija procenjivan je prema kriterijumima ozbiljnosti i verovatnoće nastanka.
 Rezultati su pokazali da su najčešće interakcije bile povezane sa kombinacijom antipsihotika (haloperidol, risperidon, olanzapin) i lekova koji utiču
 na QT interval (makrolidni antibiotici, antiaritmici). Takođe, identifikovane su brojne farmakokinetičke interakcije koje uključuju CYP3A4 i CYP2D6
 enzime, što je naročito izraženo kod istovremene primene antipsihotika, psihostabilizatora i antidepresiva sa antibioticima. 
Zaključak ovog istraživanja ukazuje na urgentnu potrebu za unapređenjem sistema monitoringa lekova kod psihijatrijskih pacijenata u intenzivnoj
 nezi, kao i za uvođenjem obavezne farmakološke provere terapije pri svakom uvođenju novog leka. Optimalno upravljanje farmakoterapijom u
 ovakvim uslovima zahteva kombinaciju znanja iz psihijatrije, farmakologije, intenzivne medicine i kliničke farmacije, kako bi se obezbedila
 bezbednost pacijenata i poboljšali klinički ishodi.
 Ključne reči: interakcije lekova, psihijatrijski pacijenti na intezivnoj nezi

Nedvosmisleno je dokazano da je glavni pokretač razvoja i širenja rezistencije bakterija na antibiotike: generacionalna i prekomerna upotreba
antibiotika (1). Iako su podaci pokazali da je kod manje od 10% hospitalizovanih i ambulantnih pacijenata s COVID-19 širom sveta dijagnostikovana
sekundarna bakterijska infekcija koja zahteva terapiju antibioticima, procenjuje se da je 75% pacijenata dobilo antibiotik na recept (2-7).
U ovom istraživanju ispitivali smo uticaj pandemije COVID-19 u Crnoj Gori na rezistenciju najčešćih Gram „-“ invazivnih izolata važnih patogena, kao
i patogenih Gram „+“ bakterija na ključne antibiotike, uzimajući u obzir već prisutnu prekomernu upotrebu antibiotika u zemlji (8).
Analizirani su podaci Instituta za javno zdravlje Crne Gore o rezistenciji Gram „-“ invazivnih izolata važnih patogena (Klebsiella pneumoniae,
Escherichia coli) i Gram „+“ bakterija (Staphylococcus aureus, Streptococcus pyogenes) na ključne antibiotike u periodu od 2019. do 2023. godine, te
upoređeni sa podacima Crnogorskog Instituta za lekove i medicinska sredstva o potrošnji antibiotika u predpandemijskim (2019.) i pandemijskim
godinama (2020, 2021 i 2022).
Rezultati su pokazali da je rezistencija Escherichia coli na cefalosporine III generacije porasla sa 38% u 2019. na 67% u 2022. godini. Stopa rezistencije
Klebsiella pneumoniae na fluorohinolone je narasla sa 48% (2019) na 75% (2021), dok se rezistencija na karbapeneme povećala sa 17% (2019) na 47%
(2022). Takođe, zabeležen je porast rezistencije Staphylococcus aureus-a na makrolide sa 11% u 2019. na 18% u 2022. godini. Kod Streptococcus
pyogenes, rast rezistencije na makrolide u 2023. godini bio je na granici statističke značajnosti u poređenju sa 4% u 2019. i 2022. godini. Analiza
potrošnje antibiotika ukazuje da se trend porasta rezistencije kod ispitivanih bakterija može dovesti u vezu s promenama u upotrebi određenih
antibiotika tokom pandemije. Naime, podaci ukazuju da je tokom pandemije COVID-19 porasla ukupna upotreba ceftriaksona (sa 1,03 u 2019. na 2,57
DDD/1000/dan u 2021) i ciprofloxacina (sa 1,74 u 2019. na 2,92 DDD/1000/dan u 2021). U bolničkoj potrošnji zabeležen je porast potrošnje
karbapenema sa 0,05 DDD/1000/dan u 2019. na 0,21 DDD/1000/dan u 2021, a ukupna potrošnja azitromicina je porasla sa 2,59 DDD/1000/dan (2019)
na 6,19 DDD/1000/dan (2022).
Na osnovu prikazanih podataka može se zaključiti da je pandemija COVID-19 izmenila mapu rezistencije važnih patogena na ključne antibiotike u
Crnoj Gori, dodatno podstičući praksu prekomerne i iracionalne upotrebe antibiotika. Ovakav trend rezistencije ukazuje na hitnu potrebu za
razvijanjem sveobuhvatnog nacionalnog programa racionalne upotrebe antibiotika, kako bi se sprečili dalji negativni ishodi i suočavanje sa novim
izazovima. 

COVID-19 se vrlo brzo tokom 2020. godine raširio širom svijeta. Vrlo brzo stručnjaci su zaključili da pacijenti sa pratećim kardiovaskularnim
oboljenjem imaju težu kliničku sliku COVID-19. Takođe su vrlo brzo sagledali da su kardiovaskularna oboljenja i komplikacije COVID-19. Ovaj
pregledni rad ima za cilj da sagleda povezanost COVID-19 sa pojavom kardiovaskularnih bolesti.
Razvoj kardiovaskularnih neželjenih događaja nastaje kao posljedica interakcije između virusa i njegovog receptora, inflamatornih faktora, različitih
oblika stresnog odgovora, hipoksičnog okruženja i primejene lijekova. Analiza literature ukazuje da su najčešće kardiovaskularne komplikacije među
pacijentima hospitalizovanim sa COVID-19 srčana insuficijencija, miokarditis, srčane aritmije i akutni koronarni sindrom. Liratura takođe ukazuje da
je vakcinacija protiv COVID-19 smanjila rizik od srčanih i tromboembolijskih ishoda nakon COVID-19.
Zaključak: COVID-19 je često praćen kardiovaskularnim oboljenjima. Rana identifikacija i praćenje srčanih komplikacija mogu dovesti do povoljnijih
ishoda. Vakcinacija protiv COVID-19 smanjuje rizik od ovih komplikacija
Ključne riječi: pandemija COVID-19, kardiovaskularne komplikacije, vakcine protiv COVID-19 

Efikasno vođstvo u javnom zdravstvu ostaje ključna, ali nedovoljno istražena dimenzija u jačanju zdravstvenih sistema u uslovima ograničenih resursa. Vlada Meghalaje
predviđa tranziciju Regionalnog centra za obuku u oblasti zdravstva i porodične zaštite (RHFWTC) u nodalni centar na državnom nivou za razvoj zdravstvene radne snage. Ova
strateška vizija ima za cilj da osnaži fakultet RHFWTC-a kao ključne donosioce odluka i liderske oslonce u obrazovanju i izgradnji kapaciteta u oblasti javnog zdravlja.
Ostvarivanje ove ambicije zahteva jačanje njihovih kompetencija izvan rutinskog pružanja obuke, posebno identifikujući njihov stil vođstva, emocionalnu inteligenciju,
sistemsko razmišljanje, otpornost i stratešku komunikaciju, između ostalog. Takođe je potrebna međusektorska saradnja sa akademskim institucijama i državnim zdravstvenim
sistemima poput Nacionalne zdravstvene misije (NHM) i kaskada liderskih kompetencija za zdravstvene radnike na nivou lokalnih zajednica i okruga. Program LEAD-PHT
(Obogaćivanje i razvoj liderstva za trenere javnog zdravlja) je osmišljen primenom Kernovog okvira od šest koraka u tri faze, naime, Analiza potreba za obukom: Razvoj i
implementacija kurikuluma i evaluacija. Na ovoj konferenciji fokusiramo se na dizajn i ključne nalaze Analize potreba za obukom (ATP). Ona je sprovedena kao prvi korak u
ovom transformativnom putovanju, koristeći istraživački sekvencijalni mešoviti dizajn metoda. Ovaj dizajn je obuhvatio niz studija: (1) opsežan pregled globalne i nacionalne
literature (2) Detaljne intervjue sa ključnim informatorima i potencijalnim učesnicima radi istraživanja perspektiva zainteresovanih strana; (3) anketu o spremnosti i
samoefikasnosti među nastavnicima RHFWTC i instruktorima okružnih medicinskih sestara (DNI); (4) vežbe mapiranja kompetencija; i (5) validaciju Okvira liderskih
kompetencija i strategija razvoja kurikuluma putem modifikovane e-Delfi tehnike.
Studija je identifikovala nekoliko praznina u istraživanju: ograničene empirijske dokaze o liderskim kompetencijama koje su potrebne zdravstvenim trenerima u Indiji;
odsustvo kontekstualno specifičnih, kulturno odgovornih programa za razvoj liderstva; i nedostatak strukturirane implementacije i evaluacije. Prethodna literatura se
pretežno fokusirala na liderstvo za lekare i službenike srednjeg nivoa, zanemarujući mikrosisteme u kojima se obuka i mentorstvo odvijaju u praksi.
Rezultati ATP su direktno uticali na strukturu, sadržaj i pedagoški pristup konačnog kurikuluma. Ispitanici su identifikovali uočene nedostatke u sistemskom razmišljanju,
međuljudskoj komunikaciji, upravljanju timom i rešavanju problema. Postojala je snažna prednost za strategije iskustvenog učenja kao što su diskusije slučajeva, igranje
uloga, mentorstvo i aktivnosti uz podršku vršnjaka u odnosu na tradicionalne formate predavanja. Ovo je omogućilo davanje prioriteta kompetencijama na osnovu uočenih
potreba i kontekstualne relevantnosti; istovremeno usmeravajući ciljeve u pogledu kompetencija, praćenje i evaluaciju programa. Ova formativna faza je uticala na
zajednički dizajn kurikuluma za liderstvo za trenere javnog zdravlja, zasnovanog na dokazima i kontekstu, relevantnog za druga okruženja sa niskim i srednjim prihodima koja
se suočavaju sa sličnim sistemskim ograničenjima.

Uvod: Ne postoji standardna, operativna definicija nezadovoljenih potreba za zdravstvenom zaštitom koja bi omogućila globalno praćenje i uporedivost između zemalja.
Jedna od definicija je da one predstavljaju razliku između zdravstvenih usluga koje se smatraju neophodnim za određeni zdravstveni problem i usluga koje su stvarno
dobijene.
Uprkos važnosti obezbeđivanja prava ljudi na zdravlje, trenutni načini merenja kvaliteta zdravstvenih usluga ne uključuju merenje nezadovoljenih zdravstvenih potreba. Na
76. Skupštini Svetske zdravstvene organizacije (SZO) (2023.), usvojena je rezolucija kojom se zahteva od generalnog direktora SZO da preispita važnost i izvodljivost
korišćenja nezadovoljenih potreba za zdravstvenim uslugama kao dodatnog indikatora za praćenje univerzalne zdravstvene pokrivenosti, na nacionalnom i globalnom nivou.
Cilj istraživanja je uporedna analiza neostvarenih potreba u populaciji starih u zemljama evropskog regiona, kao i analiza prediktora neostvarenih zdravstvenih potreba
populacije starih u Republici Srbiji (RS).
Metod: Kao izvor podataka korišćeno je EU-SILC (Survey on Income and Living Conditions) istraživanje koje se sprovodi u svim zemljama Evropske unije (EU), kao i podaci iz
Nacionalnog istraživanja zdravlja stanovništva, sprovedenog 2019. godine u RS u populaciji stanovništva 65 i više godina.
Rezultati istraživanja. U 2023. godini, 3,8% ljudi starosti 16 godina i više u EU imalo je nezadovoljene potrebe za lekarskim pregledom ili lečenjem. Iz razloga vezanih za
organizaciju i pružanje zdravstvenih usluga (preskupe usluge, predaleko putovanje ili liste čekanja), 2,4% ljudi u EU je imalo nezadovoljene zravstvene potrebe, a taj udeo se
kretao od 0,1% na Kipru i Malti do 11,6% u Grčkoj i 12,9% u Estoniji.
U EU postoji pozitivna korelacija izmedju starosne dobi i neostvarenih zdravstvenih potreba, ali to nije slučaj u svakoj zemlji pojedinačno.
Primer pozitivne korelacije je Grčka, gde je udeo najstarije dobne grupe sa neostvarenim potrebama bio skoro 30 procentnih poena veći nego udeo najmlađe dobne grupe (16-
44 godina). Suprotnost je Danska gde neostvarene potrebe dominiraju u najmlađoj starosnoj grupi, ali sa mnogo manjim opsegom razlike.
Prema rezultatima poslednjeg Nacinalnog istraživanja zdravlja stanovnika RS, 32% stanovnika starosti 65 i više godina nije ostvarilo potreban oblik zdravstvene zaštite.
Najčešći razlozi neostvarenih potreba su finansijski razlozi, potom liste čekanja, a zatim udaljenost i problemi sa prevozom. Finansijske probleme kao uzrok neostvarenih
potreba u 2013. godini navelo je 16,1% ispitanika starih 65 i više godina i 23,2% u 2019. Uočeni porast broja ispitanika kod kojih je izostala potrebna zdravstvena zaštita usled
finansijskih poteškoća statistički je značajan (p<0,05).
Loše materijalno stanje, muški pol, region Vojvodine i Beograda, loše zdravstveno stanje (samoprocena), prisustvo hroničnog poremećaja zdravlja, nezgode u kući u proteklih
mesec dana, bolovi koji uzrokuju ograničenja u obavljanju uobičajenih aktivnosti, korišćenje usluga dnevne bolnice, hitne medicinske pomoći i usluga tradicionalne medicine,
predstavljaju prediktore neostvarenih zdravstvenih potreba stanovništva starosti 65 i više godina u Republici Srbiji.
Zaključak: Neostvarene zdravstvene potrebe su važan pokazatelj nejednakosti u zdravlju i mogu se koristiti kao dopuna standardnim metodama u proceni nejednakosti na
nacionalnom i lokalnom nivou. One mogu dovesti do lošijih zdravstvenih ishoda, naročito najugroženijeg dela populacije, do visoke zdravstvene potrošnje i gubitka
produktivnosti za pojedince i društvo.
Ključne reči: Neostvarene zdravstvene potrebe, populacija starih, nejednakosti u zdravlju

U savremenom svetu gde se zarazne bolesti šire brže nego ikada, imunizacija ostaje naša najsnažnija odbrana. Vakcinacija je most koji povezuje
iskustva prošlih pandemija sa nadom u budućnost bez epidemija – zasnovana na znanju, solidarnosti i pravovremenoj zaštiti. Međutim, globalne krize
poput pandemije COVID-19, geopolitičkih tenzija i poremećaja u lancima snabdevanja pokazale su koliko su države koje zavise od uvoza vakcina
ranjive, naročito u vanrednim situacijama. U tom kontekstu, koncept „vakcinalne nezavisnosti“ postaje ne samo strateško, već i pitanje nacionalne
bezbednosti.
“Vakcinalna nezavisnost” podrazumeva sposobnost jedne države da razvija, proizvodi i distribuira vakcine za sopstvene potrebe. Osim što omogućava
pravovremen i adekvatan odgovor na izbijanje epidemija, ona doprinosi stabilnosti zdravstvenog sistema, jačanju poverenja građana, ekonomskom
razvoju i naučnoj autonomiji. Institut za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“, sa tradicijom dugom jedan vek, predstavlja stub vakcinalne
bezbednosti Srbije i regiona. Obnova i modernizacija kapaciteta Instituta omogućila je ponovno pozicioniranje Srbije kao značajnog aktera u
regionalnoj vakcinalnoj politici. Tokom poslednjih godina, kroz strateška ulaganja i modernizaciju, Institut je napravio iskorak ka savremenim
biotehnološkim kapacitetima koji omogućavaju brži i efikasniji odgovor na izazove savremenih epidemija. Posebno važan iskorak predstavlja izgradnja
pogona za RNK (iRNK) tehnologiju, čime se Srbija svrstava među retke zemlje koje razvijaju i implementiraju ovu najsavremeniju platformu za
proizvodnju vakcina nove generacije. Ova tehnologija omogućava brzu prilagodljivost u razvoju vakcina protiv novih sojeva virusa, što je od presudnog
značaja u svetu brzih mutacija i pandemijskih pretnji. Pored toga, u okviru Instituta Torlak izgrađena je nova dijagnostička zgrada najvišeg
bezbednosnog nivoa – BSL3, koja omogućava rad sa visoko patogenim mikroorganizmima. Time je značajno ojačan kapacitet za pravovremenu i
preciznu laboratorijsku dijagnostiku zaraznih bolesti, ali i za razvoj i kontrolu bioloških preparata u skladu sa najvišim međunarodnim standardima.
Nacionalna „vakcinalna nezavisnost“ je oslonac zdravstvene bezbednosti svake države. Ona se ne gradi preko noći, već zahteva dugoročnu strategiju,
političku volju i ulaganje u naučno-istraživačku i proizvodnu infrastrukturu. Očuvanje i jačanje institucija poput Instituta Torlak od presudne je
važnosti za osiguranje dostupnosti vakcina, ali i za jačanje međunarodne saradnje i uloge Srbije u globalnim zdravstvenim okvirima.
Ključne reči: vakcine, vakcinalna nezavisnost, Institut Torlak, javno zdravlje, zdravstvena bezbednost, Srbija 

 Otkrivanje karcinoma pluća, bilo skriningom niskodoznim CT-om (LDCT) ili redovnim preventivnim pregledima, u ranoj fazi ima izuzetnu važnost jer
 značajno povećava šanse za uspješno liječenje. Ključni razlozi zbog kojih je rano otkrivanje važno su veća stopa preživljavanja, mogućnost hirurškog
 uklanjanja tumora, manje agresivno liječenje, širi izbor terapijskih opcija i ekonomska isplativost liječenja. Rizik od povrata (recidiva) bolesti kod
 operisanih bolesnika s karcinomom pluća zavisi od više faktora, uključujući stadijum bolesti, tip tumora, potpunost uklanjanja kancerogenih ćelija,
 kao i primjenu dodatne terapije nakon operacije. Adjuvantna terapija predstavlja važan dio multimodalnog liječenja, naročito kod bolesnika sa
 srednjim i visokim rizikom od recidiva. Terapijski pristup se personalizuje na osnovu histološkog tipa karcinoma, genetskih karakteristika tumora i
 opšteg zdravstvenog stanja pacijenta.Na osnovu prisustva PD-L1 ekspresije, EGFR i ALK mutacija, adjuvantna terapija dobija novu dimenziju, s ciljem
 postizanja trajnog izlječenja kod pojedinih bolesnika. Ipak, perioperativno liječenje karcinoma pluća danas se smatra najoptimalnijim pristupom kod
 većine potencijalno operabilnih bolesnika. Ono uključuje hemoterapiju, imunoterapiju i ciljanu terapiju u zavisnosti od stadijuma bolesti i
 molekularnog profila tumora.
 Ključne riječi; rani karcinom, adjuvatna terapija, imunološka terapija

Uvod: Lajmska bolest ili lajmska borelioza (LB) je multisistemska bakterijska infekcija (zoonoza) koju izaziva Borrelia burgdorferi (Bb) i prenosi se
 ubodom zaraženog krpelja genus Ixodes. LB se naziva “velikim imitatorom”, jer njeni simptomi podsećaju na simptome oko 350 različitih oboljenja,
 te je samim tim dijagnoza i diferencijalna dijagnoza kompleksna. 
Diskusija: LB karakterišu tri stadijuma: 1. rana lokalizovana bolest, 2. rana diseminovana bolest, i 3. kasna diseminovana bolest (pozna-hronična
 infekcija). U prvom stadijumu javlja se karakteristična promena na koži, Erythema migrans (EM), koja predstavlja jedini tipičan klinički nalaz u toku
 LB. U prvom stadijumu mogu biti prisutne i konstitucionalne tegobe kao što su malaksalost, povišena temperatura, glavobolja, ukočenost vrata i
 uvećanje regionalnih limfnih žlezda. Drugi stadijum lajmske bolesti se karakteriše neurološkim (serozni meningitis, pareza n. facialisa, radikulitis),
 reumatološkim (akutni artritis), kardiološkim (poremećaji srčanog ritma, mioperikarditis) i dermatološkim (benigni limfocitom) manifestacijama. U
 trećem stadijumu se javljaju hronični artritis, neuritis, encefalopatija, encefalomijelitis i karakteristična kožna promena (Acrodermatitis chronica
 atrophicans – ACA). Lajmska neuroborelioza predstavlja kliničke manifestacije LB koje zahvataju centralni i periferni nervni sistem i odlikuje se
 potencijalno najtežim formama oboljenja. Dijagnostika LB se zasniva na kompletnoj dijagnostičkoj obradi, uključujući anamnezu sa kompatibilnim
 kliničkim simptomima i znacima, sa akcentom na epidemiološke podatke o mogućem ubodu krpelja. Mikrobiološke analize su neophodne za
 definitivno postavljanje dijgnoze, ali ne treba zanemariti činjenicu da se kod LB imunološki odgovor održava tokom dužeg vremenskog perioda, te
 postavljanje dijagnoze hronične infekcije ne bi trebalo da se zasniva samo na prisustvu pozitivnih antitela. Neophodno je prilikom interpretacije
 mikrobioloških analiza uključiti i seroprevalencu u određenom regionu, jer se pozitivna antitela mogu ustanoviti kod 5-25% zdravih osoba. Lečenje LB
 je efikasno u ranoj lokalizovanoj fazi, antibiotska terapija u trajanju 10-15 dana dovodi do izlečenja u 84% do 95% slučajeva. Shodno tome, za većinu
 pacijenata, ako se pravilno dijagnostikuje i prevovremeno leči, LB nije teška bolest. Smatra se da se kod 10% lečenih pacijenata javlja Post lajm
 sindrom (Post Tretment Lyme Disease Syndrome-PTLDS), koji ne reaguje na produženu antimikrobnu terapiju. Istraživanja ukazuju na mogući
 postinfektivni inflamatorni proces, a oko 40% pacijenata sa PTLDS ima terapijski odgovor na primenu placeba. Hronična lajmska bolest predstavlja
 poseban entitet koji ne treba izjednačavati sa hroničnom infekcijom B. burgdorferi, jer primena produženih, opasnih i skupih antibiotskih tretmana
 za nju nije opravdana. S druge strane, ne sme se zanemariti činjenica da je kod hronične infekcije često neophodno dugotrajno lečenje, jer se radi o
 oboljenju koje znatno narušava kvalitet života.
 Zaključak: Većina kliničkih znakova i simptoma LB osim EM nije patognomonična za ovo oboljenje, što obavezuje na kompletno sagledavanje
 problema diferencijalne dijagnoze ovog entiteta. Neophodno je naglasiti da je kod sumnje na hroničnu infekciju neophodan multidisciplinarni pristup
 da bi se uspostavila validna dijagnoza.
 Ključne reči: lajmska borelioza, hronična infekcija, mikrobiološke analize

Cistična fibroza (CF) je autosomno recesivna nasledna bolest koja pogađa više organskih sistema, uključujući respiratorni i gastrointestinalni trakt.
Nastaje kao posledica mutacija CFTR gena koji kodira transmembranski regulator provodljivosti hloridnih jona. Klinička slika obuhvata hronične
plućne bolesti, egzokrinu insuficijenciju pankreasa, malapsorpciju, CF dijabetes, hepatobilijarne poremećaje i visoke koncentracije elektrolita u
znoju. Dijagnoza se postavlja na osnovu znojnog testa i/ili genetske analize, dok je uvođenjem neonatalnog skrininga omogućeno ranije otkrivanje i
započinjanje terapije.
Lečenje CF zahteva multidisciplinarni pristup i obuhvata fizioterapiju, inhalacione lekove, antibiotike, nutritivnu podršku i vitaminske suplemente. U
poslednjoj deceniji postignut je značajan napredak uvođenjem CFTR modulatora – kombinacija korektora i potencijatora, koji omogućavaju ciljani
tretman kod pacijenata sa specifičnim mutacijama.
Cilj rada: Procena efekata savremene modulatorne terapije kod pacijenata sa cističnom fibrozom u Crnoj Gori.
Materijal i metode: U istraživanje su uključeni svi pacijenti iz Crne Gore registrovani u Evropskom registru za CF. Analizirani su demografski podaci,
genotip, znojni test, nutritivni status, plućna funkcija (FEV1), mikrobiološki nalazi, primenjena terapija i komplikacije bolesti. Istraživanje je
sprovedeno uz saglasnost Etičke komisije KCCG i informisani pristanak pacijenata ili njihovih staratelja.
Rezultati: U Crnoj Gori je kod 42 pacijenta (incidenca 1:4500) dijagnostikovana CF, od kojih je 30,9% odraslih. Najveća učestalost registrovana je u
severnom regionu (9,9/100.000). Genetskom analizom identifikovano je 7 mutacija, pri čemu je najčešća F508del (77,38%).
Terapija modulatorima uvedena je kod 39 pacijenata (92,8%), s primenom trostruke kombinacije elexacaftor/tezacaftor/ivacaftor (ETI) od marta
2023. godine za uzrast ≥6 godina, a od jula 2024. i za uzrast 2–5 godina. Nakon godinu dana terapije zabeleženo je prosečno poboljšanje FEV1 od
+26%, a nakon dve godine +25,5%. BMI je porastao za +0,72 nakon prve, odnosno +0,81 nakon druge godine terapije. Prosečna koncentracija hlorida u
znoju smanjena je na 33,5 mmol/l nakon jedne, odnosno 35,1 mmol/l nakon dve godine.
Zaključak: Primena savremenih CFTR modulatora, uz standardni multidisciplinarni pristup, značajno poboljšava respiratornu funkciju i nutritivni
status pacijenata sa CF u Crnoj Gori. Nastavak razvoja terapijskih opcija otvara mogućnost za produženje životnog veka i unapređenje kvaliteta
života obolelih, s težnjom ka postizanju „neograničenog životnog veka“.
Ključne reči: Cistična fibroza, CFTR modulatori, elexacaftor/tezacaftor/ivacaftor, terapijski efekti

Droga se dugo koristila u rekreativne svrhe. Još su Arapski trgovci u 3. veku pre n.e. pušili opijum a Asteci su na sličan način uživali efekat halucinogenih pečuraka.
 Zloupotreba psihoaktivnih supstanci u svetu je u stalnom porastu a više od 40% mladih, u jednom trenutku je konzumiralo nedozvoljene droge.
 Bubrežne komplikacije, kao posledica zloupotrebe droga obuhvataju širok spektar glomerulskih, intersticijalnih i vaskularnih poremećaja. Iako neke psihoaktivne supstance
 deluju direktno nefrotoksično, postoje i drugi mehanizmi koji potenciraju njihovu nefrotoksičnost. Ovi efekti često su hronični i nepovratni ali i akutni sa mogućim oporavkom
 bubrežnih funkcija. 
Heroin ima više nefrotoksičnih komplikacija a jedna od najozbiljnijih je koma uslovljena predoziranjem, koja dovodi do pritiskom indukovanog oštećenja mišića i do
 rabdomiolize, sa konsekventnom hipotenzijom, hipoksijom, acidozom i dehidratacijom. Heroinom indukovana nefropatija se klinički manifestuje nefrotskim sindromom koji
 može da progredira do terminalne faze bubrežne slabosti. Biopsija bubrega u ovakvim slučajevima pokazuje fokalno segmentnu glomerulosklerozu. 
I morfijum može imati direktan efekat na glomerule, izazivajući proliferaciju fibroblasta, smanjujući degradaciju IV tipa kolagena. 
Kokain je alkaloid koji se apsorbuje kroz bilo koju sluzokožu, poluživot mu je 30-90 min, metaboliše se 80-90% a ostatak se izlučuje nepromenjen mokraćom, gde se njen
 metabolit može detektovati za 36-48 sati. Akutno bubrežno oštećenje nastaje nakon upotrebe kokaina i to kao posledica rabdomiolize. Mišićna ishemija je uzrokovana
 produženom vazokonstrikcijom mišićnih arterija. Kokain može izazvati mezangijalnu proliferaciju koja uslovljava fokalno-segmentnu glomerulosklerozu. 
Ekstazi se brzo apsorbuje, dostiže svoj pik za oko 2 sata, metaboliše se u jetri a izlučuje preko bubrega. Neželjeni efekti su gubitak apetita, mučnina, povraćanje, glavobolja,
 trizmus, grčevi ili ozbiljne konvulzije, hiperpireksija, disfunkcija jetre, rabdomioliza, intravaskularna koagulacija i akutna bubrežna insuficijencija. 
Benzodiazepin je oko 70% intravenskih zavisnika koristilo u nekom trenutku svog života. Akutna bubrežna insuficijencija najčešće nastaje nakon nesmotrene intraarterijske
 aplikacije ovog leka koji izaziva ishemiju ekstremiteta, kao rezultat embolizacije i posledičnu rabdomiolizu i mioglobinuriju. 
Neke pečurke mogu izazvati halucinogene efekte nakon ingestije. Nefrotoksična supstanca Orelanin, kao njihov sastavni deo, može zamaskirati nefrotoksični uticaj pa se
 oligurija razvija tek nakon 5-12 dana od njihove upotrebe. Kod nekih pacijenata bubrežna insuficijencija može biti tranzitna a u nekim stanjima može biti ireverzibilna.
 Postoje dokazi da pušenje, kod dijabetičara i hipertenzivaca, ubrzava progresiju bubrežne insuficijencije povećavajući glomerulsku hiperfiltraciju koja se smatra prvom fazom
 u razvoju dijabetesne nefropatije. 
Namerno udisanje rastvarača ispoljava nefrotoksični efekat uticajem na tubulointersticijsku povratnu spregu. Konsekutivna tubulska acidoza mobiliše kalcijum iz kostiju,
 hiperkalciuriju i posledičnu kalkulozu urinarnih puteva.
 Alkohol uslovljava glomerulopatiju koja je histološki identična sa IgA nefropatijom a manifestuje se mikrohematurijom.
 Zloupotreba psihoaktivnih supstanci predstavlja veliki zdravstveni problem, zbog toga bi podizanje svesti o njihovim potencijalnim neželjenim efektima moglo biti od koristi
 kod osoba koje ove supstance koriste po prvi put. Osim zdravstvenih, zloupotreba psihoaktivnih supstanci može povećati i ekonomski teret na fondove zdravstvene zaštite, što
 implicira neophodnost da korisnici psihoaktivnih supstanci imaju potrebu za intenzivnim programima monitoringa i tretmana.
 Ključne reči: zloupotreba, psihoaktivne supstance, bolest bubrega, nefrotoksičnost, komplikacije