Uvod: Funkcionalni nevoljni pokreti (FNevP) predstavljaju grupu poremećaja pokreta koji nisu u saglasnosti sa ustanovljenim kliničkim
prezentacijama usled različitih patofizioloških procesa. FNevP dugo su nazivani „psihogenim“ neurološkim poremećajima, upućujući na psihološku
osnovu bolesti.
Cilj rada:Cilj ovog istraživanja je ispitivanje aleksitmije i izmenjenog emocionalnog procesuiranja kod bolesnika sa FNevP, kao i faktora koji
doprinose razvoju aleksitmije.
Materijal i metode: Studija je sprovedena na Klinici za neurologiju UKCS. Uključeno je ukupno 40 bolesnika, 21 bolesnik sa dijagnozom FNevP i 19
bolesnika sa „organskim“ nevoljnim pokretima (ONP), tj. sa različitim formama izolovane distonije. Psihijatrijske i opšte kognitivne karakteristike
analizirane su korišćenjem brojnih skala (LEC-5, PHQ-9, HDRS, HARS, SDQ-20, NMSQ, MMSE). Za procenu aleksitmije korišćena je Alexithymia Toronto
Scale sa 20 pitanja (TAS-20). Statistička obrada obuhvatala je standardne metode: deskriptivna statistika, χ2 test, Studentov t‐test, Man-Whitney U
test, bivarijantna korelaciona analiza.
Rezultati: Pacijenti sa FNevP u odnosu na ONP su imali statistički značajno više skorove na skali za aleksitmiju TAS-20 (ukupni skor i podskorovi za
DDF i DIF). Takođe, bolesnici sa FNevP su sa značajno većom učestalošću (47,6%) postizali kriterijum aleksitimije (TAS-20 n>61). Pokazana je
povezanost različitih psihijatrijskih simptoma (anksioznosti, depresivnosti, apatije, nemotornih smetnji) sa stepenom težine aleksitmije u obe
ispitivane grupe. Dodatno, psihijatrijski komorbiditeti, dominantno depresivni poremećaji, kao i viši skorovi psihijatrijskih skala su zabeleženi kod
obolelih od FNevP u odnosu na ONP.
Zaključak: Naši rezultati ukazuju da polovina obolelih sa FNevP ima aleksitmiju, kao i da značajan broj pacijenata ima psihijatrijske komorbiditete i
psihijatrijske simptome što naglašava kompleksnost poremećaja emocionalnog procesuiranja u funkcionalnim neurološkim poremećajima.
Ključne reči: funkcionalni nevoljni pokreti, aleksitmija, depresija, psihijatrijski poremećaji

Uvod: Akutni moždani udar (AMU) je treći uzrok smrti u svetu, a prvi u našoj sredini. Pored toga što ima tako visoku smrtnost, AMU je bolest sa
najvećim stepenom invaliditeta u odnosu na sve druge neurološke bolesti. Različiti tipovi moždanog udara praćeni su glavoboljama, koje su često prvi
i/ili kardinalni znak, često i životno ugrožavajućih cerebrovaskularnih bolesti.
Glavni deo: Iako značajna većina pacijenata sa glavoboljom ima benignu etiologiju, lekari koji leče te pacijente moraju postaviti tačnu dijagnozu i
potvrditi ili isključiti ozbiljno stanje, kao u slučaju AMU (1). Glavobolje koje se pripisuju AMU obuhvataju akutni ishemijski moždani udar, tranzitorni
ishemijski atak, intrakranijalnu i subarahnoidalnu hemoragiju, a nalaze se u grupi glavobolja koje se pripisuju kranijalnim ili cervikalnim vaskularnim
poremećajima, prema Međunarodnoj klasifikaciji glavobolja iz 2018. godine (2). Temeljno proučavanje karakteristika glavobolja koje se pripisuju
AMU može pomoći u ranoj identifikaciji pacijenata sa kritičnim MU uz optimalno i blagovremeno lečenje. Stoga, proučavanje karakteristika
glavobolje koja se pripisuje AMU i njegovih prediktora može doprineti poboljšanju ishoda (3). Posebnu pažnju treba obratiti na akutnu glavobolju, sa
karakterom „udara groma“, koja svoj vrhunac dostiže za samo par sekundi, a neretko je jedini ili dominirajući znak u kliničkoj slici. Ovakva
glavobolja je u 55% sličajeva okcipitalna i obostrana i tada upućuje na subarahnoidalnu hemoragiju (4)
Glavobolja koja se pripisuje drugom tipu hemoragijskog MU, intrakranijalnoj hemoragiji, najčešće se javlja u isto vreme sa drugim simptomima.
Praćena je neurološkim ispadima, mučninom, povraćanjem i poremećajem svesti. Evolucija, kvalitet, intenzitet i lokalizacija ove glavobolje zavise od
veličine, lokalizacije i evolucije krvarenja u parenhimu mozga (5). Akutni ishemijski moždani udar je daleko češći od predhodna dva, hemoragijskog
tipa, ali je glavobolja kod ovog tipa AMU ređa i kreće se od 7,4% do 34%, dok je kod tranzitornog ishemijskog ataka nešto veća, 26% – 36% (6). Mlađi
bolesnici i osobe sa migrenom imaju značajno veću učestalost glavobolje nakom ishemijskog AM (7,8). Može se javiti pre, tokom ili nakon drugih
simptoma, brzo dostiže vrhunac do umerenog intenziteta, mnogo češće stezajućeg od probadajućeg, žarežeg ili pulzirajućeg karaktera. Ova
glavobolja javlja se ipsilateralno sa infarktom mozga i pogoršava se sa pogoršanjem vaskularnog poremećaja. U mnogim od navedenih stanja, kao što
je ishemija ili hemoragija, glavobolju maskiraju fokalni znaci i/ili gubitak svesti (1,6) .
Zaključak: Glavobolje koje se pripisuju AMU imaju različite karakteristike u zavisnosti od tipa moždanog udara i drugih faktora. Poznavanje
karakteristika glavobolja i prepoznavanje vremenske udruženosti istih sa drugim simptomima i znacima omogućuje brzo postavljanje tačne dijagnoze
vaskularne bolesti i rano započinjanje adekvatnog lečenja. Dakle, dobro poznavanje glavobolja ima važnu ulogu u ranoj dijagnozi, terapiji i
sprečavanju potencijalno teško onesposobljavajućih neuroloških posledica nakon AMU.
Ključne reči: Glavobolje, Akutni moždani udar

Uvod: Epikardno masno tkivo predstavlja specifičan masni depo između površine miokarda i visceralnog lista perikarda. Osim što služi kao depo
triglicerida, prisustvo inflamatornih ćelija kao što su T limfociti, makrofagi, neutrofilni granulociti i B limfociti sekretuju brojne bioaktivne molekule
poput citokina i adipokina, čija sekrecija može biti izmenjena u različitim kardiovaskularnim oboljenjima.
Cilj: Cilj ovog rada bio je da se uporedi prisustvo CD3 imunopozitivnih (CD3+) ćelija u epikardnom masnom tkivu pacijenata sa i bez koronarne bolesti
srca, i da se ispita povezanost sa kliničkim i laboratorijskim karakteristikama bolesnika.
Metode rada: Uključeni su bolesnici lečeni u Institutu za kardiovaskularne bolesti “Dedinje” radi planirane kardiohirurške operacije - revaskularizacije
miokarda usled koronarne bolesti srca (tzv. CABG grupa) i zamene aortnog ili mitralnog zaliska bez koronarne bolesti srca (tzv. kontrolna grupa).
Tokom operacije se od svih pacijenata uzimao uzorak epikardnog masnog tkiva koji se imunohistohemijski bojio korišćenjem anti-CD3 antitela radi
vizualizacije T limfocita, uz određivanje broja CD3+ ćelija po µm2 tkiva.
Rezultati: Od 40 uključenih pacijenata, 20 je bilo u CABG grupi, dok je 20 činilo kontrolnu grupu. CD3+ ćelija je bilo značajno više u CABG grupi nego
u kontrolnoj grupi (48,6/µm2 vs. 16,7/µm2, p=0,006). U CABG grupi nije registrovana značajna korelacija između broja CD3+ ćelija s jedne strane, i
vrednosti kreatin kinaze u krvi (p=0,523), broja leukocita u krvi (p=0,148), ejekcione frakcije leve komore (p=0,335), vrednosti BNP-a u krvi sa držuge
strane (p=0,334). Slično je registrovano i u kontrolnoj grupi.
Zaključak: Pacijenti sa koronarnom bolešću srca imaju značajno više CD3+ ćelija u epikardnom masnom tkivu u poređenju sa kontrolnom grupom, što
može ukazivati na dodatni proinflamatorni učinak ovog masnog tkiva na oštećenje srčanog mišića u sklopu koronarne bolesti srca.
Ključne reči: epikardno masno tkivo, CD3 imunopozitivnost, T limfociti, koronarna bolest srca. 

Uvod: Vaskularna rigidnost predstavlja jedan od ključnih biomarkera kardiovaskularnog zdravlja, jer omogućava ranu detekciju funkcionalnih i
strukturnih promena u arterijskom sistemu. Njeno povećanje je direktno povezano sa višim rizikom od razvoja hipertenzije, ateroskleroze i drugih
kardiovaskularnih oboljenja. Istovremeno, fizička aktivnost se prepoznaje kao jedan od najvažnijih zaštitnih faktora za očuvanje vaskularne funkcije i
prevenciju navedenih stanja.
Cilj: Cilj istraživanja je bio ispitati razlike u arterijskoj rigidnosti između sportista i fizički neaktivnih osoba.
Materijali i metode: U studiju je bilo uključeno 60 ispitanika, od kojih su 45 (75%) bili muškarci, a 15 (25%) žene. Ispitanici su podeljeni u dve grupe:
sportisti (n=25; 14 muškaraca i 11 žena) i nesportisti (n=35; 31 muškarac i 4 žene). Za procenu arterijske rigidnosti korišćena je metoda analize
pulsnog talasa (Pulse Wave Analysis – PWA), sa posebnim fokusom na brzinu karotido-femoralnog pulsnog talasa (cfPWV), kao zlatni standard u
proceni centralne arterijske rigidnosti.
Rezultati: Rezultati su pokazali statistički značajno niže vrednosti cfPWV u grupi sportista u poređenju sa nesportistima. Prosečna vrednost cfPWV
kod nesportista iznosila je 5,38 ± 0,6 m/s, dok je u grupi sportista iznosila 4,67 ± 0,6 m/s (p < 0,05).
Zaključak: Dobijeni nalazi potvrđuju da redovna fizička aktivnost ima značajan pozitivan efekat na elastičnost arterija, odnosno smanjenje arterijske
rigidnosti. Ovi rezultati dodatno podupiru preporuke za primenu fizičke aktivnosti kao nefarmakološke strategije u prevenciji kardiovaskularnih
bolesti.
Ključne reči: Arterijska rigidnost; kardiovaskularni sistem; sportisti; nesportisti; brzina pulsnog talasa (PWA); karotido-femomralni segment 

Uvod: Miokarditis je zapaljensko oboljenje koje se ispolja različitom kliničkom slikom. Demografske i kliničke karakateristike bolesnika
hospitalizovanih zbog miokarditisa u populaciji naše zemlje nisu detaljno opisane.
Cilj: istraživanja je da se opišu demografske i kliničke karakteristike, ispita savremeni pristup dijagnostici i lečenju i utvrde prediktori komplikacija i
mortaliteta kod bolesnika hospitalizovanih zbog akutnog miokarditisa.
Materijal i metode: retrospektivna studija kojom su iz elektronske baze podataka prikuljeni podaci o bolesnicima hospitalizovanim zbog miokarditisa
od januara 2021. do januara 2024. u Klinici za kardiologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije. Analizirane su kliničke karakteristike, dijagnostika,
mere lečenja, kao i ishodi hospitalizacije (kombinovana analiza intrahospitalnog mortaliteta, kardiogenog šoka, potrebe za mehaničkom ventilacijom
i malignih poremećaja srčanog ritma).
Rezultati: Uključen je 51 bolesnik (žene 29,4%), srednje starosti 34,2±11,9 godina. Pre prijema febrilnost je imalo 54%, a simptome
respiratorne/gastrointestinalne infekcije 36%. Bolovi u grudima su bili prisutni kod 72%, malsaksalost 44%, nedostatak vazduha 28%, sinkopa 16% i
komorske ekstrasistole 20%. Kod svih bolesnika su urađeni elektrokardiografski, ehokardiografski i laboratorijski pregledi, kao i magnetna rezonancija
srca (52%) i Holter srčanog ritma (62%). Biopsija miokarda je obavljena kod 3 bolesnika. Bolesnici su otpušteni sa aspirinom (26,5%), beta-blokatorima
(84%), ACE inhibitorima (29%), inhibitorima aldosterona (16%) i SGLT2 inhibitorima (18%). Registrovane su sledeće komplikacije: kardiogeni šok 6
bolesnika (11,8%), mehanička ventilacija 4 (7,8%), maligni poremećaji ritma 7 (13,9%) i smrtni ishodi 3 (6%). Kao prediktori komplikacija u
multivarijantnoj regresionoj analizi izdvojili su se srčana insuficijencija pri prijemu (odnos rizika, 4,54; 95% interval poverenja 2,31-13,89, p=0,004) i
ejekciona frakcija leve komore ≤40% (odnos rizika 10,2; 95% interval poverenja 6.22-14,58, p<0,001).
Zaključak: Miokarditis se najčešće ispoljava bolovima u grudima, simptomima srčane slabnosti, sinkopom i aritmijama. Predikotri nepovoljnih ishoda
bolničkog lečenja su srčana slabost ispoljena pri prijemu i snižena ejekciona frakcija leve komore.
Ključne reči:miokarditis; bol u grudima 

Uvod: Incidenca idiopatske dilatacione kardiomiopatije je 5-8 slučajeva na 100.000 stanovnika godišnje, i taj broj je u postepenom porastu.
Dosadašnjim ispitivanjima prediktora prognoze pacijenata sa IDKMP utvrđeno je da je test fizičkim opterećenjem jedan od najpristupačniijih načina
procene prognoze ovih pacijenata.
Cilj: Ispitivanje značaja testa fizičkim opterećenjem kod pacijenata sa idiopatskom dilatacionom kardiomiopatijom.
Materijal i metode: Sprovedena je petogodišnja prospektivna studija sa 55 bolesnika. Prediktori su identifikovani univarijantnim i multivarijantnim
Cox modelom. Tačke razdvajanja bolesnika u odnosu na pojavu kombinovanog ciljnog događaja određene su ROC krivama, a Kaplan-Meier analiza za
procenu vremena bez ciljnog događaja.
Rezultati: Sve ROC krive pokazuju nisku senzitivnost i dobru specifičnost. Najbolju specifičnost ima merenje dvostrukog proizvoda na piku i na
početku testa. Najveći prognostički značaj imaju razlika u srčanoj frekvenci, postignut stepen radnog opterećenja, kao i vrednosti BNP-a. Pacijente
sa lošom prognozom najbolje razdvajaju razlika u dvostrukom proizvodu, srčanoj frekvenci, trajanje testa i postignuto radno opterećenje. U
univarijantnoj analizi prediktori za pojavu kombinovanog ciljnog događaja bili su: viša NYHA klasa, manji porast frekvence rada srca, kraće trajanje
testa, ostvareno niže radno opterećenje izraženo preko metaboličkih ekvivalenata, niži maksimalni ostvareni dvostruki proizvod, niža razlika u
dvostrukom proizvodu pri maksimalnom opterećenju i na početku testa, viši BNP. U multivarijantnoj analizi izdvojili su se razlika u dvostrukom
proizvodu i viši nivo BNP-a.
Zaključak: Test fizičkim opterećenjem je bezbedan i pruža više parametara sa prognostičkim značajem kod bolesnika sa IDKMP. Kao nezavisni faktori
loše prognoze izdvajaju se: mala razlika u dvostrukom proizvodu i visoka vrednost BNP-a u miru. NYHA klasa ima prognostički značaj, ali nije
nezavisni prediktor.
Ključne reči: ergometrija, idiopatska kardiomiopatija

Uvod: Sindrom sagorevanja predstavlja ozbiljan problem među prosvetnim radnicima, posebno u zahtevnim obrazovnim sredinama poput medicinskih
škola. Ovo istraživanje ima za cilj da ispita zastupljenost i karakteristike sindroma sagorevanja među profesorima srednjih medicinskih škola na
Kosovu i Metohiji tokom 2023. godine, kao i prevalenciju, uzroke i posledice sindroma sagorevanja, sa ciljem identifikacije preventivnih mera.
Cilj rada: Ispitati stepen zastupljenosti sindroma sagorevanja među profesorima medicinskih škola na Kosovu i Metohiji tokom 2023. godine.
Materijal i metode: Istraživanje je sprovedeno tokom 2023. godine među profesorima srednjih medicinskih škola na Kosovu i Metohiji. Za prikupljanje
podataka korišćen je sociodemografski upitnik, upitnici za procenu sindroma sagorevanja na poslu, zadovoljstva poslom, tipa ličnosti, DASS 21 i skala
otpornosti na stres. Podaci su statistički obrađeni, a nivo značajnosti je postavljen na p=0,05.
Rezultati:Studijom je obuhvaćeno 140 radnika, prosečne starosti 41,1±8,9 godina, od čega su 75,7% bile žene. Većinski prosvetni radnici su imali
nizak nivo emocionalne iscrpljenosti zbog posla(75,0%),kao i depersonalizacije, odnosno distanciranog i ciničnog stava prema
učenicima(83,6%).Međutim skoro dve trećine zaposlenih je imalo visok nivo(30.0%) ili srednji nivo(27,1%)u dimenziji smanjenog ličnog postignuća koje
istražuje osećaj neadekvatnosti i smanjene vrednosti povezane sa poslom. Zadovoljstvo poslom je u negativnoj korelaciji sa emocionalnom
iscrpljenošću i depersonalizacijom (p≤0,003), ali ima pozitivnu značajnu korelaciju sa smanjenim ličnim postignućem (p=0,019).
Zaključak: Rezultati istraživanja su ukazali da postoje visoki nivoi emocionalne iscrpljenosti i smanjenog ličnog postignuća. Nalazi ukazuju na potrebu
za uvođenjem mera prevencije, sistemskom podrškom, i promocijom mentalnog zdravlja u obrazovnom sistemu, kako bi se očuvala njihova
profesionalna efikasnost i dobrobit.
Ključne reči: sindrom sagorevanja; mentalno zdravlje; obrazovni system

Uvod: Sindrom sagorevanja na poslu sve je prisutniji među lekarima, posebno zbog visokog nivoa stresa i odgovornosti koji prate njihovu profesiju.
Iako često ne prepoznaju sebe kao ranjive, lekari su izloženi brojnim psihičkim smetnjama, što je dodatno pogoršano pandemijom COVID-19. U Srbiji
su prethodne studije pokazale visoku prevalenciju sindroma sagorevanja među zdravstvenim radnicima, a infekcija virusom COVID-19 dodatno je
doprinela povećanju njegovog prisustva. Sindrom sagorevanja na poslu negativno utiče na lekare, pacijente i zdravstveni sistem, a isti je povezan sa
povećanim brojem medicinskih grešaka.
Cilj rada: Cilj našeg istraživanja bio je da se ispita prisutnost sindroma sagorevanja među specijalistima i lekarima opšte medicine u sekundarnim
zdravstvenim ustanovama tokom pandemije COVID-19.
Materijal i metode: Istraživanje je sprovedeno kao studija preseka u periodu od jula do avgusta 2020. godine. Učestvovao je 71 lekar (22 muškarca i
49 žena), podeljenih u dve grupe: specijalisti (n=45) i lekari opšte medicine (n=26). Upitnik se sastojao od tri dela: sociodemografski podaci (pol,
starost, bračni i roditeljski status, radni staž), skala DASS-21 za procenu depresije, anksioznosti i stresa, i srpska verzija Marlach Burnout Inventory –
HSS, koja meri sagorevanje kroz emotivnu iscrpljenost, depersonalizaciju i smanjenu ličnu profesionalnu ostvarenost.
Rezultati: Na osnovu Mann-Whitney testa, utvrđena je statistički značajna razlika između specijalista i lekara opšte medicine u dimenzijama
emotivne iscrpljenosti (p=0,018) i depersonalizacije (p=0,029), dok razlika u ličnoj profesionalnoj ostvarenosti nije bila značajna (p=0,304). Takođe,
na DASS-21 skali primećene su značajne razlike u stresu (p=0,004) i anksioznosti (p=0,012), dok za depresiju nije bilo razlike (p=0,211), osim kod
teških oblika, gde su lekari opšte medicine bili značajno više pogođeni (p=0,015).
Zaključak: Tokom pandemije COVID-19, lekari opšte medicine bili su podložniji stresu, anksioznosti i sindromu sagorevanja. Preporučuje se rana
institucionalna i kolegijalna podrška, kao i razvoj onlajn edukativnih programa koji bi smanjili stres i poboljšali mentalno zdravlje lekara.
Ključne reči: burnout, stress, anksioznost, depresija

Uvod: Glavobolja je jedna od najčešćih indikacija sa kojima se sreću lekari opšte prakse i neurolozi. Trećina svih izveštaja neurologa povezana je sa
glavoboljama.
Cilj rada: je da se proceni zdravstvena zaštita odraslih osoba sa primarnim glavoboljama, migrenom i glavoboljom tenzionog tipa (GTT) u uzorku
stanovnika severnog dela Kosova i Metohije.
Materijal i metode: Studijom preseka obuhvaćene su odrasle osobе od 18 do 65 godina izabrane metodom slučajnog izbora, a nakon davanja
informisanog pristanka. Za studiju je korišćen upitnik dizajniran u skladu sa preporukama. Upitnikom su obuhvaćeni sociodemografski podaci,
karakteristike napada glavobolja, kao i podaci o zdravstvenoj zaštiti osoba sa glavoboljama. Podaci su na terenu
prikupljeni intervjuom "licem u lice" u tri opštine severno od reke Ibar. Za obradu podataka korišćeni su odgovarajući statistički testovi i softverski
program, a kao kriterijum statističke značajnosti uzeta je vrednost p < 0.05.
Rezultati: Ukupno je regrutovano 527 (52,7% žena) prosečne starosti 37,85 (±14,2). Od tog broja, 227 (43,1%) je imalo glavobolju u godini koja je
prethodila studiji. Migrena je utvrđena kod 83 (15,8%), a GTT kod 144 (27.3%). Ispitanici sa migrenom su se češće obraćali lekaru opšte prakse
(23%:13,7%) i neurologu (20,5%:8,5%) u odnosu na ispitanike sa GTT (p < 0.05). Dijagnozu od ranije imalo je samo
18,6% ispitanika sa migrenom. Najveći broj ispitanika sa migrenom (97,5%) i GTT (84,2%) je za prekid napada glavobolje koristio NSAIL. Najveći broj
ispitanika sa migrenom (73,3%) i GTT (91,8%) nije koristio profilaksu.
Zaključak: Naši nalazi pokazuju da je potrebno podizanje svesti lekara opšte prakse i neurologa, kao i edukacija stanovništva, kako bi se podigao
kvalitet i povećao obim zdravstvene zaštite osoba sa primarnim glavoboljama, kao značajnog medicinskog i javnozdravstvenog problema.
Ključne reči: Primarne glavobolje, zdravstvena zaštita. 

Međusobna povezanost ljudi, životinja i životne sredine — dodatno pogoršana urbanizacijom, migracijama, klimatskim promenama, sukobima i
prirodnim katastrofama — povećala je učestalost i složenost bioloških pretnji po zdravlje (1). Ovaj narativni pregled sagledava izazove i mogućnosti
primene pristupa јednog zdravlja u nacionalnim i međunarodnim zdravstvenim politikama, naglašavajući njegovu sve veću važnost u prevenciji,
detekciji i odgovoru na javnozdravstvene pretnje.
Tradicionalno usmeren na zoonoze i antimikrobnu rezistenciju, pristup jednog zdravlja danas obuhvata i nezarazne bolesti, ekološke rizike,
bezbednost hrane i vode. Njegovi ključni principi — interdisciplinarna saradnja, holistički dijagnostički pristup, održive prakse, prevencija bolesti i
globalna perspektiva — redefinišu način na koji zdravstveni sistemi treba da sarađuju sa različitim sektorima. Uprkos političkim deklaracijama,
operacionalizacija jednog zdravlja u okviru zdravstvene politike i dalje je otežana (2). Fragmentacija upravljanja, nedostatak integrisanih sistema
nadzora, nedovoljna stručna obuka i ograničena međusektorska saradnja ostaju veliki izazovi (3). Nedovoljna uključenost ovog pristupa u medicinsko
obrazovanje i kliničku praksu dodatno otežava ranu detekciju i koordinisani odgovor na novonastale pretnje. Pandemija COVID-19 dodatno je ukazala
na potrebu za usklađenim delovanjem između aktera iz oblasti ljudskog, veterinarskog i ekološkog zdravlja. Pregled obuhvata primere međunarodnih
inicijativa usmerenih na suzbijanje antimikrobne rezistencije, zoonoza, zanemarenih tropskih bolesti, bolesti koje prenose vektori i uticaja klimatskih
promena na zdravlje. Zajednički akcioni plan SZO, FAO, UNEP i WOAH (2022–2026) (4) definiše šest strateških pravaca delovanja, uključujući
prevenciju zoonoza, bezbednost hrane i integraciju životne sredine. Globalni dokumenti kao što su Međunarodni zdravstveni pravilnik i dokumenti
posvećeni ciljevima održivog razvoja (posebno SDG 3 i SDG 6) pružaju politički okvir za implementaciju pristupa jednog zdravlja (5,6). Takođe, mnoge
zemlje, kao što je i Srbija, obezbeđuju ovaj okvir u nacionalnim dokumentima (7). Izazovi kao što su iracionalna upotreba antibiotika kod ljudi i
životinja, porast bolesti koje prenose vektori usled ekoloških promena, kao i neadekvatna infrastruktura za vodu i sanitarije, ukazuju na potrebu za
jedinstvenim sistemima nadzora i odgovora. To je naročito važno u regionima sa slabijim zdravstvenim sistemima i ranjivim populacijama, gde
zoonotski prelazi predstavljaju nesrazmeran rizik (8).
Zaključak: Unapređenje pristupa jednog zdravlja u politikama zahteva ulaganje u interdisciplinarno obrazovanje, povezivanje kliničke medicine sa
javnim i ekološkim zdravljem, jačanje dijagnostičkih kapaciteta i razmenu podataka, kao i fleksibilne regulatorne okvire. Institucionalizacija Jednog
zdravlja u okviru javnozdravstvenih strategija je ključna za jačanje spremnosti na pandemije, bezbednost hrane i vode, zaštitu životne sredine i
pravičan pristup zdravstvenim uslugama.
Ključne reči: jedno zdravlje, zdravstvena politika, međusektorska saradnja, zoonoze, antimikrobna rezistencija, sistemi javnog zdravlja.