Uvod: Digitalna tehnologija je preuzela primat u stomatološkoj praksi I omogućila brže, efikasnije, preciznije I kvalitetnije stomatološke usluge I na
taj način veoma uticala na celokupnu stomatološku profesiju. Osim poboljšanja kvaliteta oralnog zdravlja, povećava produktivnost i ekonomičnost
stomatoloških usluga i pruža bolje iskustvo pacijenatima. Za današnje i buduće studente stomatologije,digitalizovana stomatologija će biti polazna
tačka u učenju i usavršavanju svog znanja.O konvencionalnoj stomatologiji biće reči kao osvrt na prošlost i kako se nekada radilo.
Cilj: Cilj ovog predavanja je ukazati na prednosti kompletno digitalnog postupka izrade fiksnih protetskih nadoknada.
Metodologija: Postupak protetske rehabilitacije obuhvata dobijanje adekvatnih klinickih digitalnih fotografija, njihova upotreba u profesionalnom
programu za dizajn protetskih nadoknada, spektrofotometriju tj. odredjivanje boje susednih zuba, digitalni otisak preparisanih zuba, prenošenje
položaja gornje vilice u digitalni articulator, snimanje pokreta donje vilice, proba privremenih kruna dobijenih 3D stampom i izrada definitivnih
fiksnih nadoknada.
Zaključak: Digitalni protokol u restaurativnoj stomatologiji doveo je do unapredjenja efikasnosti, kvaliteta i predvidivosti protetske terapije.
Ključne reci: Digitalna tehnologija, Digitalni protokol, protetska rehabilitacija

Uvod: Ukazati na greške koje se mogu desiti ukoliko se u dijagnostici i terapiji povreda zuba u velikoj meri oslonimo na rendgen snimak, koji je u
osnovi pomoćno dijagnostičko sredstvo.
Prikaz slučaja: Pacijentkinja stara šest godina javlja se pet dana nakon saobraćajne nezgode u pratnji roditelj, zbog bolova i primetne luksacije
donjih centralnih sekutića. Klinički je dijagnostikovana subluksacija zuba 31 i 41 i ortodontska anomalija duboki preklop sa protruzijom gornjih
frontalnih zuba. Iz heteroanamneze saznajemo da pacijentkinja ima lošu naviku grickanja čvrstih predmeta (olovke, plastičnih čepova i sl.), zbog
čega smo se konsultovali sa ortodontom.
Analizom retroalveolarnog snimka donjih sekutića uočena je promena koja liči na infrakciju gleđi. Kontrolni snimak je pokazao da nema frakturne
linije. Dat je savet o poštedi povređenih zuba i simptomi su se povukli posle mesec dana.
Nakon toga sprovedena je ortodontska terapija miofunkcionalnim aparatom koja je za vrlo kratak period dala optimalne rezultate.
Zaključak: Uvek sa rezervom tumačiti rendgen snimak zbog mogućih artefakata, superpozicije i ostalih grešaka koje se mogu desiti, a koje mogu
napraviti zabunu u dijagnostici i terapiji.
Dečji stomatolog je neko ko će prvi uočiti ortodontsku anomaliju i dobra saradnja sa ortodontom preduprediće mnogobrojne stomatološke probleme.
Ključne reči: rendgen snimak, infrakcija gleđi, protruzija, miofunkcionalni aparat, artefakt i superpozicija.

Uvod: Svako peto dete doživi traumatsku povredu zuba (TPZ) u nekom trenutku svog života. Iskustvo nam govori da se značajan broj dece suoči sa
traumom za vreme ortodontske terapije.
Očuvanje traumatizovanih zuba je složen zadatak, a zbrinjavanje povreda kod ortodontskih pacijenata predstavlja dodatni izazov zbog mogućeg
uticaja ortodontskog aparata na vrstu i obim nastalih povreda; potencijalnog sumiranja bioloških efekata ortodontske terapije i novonastalog
oštećenja uzrokovanog traumom te rizika koje sa sobom nosi eventualni nastavak ortodontskog lečenja.
Glavni deo: Konvencionalne smernice za lečenje traumatskih povreda zuba ne mogu se primeniti na sve slučajeve. Većina TPZ koje se javljaju u
vreme ortodontskog lečenja zahteva individualni, multidisciplinarni plan terapije prilagođen rešavanju bioloških, funkcionalnih, estetskih i drugih
izazova koji se postavljaju pred kliničara.
Prezentacija daje sažet pregled koraka koji su uključeni u neposredno lečenje akutnih traumatskih povreda zuba (TDI) kod dece koja su podvrgnuta
aktivnom ortodontskom lečenju, sa ciljem postizanja povoljnog terapijskog rezultata.
Uspešno zbrinjavanje TPZ je moguće uz sveobuhvatnu procenu kliničkih i radiografskih pokazatelja vrste i težine povrede što će usmeriti
prilagođavanje plana terapije njihovim specifičnostima i odgovarajuću modifikaciju ortodontskog lečenja. Ishod primenjene terapije neophodno je
periodično pratiti, nastavak ortodontskog tretmana odložiti u zavisnosti od težine i vrste TPZ, a kada se tretman nastavi silu ortodontskog pomeranja
pažljivo dozirati. Shodno tome, važno je da dečji stomatolog blagovremeno dostavi ortodontu sve relevantne informacije u vezi sa TPZ što će
doprineti postizanju optimalnih rezultata lečenja u najboljem interesu pacijenta.
Zaključak: Cilj prezentacije je da doprinese pragmatičnom rešavanju kompleksnog problema lečenja akutnih traumatskih povreda kod dece na fiksnoj
ortodontskoj terapiji i da istakne značaj koordinisanog i fleksibilnog terapijskog plana prilagođenog individualnim potrebama pacijenta, kontinuirane
procene stanja povređenih zuba i adaptacije budućeg nastavka terapije.
Ključne reči: povrede zuba, traume zuba, ortodontska terapija, smernice za lečenje. 

Uvod: Pljuvačne žlezde su mesto široke raznolikosti tumora sa širokim spektrom bioloških ponašanja, od potpuno benignih tumora preko tumora
niskog stepena maligne prirode do najrazornijih tumora visokog stepena maligniteta. Oni su retki, ali pokazuju zapanjujuću raznolikost morfoloških
karakteristika i neočekivanih kliničkih osobina. Kao minimalno simptomatska bolest, dijagnoza može biti izazovna, a terapijska politika je još uvek
kontroverzna, posebno za grupu malignih tumora. Cilj studije bio je da naglasi savremene koncepte za dijagnostički i terapijski pristup i da razjasni
glavne kontroverze, posebno za maligne tipove tumora pljuvačnih žlezda.
Materijal i metode: Evaluacija je dizajnirana kao komparativna studija kroz fundamentalnu analizu sopstvenog kliničkog materijala od 551 pacijenta
koji su hirurški lečeni na našoj Univerzitetskoj klinici za maksilofacijalnu hirurgiju u Skoplju sa histološki dokazanom primarnom tumorom pljuvačne
žlezde. Sveobuhvatni dijagnostički pristup za neoplazme pljuvačnih žlezda obuhvatao je kliničku evaluaciju, ultrazvuk, CT, MRI i FNAC, nakon čega je
usledio izbor radikalne hirurgije i eventualnih rekonstrukcija.
Rezultati: Pleomorfni adenomi su bili najzastupljeniji tumori pljuvačnih žlezda u celoj studiji, dok je u malignoj grupi dominirao mukoepidermoidni
karcinom. U submandibularnim žlezdama zabeležena je blaga prevalencija benignih tumora, ali su karcinomi imali agresivnije karakteristike. Tumori
manjih pljuvačnih žlezda su u više od 65% bili karcinomi, a adenoidni cistični karcinom je bio najistaknutiji tip. Parotidektomije uz očuvanje
facijalnog nerva su bile najčešće izvođene hirurške procedure, s obzirom na to da se više od 70% slučajeva dogodilo u parotidnoj žlezdi. Praćenje
integriteta nerava korišćeno je za smanjenje rizika od oštećenja facijalnog nerva u 20%. Hirurgija za karcinome submandibularne žlezde obuhvatala
je selektivnu disekciju vrata u više od 40%. Radikalne ekscizije i adekvatna resekcija kosti za tumore manjih pljuvačnih žlezda obično su uključivale
neku hitnu rekonstrukciju. Lokoregionalni pedikularni flapovi su dominantno korišćeni za rekonstrukciju parotidnih defekata sa impresivnim ishodima.
Kontroverze u vezi sa malignitetom pljuvačnih žlezda dodatno su raspravljene sa naglaskom na uticaj histologije i stadijuma, recidiva,
lokoregionalnih i daljinskih metastaza, uključivanja facijalnog nerava, disekciju vrata i postoperativnu iradijaciju. Kontroverza od osnovnog značaja u
upravljanju karcinomima parotidne žlezde bila je pitanje da li se facijalni nerv i njegove grane mogu sačuvati. Rekonstrukcija facijalnog nerava je
indicirana nakon gotovo svake procedure koja je rezultirala disfunkcijom facijalnog nerava, uglavnom se izvodila sa graftovima velikog aurikularnog
ili suralnog nerava. Imali smo značajno iskustvo sa anastomozom hipoglosalnog i facijalnog nerava koristeći transektovani hipoglosalni nerv za
rekonstrukciju.
Zaključci: Zaključci naglašavaju da procena ove vrste hirurške patologije u velikoj meri zavisi od odlučujuće kliničke procene, ističući da je dijagnoza
od velikog značaja. Tačan dijagnostički pristup, sa usavršavanjima u radiološkom snimanju, je potvrđen kao velika veština u većini kliničkih
prezentacija tumora pljuvačnih žlezda, što odgovarajuće omogućava donošenje efikasne terapijske odluke sa najpovoljnijom veštinom na kvalitet
života 

Karcinom iglaveivrata cine oko 6% svih tumora i predstavljaju heterogenu grupu tumora različite učestalosti u odnosu na primrnu lokalizaciju, možda
različite biologije, etiologije pa i uspešnosti lečenja. Oko 90% svih malignih tumora glave i vrata čini planocelularni karcinom. Oralni karcinom (OPCC)
čini oko 3% svih karcinoma registrovanih kod muškaraca, i nešto manje od 2% svih karcinoma kod žena. Učestalost se značajno povećava sa starošću a
varira i u zavisnosti od geografskog područja. Etiologija oralnog karcinoma nije u potpunosti poznata smatra se da više faktora ima određeni uticaj
na nastanak ove bolesti. To su poznati faktori rizika (pušenje i konzumiranje žestokih alkoholnih pića i loša oralna higijena). Poseban uticaj za
nastanak i razvoj OPCC imaju genetski faktori, onkogeni virusi, posebno kancerogeni podtipovi humanog papiloma virusa- HPV 16, 18, 31, 33. Osim
HPV virusa, sa nastankom posebno oralnog kancera, povezuje se i prisustvo virusa iz grupe herpes virusa – Epštaj-Bar-ovog virusa (EBV), humanog
herpes virusa (HHV) i citomegalovirusa (CMV). I neki drugi faktori doprinose nastanku oralnog karcinoma, ali je njihov uticaj nedovoljno poznat. To
su pre svega poremećaj imunskog sistema organizma, hronične infekcije, hronične lokalne iritacije na meka tkiva ali i neki drugi faktoru mogu da se
povežu s nastankom OPCC. Proces maligne transformacije odvija u više stepena – verovatno je da u etiopatogenezi dolazi do interakcije faktora
sredine, virusnih infekcija i genskih alteracija. I ako je mala učestalost OPCC u odnosu na sve druge karciniome, agresivnost karcinoma ove
lokalizacije pokazana je činjenicom da se kod 40-50% lečenih bolesnika javlja lokoregioonalni relaps bolesti i da oko 40% bolesnika ima petogodišnje
ukupno preživljavanje. Visoka incidenca morbiditeta i mortaliteta bolesnika s oralnim karcinom opravdava razloge za pronalaženje efikasnijih
modaliteta lečenja karcinoma ove lokalizacije. Zapostizanje boljeg uspeha u lečenju bolesnika s oralnim karcinomom značajno utiču faktori koji su
prisutni u trenutku lečenja (godine starosti, opšte zdravstveno stanje, pridružene bolesti, stepen funkcionalne sposobnosti (Karnofskyskala/ECOG),
stadijum bolesti, patohistološki nalaz s neophodnim prognostičkim parametrima koji značajno utiču na donošenje odluke o lečenju. Pacijenti kojima
se može izvršiti radikalno hirurško lečenje oralnog karcinoma indikuje se preoperativna biopsija. Hirurško lečenje podrazumeva radikalno uklanjanje
tumora, rekonstrukcija nastalog defekta i disekcija regionalnih metastaza vrata. Nakon hirurškog lečenja u zavisnosti od patohistološkog nalaza
pacijneti dobijaju postoperativnu zračnu terapiju. U zavisnosti od prisustva prognostičkih parametra lečenje podrazumeva i primenu radio terapije uz
hemioterapiju. Ukoliko postoje udaljene metastaze uglavnom se kod bolesnika s dobrim opštim stanjem sprovodi sistemska hemioterapija. Danas
postoje i savremeniji protokoli koji podrazumevaju primenom hemioterapije i biološke terapije ali i primenu imuno terapije. Bolesnici kod kojih su
iscrpljeni navedeni modaliteti lečenja i narušeno opšte funkcionalno stanje života primenjuje se simptomatska terapija. 

Uvod: Poslednje dve decenije, cirkonia keramika preuzima primat u izradi fiksnih zubnih nadoknada zbog dobre biokompatibilnosti, dugotrajnosti,
dobrih mehaničkih osobina i povoljnog odnosa cene i kvaliteta. Međutim, u kliničkom radu, cirkonia keramika ispoljava tehničke i biološke
komplikacije.
Glavni deo rada: Zastupljenost i vrsta komplikacija zavise od sva osnovna faktora: tipa cirkonia keramike i indikacije. Osnovni tipovi zirkonia keramike
su monlitna zirkonia keramika (MZK) i fasetirana zirkonia keramika (FZK) koje se značajno razlikuju u pogledu mehaničkih osobina, otpornosti a
poslednično u stopi preživljavanja i uspeha. Dosadašnji rezultati pokazuju drastično višu stopu tehničih komplikacija FZK zbog toga što ona pokazuje
visoku učestalost pucanja i odlamanja fasetirane keramike (chipping). U osnovi problema chipping-a je nedovoljno vezivanje fasetne keramike za
cirkonia keramiku. Ovaj problem se nije uspeo prevazići poboljšanjem tehnološkog procesa izrade već smanjenjem površine koja se fasetira. Sa druge
strane, MZK poseduje izuzetno visoku čvrstoću na savijanje, ali je i kod ove vrste konstrukcija utvđena veća učestalost mehaničkih komplikacija kod
blok konstrukcija u odnosu na pojedinačne krune. Kod implantno retiniranih fiksnih radova od zirkonia keramike pored chipping-a javljaju se i frakture
substrukture i visećeg dela (distalne ekstenzije). Biološke komplikacije kod zirkonia keramike mogu biti rane i kasne. Najčešća rana komplikacija je
lokalizovana gingivalna iritacija, a kasna povećano gingivalno krvarenje na provokaciju.
Zaključak: Monolitna cirkonia keramika, naročito poslednja generacija multi-itria-layered, pokazuje najveći potencijal u smislu tehničkog uspeha i
zadovoljstva pacijenta ali su potrebna dugotrajnija praćenja kliničkih rezultata. Takodje, potrebna su detaljnija ispitivanja o razlozima bioloških
komplikacija na nivou parodontalnih tkiva.
Ključne reči: monolitna cirkonia keramika, fasetirana cirkonia keramika, fraktura, mehaničke komplikacije, biološke komplikacije.

Uvod: Etiologija neurorazvojnih poremećaja, kao što su poremećaj spektra autizma (PSA) i poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (eng. attention
deficit/hyperactivity disorder – ADHD) tumači se kao rezultat interakcije genetičkih i faktora sredine. Iako još uvek nije u potpunosti razjašnjena,
 poslednjih godina ostvaren je značajan napredak u njenom razumevanju. Paralelno s tim, oblast istraživanja intervencija postaje sve aktivnija i
 plodonosnija, sa ciljem ranog prepoznavanja poremećaja i razvijanja efikasnih, personalizovanih pristupa u pružanju podrške i tretmana.
 Glavni deo rada: Istraživanja etiologije ukazuju na značaj genetičkih faktora, o čemu svedoče visoka naslednost PSA (1) i ADHD (2), povezanost PSA sa
 pojedinim monogenskim poremećajima (3) i de novo heterozigotnim mutacijama pojedinačnih baza. Nedavno je utvrđeno da broj polnih hromozoma
 može imati etiološki značaj u okviru PSA, budući da su i aneuploidija Y hromozoma (dodatni Y hromozom) i haploinsuficijencija (X0) povezane sa
 povećanim rizikom od razvoja PSA (4). Novija istraživanja ukazuju i na to da je AB+ krvna grupa povezana sa statistički značajno nižim rizikom od
 razvoja PSA, ali su potrebna dalja ispitivanja kako bi se utvrdilo da li zaista poseduje protektivan efekat. Za druge krvne grupe nije utvrđena ni
 zaštitna ni rizična uloga (5).
 Faktori sredine, koji mogu delovati u periodu začeća, tokom trudnoće, porođaja i neonatalnog razdoblja, takođe imaju značajnu ulogu u nastanku
 neurorazvojnih poremećaja (6, 7), naročito u interakciji sa genetskim predispozicijama (8), pri čemu se kao jedan od mogućih mehanizama razmatra
 i redoks potencijal (9). U poslednjim decenijama sve više se istražuje uloga sastava crevne mikrobiote i njenih metabolita u ispoljavanju pojedinih
 teškoća karakterističnih za PSA, budući da neka istraživanja ukazuju na razlike između osoba sa PSA i neurotipičnih pojedinaca. Ipak, ova oblast
 zahteva dodatna istraživanja (10-13).
 Rano prepoznavanje PSA, ADHD i pridruženih stanja od presudnog je značaja za blagovremeno uključivanje u odgovarajuće intervencije. Rutinsko
 razvojno praćenje trebalo bi da obuhvati svu decu i uključuje praćenje razvoja i identifikaciju specifičnih rizika za atipični psihomotorni i
 psihosocijalni razvoj. Pored standardnih metoda, razvijaju se i nove strategije, poput ispitivanja refleksa zenice na svetlost kod dece uzrasta 9–10
 meseci (gde se beleži snažniji odgovor kod dece koja kasnije razviju PSA) (14) i digitalnih evaluacija koje koriste mašinsko učenje i veštačku
 inteligenciju (15,16). Ove metode takođe zahtevaju dalja ispitivanja.
 U okviru PSA, ne postoji nijedna intervencija koja je podjednako efikasna za sve osobe, niti ona koja bi imala isti efekat u svim životnim fazama.
 Bihejvioralne intervencije spadaju u najtemeljnije proučene i naučno potvrđene pristupe. Farmakološke intervencije primenjuju se pretežno u
 slučaju prisustva pridruženih simptoma, kao što su hiperaktivnost, impulsivnost, razdražljivost, problemi sa spavanjem, anksioznost i depresija.
 Terapijski potencijal oksitocina još uvek je predmet istraživanja (17), dok modulacija crevne mikrobiote kao potencijalni terapijski pravac takođe
 predstavlja značajnu oblast istraživanja (18). U okviru tretmana ADHD-a, dostupne su nefarmakološke i farmakološke intervencije (19,20).
 Zaključak: Dok savremena istraživanja neumorno teže unapređenju razumevanja etiologije neurorazvojnih poremećaja, ranog prepoznavanja i
 usavršavanja intervencijskih pristupa, neophodno je osigurati kontinuiranu i sveobuhvatnu podršku osobama sa neurorazvojnim poremećajima i
 njihovim porodicama u okviru zdravstvenog, obrazovnog i socijalnog sistema, ali i društva u celini.
 Ključne reči: poremećaj spektra autizma, poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, etiologija, intervencije

Iako se parodontalna oboljenja uobičajeno razvijaju kao hronični inflamatorni procesi, određena akutna stanja u okviru parodontitisa mogu se
manifestovati naglo i dramatično, zahtevajući hitnu intervenciju. Pravovremena dijagnoza i adekvatna terapija urgentnih parodontoloških stanja od
presudnog su značaja za očuvanje oralnog, ali i opšteg zdravlja pacijenta. U svakodnevnoj stomatološkoj praksi, najčešće urgentne situacije uključuju
različite oblike parodontalnih apscesa (gingivalni, parodontalni, perikoronarni), ulcero-nekrozni gingivitis (UNG) i ulcero-nekrozni parodontitis (UNP),
kao i akutne egzacerbacije hroničnog parodontitisa.
Klinička slika ovih stanja varira od lokalizovanih bolnih otoka, krvarenja i purulentne sekrecije, do ozbiljnijih sistemskih simptoma poput povišene
telesne temperature, limfadenopatije i opšte slabosti. Poseban izazov predstavlja diferencijalna dijagnoza, s obzirom na to da slična
simptomatologija može biti posledica neparodontoloških uzroka (npr. endodontskih infekcija, virusnih ili gljivičnih infekcija, hematoloških oboljenja i
sl.).
Terapijski pristup zahteva kombinaciju lokalne i sistemske terapije, uz često neophodnu antibiotsku zaštitu i kontrolu sistemskih faktora rizika. Ključni
koraci u zbrinjavanju ovih stanja uključuju inicijalno mehaničko uklanjanje etioloških faktora (mekih i tvrdih naslaga), drenažu apscesa kada je
prisutan, analgeziju i antibiotsku terapiju po indikaciji, kao i hiruršku terapiju. Podjednako je važno pacijenta edukovati o značaju daljeg
parodontološkog tretmana i kontinuirane oralne higijene kako bi se prevenirali recidivi i egzacerbacija bolesti u hronično stanje.
Predavanje ima za cilj da pruži jasan pregled urgentnih stanja u parodontologiji sa stanovišta kliničke dijagnostike i terapije, uz poseban osvrt na
algoritam postupanja, savremene preporuke i prikaz relevantnih kliničkih slučajeva. Time se stomatološkoj struci omogućava sigurnije prepoznavanje i
efikasnije rešavanje akutnih parodontoloških problema, što direktno doprinosi kvalitetu brige o pacijentima.
Ključne reči: urgentna stanja, parodontologija, parodontalni apsces, nekrotizujući gingivitis, dijagnoza, terapija

Kompozitni materijali su, od svog uvođenja u stomatološku praksu, doživeli brojne modifikacije, ali i dalje postoji značajan prostor za njihovo
unapređenje. Bulk-fill kompoziti predstavljaju grupu savremenih kompozitnih materijala namenjenih za restauraciju bočnih zuba u slojevima debljine
od 4 do 5 mm, čime se smanjuje potreba za slojevitim apliciranjem materijala u dublje kavitete. Njihov razvoj proistekao je iz potrebe da se
restaurativna procedura pojednostavi, a kliničko vreme rada sa pacijentima skrati.
Polimerizaciona kontrakcija i neusklađen koeficijent termičke ekspanzije u odnosu na zubna tkiva predstavljaju glavne uzroke nastanka rezidualnih
napona na spoju ispun-zub, gubitka marginalnog integriteta, pojave mikropukotina, postoperativne preosetljivosti, kao i marginalne prebojenosti ili
sekundarnog karijesa u kasnijim fazama. Polimerizaciona kontrakcija kod bulk-fill kompozita iznosi između 1–2%, što je nešto niže u poređenju sa
univerzalnim kompozitima, dok kontrakcioni napon dostiže vrednosti od 1,7 do 2,4 MPa. Stepen konverzije u kliničkim uslovima kreće se između 50% i
70%, pri čemu oko 10% ostaje u vidu neizreagovanih monomera koji se mogu oslobađati u pljuvačku ili dentinski likvor, potencijalno negativno utičući
na pulpno tkivo. Efikasna polimerizacija zavisi od intenziteta svetlosti i njene prodornosti u dublje slojeve materijala. Visokoreaktivni fotoinicijatori,
poput Ivocerina, u kombinaciji sa povećanom translucencijom, omogućavaju bolju prohodnost svetlosti i bržu polimerizaciju, iako uz blago
kompromitovane estetske osobine. Inovacije kao što su modifikovani monomeri (npr. ekspandirajući monomeri), povećan sadržaj punilaca i dodatak
staklenih vlakana, doprinose smanjenju kontrakcionog napona i poboljšanju marginalnog integriteta. Povećana gustina umrežavanja u strukturi ovih
materijala rezultira većom tvrdoćom, boljom otpornošću na habanje i dugoročnom stabilnošću, što ukupno doprinosi superiornim mehaničkim
osobinama.
Uz pravilnu kliničku primenu, bulk-fill kompoziti omogućavaju značajno unapređenje efikasnosti u svakodnevnoj stomatološkoj praksi, bez ugrožavanja
kvaliteta restauracije, mehaničkih svojstava i marginalne adaptacije u poređenju sa univerzalnim kompozitima.
Ključne reči: Bulk-fill kompoziti, polimerizaciona kontrakcija, stepen konverzije, marginalna adaptacija

Razvojne anomalije zuba predstavljaju kompleksna stanja koja mogu zahvatiti broj, oblik, položaj i strukturu zuba, te često zahtevaju sveobuhvatan
pristup u dijagnostici i terapiji. Zbog složenosti ovih poremećaja, uspešno zbrinjavanje obično prevazilazi okvire jedne stomatološke specijalnosti.
Cilj ovog rada je da, kroz prikaz kliničkih slučajeva, prikaže značaj multidisciplinarnog pristupa u dijagnostici, planiranju i sprovođenju terapije kod
pacijenata sa razvojnim anomalijama zuba. U radu su prikazana tri klinička slučaja koja ilustruju različite tipove anomalija – poremećaje broja, oblika
i strukture. Kod svakog pacijenta sprovedena je detaljna klinička i radiološka dijagnostika, nakon čega je izrađen individualni terapijski plan koji je
uključivao saradnju dečjeg stomatologa, ortodonta i oralnog hirurga. Invazivni postupci, restaurativne terapije i ekstrakcije primenjeni su u
slučajevima težih oblika poremećaja u strukturi i obliku zuba, uz primenu odgovarajuće ortodonske terapije. Poseban akcenat stavljen je na značaj
adekvatne oralne higijene, pravilne ishrane, remineralizacionih postupaka, zalivanja fisura i redovnih kontrola. Tok terapije, redosled intervencija i
postignuti rezultati detaljno su analizirani.
Dobijeni rezultati potvrđuju da multidisciplinarni pristup doprinosi boljoj funkcionalnoj rehabilitaciji, estetskom zadovoljenju pacijenata i dugoročnoj
stabilnosti terapije. Prikazani slučajevi naglašavaju važnost pravovremene dijagnoze, preciznog planiranja i timske saradnje u lečenju kompleksnih
dentalnih anomalija.
Ključne reči: multidisciplinarni pristup, anomalije zuba, dijagnostika, terapija, deca