Uvod: Hronične nezarazne bolesti (HNZB) predstavljaju vodeći uzrok obolijevanja i smrtnosti u Crnoj Gori i u svijetu. Ishrana je jedan od ključnih
faktora rizika u njihovom
nastanku i progresiji.
Cilj: Cilj ovog rada je da analizira navike u ishrani stanovništva Crne Gore i prevalenciju HNZB, identifikuje ključne prehrambene faktore rizika i
ponudi preporuke za unapređenje javnog zdravlja kroz promjene u ishrani.
Metodologija: U radu su korišćeni dostupni podaci iz nacionalnih zdravstvenih anketa, statističkih izvještaja i međunarodnih baza podataka.
Analizirani su prevalenca gojaznosti, dijabetesa, kardiovaskularnih i malignih bolesti, kao i trendovi u ishrani i nutritivni status populacije.
Rezultati: Analiza ukazuje na porast učestalosti HNZB i visok nivo izloženosti faktorima rizika, uključujući neadekvatan unos voća i povrća, visok unos
soli, šećera i zasićenih masti, te nisku fizičku aktivnost. Poseban izazov predstavljaju prehrambene navike djece i adolescenata.
Zaključak: Potrebna je multisektorska strategija sa akcentom na prevenciju, reformu prehrambenog okruženja, promociju zdravih izbora i
kontinuirano praćenje prehrambenih navika kroz sistematska istraživanja.
Ključne riječi: hronične nezarazne bolesti, ishrana, faktori rizika, javno zdravlje, Crna Gora

Uvod: Demencija je rastući svetski javnozdravstveni problem. Ona je glavni faktor koji određuje odluku o smeštaju starih osoba u domove za stare. Stoga je prevalencija demencije veća u domovima za stare u poređenju sa opštom populacijom. Osobe sa demencijom imaju rastuće kompleksne potrebe za negom koje zahtevaju specijalizovanu medicinsku, psihološku i socijalnu podršku kako bi održale kvalitet svog života. Kada potrebe za negom ne budu zadovoljene, pacijenti doživljavaju povećani distres, što dovodi do agitacije, konfuzije i smanjenog osećaja dobrog stanja, dok se negovatelji suočavaju sa burnout sindromom. Stoga je potrebno bolje razumevanje realnog kognitivnog statusa korisnika domova za stare.

Ciljevi istraživanja: Cilj naše studije je bio procena prevalencije demencije u domovima za stare u Beogradu.

Metodologija: U našem istraživanju smo koristili studiju preseka. Ispitanici su bili korisnici dva doma za stare u Beogradu, „Voždovac“ i „Bežanijska Kosa“. Semistrukturisani upitnik je korišćen za prikupljanje podataka o sociodemografskim karakteristikama (starost, pol, bračni status, nivo obrazovanja). Kognitivni status ispitanika je procenjivan srpskom verzijom Mini Mental testa (MMSE – Mini Mental State Examination). Učesnici su kategorisani kao dementni i kognitivno normalni prema MMSE skoru. Granične vrednosti MMSE skora za kognitivno oštećenje su korigovane u odnosu na nivo edukacije. Prevalencija demencija je procenjivana deskriptivnom statistikom.

Rezultati: Od ukupno 172 testirana ispitanika u domu za stare „Bežanijska Kosa“, 107 osoba je pokazalo kognitivno oštećenje na MMSE testu, pa je procenjeni interval poverenja od 95% za prevalenciju demencija u ovoj ustanovi bio 62,21±7,25%. Od ukupno 180 osoba pregledanih u domu za stare „Voždovac“, njih 46 je pokazalo kognitivno oštećenje na MMSE testu, pa je procenjeni interval poverenja od 95% za prevalenciju demencije u ovom domu za stare bio 25,56±6,37%.

Zaključak: Pokazatelji prevalencije demencije u domovima za stara lica imaju za cilj prikazivanje realnog stanja potreba njihovih štićenika kao i vodič za bolju organizaciju zdravstvene službe i nege u našoj zemlji.

Ključne reči: demencija, prevalencija, domovi za stare, Beograd.

Uvod: Psihotična depresija je ozbiljna bolest tokom koje pacijent pati od kombinacije depresivnog raspoloženja i psihotičnih katrakteristika u vidu halucinacija i/ili sumanutih ideja.

Naši ciljevi su bili: Procena ispravnosti dijagnoze psihotične depresije (F32.3, F 33.3) i nepsihotične depresije (F32.1, F32.2, F 33.1, F 33.2); Procena odstupanja lečenja u kliničkoj praksi od algoritma lečenja psihotične depresije; Ispitivanje učestalosti najčešće ordiniranih antipsihotika i antidepresiva u kliničkoj praksi, kao i najčešće kombinacije ordiniranih antipsihotika (AP) i antidepresiva (AD) u kliničkoj praksi; Ispitivanje povezanosti socio-demografskih podataka sa psihotičnom depresijom.

Metod: Ovo istraživanje, dizajnirano kao retrospektivna kohortna studija, sprovedeno je u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" u periodu od 1. maja 2014. do 1. maja 2017. godine. U studiju su bili uključeni hospitalizovani pacijenti sa dijagnozom teške epizode depresivnog poremećaja bez psihotičnih karakteristika (F32.2) i teške epizode depresivnog poremećaja sa psihotičnim karakteristikama (F32.3), prema kriterijumima ICD-10. Pacijenti su podeljeni u dve grupe, pri čemu je prvu grupu činili pacijenti sa dijagnozom F32.2, a drugu pacijenti sa dijagnozom F32.3.

Rezultati: U istraživanje je bilo uključeno 60 hospitalizovanih pacijenata, od kojih je 30 (50%) imalo dijagnozu teške epizode depresivnog poremećaja bez psihotičnih karakteristika, a 30 (50%) dijagnozu teške epizode depresivnog poremećaja sa psihotičnim karakteristikama.

Kada su u pitanju sociodemografske karakteristike, jedina statistički značajna razlika primećena je u polu između pacijenata bez psihotične depresije i onih sa psihotičnom depresijom. Naime, u grupi pacijenata sa nepsihotičnom depresijom, muškarci su činili više od dve trećine ispitanika, dok su u grupi pacijenata sa psihotičnom depresijom žene činile dve trećine ispitanika.

Kada je reč o terapiji, statistički značajna razlika primećena je u učestalosti primene antipsihotika u lečenju pacijenata u ispitivanim grupama (p=0,001). Naime, u lečenju pacijenata sa psihotičnom depresijom značajno češće su korišćeni prvenstveno tipični antipsihotici (26,7% naspram 3,3%), ali i atipični antipsihotici (70,0% naspram 50%). S druge strane, pacijenti sa nepsihotičnom depresijom češće su bili bez antipsihotičke terapije u poređenju sa pacijentima sa psihotičnom depresijom (46,7% naspram 3,3%).

Zaključak: U ovom istraživanju su pacijenti imali ispravnu dijagnozu za psihotičnu depresiju, ali nisu tretirani po važećem algoritmu.

Ključne reči: Psihotična depresija, nepsihotična depresija, algoritmi lečenja.

Uvod: Psihijatrijski pacijenti često su izloženi kompleksnoj farmakoterapiji, koja uključuje kombinaciju antipsihotika, antidepresiva, stabilizatora raspoloženja, anksiolitika i lekova za komorbidna stanja. Ova polifarmacija značajno povećava rizik od lek-lek interakcija (LLI) koje mogu dovesti do ozbiljnih neželjenih dejstava, kao što su produženje QT intervala, serotoninski sindrom, prekomerna sedacija ili toksičnost usled farmakokinetičkih promena.

Cilj rada je da se ukaže na kliničku primenu baza podataka kao što je Lexicomp koja se pokazala kao ključna alatka u pravovremenom prepoznavanju i upravljanju potencijalno opasnim interakcijama.

Metod: Istraživanje je sprovedeno kao retrospektivna studija praćenja i identifikovanja interakcija lekova korišćenjem Lexicomp baze lekova, kao i analizom dobijenih preporuka za upravljanje lek-lek interakcija kod psihjatrijskih pacijenata lečenih u Klinici za psihijatrjske bolesti “Dr Laza Lazarević” u Beogradu.

Rezultati:Lexicomp baza nudi detaljan prikaz svake identifikovane interakcije, uključujući mehanizam delovanja, klinički značaj, nivo dokaza i konkretne preporuke za kliničku praksu. Kod interakcija klase D (preporučuje se modifikacija terapije), Lexicomp nudi smernice poput zamene jednog leka bezbednijom alternativom, prilagođavanja doze ili uvođenja dodatnog monitoringa (npr. EKG nadzor, merenje nivoa leka u plazmi). Za interakcije klase X (izbegavati kombinaciju), sistem jasno upozorava na visok rizik i nudi konkretne terapijske alternative. Na primer, pri identifikaciji potencijalno opasne kombinacije antipsihotika i makrolidnih antibiotika, Lexicomp preporučuje upotrebu antibiotika koji ne utiče na QT interval.

Zaključak:Ono što Lexicomp dodatno omogućava jeste brzo donošenje odluka u kliničkoj praksi zahvaljujući jednostavnom korisničkom interfejsu, prilagodljivim pretragama i mogućnosti personalizacije prema konkretnom pacijentu. Integracija ovih preporuka u svakodnevni rad značajno doprinosi smanjenju incidencije neželjenih dejstava i poboljšanju bezbednosti terapije kod psihijatrijskih pacijenata.Preporučuje se rutinska upotreba Lexicomp baze pri svakoj izmeni terapije, time se omogućava rani uvid u moguće interakcije i njihovo efikasno otklanjanje, čime se unapređuje kvalitet i sigurnost psihijatrijske farmakoterapije.

Ključne reči: upravljanje lek-lek interakcijama, psihijatrijksi pacijenti

Uvod: Ne postoji standardna, operativna definicija nezadovoljenih potreba za zdravstvenom zaštitom koja bi omogućila globalno praćenje i uporedivost između zemalja.
Jedna od definicija je da one predstavljaju razliku između zdravstvenih usluga koje se smatraju neophodnim za određeni zdravstveni problem i usluga koje su stvarno
dobijene.
Uprkos važnosti obezbeđivanja prava ljudi na zdravlje, trenutni načini merenja kvaliteta zdravstvenih usluga ne uključuju merenje nezadovoljenih zdravstvenih potreba. Na
76. Skupštini Svetske zdravstvene organizacije (SZO) (2023.), usvojena je rezolucija kojom se zahteva od generalnog direktora SZO da preispita važnost i izvodljivost
korišćenja nezadovoljenih potreba za zdravstvenim uslugama kao dodatnog indikatora za praćenje univerzalne zdravstvene pokrivenosti, na nacionalnom i globalnom nivou.
Cilj istraživanja je uporedna analiza neostvarenih potreba u populaciji starih u zemljama evropskog regiona, kao i analiza prediktora neostvarenih zdravstvenih potreba
populacije starih u Republici Srbiji (RS).
Metod: Kao izvor podataka korišćeno je EU-SILC (Survey on Income and Living Conditions) istraživanje koje se sprovodi u svim zemljama Evropske unije (EU), kao i podaci iz
Nacionalnog istraživanja zdravlja stanovništva, sprovedenog 2019. godine u RS u populaciji stanovništva 65 i više godina.
Rezultati istraživanja. U 2023. godini, 3,8% ljudi starosti 16 godina i više u EU imalo je nezadovoljene potrebe za lekarskim pregledom ili lečenjem. Iz razloga vezanih za
organizaciju i pružanje zdravstvenih usluga (preskupe usluge, predaleko putovanje ili liste čekanja), 2,4% ljudi u EU je imalo nezadovoljene zravstvene potrebe, a taj udeo se
kretao od 0,1% na Kipru i Malti do 11,6% u Grčkoj i 12,9% u Estoniji.
U EU postoji pozitivna korelacija izmedju starosne dobi i neostvarenih zdravstvenih potreba, ali to nije slučaj u svakoj zemlji pojedinačno.
Primer pozitivne korelacije je Grčka, gde je udeo najstarije dobne grupe sa neostvarenim potrebama bio skoro 30 procentnih poena veći nego udeo najmlađe dobne grupe (16-
44 godina). Suprotnost je Danska gde neostvarene potrebe dominiraju u najmlađoj starosnoj grupi, ali sa mnogo manjim opsegom razlike.
Prema rezultatima poslednjeg Nacinalnog istraživanja zdravlja stanovnika RS, 32% stanovnika starosti 65 i više godina nije ostvarilo potreban oblik zdravstvene zaštite.
Najčešći razlozi neostvarenih potreba su finansijski razlozi, potom liste čekanja, a zatim udaljenost i problemi sa prevozom. Finansijske probleme kao uzrok neostvarenih
potreba u 2013. godini navelo je 16,1% ispitanika starih 65 i više godina i 23,2% u 2019. Uočeni porast broja ispitanika kod kojih je izostala potrebna zdravstvena zaštita usled
finansijskih poteškoća statistički je značajan (p<0,05).
Loše materijalno stanje, muški pol, region Vojvodine i Beograda, loše zdravstveno stanje (samoprocena), prisustvo hroničnog poremećaja zdravlja, nezgode u kući u proteklih
mesec dana, bolovi koji uzrokuju ograničenja u obavljanju uobičajenih aktivnosti, korišćenje usluga dnevne bolnice, hitne medicinske pomoći i usluga tradicionalne medicine,
predstavljaju prediktore neostvarenih zdravstvenih potreba stanovništva starosti 65 i više godina u Republici Srbiji.
Zaključak: Neostvarene zdravstvene potrebe su važan pokazatelj nejednakosti u zdravlju i mogu se koristiti kao dopuna standardnim metodama u proceni nejednakosti na
nacionalnom i lokalnom nivou. One mogu dovesti do lošijih zdravstvenih ishoda, naročito najugroženijeg dela populacije, do visoke zdravstvene potrošnje i gubitka
produktivnosti za pojedince i društvo.
Ključne reči: Neostvarene zdravstvene potrebe, populacija starih, nejednakosti u zdravlju

U savremenom svetu gde se zarazne bolesti šire brže nego ikada, imunizacija ostaje naša najsnažnija odbrana. Vakcinacija je most koji povezuje
iskustva prošlih pandemija sa nadom u budućnost bez epidemija – zasnovana na znanju, solidarnosti i pravovremenoj zaštiti. Međutim, globalne krize
poput pandemije COVID-19, geopolitičkih tenzija i poremećaja u lancima snabdevanja pokazale su koliko su države koje zavise od uvoza vakcina
ranjive, naročito u vanrednim situacijama. U tom kontekstu, koncept „vakcinalne nezavisnosti“ postaje ne samo strateško, već i pitanje nacionalne
bezbednosti.
“Vakcinalna nezavisnost” podrazumeva sposobnost jedne države da razvija, proizvodi i distribuira vakcine za sopstvene potrebe. Osim što omogućava
pravovremen i adekvatan odgovor na izbijanje epidemija, ona doprinosi stabilnosti zdravstvenog sistema, jačanju poverenja građana, ekonomskom
razvoju i naučnoj autonomiji. Institut za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“, sa tradicijom dugom jedan vek, predstavlja stub vakcinalne
bezbednosti Srbije i regiona. Obnova i modernizacija kapaciteta Instituta omogućila je ponovno pozicioniranje Srbije kao značajnog aktera u
regionalnoj vakcinalnoj politici. Tokom poslednjih godina, kroz strateška ulaganja i modernizaciju, Institut je napravio iskorak ka savremenim
biotehnološkim kapacitetima koji omogućavaju brži i efikasniji odgovor na izazove savremenih epidemija. Posebno važan iskorak predstavlja izgradnja
pogona za RNK (iRNK) tehnologiju, čime se Srbija svrstava među retke zemlje koje razvijaju i implementiraju ovu najsavremeniju platformu za
proizvodnju vakcina nove generacije. Ova tehnologija omogućava brzu prilagodljivost u razvoju vakcina protiv novih sojeva virusa, što je od presudnog
značaja u svetu brzih mutacija i pandemijskih pretnji. Pored toga, u okviru Instituta Torlak izgrađena je nova dijagnostička zgrada najvišeg
bezbednosnog nivoa – BSL3, koja omogućava rad sa visoko patogenim mikroorganizmima. Time je značajno ojačan kapacitet za pravovremenu i
preciznu laboratorijsku dijagnostiku zaraznih bolesti, ali i za razvoj i kontrolu bioloških preparata u skladu sa najvišim međunarodnim standardima.
Nacionalna „vakcinalna nezavisnost“ je oslonac zdravstvene bezbednosti svake države. Ona se ne gradi preko noći, već zahteva dugoročnu strategiju,
političku volju i ulaganje u naučno-istraživačku i proizvodnu infrastrukturu. Očuvanje i jačanje institucija poput Instituta Torlak od presudne je
važnosti za osiguranje dostupnosti vakcina, ali i za jačanje međunarodne saradnje i uloge Srbije u globalnim zdravstvenim okvirima.
Ključne reči: vakcine, vakcinalna nezavisnost, Institut Torlak, javno zdravlje, zdravstvena bezbednost, Srbija 

Međusobna povezanost ljudi, životinja i životne sredine — dodatno pogoršana urbanizacijom, migracijama, klimatskim promenama, sukobima i
prirodnim katastrofama — povećala je učestalost i složenost bioloških pretnji po zdravlje (1). Ovaj narativni pregled sagledava izazove i mogućnosti
primene pristupa јednog zdravlja u nacionalnim i međunarodnim zdravstvenim politikama, naglašavajući njegovu sve veću važnost u prevenciji,
detekciji i odgovoru na javnozdravstvene pretnje.
Tradicionalno usmeren na zoonoze i antimikrobnu rezistenciju, pristup jednog zdravlja danas obuhvata i nezarazne bolesti, ekološke rizike,
bezbednost hrane i vode. Njegovi ključni principi — interdisciplinarna saradnja, holistički dijagnostički pristup, održive prakse, prevencija bolesti i
globalna perspektiva — redefinišu način na koji zdravstveni sistemi treba da sarađuju sa različitim sektorima. Uprkos političkim deklaracijama,
operacionalizacija jednog zdravlja u okviru zdravstvene politike i dalje je otežana (2). Fragmentacija upravljanja, nedostatak integrisanih sistema
nadzora, nedovoljna stručna obuka i ograničena međusektorska saradnja ostaju veliki izazovi (3). Nedovoljna uključenost ovog pristupa u medicinsko
obrazovanje i kliničku praksu dodatno otežava ranu detekciju i koordinisani odgovor na novonastale pretnje. Pandemija COVID-19 dodatno je ukazala
na potrebu za usklađenim delovanjem između aktera iz oblasti ljudskog, veterinarskog i ekološkog zdravlja. Pregled obuhvata primere međunarodnih
inicijativa usmerenih na suzbijanje antimikrobne rezistencije, zoonoza, zanemarenih tropskih bolesti, bolesti koje prenose vektori i uticaja klimatskih
promena na zdravlje. Zajednički akcioni plan SZO, FAO, UNEP i WOAH (2022–2026) (4) definiše šest strateških pravaca delovanja, uključujući
prevenciju zoonoza, bezbednost hrane i integraciju životne sredine. Globalni dokumenti kao što su Međunarodni zdravstveni pravilnik i dokumenti
posvećeni ciljevima održivog razvoja (posebno SDG 3 i SDG 6) pružaju politički okvir za implementaciju pristupa jednog zdravlja (5,6). Takođe, mnoge
zemlje, kao što je i Srbija, obezbeđuju ovaj okvir u nacionalnim dokumentima (7). Izazovi kao što su iracionalna upotreba antibiotika kod ljudi i
životinja, porast bolesti koje prenose vektori usled ekoloških promena, kao i neadekvatna infrastruktura za vodu i sanitarije, ukazuju na potrebu za
jedinstvenim sistemima nadzora i odgovora. To je naročito važno u regionima sa slabijim zdravstvenim sistemima i ranjivim populacijama, gde
zoonotski prelazi predstavljaju nesrazmeran rizik (8).
Zaključak: Unapređenje pristupa jednog zdravlja u politikama zahteva ulaganje u interdisciplinarno obrazovanje, povezivanje kliničke medicine sa
javnim i ekološkim zdravljem, jačanje dijagnostičkih kapaciteta i razmenu podataka, kao i fleksibilne regulatorne okvire. Institucionalizacija Jednog
zdravlja u okviru javnozdravstvenih strategija je ključna za jačanje spremnosti na pandemije, bezbednost hrane i vode, zaštitu životne sredine i
pravičan pristup zdravstvenim uslugama.
Ključne reči: jedno zdravlje, zdravstvena politika, međusektorska saradnja, zoonoze, antimikrobna rezistencija, sistemi javnog zdravlja. 

U 2023. godini, 7,8 miliona ljudi širom sveta novodijagnostikovano je sa tuberkulozom (TB), čime je TB ponovo postala vodeći uzrok smrti među
 zaraznim bolestima – nadmašivši COVID-19. Uprkos napretku u dijagnostici i lečenju, globalno opterećenje TB i dalje opada sporo, 1,5–2%
 godišnje. Na to utiču brojni faktori: velika baza osoba latentno inficiranih bacilom tuberkuloze bez manifestne aktivne bolesti, sve češći faktori rizika
 za endogenu reaktivaciju bolesti, globalno starenje populacije, sporo i nedovoljno otkrivanje slučajeva, niske stope izlečenja, rastuća otpornost na
 lekove i ko-infekcija sa HIV-om. Da bi se ostvario dalji napredak i eliminisala TB, neophodno je ubrzano ulaganje u inovacije. Prioriteti uključuju
 razvoj brzih dijagnostičkih testova koji se mogu koristiti na licu mesta, širu primenu digitalnih alata i veštačke inteligencije, stvaranje bezbednijih i
 efikasnijih lekova i kraćih režima lečenja, primenu vakcina za pre- i post-ekspoziciju, kao i povećanje dostupnosti novih alata i tehnologija u
 regionima sa najvećim opterećenjem.
 Ključne reči: tuberkuloza; opterećenje bolesti; dijagnostika; inovacije u lečenju; strategije eliminacije

 Uvod. Rak grlića materice predstavlja značajan globalni javno zdravstveni problem i zauzima četvrto mesto po učestalosti među karcinomima kod žena. Cilj rada
 bio je da istraži percepciju studenata medicine o faktorima rizika za rak grlića materice, kao prema infekciji Humanim papilloma virusom (HPV) i informisanost o
 HPV vakcini. Materijal i metode. Sprovedena je studija preseka kojom su bili obuhvaćeni studenti četvrte, pete i šeste godine Integrisanih Akademskih Studija
 (IAS) medicine Medicinskog fakulteta Univerziteta u Nišu. Primnjen je anonmni upitnik koji je distribuiran preko Google platforme. Rezultati. U istraživanju je
 učestvovao ukupno 361 student ( 21% muškog i 79% ženskog pola). Prosečan broj poena na testu znanja o raku grlića materice iznosio je 17.25±7.92 (min 0–max
 30). Srednjoškolsko obrazovanje studenata imalo je značajan uticaj na znanje o faktorima rizika za rak grlića (p<0.001), kao i mesto stalnog prebivališta.
 Značajno viši skor znanja imali su student iz gradske sredine (p=0.01); studenti čije su majke imale srednje (p=0.002) ili visoko obrazovanje imali su značajno
 bolje znanje (p<0.001) od onih čije su majke imale osnovno obrazovanje, kao i studenti čiji su očevi imali visoko obrazovanje (p<0.05) u odnosu na očeve
 srednjeg obrazovanja. Studenti koji su bili srednjeg i visokog imovinskog stanja imali su značajno viši skor znanja (p=0.008) od studenata koji su bili niskog
 imovinskog stanja. Svi studenti koji su završili srednju školu medicinske struke imali su značajno bolje znanje o HPV infekciji od studenata koji su završili
 gimnaziju (p<0.001) i škole nemedicinske struke (p<0.001). Studenti koji su bili u partnerskoj vezi (p=0.005) i oni koji su bili seksualno aktivni (p=0.001) imali su
 značajno bolje znanje o HPV infekciji.  Samo 25.5%  studenata bilo je svesno značaja  HPV vakcinacije u prevenciji raka grlića materice i 16.0% znalo je nešto o
 HPV vakcini. Visoko obrazovanje majke (p=0.028), parterska veza (p=0.041) i seksualna aktivnost  (p=0.001) bili su značajno povezani sa višim nivoom znanja o
 HPV infekciji. Zaključak. Istraživanje je pokazalo zadovoljavajući da student imaju zadovoljavajući nivo znanja o raku grlića materice, ali je svest o riziku od
 HPV infekcije i raka grlića materice kao i o prevenciji bila je relativno niska.
 Ključne reči: rak grlića materice, faktori rizika, studenti medicine, HPV infekcija, prevencija

Introduction/Objective 
The objective of this study was to determine the prevalence of alcohol use in the student population of the University of
Belgrade.
Methods 
The cross-sectional study was conducted in a population of 2,000 students of the Belgrade University. Four faculties (Medicine, Geography,
Economics, Electrical Engineering) from which the students participating in this research were chosen by the method of random choice (by computer
listing), conducted in the period April - June 2010.
Results 
Among our respondents, the highest amount of spirits is consumed by respondents from the Faculty of Electrical Engineering, with 22% of
them consuming more than 6 shots on each occasion, while the smallest number of students who drink more than 6 shots on each occasion are from
the Faculty of Economics, with 8%. Students from the Faculty of Electrical Engineering, who have the lowest prevalence of cigarette use, consume
alcohol in a binge drinking pattern. The highest frequency of binge drinking in the past year and in the past month before the survey was among
respondents from the Faculty of Geography.
Conclusion 
There is a need for developing a conscience about all the effects that alcohol has, especially physical ones which are not usually noticed
immediately; taking responsibility for own actions; working on a healthy life style and educating people to enhance and improve their health control.