Uvod: Postoperativne komplikacije predstavljaju značajan izazov u savremenoj hirurgiji jer produžavaju hospitalizaciju, povećavaju troškove lečenja
i negativno utiču na ishod pacijenata. Rane komplikacije, koje se javljaju u prvih 30 dana nakon operacije, uključuju infekcije hirurške rane,
krvarenja, tromboembolijske događaje, respiratorne i kardiovaskularne poremećaje (1,2).
Cilj rada: Ispitati učestalost ranih postoperativnih komplikacija i identifikovati faktore rizika koji doprinose njihovom nastanku.
Metode rada: Ova retrospektivna studija obuhvatila je sve pacijente operisane na Klinici za hirurgiju Kliničko-bolničkog centra Kosovska Mitrovica u
periodu od 15. januara do 15. marta 2025. godine. Podaci o demografiji, komorbiditetima, trajanju operacije i prisustvu komplikacija prikupljeni su
iz medicinske dokumentacije. Za statističku analizu korišćeni su deskriptivne metode, Hi-kvadrat test, Fišerov test i Mann Whitney test, pri čemu je
nivo značajnosti postavljen na 0,05.
Rezultati: Postoperativne komplikacije registrovane su kod 24 % pacijenata. Statistički značajno češće su se javljale kod starijih pacijenata (p=0,002)
i onih sa hipertenzijom (p=0,037). Svi pacijenti sa hroničnom opstruktivnom bronhopneumopatijom (HOBP) razvili su komplikacije (p=0,055). Takođe,
duže trajanje operacije (više od dva sata) i viši ASA skor bili su povezani sa povećanim rizikom od komplikacija (p<0,01).
Zaključak: Prisustvo komorbiditeta i produženo trajanje operacije značajno doprinose većoj učestalosti ranih postoperativnih komplikacija. Rezultati
studije ukazuju na potrebu za detaljnom preoperativnom procenom pacijenata i individualizovanom perioperativnom negom radi smanjenja rizika i
poboljšanja kliničkih ishoda.
Ključne reči: postoperativne komplikacije, komorbiditeti

 Uvod. Rak grlića materice predstavlja značajan globalni javno zdravstveni problem i zauzima četvrto mesto po učestalosti među karcinomima kod žena. Cilj rada
 bio je da istraži percepciju studenata medicine o faktorima rizika za rak grlića materice, kao prema infekciji Humanim papilloma virusom (HPV) i informisanost o
 HPV vakcini. Materijal i metode. Sprovedena je studija preseka kojom su bili obuhvaćeni studenti četvrte, pete i šeste godine Integrisanih Akademskih Studija
 (IAS) medicine Medicinskog fakulteta Univerziteta u Nišu. Primnjen je anonmni upitnik koji je distribuiran preko Google platforme. Rezultati. U istraživanju je
 učestvovao ukupno 361 student ( 21% muškog i 79% ženskog pola). Prosečan broj poena na testu znanja o raku grlića materice iznosio je 17.25±7.92 (min 0–max
 30). Srednjoškolsko obrazovanje studenata imalo je značajan uticaj na znanje o faktorima rizika za rak grlića (p<0.001), kao i mesto stalnog prebivališta.
 Značajno viši skor znanja imali su student iz gradske sredine (p=0.01); studenti čije su majke imale srednje (p=0.002) ili visoko obrazovanje imali su značajno
 bolje znanje (p<0.001) od onih čije su majke imale osnovno obrazovanje, kao i studenti čiji su očevi imali visoko obrazovanje (p<0.05) u odnosu na očeve
 srednjeg obrazovanja. Studenti koji su bili srednjeg i visokog imovinskog stanja imali su značajno viši skor znanja (p=0.008) od studenata koji su bili niskog
 imovinskog stanja. Svi studenti koji su završili srednju školu medicinske struke imali su značajno bolje znanje o HPV infekciji od studenata koji su završili
 gimnaziju (p<0.001) i škole nemedicinske struke (p<0.001). Studenti koji su bili u partnerskoj vezi (p=0.005) i oni koji su bili seksualno aktivni (p=0.001) imali su
 značajno bolje znanje o HPV infekciji.  Samo 25.5%  studenata bilo je svesno značaja  HPV vakcinacije u prevenciji raka grlića materice i 16.0% znalo je nešto o
 HPV vakcini. Visoko obrazovanje majke (p=0.028), parterska veza (p=0.041) i seksualna aktivnost  (p=0.001) bili su značajno povezani sa višim nivoom znanja o
 HPV infekciji. Zaključak. Istraživanje je pokazalo zadovoljavajući da student imaju zadovoljavajući nivo znanja o raku grlića materice, ali je svest o riziku od
 HPV infekcije i raka grlića materice kao i o prevenciji bila je relativno niska.
 Ključne reči: rak grlića materice, faktori rizika, studenti medicine, HPV infekcija, prevencija

Uvod: Hronične nezarazne bolesti (HNZB) predstavljaju vodeći uzrok obolijevanja i smrtnosti u Crnoj Gori i u svijetu. Ishrana je jedan od ključnih
faktora rizika u njihovom
nastanku i progresiji.
Cilj: Cilj ovog rada je da analizira navike u ishrani stanovništva Crne Gore i prevalenciju HNZB, identifikuje ključne prehrambene faktore rizika i
ponudi preporuke za unapređenje javnog zdravlja kroz promjene u ishrani.
Metodologija: U radu su korišćeni dostupni podaci iz nacionalnih zdravstvenih anketa, statističkih izvještaja i međunarodnih baza podataka.
Analizirani su prevalenca gojaznosti, dijabetesa, kardiovaskularnih i malignih bolesti, kao i trendovi u ishrani i nutritivni status populacije.
Rezultati: Analiza ukazuje na porast učestalosti HNZB i visok nivo izloženosti faktorima rizika, uključujući neadekvatan unos voća i povrća, visok unos
soli, šećera i zasićenih masti, te nisku fizičku aktivnost. Poseban izazov predstavljaju prehrambene navike djece i adolescenata.
Zaključak: Potrebna je multisektorska strategija sa akcentom na prevenciju, reformu prehrambenog okruženja, promociju zdravih izbora i
kontinuirano praćenje prehrambenih navika kroz sistematska istraživanja.
Ključne riječi: hronične nezarazne bolesti, ishrana, faktori rizika, javno zdravlje, Crna Gora

Međusobna povezanost ljudi, životinja i životne sredine — dodatno pogoršana urbanizacijom, migracijama, klimatskim promenama, sukobima i
prirodnim katastrofama — povećala je učestalost i složenost bioloških pretnji po zdravlje (1). Ovaj narativni pregled sagledava izazove i mogućnosti
primene pristupa јednog zdravlja u nacionalnim i međunarodnim zdravstvenim politikama, naglašavajući njegovu sve veću važnost u prevenciji,
detekciji i odgovoru na javnozdravstvene pretnje.
Tradicionalno usmeren na zoonoze i antimikrobnu rezistenciju, pristup jednog zdravlja danas obuhvata i nezarazne bolesti, ekološke rizike,
bezbednost hrane i vode. Njegovi ključni principi — interdisciplinarna saradnja, holistički dijagnostički pristup, održive prakse, prevencija bolesti i
globalna perspektiva — redefinišu način na koji zdravstveni sistemi treba da sarađuju sa različitim sektorima. Uprkos političkim deklaracijama,
operacionalizacija jednog zdravlja u okviru zdravstvene politike i dalje je otežana (2). Fragmentacija upravljanja, nedostatak integrisanih sistema
nadzora, nedovoljna stručna obuka i ograničena međusektorska saradnja ostaju veliki izazovi (3). Nedovoljna uključenost ovog pristupa u medicinsko
obrazovanje i kliničku praksu dodatno otežava ranu detekciju i koordinisani odgovor na novonastale pretnje. Pandemija COVID-19 dodatno je ukazala
na potrebu za usklađenim delovanjem između aktera iz oblasti ljudskog, veterinarskog i ekološkog zdravlja. Pregled obuhvata primere međunarodnih
inicijativa usmerenih na suzbijanje antimikrobne rezistencije, zoonoza, zanemarenih tropskih bolesti, bolesti koje prenose vektori i uticaja klimatskih
promena na zdravlje. Zajednički akcioni plan SZO, FAO, UNEP i WOAH (2022–2026) (4) definiše šest strateških pravaca delovanja, uključujući
prevenciju zoonoza, bezbednost hrane i integraciju životne sredine. Globalni dokumenti kao što su Međunarodni zdravstveni pravilnik i dokumenti
posvećeni ciljevima održivog razvoja (posebno SDG 3 i SDG 6) pružaju politički okvir za implementaciju pristupa jednog zdravlja (5,6). Takođe, mnoge
zemlje, kao što je i Srbija, obezbeđuju ovaj okvir u nacionalnim dokumentima (7). Izazovi kao što su iracionalna upotreba antibiotika kod ljudi i
životinja, porast bolesti koje prenose vektori usled ekoloških promena, kao i neadekvatna infrastruktura za vodu i sanitarije, ukazuju na potrebu za
jedinstvenim sistemima nadzora i odgovora. To je naročito važno u regionima sa slabijim zdravstvenim sistemima i ranjivim populacijama, gde
zoonotski prelazi predstavljaju nesrazmeran rizik (8).
Zaključak: Unapređenje pristupa jednog zdravlja u politikama zahteva ulaganje u interdisciplinarno obrazovanje, povezivanje kliničke medicine sa
javnim i ekološkim zdravljem, jačanje dijagnostičkih kapaciteta i razmenu podataka, kao i fleksibilne regulatorne okvire. Institucionalizacija Jednog
zdravlja u okviru javnozdravstvenih strategija je ključna za jačanje spremnosti na pandemije, bezbednost hrane i vode, zaštitu životne sredine i
pravičan pristup zdravstvenim uslugama.
Ključne reči: jedno zdravlje, zdravstvena politika, međusektorska saradnja, zoonoze, antimikrobna rezistencija, sistemi javnog zdravlja. 

Efikasno vođstvo u javnom zdravstvu ostaje ključna, ali nedovoljno istražena dimenzija u jačanju zdravstvenih sistema u uslovima ograničenih resursa. Vlada Meghalaje
predviđa tranziciju Regionalnog centra za obuku u oblasti zdravstva i porodične zaštite (RHFWTC) u nodalni centar na državnom nivou za razvoj zdravstvene radne snage. Ova
strateška vizija ima za cilj da osnaži fakultet RHFWTC-a kao ključne donosioce odluka i liderske oslonce u obrazovanju i izgradnji kapaciteta u oblasti javnog zdravlja.
Ostvarivanje ove ambicije zahteva jačanje njihovih kompetencija izvan rutinskog pružanja obuke, posebno identifikujući njihov stil vođstva, emocionalnu inteligenciju,
sistemsko razmišljanje, otpornost i stratešku komunikaciju, između ostalog. Takođe je potrebna međusektorska saradnja sa akademskim institucijama i državnim zdravstvenim
sistemima poput Nacionalne zdravstvene misije (NHM) i kaskada liderskih kompetencija za zdravstvene radnike na nivou lokalnih zajednica i okruga. Program LEAD-PHT
(Obogaćivanje i razvoj liderstva za trenere javnog zdravlja) je osmišljen primenom Kernovog okvira od šest koraka u tri faze, naime, Analiza potreba za obukom: Razvoj i
implementacija kurikuluma i evaluacija. Na ovoj konferenciji fokusiramo se na dizajn i ključne nalaze Analize potreba za obukom (ATP). Ona je sprovedena kao prvi korak u
ovom transformativnom putovanju, koristeći istraživački sekvencijalni mešoviti dizajn metoda. Ovaj dizajn je obuhvatio niz studija: (1) opsežan pregled globalne i nacionalne
literature (2) Detaljne intervjue sa ključnim informatorima i potencijalnim učesnicima radi istraživanja perspektiva zainteresovanih strana; (3) anketu o spremnosti i
samoefikasnosti među nastavnicima RHFWTC i instruktorima okružnih medicinskih sestara (DNI); (4) vežbe mapiranja kompetencija; i (5) validaciju Okvira liderskih
kompetencija i strategija razvoja kurikuluma putem modifikovane e-Delfi tehnike.
Studija je identifikovala nekoliko praznina u istraživanju: ograničene empirijske dokaze o liderskim kompetencijama koje su potrebne zdravstvenim trenerima u Indiji;
odsustvo kontekstualno specifičnih, kulturno odgovornih programa za razvoj liderstva; i nedostatak strukturirane implementacije i evaluacije. Prethodna literatura se
pretežno fokusirala na liderstvo za lekare i službenike srednjeg nivoa, zanemarujući mikrosisteme u kojima se obuka i mentorstvo odvijaju u praksi.
Rezultati ATP su direktno uticali na strukturu, sadržaj i pedagoški pristup konačnog kurikuluma. Ispitanici su identifikovali uočene nedostatke u sistemskom razmišljanju,
međuljudskoj komunikaciji, upravljanju timom i rešavanju problema. Postojala je snažna prednost za strategije iskustvenog učenja kao što su diskusije slučajeva, igranje
uloga, mentorstvo i aktivnosti uz podršku vršnjaka u odnosu na tradicionalne formate predavanja. Ovo je omogućilo davanje prioriteta kompetencijama na osnovu uočenih
potreba i kontekstualne relevantnosti; istovremeno usmeravajući ciljeve u pogledu kompetencija, praćenje i evaluaciju programa. Ova formativna faza je uticala na
zajednički dizajn kurikuluma za liderstvo za trenere javnog zdravlja, zasnovanog na dokazima i kontekstu, relevantnog za druga okruženja sa niskim i srednjim prihodima koja
se suočavaju sa sličnim sistemskim ograničenjima.

COVID-19 se vrlo brzo tokom 2020. godine raširio širom svijeta. Vrlo brzo stručnjaci su zaključili da pacijenti sa pratećim kardiovaskularnim
oboljenjem imaju težu kliničku sliku COVID-19. Takođe su vrlo brzo sagledali da su kardiovaskularna oboljenja i komplikacije COVID-19. Ovaj
pregledni rad ima za cilj da sagleda povezanost COVID-19 sa pojavom kardiovaskularnih bolesti.
Razvoj kardiovaskularnih neželjenih događaja nastaje kao posljedica interakcije između virusa i njegovog receptora, inflamatornih faktora, različitih
oblika stresnog odgovora, hipoksičnog okruženja i primejene lijekova. Analiza literature ukazuje da su najčešće kardiovaskularne komplikacije među
pacijentima hospitalizovanim sa COVID-19 srčana insuficijencija, miokarditis, srčane aritmije i akutni koronarni sindrom. Liratura takođe ukazuje da
je vakcinacija protiv COVID-19 smanjila rizik od srčanih i tromboembolijskih ishoda nakon COVID-19.
Zaključak: COVID-19 je često praćen kardiovaskularnim oboljenjima. Rana identifikacija i praćenje srčanih komplikacija mogu dovesti do povoljnijih
ishoda. Vakcinacija protiv COVID-19 smanjuje rizik od ovih komplikacija
Ključne riječi: pandemija COVID-19, kardiovaskularne komplikacije, vakcine protiv COVID-19 

Nedvosmisleno je dokazano da je glavni pokretač razvoja i širenja rezistencije bakterija na antibiotike: generacionalna i prekomerna upotreba
antibiotika (1). Iako su podaci pokazali da je kod manje od 10% hospitalizovanih i ambulantnih pacijenata s COVID-19 širom sveta dijagnostikovana
sekundarna bakterijska infekcija koja zahteva terapiju antibioticima, procenjuje se da je 75% pacijenata dobilo antibiotik na recept (2-7).
U ovom istraživanju ispitivali smo uticaj pandemije COVID-19 u Crnoj Gori na rezistenciju najčešćih Gram „-“ invazivnih izolata važnih patogena, kao
i patogenih Gram „+“ bakterija na ključne antibiotike, uzimajući u obzir već prisutnu prekomernu upotrebu antibiotika u zemlji (8).
Analizirani su podaci Instituta za javno zdravlje Crne Gore o rezistenciji Gram „-“ invazivnih izolata važnih patogena (Klebsiella pneumoniae,
Escherichia coli) i Gram „+“ bakterija (Staphylococcus aureus, Streptococcus pyogenes) na ključne antibiotike u periodu od 2019. do 2023. godine, te
upoređeni sa podacima Crnogorskog Instituta za lekove i medicinska sredstva o potrošnji antibiotika u predpandemijskim (2019.) i pandemijskim
godinama (2020, 2021 i 2022).
Rezultati su pokazali da je rezistencija Escherichia coli na cefalosporine III generacije porasla sa 38% u 2019. na 67% u 2022. godini. Stopa rezistencije
Klebsiella pneumoniae na fluorohinolone je narasla sa 48% (2019) na 75% (2021), dok se rezistencija na karbapeneme povećala sa 17% (2019) na 47%
(2022). Takođe, zabeležen je porast rezistencije Staphylococcus aureus-a na makrolide sa 11% u 2019. na 18% u 2022. godini. Kod Streptococcus
pyogenes, rast rezistencije na makrolide u 2023. godini bio je na granici statističke značajnosti u poređenju sa 4% u 2019. i 2022. godini. Analiza
potrošnje antibiotika ukazuje da se trend porasta rezistencije kod ispitivanih bakterija može dovesti u vezu s promenama u upotrebi određenih
antibiotika tokom pandemije. Naime, podaci ukazuju da je tokom pandemije COVID-19 porasla ukupna upotreba ceftriaksona (sa 1,03 u 2019. na 2,57
DDD/1000/dan u 2021) i ciprofloxacina (sa 1,74 u 2019. na 2,92 DDD/1000/dan u 2021). U bolničkoj potrošnji zabeležen je porast potrošnje
karbapenema sa 0,05 DDD/1000/dan u 2019. na 0,21 DDD/1000/dan u 2021, a ukupna potrošnja azitromicina je porasla sa 2,59 DDD/1000/dan (2019)
na 6,19 DDD/1000/dan (2022).
Na osnovu prikazanih podataka može se zaključiti da je pandemija COVID-19 izmenila mapu rezistencije važnih patogena na ključne antibiotike u
Crnoj Gori, dodatno podstičući praksu prekomerne i iracionalne upotrebe antibiotika. Ovakav trend rezistencije ukazuje na hitnu potrebu za
razvijanjem sveobuhvatnog nacionalnog programa racionalne upotrebe antibiotika, kako bi se sprečili dalji negativni ishodi i suočavanje sa novim
izazovima. 

Uvod: Žensko reproduktivno zdravlje podrazumeva dobro stanje reproduktivnog sistema tokom celog života žene, uključujući fizičke, mentalne i
socijalne aspekte. Čak i u 21. veku brojne žene širom sveta nemaju adekvatnu ginekološku i akušersku zdravstvenu zaštitu. Razlike kod žena u odnosu
na muškarce postoje u pogledu seksualno prenosivih infekcija, nasilja zasnovanog na polu i neželjene trudnoće.
Pregled: Aktuelni izazovi u zaštiti reproduktivnog zdravlja žena uključuju brojna benigna ginekološka stanja kao što su endometrioza, miomi,
disfunkcija jajnika i drugi hormonski poremećaji, uključujući sindrom policističnih jajnika i infekcije, uključujući seksualno prenosive infekcije. Ova
stanja su česta i mogu izazvati nelagodnost, bol, menstrualne nepravilnosti i dovesti do neplodnosti i drugih zdravstvenih problema. Neplodnost
pogađa značajan procenat žena i može imati dubok uticaj na njihovo emocionalno i fizičko blagostanje. Ipak, sva ova benigna stanja mogu biti
nedovoljno dijagnostikovana, što dovodi do odloženog lečenja i povećane patnje žena. Još jedna grupa ginekoloških bolesti koje ne samo da mogu
uticati na blagostanje, već i povećati smrtnost žena su ginekološki maligniteti (rak jajnika, endometrijuma, grlića materice, vulve i vagine).
Pored bolesti, žene u različitim životnim fazama suočavaju se sa različitim fiziološkim stanjima, kao što su menstruacija, trudnoća i menopauza, koja
kod nekih žena zahtevaju posebnu pažnju. I prvi (menarha) i poslednji (menopauza) menstrualni ciklus donose značajne promene u hormonskoj
ravnoteži i mogu dovesti do različitih fizičkih i emocionalnih simptoma. Trudnoća, kao i porođaj, mogu biti izazovno iskustvo za žene. Danas su
očekivanja za zdravim detetom veoma visoka, ali svaka trudnoća može imati potencijalne komplikacije (gestacijska hipertenzija i dijabetes,
prevremeni porođaj) koje sve mogu uticati na zdravlje i majke i deteta.
Konačno, treba uzeti u obzir i ograničen pristup zdravstvenoj zaštiti, finansijske barijere za novije i naprednije tretmane, razlike u dijagnozi i
lečenju u nekim regionima, kao i uticaj društvenih normi na izbore žena u vezi sa njihovim reproduktivnim zdravljem.
Zaključak: Rešavanje gore pomenutih izazova u vezi sa reproduktivnim zdravljem žena zahteva višestrani pristup, uključujući poboljšano obrazovanje
i svest. Pristup adekvatnoj opštoj ginekološkoj kao i prenatalnoj i postporođajnoj zdravstvenoj zaštiti je ključan za postizanje optimalnog
reproduktivnog zdravlja naših žena.
Ključne reči: reproduktivno zdravlje žena; benigna i maligna ginekološka oboljenja; fiziološka ginekološka stanja; trudnoća; socio-ekonomska pitanja

Različite psihoaktivne supstance mogu se koristiti u seksualizovanim okruženjima sa ciljem pojačanja seksualnog iskustva, seksualne aktivnosti,
euforije, seksualne želje i zadovoljstva. Ovo se obično naziva seksualizovana upotreba droga. Međutim, tokom protekle decenije upotreba sintetičkih
droga, kao što su kristalizovani metamfetamin, gama-hidroksibutirat (GHB), gama-butirolakton (GBL) ili mefedron, postala je poznata kao specifična
seksualna praksa pod nazivom „hemseks“, podgrupa seksualizovane upotrebe droga. Ove sintetičke droge se mogu pušiti, ušmrkati, progutati ili
ubrizgati u okruženju koje podrazumeva seks žurke. Zbog toga su ih nazivali i „drogama za žurke“. A seks žurke na kojima se koriste ove supstance
ponekad traju i nekoliko dana, jer povećavaju libido, olakšavaju opuštanje mišića što omogućava dužu seksualnu aktivnost.
Imajući u vidu ove podatke, očekivano postoje javnozdravstvene implikacije hemseksa prvenstveno zbog toga što se kondom slabo koristi na seks
žurkama, pa je rizik od zaražavanja polno prenosivim infekcijama (PPI) uključujući HIV visok. Takođe, postoji visok rizik od interakcija između lekova
kada se koristi više hemiseks droga i drugih lekova ili alkohola. Još jedna implikacija hemseksa je rizik od predoziranja. Predoziranje može imati
fatalan ishod i više prikaza slučajeva u literaturi su dobro dokumentovali ove ishode. Štaviše, pojedinci koji praktikuju hemseks su u riziku da budu
seksualno zlostavljani, da pretrpe seksualno nasilje i eksploataciju, zbog narušene kognicije i rasuđivanja, kao i nemogućnosti da adekvatno reaguju i
odbrane se.
Većina studija u literaturi istražuje hemseks među seksualnim manjinama, kao što su gejevi i biseksualci. Procenjena globalna prevalencija hemiseksa
među muškarcima koji imaju seks sa muškarcima (MSM) je 16%. Ali, takođe je poznato da se ljudi koji žive sa HIV-om upuštaju u hemisekc. Metaanaliza praktikovanja hemseksa među MSM populacijom sugeriše da oni MSM koji praktikuju hemseks imaju veću prevalenciju HIV-a i drugih PPI u
poređenju sa onima koji ne praktikuju hemseks. Podaci takođe sugerišu da oko jedna trećina MSM populacije koji žive sa HIV-om praktikuje hemseks.
Treba napomenuti da se i u Srbiji se organizuju hemseks žurke. Istraživanje sprovedeno među 326 osoba koje žive sa HIV-om širom Srbije pokazalo je
da je prevalencija hemseksa 18,7%, što je u skladu sa svetskim podacima. Iako uglavnom muškarci koji žive sa HIV-om praktikuju hemiseks, postoji i
mala proporcija žena koje žive sa HIV-om koje navode iskustvo sa hemiseksom. Podaci iz literature sugerišu da je upotreba drugih nedozvoljenih
supstanci kao što su kokain i alkil nitrit, tečna supstanca koja se udiše i koja se obično naziva „popers“, takođe povezana sa hemeksom. Droge za
žurke mogu imati interakciju sa nekim antiretrovirusnim lekovima starije generacije i umanjiti njihovu efektivnost. Na sličan način, osobe koje žive
sa HIV-om koje praktikuju hemseks mogu preskakati upotrebu antiretrovirusne terapije tokom seks žurki. Ovo predavanje se fokusira na razumevanje
fenomena hemseksa i njegov uticaj među osobama koje žive sa HIV-om.
Ključne reči: hemseks, osobe koje žive sa HIV-om, droge za žurke, HIV. 

UVOD: Hemoragijska groznica s bubrežnim sindromom (HGBS) je bolest koju prenose glodari, izazvana hantavirusima iz porodice Bunyaviridae.
Karakteriše je povišena temperatura, krvarenje, oštećenje bubrega i hipotenzija. Ova bolest je prirodno žarišna zoonoza i javlja se u mnogim
zemljama sveta. Bolest se javlja sporadično ili u epidemijama.
CILJ: Identifikacija najvažnijih epidemioloških karakteristika hemoragijske groznice s bubrežnim sindromom u Crnoj Gori u periodu od 2014. do 2023.
godine.
MATERIJAL I METODE: U deskriptivnoj epidemiološkoj studiji sprovedeno je istraživanje na teritoriji Crne Gore za period od deset godina. Korišćene
su prijave zaraznih bolesti i godišnji izveštaji o kretanju zaraznih bolesti na teritoriji Crne Gore Centra za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti
Instituta za javno zdravlje Crne Gore.
REZULTATI: U periodu od 2014. do 2023. registrovan je 91 pacijent sa hemoragijskom groznicom s bubrežnim sindromom. U posmatranom periodu
umrle su 3 osobe (sa letalitetom od 3,3%). Stopa mortaliteta kretala se od 0,1% do 0,3/100.000 stanovnika. Incidencija u posmatranom periodu
kretala se od 0,2/100.000 stanovnika u 2020. godini do 6,9/100.000 stanovnika u 2014. godini. Oboljenje je 2,8 puta češće registrovano kod
muškaraca nego kod žena. U severnom regionu zemlje registrovano je 67 slučajeva (73,6%). U periodu od juna do septembra registrovano je 55%
obolelih. Najveće učešće među potvrđenim slučajevima HGBS bilo je u uzrastu 30–59 godina (50%).
ZAKLJUČAK: Bolest je od velikog javno-zdravstvenog značaja i neophodno je kontinuirano raditi na edukaciji i podizanju svesti o ovoj bolesti, ranoj
dijagnostici, kao i praćenju incidencije i distribucije bolesti.
Ključne reči: HGBS, prirodno žarišna zoonoza, epidemija.