SAŽETAK
 SAŽETAK
 Gojaznost je složen metabolički poremećaj koji predstavlja jedan od najčešćih savremenih zdravstvenih problema širom svjeta. Gojaznost i
 metabolički sindrom su povezani sa hroničnom inflamacijom niskog intenziteta i dislipidemijom koji su udruženi sa pojavom niza metaboličkih
 poremećaja uključujući kardiovaksularne bolesti, rezistenciju na insulin, dijabetes tip 2 itd. Cilj istraživanja bio je ispitati promjene u lipidnom
 statusu i koncentracijama markera inflamacije u serumu kod gojaznih i ispitanika sa metaboličkim sindromom.U skladu sa postavljenim ciljevima
 istraživanje je sprovedeno po tipu studije presjeka.Istraživanjem je obuhvaćeno 175 ispitanika koji su u skladu sa kriterijumima International
 Diabetes Federation podeljeni u 3 grupe: normalno uhranjeni (N=106), ispitanici sa abdominalnom gojaznošću (N=37) i treću grupu činili su ispitanici
 sa metaboličkim sindromom (N=32).Rezultati ovog istraživanja ukazuju na značajne promjene u lipidnom statusu i koncentracijama markera
 inflamacije kod gojaznih osoba i ispitanika sa metaboličkim sindromom u poređenju sa osobama normalne tjelesne mase. Uočen je porast aterogenih
 lipoproteina (LDL, VLDL, triacilgliceroli), smanjenje zaštitnih komponenti poput HDL-holesterola i ApoA1, kao i povišene vrijednosti inflamatornih
 markera (hsCRP, fibrinogen, mokraćna kiselina), što kolektivno ukazuje na povećan kardiometabolički rizik. Posebno se ističe značaj odnosa
 ApoB/ApoA1 kao potencijalno snažnog prediktora rizika, koji pokazuje povezanost ne samo sa dislipidemijom, već i sa sistemskom inflamacijom.Ovi
 nalazi podupiru potrebu za ranom identifikacijom i praćenjem biohemijskih markera u rizičnim populacijama, kako bi se pravovremeno sprovela
 ciljana prevencija i terapijska intervencija.
 Ključne riječi: gojaznost, metabolički sindrom, inflamacija, dislipidemija

Mikroelementi, ili elementi u tragovima, predstavljaju grupu minerala koji su neophodni za pravilno funkcionisanje ljudskog organizma, iako se
nalaze u veoma malim količinama. Iako se često koriste različiti vitaminske i multimineralne dodaci, mnogi ne obraćaju dovoljno pažnje na
mikroelemente. Ljudskom organizmu je potrebno oko 72 različita mikroelementa, kako bi bio u stanju da održava svoje fiziološke procese u
ravnoteži. Međutim, većina tih elemenata nije prisutna u dovoljnoj meri u zemljištu ili hrani koju svakodnevno unosimo, zbog čega se često ne
zadovoljavaju potrebe organizma.
Većina mikroelemenata se nalazi u nekim vrstama ribe i morskih plodova. Na primer, mnogi od ovih elemenata, poput joda, selena i cinka, mogu se
pronaći u ribama i plodovima mora. Za osobe koje ne konzumiraju morske plodove, dodatni izvori ovih elemenata mogu biti kvalitetni multimineralni
suplementi. Na taj način, mikroelementi mogu pomoći u očuvanju zdravlja i povećanju fizičkih i mentalnih sposobnosti, naročito među sportistima i
osobama sa intenzivnim fizičkim aktivnostima.
Mikroelementi imaju značajan uticaj na zdravlje organizma. Iako ih unosimo u malim količinama, njihova uloga u biološkim procesima je
neprocenjiva. Na primer, gvožđe je ključno za transport kisika kroz krvotok, a njegov nedostatak može dovesti do umora i smanjene energičnosti.
Nedostatak joda može izazvati probleme sa štitnom žlezdom i mentalnim sposobnostima, dok manjak cinka može ometati imuni sistem i zarastanje
rana. Hrom, sa druge strane, igra ključnu ulogu u metabolizmu glukoze, a njegov deficit može doprineti razvoju dijabetesa tipa 2.
Pored toga, mikroelemenati imaju i dugoročan uticaj na zdravlje, uključujući potencijalnu povezanost sa dužinom života. Neke studije sugerišu da
određeni mikroelementi mogu smanjiti rizik od hroničnih bolesti i usmeriti organizam ka optimalnom funkcionisanju. Na primer, selen se smatra
važnim za zaštitu od oksidativnog stresa, koji može oštetiti ćelije i dovesti do nastanka različitih bolesti. Zbog toga je neophodno obratiti pažnju na
unos mikroelemenata kroz ishranu ili suplemente.
Nažalost, moderna proizvodnja hrane često uključuje metode koje smanjuju količinu mikroelemenata u namirnicama. Procesi poput industrijskog
uzgoja, čuvanja hrane i njene obrade mogu ukloniti mnoge od ovih važnih nutrijenata. Zbog toga je unos kvalitetnih vitaminskih i mineralnih
dodataka postao potreban, kako bi se kompenzovali nedostaci u ishrani i obezbedilo optimalno zdravlje.
Zaključno, mikroelementi igraju nezamenjivu ulogu u zdravlju i fizičkim sposobnostima, a njihov deficit može dovesti do različitih zdravstvenih
problema. S obzirom na to da savremeni načini obrade hrane mogu smanjiti njihov sadržaj, upotreba dodataka postaje važna kompenzacija za
ostvarivanje optimalnog zdravlja.

 Uvod: Najznačajnije ishemijske bolestimozga čine infarkt mozga i  tranzitorna ishemijska ataka (TIA). Ove bolesti čine većinu savremenih
 cerebrovaskularnih bolesti. Svake godine u Sjedinjenim Državama oko 795 000 ljudi doživi moždani udar. Od tog broja 87% su ishemijski, što iznosi
 690 000 događaja godišnje. Od ovih 690 000 događaja, rekurentni ishemijski događaji čine 185 000.Od ovog broja ogromnu većinu čine pacijenti sa
 nekardioembolijskom ishemijskom bolesti mozga (infarktom mozga/TIA).Većina pacijenata koje neurolog ima svakodnevno su pacijenti sa
 nekardioembolijski infarktom mozga/TIA. Iz ovih činjenica se može zaključiti da sekundarna prevencija nekardioembolijskog infarkta mozga je od
 velike važnosti. Antiagregacionu terapiju u sekundarnoj profilaksi su dugo vremena činili Acetil salicilna kiselina, Clopidogrel i Dipiridamol. Sada se
 pojavljuju novi antiagregacioni lijekovi usmjernicama za sekundarnu prevenciju moždanog infarkta. Ti lijekovi su prasugrel, ticagrelor i cilostazol.Ovi
 lijekovi se pojavljuju u najnoviji vodičima Američkog udruženja za srce/Američko udruženje za moždani udar i u Evropskom organizaciji za moždani
 udar. Kod pacijenata koji imaju infarkt mozga ili TIA i stenozu 50% do 99% velike intrakranijalne arterije,savjetuje se dodavanje Cilostazola aspirinu
 ili Clopidogrelu. Savjetuje se i dodavanje Ticagrelola Aspirinu kod pacijenata koji su imali infarkt mozga ili TIA i stenozu ekstrakranijalne ili
 intrakranijalne arterije veću od 30%.Preporučuje se da trajanje ove dvojne antiagregacione terapije  traje 30 dana.Primjećuje se da je još uvijek
 snaga ovih novih preporuka još uvijek mala. Očekuje se u budućnosti da će snaga ovih preporuka biti sve veća i veća kako bude raslo kliničko iskustvo
 sa ovim terapijama.
 Zaključak: Nakon dugo vremena bez promjena, sada imamo nove preporuke i nove lijekove u skundarnoj profilaksi infakrta mozga i TIA
 antiagregacionom terapijom kod pacijenata sa nekardioembolijskim infarktom mozga i TIA. 
Ključne riječi: infarkt mozga, sekundarna prevencija, antiagregacioni lijekovi, prasugrel, ticagrelor, cilostazol

UVOD: Dijabetesno stopalo predstavljaju morfološke i strukturne promene koje nastaju kod dijabetičara kao posledica poremećaja u neuro-mišićnom,
 koštanom i vaskularnom sistemu stopala. Predstavlja „ničije dete“ današnjeg medicinskog sistema. Izučavanje i adekvatno lečenje dijabetesnog
 stopala predstavlja atraktivno područje za većinu lekara čime se značajno utiče na kvalitet života i zdravlje obolelog i njegove porodice. 
CILJ: Prikaz zastupljenosti uzroka dijabetesnog stopala u populaciji i raznovrsnost načina lečenja. 
SAŽETAK
 MATERIJALI I METODE: Istarživanje je sprovedeno u Kliničiko bolničkom centru „Bezanijska kosa“ na Odeljenju hirugije u periodu od januara
 2023.godine do januara 2025. godine. 
REZULTATI: U vremenskom periodu od 2 godine, pregledano je 570 pacijenata sa dijabetesnim stopalom kojima je postavljerna indikacija za
 operativno lecenje. Od ovog broja urađeno je 384 elektivne operacije. Od ukupnog broja najzastupljenije su bile suprakondilarne amputacije (219) a
 najmanje je urađeno dezartikulacija kuka (1). Proucavan je i uticaj pridruzenih bolesti ( dijabetes melitus, kardiološke bolesti) na tezinu klincke
 slike. 
ZAKLJUČAK: Uz našeg kliničkog iskustva, možemo da zaključimo da je najbolja mera lečenja – prevencija. Uspeh se može postići samo u slučaju da se
 uspori razvoj dijabetesne polineuropatije. Neopodno je u primarnoj zdravstvenoj zaštiti sprovesti edukaciju lekara i pacijenata o prirodi bolesti, kao i
 o merama za sprečavanje njenog nastanaka. 
KLJUČNE REČI: dijabetesno stopalo, polineuropatija, amputacija, lečenje.

 Feohromocitom je redak tumor srži nadbubrežne žlezde, sa incidencom od 0,8 do 2,3 novo-otkrivena slučaja na million stanovnika godišnje, u opštoj
 populaciji. Može se javiti u svakom uzrastu i okolnostima, uključujući novorođenčad, trudnice i dr.. ali je češći kod žena u životnom dobu između 20 i
 50 godina.
 
Dijagnoza se bazira na tipičnim simptomima, laboratorijskim analizama i lokalizacionim pretragama - ultrazvuk, kompjuterizovana tomografija (CT),
 nuklearna magnetna rezonanca (NMR), scintigrafija (MIBG). Preporučuje se i genetski skrining kod sumnje na hereditarnu formu. U 0,1-1% slučajeva
 dijagnozu postavljaju kardiolozi jer podaci ukazuju da svaku novo-nastalu hipertenziju treba evaluirati u pravcu moguće feohromocitomom
 indukovane hipertenzije. Biohemijska potvrda dijagnoze feohromocitoma se bazira na prisustvu povišenih vrednosti kateholamina i/ili njihovih
 metabolite u plazmi ili u urinu. Savremene preporuke polaze od stanovišta da bi  inicijalni skrining feohromocitoma trebalo da uključuje i merenje
 frakcioniranog metanefrina u urini i/ili plazmi. Nakon biohemijske potvrde, mora biti sprovedena lokalizacija tumora. U većini slučajeva
 feohromocitom se može identifikovati pomoću CT-a, ali je NMR bolji izbor za ekstraandrenalne lokalizacije i male tumore. Ako se sumnja na
 paragangliom, multiple tumore ili metastaze, scintigrafija pomoću I-MIBG daje visoku specifičnost i senzitivnost u njihovoj detekciji.   
Hipertenzija se tipično prezentuje kao hipertenzivna kriza, indukovana stresom, fizičkim naporom, naglim pokretima i sl.. Ali, oko 10-20% pacijenata
 ima umerenu hipertenziju, bez hipertenzivnih kriza. Osim paroksizmalne hipertenzije, klasični simptomi, kao što su glavobolja, bledilo, palpitacije,
 anksioznost se javljaju samo kod 50% slučajeva. Oko 5% pacijenata sa feohromocitomom su asimptomatski, što može odložiti dijagnoszu. Zato se za
 ovaj tumor kaže da ima mnogo lica.
 U literaturi se za feohromocitom vezuje pravilo 10%, što znači da u 10% slučajeva može biti: ekstraadrenalna lokalizacija, bilateralan, bez
 hipertenzije, nasledan, maligan, u dečjem uzrastu. Međutim, razvoj sofisticiranih dijagnostičkih metoda dovodi ovo pravilo u pitanje. Hereditarne
 forme imaju veću incidencu bilateralnih tumora (20-50%), ekstra-adrenalna lokalizacija se javlja u više od 20% slučajeva i rizik od maligniteta raste i
 do 40%, prema nekim izvorima.
 Preoperativna priprema ima dva glavna cilja:kontrolu krvnog pritiska i restauraciju volumena krvi do normalnih vrednosti, primenom alfa-blokatora u
 inicijalnom tretmanu
 Intraoperativno pred anesteziologom su dva najznačajnija problema: hipertenzija (tokom indukcije u anesteziju i resekcije tumora) i hipotenzija
 nakon devaskularizacije i ekstirpacije tumora. Takođe, mogu se javiti srčane aritmije kao veliki problem, naročito kod epinefrin-sekretujućih tumora.
 U cilju uspešnog tretiranja ovih hemodinamskih poremećaja, neophodno je preoperativno uspostaviti invazivni monitoring krvnog i centralnog venskog
 pritiska. Antihipertenzivi i antiaritmici moraju biti momentalno dostupni za primenu. Zbog mogućih dramatičnih hemodinamskih poremećaja,
 feohromocitom je nazvan još i “anesteziološka noćna mora

Uvod: Ukazati na greške koje se mogu desiti ukoliko se u dijagnostici i terapiji povreda zuba u velikoj meri oslonimo na rendgen snimak, koji je u
osnovi pomoćno dijagnostičko sredstvo.
Prikaz slučaja: Pacijentkinja stara šest godina javlja se pet dana nakon saobraćajne nezgode u pratnji roditelj, zbog bolova i primetne luksacije
donjih centralnih sekutića. Klinički je dijagnostikovana subluksacija zuba 31 i 41 i ortodontska anomalija duboki preklop sa protruzijom gornjih
frontalnih zuba. Iz heteroanamneze saznajemo da pacijentkinja ima lošu naviku grickanja čvrstih predmeta (olovke, plastičnih čepova i sl.), zbog
čega smo se konsultovali sa ortodontom.
Analizom retroalveolarnog snimka donjih sekutića uočena je promena koja liči na infrakciju gleđi. Kontrolni snimak je pokazao da nema frakturne
linije. Dat je savet o poštedi povređenih zuba i simptomi su se povukli posle mesec dana.
Nakon toga sprovedena je ortodontska terapija miofunkcionalnim aparatom koja je za vrlo kratak period dala optimalne rezultate.
Zaključak: Uvek sa rezervom tumačiti rendgen snimak zbog mogućih artefakata, superpozicije i ostalih grešaka koje se mogu desiti, a koje mogu
napraviti zabunu u dijagnostici i terapiji.
Dečji stomatolog je neko ko će prvi uočiti ortodontsku anomaliju i dobra saradnja sa ortodontom preduprediće mnogobrojne stomatološke probleme.
Ključne reči: rendgen snimak, infrakcija gleđi, protruzija, miofunkcionalni aparat, artefakt i superpozicija.

 Uvod: Demencija je u ovom veku jedan od najznačajnijih svetskih izazova, zbog ogromnog opterećenja koji stavlja pred sisteme zdravstvene zaštite.
 Stoga je veoma važno identifikovati faktore rizika za demenciju kako bi se ova bolest prevenirala u ranoj fazi. Neke studije su pokazale asociranost
 između sindroma demencije i nekoliko sociodemografskih, medicinskih i lifestyle varijabli. Neke od njih se ne mogu modifikovati kao što su starenje,
 ženski pol i genetski faktori, dok se druge mogu modifikovati kao što su niži nivo edukacije, trauma mozga, pušenje, prekomerna konzumacija
 alkohola, hipertenzija, dijabetes melitus, kardiovaskularni faktori itd.
 SAŽETAK
 Ciljevi istraživanja: Cilj našeg istraživanja je bio ispitivanje asociranosti određenih potencijalnih faktora rizika i kognitivnog oštećenja kod starih
 osoba. 
Metodologija: U našem istraživanju smo koristili studiju preseka. Ispitanici su bili korisnici dva doma za stare u Beogradu, „Voždovac“ i „Bežanijska
 Kosa“. Semistrukturirani upitnik je korišćen za prikupljanje podataka o sociodemografskim karakteristikama (starost, pol, bračni status, nivo
 obrazovanja), medicinskoj istoriji (hipertenzija, atrijalna fibrilacija, srčana insuficijencija, cerebrovaskularna bolest, dijabetes melitus tip 2, povišen
 holesterol u krvi, teška povreda glave) i stilu života (pušenje i alkoholizam). Kognicija je procenjivanja srpskom verzijom Mini Mental testa (MMSE 
Mini Mental State Examination).Učesnici su kategorisani kao dementni (grupa sa demencijom) i kognitivno normalni (kontrolna grupa) prema MMSE
 skoru. Granične vrednosti MMSE skora za kognitivno oštećenje su korigovane u odnosu na nivo edukacije. Prevalencija demencije je procenjivana
 deskriptivnom statistikom. Značajnost razlike procenjivana je korišćenjem Studentovog t-testa za kontinuirane varijable i χ2 testa za kategorijalne
 varijable. Podaci o identifikovanim faktorima rizika povezanim sa demencijom predstavljeni su kao odnos šansi (OR) sa odgovarajućim intervalom
 poverenja od 95% (95%CI).
 Rezultati: Naša studija je identifikovala sledeće faktore rizika za demenciju: Niži nivo edukacije (OR=2,46; 95%CI=1,73-3,52), atrijalna fibrilacija
 (OR=4,24; 95%CI=1,61-11,16), cerebrovaskularna bolest (OR=2,39; 95%CI=1,22-4,67), dijabetes melitus tip 2 (OR=2,03; 95%CI=1,10-3,75) i zloupotreba
 alkohola (OR=2,14; 95%CI=1,05-4,34).
 Zaključak: Niži nivo edukacije, atrijalna fibrilacija, cerebrovaskularna bolest, dijabetes melitus tip 2 i alkoholizam predstavljaju faktore rizika za
 demenciju. Svi navedeni faktori rizika su modifabilni. Intervenisanjem na ovim faktorima, možemo redukovati rizik za nastanak demencije ili
 modifikovati njen klinički tok.
 Ključne reči: demencija, faktori rizika, domovi za stare, Beograd

Različite psihoaktivne supstance mogu se koristiti u seksualizovanim okruženjima sa ciljem pojačanja seksualnog iskustva, seksualne aktivnosti,
euforije, seksualne želje i zadovoljstva. Ovo se obično naziva seksualizovana upotreba droga. Međutim, tokom protekle decenije upotreba sintetičkih
droga, kao što su kristalizovani metamfetamin, gama-hidroksibutirat (GHB), gama-butirolakton (GBL) ili mefedron, postala je poznata kao specifična
seksualna praksa pod nazivom „hemseks“, podgrupa seksualizovane upotrebe droga. Ove sintetičke droge se mogu pušiti, ušmrkati, progutati ili
ubrizgati u okruženju koje podrazumeva seks žurke. Zbog toga su ih nazivali i „drogama za žurke“. A seks žurke na kojima se koriste ove supstance
ponekad traju i nekoliko dana, jer povećavaju libido, olakšavaju opuštanje mišića što omogućava dužu seksualnu aktivnost.
Imajući u vidu ove podatke, očekivano postoje javnozdravstvene implikacije hemseksa prvenstveno zbog toga što se kondom slabo koristi na seks
žurkama, pa je rizik od zaražavanja polno prenosivim infekcijama (PPI) uključujući HIV visok. Takođe, postoji visok rizik od interakcija između lekova
kada se koristi više hemiseks droga i drugih lekova ili alkohola. Još jedna implikacija hemseksa je rizik od predoziranja. Predoziranje može imati
fatalan ishod i više prikaza slučajeva u literaturi su dobro dokumentovali ove ishode. Štaviše, pojedinci koji praktikuju hemseks su u riziku da budu
seksualno zlostavljani, da pretrpe seksualno nasilje i eksploataciju, zbog narušene kognicije i rasuđivanja, kao i nemogućnosti da adekvatno reaguju i
odbrane se.
Većina studija u literaturi istražuje hemseks među seksualnim manjinama, kao što su gejevi i biseksualci. Procenjena globalna prevalencija hemiseksa
među muškarcima koji imaju seks sa muškarcima (MSM) je 16%. Ali, takođe je poznato da se ljudi koji žive sa HIV-om upuštaju u hemisekc. Metaanaliza praktikovanja hemseksa među MSM populacijom sugeriše da oni MSM koji praktikuju hemseks imaju veću prevalenciju HIV-a i drugih PPI u
poređenju sa onima koji ne praktikuju hemseks. Podaci takođe sugerišu da oko jedna trećina MSM populacije koji žive sa HIV-om praktikuje hemseks.
Treba napomenuti da se i u Srbiji se organizuju hemseks žurke. Istraživanje sprovedeno među 326 osoba koje žive sa HIV-om širom Srbije pokazalo je
da je prevalencija hemseksa 18,7%, što je u skladu sa svetskim podacima. Iako uglavnom muškarci koji žive sa HIV-om praktikuju hemiseks, postoji i
mala proporcija žena koje žive sa HIV-om koje navode iskustvo sa hemiseksom. Podaci iz literature sugerišu da je upotreba drugih nedozvoljenih
supstanci kao što su kokain i alkil nitrit, tečna supstanca koja se udiše i koja se obično naziva „popers“, takođe povezana sa hemeksom. Droge za
žurke mogu imati interakciju sa nekim antiretrovirusnim lekovima starije generacije i umanjiti njihovu efektivnost. Na sličan način, osobe koje žive
sa HIV-om koje praktikuju hemseks mogu preskakati upotrebu antiretrovirusne terapije tokom seks žurki. Ovo predavanje se fokusira na razumevanje
fenomena hemseksa i njegov uticaj među osobama koje žive sa HIV-om.
Ključne reči: hemseks, osobe koje žive sa HIV-om, droge za žurke, HIV. 

Postojeći model obrazovanja kadrova u oblasti uticaja životne sredine na zdravlje čoveka, karakteriše izrazita stručna i sektorska fragmentacija. Umesto da integriše sve
pozitivne aspekte multidisciplinarnosti, interdisciplinarnosti i transdisciplinarnosti, trenutni model često favorizuje uskostručne pristupe. Ova fragmentacija je prisutna
između različitih naučnih i stručnih oblasti - biologije, hemije, poljoprivrede, medicine, inženjerskih nauka, ali i ekonomije, prava i društvenih nauka. U takvom okviru,
stručnjaci iz različitih disciplina često pristupaju problemima isključivo iz perspektive svojih struka, boreći se za „svoj deo kolača“, što rezultira uskim i jednostranim
tumačenjima problema. Ovaj pristup neretko stvara nove izvore sukoba među stručnjacima, jer se različite struke međusobno ne prepoznaju kao komplementarne, već kao
konkurentske, što dodatno otežava efikasno rešavanje složenih problema. Takva fragmentacija je posebno problematična kada je reč o pitanjima životne sredine, jer ona
zahteva celovit pristup. Zdravstveni problemi izazvani faktorima iz životne sredine, kao što su zagađenje, klimatske promene, izloženost štetnim materijama ili
nanočesticama, uticaj socijalnog okruženja itd. ne mogu se adekvatno razumeti i rešavati ako se razmatraju parcijalno, iz ugla samo jedne naučne discipline. Životna sredina
je sveobuhvatan sistem, i sveobuhvatni problemi koji iz nje proističu moraju biti tretirani integrisano - uzimajući u obzir sve relevantne aspekte koji mogu doprineti rešavanju
tih problema. Za realizaciju poslediplomskih studija u ovoj oblasti neophodna je transdiciplinarna saradnja između različitih disciplina, ne samo na nivou razmene
informacija, već kroz aktivno povezivanje i preplitanje različitih metodologija i perspektiva kako bi se došlo do inovativnih i održivih rešenja. Obim različitih rizika po životnu
sredinu i zdravlje čoveka, koji nastaju u savremenom društvu, svakog dana je sve veći. Tako se danas kao glavni faktori uticaja na zdravlje ljudi pojavljuju neki rizici koji pre
samo par godina ili desetina godina nisu ni postojali. Iz istih razloga pristup temi rizika po životnu sredinu i zdravlje čoveka postao je problematičan i u razvijenim zemljama.
U nizu kritičnih situacija nastalih u oblasti zaštite životne sredine i zdravlja čoveka, različite države nisu imale adekvatne odgovore na nastale probleme. Kao na primer u
slučajevima sve češćih vanrednih situacija (poplave, akcidenti u industriji i saobraćaju itd.), aerozagađenja, novih rudarskih postrojenja, COVID, neadekvatne bezbednosti
hrane, zavisnosti od interneta, društvenih kriza itd. Jedan od glavnih razloga tome bio je upravo nedostatak odgovarajućih stručnjaka koji bi na pravi način mogli da sagledaju
ove probleme i ukažu stanovništvu i državnim aparatima kako treba ispravno postupati. Analizom navedenih problema ustanovili smo da postoji potreba da se kroz obrazovni
sistem stvore stručnjaci koji će, usvajanjem transdisciplinarnih znanja, na adekvatan način moći da odgovore svim savremenim izazovima u oblasti zaštite životne sredine i
zdravlja stanovništva. Postojeći obrazovni modeli, u okviru poslediplomske edukacije lekara, nisu u stanju da proizvedu takve stručnjake pa je neophodno sprovesti
transformaciju obrazovnog procesa u ovoj oblasti i to direktnom intervencijom u konceptu učenja usvojen primenom MCPB modula, a kroz primenu problem based blended
learning blocks modula sa integrisanim transdisciplinarnim znanjima(TransBlox), a koji će dopunjavati teorijsku i praktičnu nastavu u okviru Blended learning kurseva na
Moodle platformi. U okviru ovih modula, nakon uvodnog teksta u kojem se postavlja problem i istraživački cilj, svaki naredni korak će uključivati vođena pitanja prilagođena
rešavanju postavljenog problema. Ova pitanja će biti interaktivno dizajnirana, s mogućnošću biranja ponuđenih odgovora ili unošenja odgovora u predviđena polja.
Odgovarajući na vođena pitanja, student će postupno identifikovati ključne komponente koje treba razjasniti i, prateći logičan sled pitanja, učiti kako da sistematski rešava
problem. Korišćenje unapređenih modula omogućuje integraciju transdosciplinarnih znanja u nastavne kurikulume poslediplomskih studija i maksimalnu objektivnost u
praćenju nastave i ocenjivanju, kao i transparentnost i demokratičnost celokupnog nastavnog procesa.
Ključne reči: Transdisdiplinarnost, meta-kognicija, poslediplomsko obrazovanje lekara

Uvod: Metodologija učenja u medicinskoj nauci se brzo razvija, sa naglaskom na aktivno učešće studenata, korišćenjem inovativnih alata, kao što su Metakognitivni Problem–Bazirani (MCPB) moduli.

Cilj: studije bio je procjena stavova i iskustava studenata prema hibridnom modelu nastave i procjena njihove metakognitivne svjesnosti.

Metod: Studija je sprovedena na Katedri za higijenu Medicinskog fakulteta Univerziteta u Banjoj Luci, tokom nastave iz predmeta higijena u akademskoj 2024/25. godini. Studenti šeste godine medicine, učestvovali su u hibridnom modelu nastave (online predavanja, tradicionalna predavanja i MCPB moduli). Nakon završetka nastave, studenti su popunili upitnik koji je obuhvatao socio-demografske podatke i evaluaciju kursa i upitnik za procjenu metakognitivne svjesnosti (MAI). Na pitanja za evaluaciju i MAI odgovaralo se pomoću petostepene Likertove skale (1 = malo, 5 = odlično). Rezultati: Ukupno 43 studenta je pratilo predmet higijena, od kojih je 93,02% pratilo hibridni model učenja. Nakon završetka kursa, 55% studenata koji su pratili hibridni model su popunili upitnike. Većina studenata ocijenila je hibridni model nastave kao visoko zadovoljavajući (prosječna ocjena 4,05), dok su MCPB moduli ocijenjeni kao zadovoljavajući (prosječna ocjena 3,95). Analiza MAI pokazala je izraženo proceduralno (4,14), uslovno (3,90) i deklarativno (3,84) znanje o kogniciji. U oblasti regulacije kognicije, najviša ocjena zabilježena je za ispravljanje grešaka (4,13), a najniža za evaluaciju (3,73).

Zaključak: Rezultati su pokazali su pozitivan stav studenata prema primjeni hibridnog modela nastave. Studenti su pokazali visok nivo metakognitivne svjesnosti, posebno u proceduralnom znanju i regulaciji kognicije. Istraživanje ukazuje na potencijal hibridnog učenja za unaprjeđenje nastave iz oblasti preventivne medicine.

Ključne riječi: Hibridno učenje, MCPB moduli, MAI, Medicinsko obrazovanje, Evaluacija.