Uvod: Većina tumora parotidnih žlezda je benigna, dok su maligni mezenhimalni tumori pljuvačnih žlezda neoplazme čija je etiopatogeneza još uvek
nejasna. Njihova učestalosti nije velika, a simptomatologija ove vrste maligniteta u početnoj fazi je jako oskudna. Histopatološka slika predstavlja
veliki dijagnostički izazov i za dijagnozu malignih neoplazmi imunohistohemija je od suštinskog značaja.
Prikaz slučaja: Pacijentkinja stara 67 godina javila se sa tumorom u predelu parotidne žlezde. Na osnovu anamneze dobijen je podatak da je
evolucija tumorske promene nekoliko meseci i da subjektivno pacijentkinja nije imala nikakve tegobe. Sonografski, promena je izgledala kao
adenom, iako diferencijalna dijagnoza nije isključivala patološki proces druge etiologije. Pacijentkinja je podvrgnuta superficialnoj parotidektomiji,
a operativni i postoperativni tok protekli su bez komplikacija. Imunohistohemijska analiza potvrdila je dijagnozu svetloćelijskog sarkoma (Clear Cell
Sarcoma) parotidne žlezde.
Zaključak: Svetloćelijski sarkom (Clear cell sarcoma) parotidne žlezde predstavlja retku malignu neoplazmu. Pravovremena dijagnoza i totalna
parotidektomija sa negativnim resekcionim margina, tokom prve godine nakon operacije, obezbeđuju zadovoljavajući postoperativni ishod bez
recidiva i metastaza. Lekari bi trebalo da imaju visok stepen opreznosti u ovakvim situacijama, jer histopatološki pregled u kombinaciji sa
imunohistohemijskom analizom pruža jasnu sliku tumora u okviru diferencijalne dijagnoze.
Ključne reči: Mezenhimalni tumor; Svetloćelijski sarkom; Parotidna žlezda 

Uvod: Značajan porast učestalosti bazocelularnih i skvamocelularnih karcinoma kože u gotovo svim zemljama sveta ukazuje na to da ovi tumori
postaju jedan od vodećih izazova savremene onkologije, što zahteva sveobuhvatno razmatranje i dublje razumevanje njihove etiologije,
epidemiologije i mogućnosti prevencije. Ove maligne neoplazme kože, poznate i pod nazivom nemelanocitni karcinomi kože, predstavljaju značajan
javnozdravstveni problem usled svoje visoke učestalosti i potencijala za lokalno razaranje tkiva.
Cilj: Cilj ovog rada jeste određivanje i analiza trenda incidencije nemelanocitnih karcinoma kože u Republici Srbiji u prošlosti, sa namerom da se
proceni potreba za izradom sveobuhvatne strategije prevencije i ranog otkrivanja u budućnosti.
Metodologija: Podaci su preuzeti iz Registra za rak Republike Srbije, dok su informacije o demografskim promenama tokom analiziranog perioda
dobijene od Republičkog zavoda za statistiku. Standardizovane stope incidencije izračunate su primenom direktne metode standardizacije, pri čemu
je korišćena svetska standardna populacija. Trendovi incidencije analizirani su primenom regresione analize tačaka spajanja (joinpoint regression
analysis), kojom je definisan godišnji procenat promene (annual percentage change – APC) u stopama incidencije nemelanocitnih karcinoma kože u
Republici Srbiji.
Rezultati: Standardizovana stopa incidencije nemelanocitnih karcinoma kože pokazala je statistički značajan porast u Republici Srbiji tokom
poslednjih decenija (APC: +2,32%; 95% CI: 1,60–3,10; p < 0,001). Povećanje incidencije bilo je izraženije kod žena (APC: +2,63%; 95% CI: 1,50–3,80; p
< 0,001) u poređenju sa muškarcima (APC: +2,01%; 95% CI: 1,01–3,10; p < 0,001).
Zaključak: Zabeleženi porast stope incidencije nemelanocitnih karcinoma kože u Republici Srbiji jasno ukazuje na rastući značaj ovog
javnozdravstvenog problema. Ovi nalazi nameću potrebu za hitnom i koordinisanom reakcijom nadležnih zdravstvenih institucija kroz formulisanje i
sprovođenje nacionalne strategije usmerene ka prevenciji, ranom otkrivanju i kontinuiranoj edukaciji stanovništva. 

Medicinska edukacija zasnovana na simulaciji postala je ključni deo obuke zdravstvenih radnika, koristeći napredne tehnologije kao što su
 kompjuterske simulacije, visoko-verni manekeni i virtuelna realnost. Postoje tri glavne vrste simulacije: simulacija u centrima za simulaciju, „in situ“
 simulacija u stvarnom kliničkom okruženju, i simulacija na daljinu koja koristi digitalne alate za obuku. Simulacioni centri obezbeđuju kontrolisano
 okruženje za vežbanje kliničkih veština, dok „in situ“ simulacija omogućava timovima da vežbaju u svom svakodnevnom radnom okruženju.
 Cilj ovakvog pristupa je poboljšanje kliničkih veština, donošenja odluka i osiguranje bezbednosti pacijenata kroz stvaranje riziko-free okruženja za
 učenje. Učesnici mogu ponavljati scenarije i brzo dobijati povratne informacije, što im pomaže da steknu samopouzdanje u kompleksnim medicinskim
 situacijama. Osim toga, simulaciona medicina podstiče interdisciplinarnu saradnju i poboljšava zadržavanje znanja u poređenju sa tradicionalnim
 metodama obrazovanja.
 Istorijat medicinske simulacije seže unazad do antičkih vremena kada su korišćeni modeli za prikazivanje kliničkih stanja. Moderni pristupi su se
 razvijali kroz decenije, sa posebnim naglaskom na simulaciju kardiopulmonalne reanimacije i širenje na druge specijalnosti. Broj simulacionih centara
 brzo raste, omogućavajući integraciju simulacije u medicinske kurikulume.
 Medicinska edukacija zasnovana na simulaciji omogućava polaznicima da se obučavaju u kontrolisanim uslovima, smanjujući rizik od grešaka koje
 mogu nastati tokom rada sa stvarnim pacijentima. Ovo stvara okruženje u kojem se greške mogu tolerisati i analizirati, čime se povećava poverenje
 između zdravstvenih radnika i pacijenata. Ovaj metod obrazovanja takođe omogućava realističniju obuku u situacijama koje se retko javljaju u praksi.
 Simulacije se mogu izvoditi sa različitim vrstama simulatora, uključujući fantome, standardizovane pacijente i kompjuterske programe. Simulatori se
 klasifikuju prema nameni i vernosti simulacije, od niskih do visokih nivoa vernosti, što utiče na interaktivnost i realnost obuke. Visoko verni simulatori,
 iako skuplji, omogućavaju najrealističnije iskustvo, dok simulacije niske vernosti često imaju niže troškove ali manju interaktivnost.
 Na kraju, simulacija na daljinu je postala važna alternativna metoda, omogućavajući edukaciju velikog broja zdravstvenih radnika u različitim
 lokacijama putem digitalne komunikacije. Ova metoda se pokazala posebno korisnom tokom pandemije COVID-19.
 Zaključujemo da, iako su troškovi često prepreka, entuzijazam i kreativnost mogu omogućiti realizaciju simulacione edukacije i u uslovima
 ograničenih resursa. Razmena iskustava i znanja kroz evropska udruženja može doprineti daljem razvoju simulacione medicine i unapređenju kvaliteta
 medicinske edukacije na našim prostorima.
 Ključne reči: simulacija, medicinska edukacija, studenti medicine

 Uvod: Potraga za novim terapeuticima u liječenju kancera je stalno u fokusu istraživanja. Dosadašnja istraživanja su pokazala da je halogenirani
 boroksin - K2(B3O3F4OH) efikasan antiproliferativni agens prema tumorskim ćelijskim linijama, sa blagim antiproliferativnim dejstvom prema
 netumorskim ćelijskim linijama, na koji inhibitorno djeluju visoke koncentracije kalcijumovih jona. 
SAŽETAK
 Cilj rada: Ovim istraživanjem se ispitao uticaj halogeniranog boroksina na indukciju autofagije, odnosno ekspresiju autofagno vezanih gena, kao
 potencijalnog citotoksičnog mehanizma halogeniranog boroksina prema tumorskim ćelijskim linijama, kao i metabolički fenotip. Studija je
 sprovedena na humanim tumorskim i netumorskim ćelijskim linijama.
 Metode rada: U log fazi ćelije humanog karcinoma mokraćnog mjehura 5637, humanog melanoma GR-M i limfociti periferne krvi su pasažirani i nakon
 24h inkubacije tretirani. Korištene su koncentracije halogeniranog boroksina od 0,05, 0,1, 0,2 0,4 i 0,8 mg/ml. Negativna kontrola je predstavljala
 ćelije u normalnom fiziološkom stanju sa kompletnim medijumom, dok je pozitivnoj kontroli izazvana autofagija gladovanjem, ćelije su uzgajane bez
 fetalnog goveđeg seruma. Za potrebe evaluacije citotoksičnosti halogeniranog boroksina Alamar blue test. Detekcija autofagije je rađena pomoću
 komercijalnog eseja za detekciju signala autofagozoma na epifluorescentnom mikroskopu. Glikoliza i oksidativna forsforilacija su mjerene
 komercijalnim The XFCell Energy Phenotype testom. Mjerenje relativne genske ekspresije BECN1, BCL-2, p62/SQSTM i DRAM1 gena je rađeno real
time PCR-om.
 Rezultati: Halogenirani boroksin ima specifično citotoksično dejstvo prema tumorskim ćelijama i neznatno citotoksično dejstvo prema netumorskim
 ćelijama. Procenat inhibicije proliferacije ćelija raste povećanjem koncentracije halogeniranog boroksina, te ima dozno specifičan efekat.
 Eksperimenti potvrđuju da halogenirani boroksina utiče na stopu proliferacije tumorskih ćelija preko autofagije i modifikuje metabolički fenotip.
 Analiza genske ekspresije je pokazala da je efikasnost halogeniranog boroksina vezana za značajne promjene u ekspresiji autofagno specifičnih gena.  
Zaključak: Halogenirani boroksin remeti bioenergetski metabolizam, mijenja ekspresiju gena i dovodi do povećanja osjetljivosti tumorskih ćelija ka
 apoptozi.
 Ključne riječi: halogenirani boroksin, autofagija, citotoksičnost, tumorske ćelije

Uvod: Problem orjentisano učenje  je pedagoška strategija za prikazivanje situacija iz stvarnog svijeta i daje smjernice i instrukcije studentima dok
 razvijaju vještine rješavanja problema. Uz pomoć vještačke inteligencije u virtuelnoj stvarnosti omogućava rješavanje slučajeva korišćenjem problem
 orjentisanog algoritma. 
SAŽETAK
 Glavni dio teksta: Virtuelni pacijent je softver koji kroz simulaciju realnih medicinskih slučajeva služi za edukaciju studenata. On omogućava  da se
 sagleda složenost dijagnostičkih procedura kliničkih slučajeva na taj način  što će biti iskorišteni slučajevi iz realne kliničke prakse sa teoretski
 opravdanim diferencijalno –dijagnostičkim dilemama kroz  dinamičnu strukturu slučaja. Korisnici mogu unaprijediti i testirati sposobnost rješavanja
 problema pokušavajući da riješe slučajeve samostalno. Riješavanje slučajeva podrazumijeva obradu anamnestičkih podataka i rezultate ispitivanja
 (istorija bolesti, fizikalni pregled, laboratorijski nalazi), da bi se odredila odgovarajuća dijagnoza i donijela terapijska odluka. Kreiranje „virtuelnog
 pacijenta“  daje mogućnost studentima da samostalno vode pacijenta, od dijagnostike do terapije, da stiču nova saznanja o različitim kliničkim
 oblastima, i da njihov napredak bude kontinuirano praćen  od strane tutora. 
Zaključak: Upotreba problem orjentisanog učenja u virtuelnoj realnosti povećava dostupnost kontinuiranog treninga za student, proširuje spektar
 kliničkih tema,  vježbe se izvode u “virtuelnom”, a samim tim i bezbjednijem okruženju i omogućava  dostupnost pacijenta-“bilo kad i bilo gdje”. 
Ključne rječi: problem orjentisano učenje, virtuelna stvarnost, virtualni pacijent

 Uvod: Tržište dijetetskih suplemenata (DS) i biljnih proizvoda (BP) koje se bavi problemom negativnih efekata stresa na zdravlje populacije kontinuirano raste
 tokom zadnjih nekoliko godina1. Unos ovih proizvoda povećao se naročito tokom pandemije Covid-19 kako bi se stanovništvo zaštitilo od bolesti2. Interesantno je
 da su studenti koji su koristili DS tokom perioda pandemije pokazalii bolje rezultate intrinzičke motivacije u post-Covid periodu, od onih koji to nisu3. Pored
 toga, tokom perioda pandemije uočena je i veča učestalost mentalnih problema povezanih sa stresom (anksioznost, depresija) kod studenata medicine u odnosu
 na opštu populaciju i zdravstvene radnike4. S tim u vezi, literature koja se odnosi na upotrebu ovih preparata u post-pandemijskim okolnostima je jako oskudna. 
Cilj rada: Cilj ovog istraživanja bio je da se ispita i uporedi korišćenje DS i BP za ublažavanje stresa kod studenata medicine pre i nakon pandemije Covid-19.
 Metode rada: Studijom preseka obuhvaćeno je 168 studenata medicine Univerziteta u Prištini, upisanih u šk. 2019/2020 i 157 studenata medicine upisanih u šk.
 2023/2024 godinu. Ispitanici su anketirani putem anonimnog upitnika tokom decembra 2019. (pre-Covid period) i decembra 2023 (post-Covid period). Upitnik je
 koncipiran tako da su ispitanici u pisanoj formi odgovarali na postavljena pitanja. Prvi deo upitnika činila su pitanja o osnovnim karakteristikama ispitanika
 (starost, pol, godina studiranja, mesto življenja, materijalno stanje, kao i njihova ocena sadašnjeg fizičkog i psihičkog zdravlja u odnosu na zdravlje pre
 studiranja). Drugi deo upitnika obuhvatao je pitanja o samoproceni nivoa stresa vezanog za različite aspekte studiranja (opterećenje nastavom, ocene, ispiti,
 komunikacija sa nastavnim kadrom, finansije, život daleko od kuće itd.), ocenu o opštem nivou stresa u trenutku ispitivanja i koliko se dobro nose sa stresom.
 Ispitanici su svoje viđenje stresa procenjivali pomoću Likert-ove i vizuelno-analogne skale. Treći deo upitnika odnosio se na upotrebu DS i BP za ublažavanje
 stresa, uključujući i preparate koje su najčešće koristili u te svrhe.
 Rezultati: Največi broj studenata medicine ocenio je svoj opšti nivo stresa kao blag (post-Covid vs. pre-Covid, 43,3% vs. 48,2%), pri čemu su studentkinje
 prijavile statistički značajno veći nivo stresa u poređenju sa studentima (p=0,006). DS i BP za ublažavanje stresa je koristilo čak 30,6% ispitanika u post-Covid
 periodu, u odnosu na 19,0% studenata pre-Covid-a. Navedene preparate su najviše koristili ispitanici sa samoprocenjenim visokim opštim nivoom stresa u
 trenutku ispitivanja. U post-Covid periodu, studentkinje su češće koristile DS i BP za ublažavanje stresa u odnosu na studente, iako ta razlika nije bila statistički
 značajna (p=0,446). Najčešće korišćeni preparati kod ispitanika u post-Covid periodu su magnezijum (34,7%), ašvaganda (16,3%), valerijana (12,2%), vitamin
 C+vitamin D (10,2%) i čaj od matičnjaka (8,2%). Nasuprot tome, pre-Covid-a, ispitanici su najčešće koristili multivitamine (25%), magnezijum (21,9%),
 magnizijum+vitamin C (15,6%), čaj od nane (12,5%) i multiminerale (9,4%).
 Zaključak: Postojeći rezultati ukazuju da studentkinje medicine prijavljuju veći opšti nivo stresa u odnosu na studente u post-Covid periodu, kao i češću
 upotrebu DS i BP za ublažavanje stresa. Preparati magnezijuma su u samom vrhu popularnih proizvoda za ublažavanje stresa među ispitanicima i pre i posle
 pandermije Covid-19.
 Ključne reči: dijetetski suplementi, bilnji proizvodi, stres, studenti medicine

Prioritet farmakoterapije u trudnoći predstavlja primenu onih lekova čija bezbednost garantuje da korist njihove upotrebe značajno prevazilazi rizik
 izazvan lekom.Sa druge strane, osnovni etički principi kliničke farmakologije nas upozoravaju da se lek može primenjivati u nekoj populaciji samo
 ukoliko su u njoj ispitani i potvrđeni njegova bezbednost i efikasnost. Kako se klasične kliničke studije na populaciji trudnica ne sprovodeiz etičkih
 razloga, saznanja o bezbednosnom profilu leka u trudnoći proizilaze na osnovu rezultata ispitivanja na laboratorijskim životinjama, registara
 pojedinačnih slučajeva primene leka u trudnoći, retrospektivnih i observacionih ispitivanja.
 SAŽETAK
 U cilju sagledavanja bezbednosti upotrebe lekova u trudnoći, nacionalna regulatorna telasu formirala kategorizacije sigurnosti primene lekova u
 trudnoći. Ipak, nedostaci postojećih klasifikacija su posledica činjenice da su kategorije kojima lek pripada primarno utvrđene na osnovu rezultata
 pretkliničkih, a ne na osnovu studija na ljudima. Isto tako, postojeće klasifikacije lekova su često dovodile do zabune i lošeg informisanja o stvarnom
 značenju kategorije i pretpostavljenom riziku za upotrebu leka u trudnoći. 
Zbog toga se od 2015. godine predlaže novi sistem kategorizacije lekova, koji podrazumeva da svi registrovani lekovi treba da imaju sažeti
 prikazdostupnih podataka o bezbednosti primene u trudnoći (PLLR – pregnancy and lactation labeling rule., tj. da se realan bezbednosni profil nekog
 leka u smuslu primene u trudnoći ne može proceniti samo na osnovu pripadnosti nekoj od kategorija u okviru postojećih klasifikacija). 
Bezbednost primene lekova u trudnoći se razmatra sa stanovišta njihovog uticaja na trudnicu, placentu, plod ali i na dužinu i tok trudnoće.
 Organizam trudnice se tokom trudnoće fiziološki menja pod uticajem hormona, zbog čega se menjaju farmakokinetske i farmakodinamske osobine
 lekova. U drugom i trećem trimestru se povećava količina vode, čime se menja distribucija lekova tj. hidrosolubilni lekovi se raspoređuju u većoj
 količini tečnosti i postižu niže koncentracije od očekivanih. Povećanje masnog tkiva trudnice će sa druge strane smanjiti koncentracije liposolubilnih
 lekova.
 Pored farmakokinetike, promenjena je i farmakodinamija tj. odgovor organizma trudnicena lek, kao i osetljivost organa na lekove. Bezbednost
 primene lekova u trudnoći zavisi i od njihovog uticaja na placentu. Izlaganje placente ksenobioticima poput fibrinolitika ili kadmijuma, dovodi do
 odlubljivanja i smrti njenih ćelija, a time i do potencijalno fatalnog ishoda po plod. Štetna delovanja leka na plod uslovljena su lekom i vremenom
 njegove primene. 
Sam plod je najosetljiviji na ksenobiotike, a time i na primenu lekova, u periodu organogeneze – tj. od 20. do 60. dana gestacije, jer je tada najveća
 verovatnoća da primena leka dovede do malformacija ploda. Primenjeni u drugom i trećem trimestru, lekovi najčešće ne dovode do malformacija i
 teratogenog delovanja, ali mogu ispoljiti farmakološka neželjena delovanja na plod i uticati na trajanje trudnoće.
 Na kraju, svaka trudnica ima pravo na adekvatnu terapiju, a iz grupa postojećih lekova za određene indikacije potrebno je odabrati one koji se
 dovoljno dugo nalaze u prometu i za koje smo sigurni da su bezbedni za plod. 
Ključne reči: farmakoterapija u trudnoći, teratogeni rizik, farmakokinetika i farmakodinamija u trudnoći

Mikroelementi, ili elementi u tragovima, predstavljaju grupu minerala koji su neophodni za pravilno funkcionisanje ljudskog organizma, iako se
nalaze u veoma malim količinama. Iako se često koriste različiti vitaminske i multimineralne dodaci, mnogi ne obraćaju dovoljno pažnje na
mikroelemente. Ljudskom organizmu je potrebno oko 72 različita mikroelementa, kako bi bio u stanju da održava svoje fiziološke procese u
ravnoteži. Međutim, većina tih elemenata nije prisutna u dovoljnoj meri u zemljištu ili hrani koju svakodnevno unosimo, zbog čega se često ne
zadovoljavaju potrebe organizma.
Većina mikroelemenata se nalazi u nekim vrstama ribe i morskih plodova. Na primer, mnogi od ovih elemenata, poput joda, selena i cinka, mogu se
pronaći u ribama i plodovima mora. Za osobe koje ne konzumiraju morske plodove, dodatni izvori ovih elemenata mogu biti kvalitetni multimineralni
suplementi. Na taj način, mikroelementi mogu pomoći u očuvanju zdravlja i povećanju fizičkih i mentalnih sposobnosti, naročito među sportistima i
osobama sa intenzivnim fizičkim aktivnostima.
Mikroelementi imaju značajan uticaj na zdravlje organizma. Iako ih unosimo u malim količinama, njihova uloga u biološkim procesima je
neprocenjiva. Na primer, gvožđe je ključno za transport kisika kroz krvotok, a njegov nedostatak može dovesti do umora i smanjene energičnosti.
Nedostatak joda može izazvati probleme sa štitnom žlezdom i mentalnim sposobnostima, dok manjak cinka može ometati imuni sistem i zarastanje
rana. Hrom, sa druge strane, igra ključnu ulogu u metabolizmu glukoze, a njegov deficit može doprineti razvoju dijabetesa tipa 2.
Pored toga, mikroelemenati imaju i dugoročan uticaj na zdravlje, uključujući potencijalnu povezanost sa dužinom života. Neke studije sugerišu da
određeni mikroelementi mogu smanjiti rizik od hroničnih bolesti i usmeriti organizam ka optimalnom funkcionisanju. Na primer, selen se smatra
važnim za zaštitu od oksidativnog stresa, koji može oštetiti ćelije i dovesti do nastanka različitih bolesti. Zbog toga je neophodno obratiti pažnju na
unos mikroelemenata kroz ishranu ili suplemente.
Nažalost, moderna proizvodnja hrane često uključuje metode koje smanjuju količinu mikroelemenata u namirnicama. Procesi poput industrijskog
uzgoja, čuvanja hrane i njene obrade mogu ukloniti mnoge od ovih važnih nutrijenata. Zbog toga je unos kvalitetnih vitaminskih i mineralnih
dodataka postao potreban, kako bi se kompenzovali nedostaci u ishrani i obezbedilo optimalno zdravlje.
Zaključno, mikroelementi igraju nezamenjivu ulogu u zdravlju i fizičkim sposobnostima, a njihov deficit može dovesti do različitih zdravstvenih
problema. S obzirom na to da savremeni načini obrade hrane mogu smanjiti njihov sadržaj, upotreba dodataka postaje važna kompenzacija za
ostvarivanje optimalnog zdravlja.

Uvod: Miotonične distrofije tipa 1 i 2 (MD1 i MD2) predstavljaju nasljedna, sporo progresivna, multisistemska oboljenja. Pored zahvaćenosti mišića, koja se klinički
manifestuje slabošću, hipotrofijom i miotonijom, pogođeni su i brojni drugi organi i organski sistemi. Uprkos velikom napretku u razumijevanju patofizioloških procesa koji su
u osnovi ovih oboljenja, još uvijek postoji niz nepoznanica koje otvaraju mogućnosti za dalja istraživanja. Između MD1 i MD2 postoje određene, prvenstveno etiopatogenetske,
sličnosti, ali i značajne razlike, koje se najbolje oslikavaju kroz različitu kliničku prezentaciju bolesti (1).
Glavni dio rada: MD1 je najčešći oblik mišićne distrofije kod odraslih, nasljeđuje se autozomno-dominantno, a nastaje zbog ekspanzije trinukleotidnih CTG (citozin-timinguanin) ponovaka na hromozomskom lokusu 19q13.3 u 3’ nekodirajućoj sekvenci (3' untranslated region, 3'UTR) DMPK (engl. dystrophia myotonica protein kinasis) gena (2).
Glavni patogenetski mehanizam bolesti predstavlja toksični učinak mutirane ribonukleinske kiseline (RNK) nastale prepisom izmjenjenog DMPK gena (3). MD2 je autozomnodominantno nasljedna bolest uzrokovana mutacijom u intronu 1 CNBP gena (engl. CCHC-type zinc finger nucleic acid-binding protein). To je bolest ponovaka kao i MD1, ali kod
MD2 postoji ekspanzija kvadripleta nukleotida CCTG (citozin-citozin-timin-guanin) u navedenom genu (4,5). Iako su genetički različite, MD1 i MD2 dijele zajedničke
patogenetske mehanizme. Smatra se da je osnovni patofiziološki mehanizam u nastanku MD2, slično kao i kod MD1, stvaranje i akumulacija mutirane informacione RNK (iRNK).
MD1 je prava multisistemska bolest koja zahvata mnoge organe i organske sisteme, što je uslovljeno njenom patofiziologijom. Kardinalni znaci bolesti su mišićna slabost,
miotonija i rana katarakta. Međutim, ovi pacijenti pate i od srčanih, respiratornih, gastroenteroloških i endokrinoloških poremećaja, a imaju i poremećaje centralnog i
perifernog nervnog sistema i kože (6).
MD2 obično ima blažu kliničku sliku u odnosu na MD1, koja je često izrazito varijabilna, kasniji početak i bolju prognozu (7). Najčešće i najizraženije tegobe kod MD2 bolesnika
jesu slabost i zamorljivost proksimalne muskulature nogu i bolovi u mišićima. Zbog navedene izražene fenotipske varijabilnosti i velikog broja pacijenata sa blagim tegobama,
bolest često ostaje nedijagnostikovana (1). Ako se pacijenti i obrate ljekaru njihove tegobe se često pripišu „zamoru“ mišića, „ishijasu“, drugim radikulopatijama, artritisu,
fibromijalgiji ili neželjenim efektima statina (8).
Multisistemska afekcija u MD2 je prisutna, ali obično blažeg stepena u odnosu na MD1. Između MD1 i MD2 bolesnika postoji razlika u učestalosti i profilu metaboličkih i
hemodinamskih poremećaja i sa njima povezanih komplikacija. Iako je mišićna slabost kod oboljelih od MD2 manje izražena u odnosu na one sa MD1, a samim tim sedentarni
način života vjerovatno manje zastupljen, izgleda da bolesnici sa MD2 češće imaju metabolička oštećenja (9).
Zaključak: Miotonične distrofije predstavljaju oboljenja koja zahvataju mnoge organske sisteme. Kauzalna terapija miotoničnih distrofija još uvijek ne postoji, te je od
suštinske važnosti prevencija i liječenje komplikacija povezanih sa MD, što značajno poboljšava kvalitet života i produžava životni vijek oboljelih (6,10). Ipak, kliničke studije
sa primjenom kauzalne, genske, terapije kod MD su u toku. Iz tog razloga neophodno je dobro poznavanje svih multisistemskih poremećaja u ovim bolestima kako bi se
efikasno pratili efekti terapije i potencijalni razvoj njenih neželjenih dejstava (9).
Ključne riječi: Miotonične distrofije tipa 1 i 2, etiopatogeneza, klinička slika, multisistemska afekcija, metabolički poremećaji