Uvođenje tehnologija virtualne (VR), pojačane (AR) i mešane realnosti (MR) značajno menja paradigmu medicinskog obrazovanja. Njihova upotreba
 omogućava studentima medicine da u kontrolisanim i sigurnim uslovima razvijaju kliničke veštine, donose odluke i uče kroz realistične simulacije.
 Danas su u upotrebi različite platforme specifično dizajnirane za učenje anatomije, sticanje hirurških veština, simulacije kliničkih scenarija,
 razvijanje empatije kod studenata i lekara kao i mnoge druge. Posebnu ulogu ima uređaj HoloLens 2 (HL2), koji kombinuje vizuelni, auditivni i
 senzorimotorni odgovor kako bi kreirao visokostepeno interaktivno iskustvo. Na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu HL2 je implementiran
 u edukaciju, kako u simulacionom centru, tako i u jedinici intenzivne nege, omogućavajući studentima da posmatraju realne intervencije u virtuelnom
 okruženju. Budućnost edukacije će biti definisana integrativnim tehnologijama iako njihovo prihvatanje za sada zahteva rešavanje tehničkih izazova,
 obezbeđivanje privatnosti i sigurnosti podataka i još rada na proveri efikasnosti kroz velike kliničke i studije primenljivosti. 
Ključne reči: virtualna realnost, mešovita realnost, edukacija, hololens

Uvod: Funkcionalni otisak prikazuje veličinu i oblik ležišta proteze, registruje rezilijencu sluzokože i oblikuje funkcionalni rub buduće proteze. U
izradi totalnih proteza razlikuju se dva postupka uzimanja otisaka za izradu radnog modela, anatomski i funkcionalni otisak (konvencionalni metod) i
postupak sa dva funkcionalna otiska.
Cilj rada: Upoređivanje dimenzija i rubova funkcionalnih modela za izradu totalnih zubnih proteza različitim tehnikama otiskivanja.
Materijal i metode: Ovo istraživanje je obuhvatilo 12 ispitanika, kod kojih su upoređivane dimenzije i razlike rubova funkcionalnih modela uzetih sa
dve različite metode otiskivanja. Kontrolna grupa funkcionalnih modela je dobijena otiskivanjem gornjeg bezubog alveolarnog grebena standardnom
kašikom i alginatom, a zatim individualnom kašikom termoplastičnom masom i ZnO eugenol pastom. Ispitivana grupa radnih modela je dobijena
otiskivanjem gornje bezube vilice standardnom kašikom kondenzacionim silikonom visoke viskoznosti (Sta-Seal F, Detax, Nemačka) uz podloženu Aliniju (Alminax vosak, Whip Mix, SAD), a zatim adicionim silikonom niske viskoznosti (Detaseal lite reg, Detax, Nemačka) individualnom kašikom sa
formiranim funkcionalnim rubovima termoplastičnim materijalom (Bite Compound, GC, Japan). Modeli su izliveni od tvrdog gipsa. Modeli su zatim
skenirani skenerom (Trios 3 shape) i upoređivani metodom preklapanja scan-ova u STL formatu u softveru (Exocad Galway 3.0). Upoređivana je
razlika u dimenzijama cele površine radnih modela, kao i širina sulkusa u bočnim regijama numeričkom metodom.
Rezultati: Između posmatranih grupa uočena je statistički značajna razlika u srednjim vrednostima dimenzija sulkusa ispitivanih modela (p=0,041).
Naime, srednja vrednost u studijskoj grupi iznosila je 5,823, dok je u kontrolnoj grupi ona iznosila 5,602. Atributivni faktori za analizu odstupanja u
dimenzijama predstavljenim skalom boja pokazuju da nema značajne razlike između posmatranih grupa.
Zaključak: Dimenzije funkcionalnih modela dobijenih metodom sa dva funkcionalna otiska pokazuju veće dimenzije merene u nivou funkcionalnih
rubova u odnosu na konvencionalni metod. Takođe, drugi funkcionalni otisak omogućava precizniji otisak proteze i rubova, jer prvi funkcionalni otisak
već ima ventilni učinak.
Ključne reči: funkcionalni otisak; otiskivanje; skeniranje; funkcionalni model

Uvod: Prvi stalni molar (PSM) je prvi zub stalne denticije koji nema svog mlečnog prethodnika. Proces posteruptivne maturacije odvija se još 2 godine
po nicanju, što ovaj zub čini posebno osetljivim na delovanje kariogenih noksi. Takođe, zbog svoje anatomske građe, podložan je razvoju karijesa.
Cilj: Cilj istraživanja bio je da se utvrdi učestalost karijesa na PSM kod dece uzrasta 7–14 godina, kao i da se proceni razlika u prevalenci karijesa u
odnosu na uzrast.
Materijal i metode: Istraživanje je obuhvatilo 184 dece iz prvog, petog i osmog razreda OŠ „Olga Milošević“ u Smederevskoj Palanci. Klinički pregledi
su obavljeni u školskoj stomatološkoj ordinaciji pomoću stomatološke sonde i ogledalca, uz veštačko osvetljenje. Saglasnost roditelja i škole je
prethodno obezbeđena. Dijagnostika je rađena prema Klein-Palmerovom DMF sistemu, a korišćeni su i indeksi: KIo, KIp i KIz.
Rezultati: Učestalost karijesa na PSM raste sa godinama. U prvom razredu KIo iznosi 5%, a u osmom čak 50%. Slično je primećen porast prosečnog
broja zahvaćenih zuba i dece sa karijesom. Kod starijih učenika uočena je veća prisutnost destrukcije zuba i nedostatak sanacije. Loša oralna
higijena, nepravilna ishrana i izostanak preventivnih mera (fluorizacija, zalivanje fisura) doprinose visokoj prevalenci. Nedovoljna edukacija roditelja
i dece dovodi do kasne dijagnostike karijesa i lečenja.
Zaključak: PSM je visoko rizičan za karijes, a učestalost raste sa uzrastom. Neophodne su redovne kontrole, edukacija i uvođenje preventivnih
stomatoloških mera.
Ključne reči: prvi stalni molar, karijes, deca, KEP indeks, oralna higijena, prevencija

Uvod. Hirurška ekstrakcija impaktiranih donjih trećih molara je, u izvesnom stepenu, neizbežno praćena postoperativnom pojavom trizmusa, otoka i
osećaja bola. Kortikosteroidi su lekovi koji se najčešće koriste u prevenciji tih komplikacija.
Cilj. Cilj rada bio je da se utvrdi efikasnost deksametazona u prevenciji postoperativnih komplikacija, edema, trizmusa i bola, nakon hirurške
ekstrakcije impaktiranih donjih trećih molara, u zavisnosti od načina njegove administracije.
Metode. Prospektivnom studijom obuhvaćeno je 30 zdravih pacijenata, starijih od 18 godina, oba pola, sa potpuno impaktiranim donjim trećim
molarom – klase I ili II i pozicije B ili C, prema klasifikaciji Pell-a i Gregory-ja, i vertikalne pozicije prema klasifikaciji Winter-a. Svi pacijenti su
nasumično podeljeni u dve grupe u zavisnosti od načina primene deksametazona: submukozno – rastvor deksametazona primenjen submukozno, u
dozi od 4 mg, u predelu bukalnog sulkusa, nakon sprovodne anestezije za donji alveolarni nerv i dodatne anestezije za bukalni nerv; intramuskularno
– rastvor deksametazona primenjen intramuskularno, u dozi od 4 mg, u predelu deltoidnog mišića, neposredno pre intervencije. Preoperativno i pri
svakoj kontrolnoj poseti (prvog, drugog i sedmog dana postoperativno) određivani su interincizalno rastojanje, stepen edema i stepen bola primenom
vizuelno analogne skale (VAS). Sedmog postoperativnog dana evidentiran je ukupan broj analgetika koje su pacijenti uzimali.
Rezultati. U postoperativnom periodu nije bilo statistički značajne razlike između ispitivanih grupa u pogledu efikasnosti u smanjenju otoka, trizmusa
i bola (p > 0,05).
Zaključak. Nema značajne razlike u efikasnosti deksametazona u odnosu na način primene – oralno, intramuskularno ili lokalno submukozno, u
redukciji postoperativnog trizmusa, otoka i bola nakon hirurškog lečenja impaktiranog donjeg trećeg molara.
Ključne reči: deksametazon; lekovi, putevi primene; molar, treći; hirurgija, oralna, procedure; trizmus. 

Uvod: Periapeksne lezije predstavljaju veoma čestu patologiju u ljudskoj populaciji koja se javlja kao posledica imunske reakcije na mikrobnu
infekciju dentalne pulpe 1.
Hit šok proteini se sintetišu u svim prokariotskim i eukariotskim ćelijama i predstavljaju bazičnu odbrambenu reakciju ćelije na različite stresne
situacije kao što su povišena temperature, bakterijske i virusne infekcije, ishemija, hipoksija, zračenje, maligne transformacije 2,3. Osim toga što
imaju zaštitinu ulogu, hit šok proteini predstavljaju i snažne antigene, usled čega se visoka homologija između bakterijskih i humanih hit šok proteina
smatra i faktorom rizika za napredovanje hroničnih procesa i razvoj molekularne mimikrije 4.
Tumor nekrozis factor-α (TNF-α) je proinflamacijski citokin čija je ekspresija povećana u periapeksnim lezijama, koji ima stimulativno dejstvo na
progresiju periapeksne lezije i koštanu destrukciju 5. Suprotno njemu, IL-10 pripada antiinflamacijskim citokinima i deluje supresivno na razvoj
periapeksne lezije i na koštanu destrukciju 6.
Cilj: Cilj ove studije je da se utvrdi kvantitativna ekspresija bakterijskog hit šok proteina, čaperon-60 (Cpn60) i pro- i anti- inflamcijskih citokina u
periapeksnom tkivu dobijenom od osoba sa hronicnim periapeksnim lezijama i utvrdi korelacija između ekspresije bakterijskog hit šok proteina i
ekspresije ovih citokina.
Materijal i metrode. Istraživanje je sprovedeno na 18 periapeksnih lezija i 6 kontrolnih uzoraka zdravog periapeksnog tkiva koje su uzete na Klinici za
stomatologiju Medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici. Nivoi ekspresije mRNK proinflamacijskih i antiinflamacijskih citokina i bakterijskog hit šoka
proteina određeni su PCR metodom u realnom vremenu i kvantifikovani su poređenjem sa internim kontrolnim genom GAPDH.
Rezultati. Analize su otkrile značajno više nivoe mRNK TNF-α i Cpn60 u tkivu periapeksnih lezija u poređenju sa normalnim periapeksnim tkivom (P
<0,05). Suprotno ovim rezultatima, ekspresija mRNK antiinflamacijskog IL-10 je bila značajno viša u uzorcima normalnog periapeksnog tkiva u
poređenju sa nivoima mRNK ovog citokina u tkivu periapeksnih lezija(P <0,001). Ekspresija Cpn60 je u snažnoj korelaciji sa ekspresijom TNF-α u
periapeksnim lezijama.
Zaključak. Cpn60 oslobođen iz bakterija u periapeksnom tkivu mogao bi biti snažan stimulator zapaljenjskog odgovora i jedan od važnih aktera u
patogenezi periapeksnih lezija.
Ključne reči: Periapeksne lezije, hit šok proteini, Cpn60 , citokini. 

Uvod: Savremeni medicinski trendovi su takvi, da se u oralnoj i maksilofacijalnoj hirurgiji nudi čitav niz novih hirurških tehnika i biomaterijala kojima
se mogu obnoviti i nadoknaditi izgubljena kako tvrda tako i meka tkiva glave.
Iako bi velika ponuda ovih tehnika i materijala trebala da nam olakša rad, jako često se u praksi dešava da kolegama nije jasno šta su njihove realne
prednosti i kako ih selektivno u skladu sa kliničkom slikom primenjivati kako bi se dobili najbolji rezultati.
Prikazom više kliničkih situacija i slučaja, pokušaćemo da kolegama prikažemo načine zbrinjavanja za koje smo se odlučili, kao i dileme koje su
postajale pri donošenju plana rekonstrukcije.
Prikazi slučajeva: Klinički slučajevi koji će biti prezentovani su iz domena traumatologije glave, deformiteta lica kao i korekcija obe vilice kod oralno
hirurških intervencija.
Zaključak: Iako su u prezentaciji prikazani samo neki od slučajeva, koji su tretirani savremenim augmentacionim materijalima, može se slobodno reći
da ne postoji magični materijal koji bi obezbedio sve što nam je potrebno kako bi se izgubljena tkiva nadoknadila i regenerisala. Detaljnim
poznavanjem karakteristika materijala kao i prednostima te manama tehnika, ukoliko iskoristimo sve njihove pozitivne karakteristike, rezultati
kojima će biti zadovoljni i terapeuti i pacijenti, neće izostati.
Ključne reči: Augmentacioni materijali, oralna i maksilofacijalna hirurgija, kolagene membrane, piezo. 

Uvod: Većina tumora parotidnih žlezda je benigna, dok su maligni mezenhimalni tumori pljuvačnih žlezda neoplazme čija je etiopatogeneza još uvek
nejasna. Njihova učestalosti nije velika, a simptomatologija ove vrste maligniteta u početnoj fazi je jako oskudna. Histopatološka slika predstavlja
veliki dijagnostički izazov i za dijagnozu malignih neoplazmi imunohistohemija je od suštinskog značaja.
Prikaz slučaja: Pacijentkinja stara 67 godina javila se sa tumorom u predelu parotidne žlezde. Na osnovu anamneze dobijen je podatak da je
evolucija tumorske promene nekoliko meseci i da subjektivno pacijentkinja nije imala nikakve tegobe. Sonografski, promena je izgledala kao
adenom, iako diferencijalna dijagnoza nije isključivala patološki proces druge etiologije. Pacijentkinja je podvrgnuta superficialnoj parotidektomiji,
a operativni i postoperativni tok protekli su bez komplikacija. Imunohistohemijska analiza potvrdila je dijagnozu svetloćelijskog sarkoma (Clear Cell
Sarcoma) parotidne žlezde.
Zaključak: Svetloćelijski sarkom (Clear cell sarcoma) parotidne žlezde predstavlja retku malignu neoplazmu. Pravovremena dijagnoza i totalna
parotidektomija sa negativnim resekcionim margina, tokom prve godine nakon operacije, obezbeđuju zadovoljavajući postoperativni ishod bez
recidiva i metastaza. Lekari bi trebalo da imaju visok stepen opreznosti u ovakvim situacijama, jer histopatološki pregled u kombinaciji sa
imunohistohemijskom analizom pruža jasnu sliku tumora u okviru diferencijalne dijagnoze.
Ključne reči: Mezenhimalni tumor; Svetloćelijski sarkom; Parotidna žlezda 

Funkcionalno primarni nervni putevi predstavljaju osnovne provodne strukture centralnog nervnog sistema, odgovorne za integraciju i prenos
motornih, senzitivnih i senzorijalnih informacija. U ovom radu analiziraju se njihova morfološka organizacija, sistematizacija u projekcione,
asocijacione i komisuralne puteve, kao i njihove uloge u regulaciji voljnih i automatskih funkcija organizma.
Poseban akcenat stavljen je na kliničke korelacije, prikazane su najčešće patologije povezane sa oštećenjem pojedinih puteva (moždani udar,
Parkinsonova bolest, siringomijelija, multiple skleroza), njihove manifestacije i relevantne dijagnostičke metode. Kroz tabelarniprikaz omogućeno je
jasno razumevanje anatomsko-kliničkih odnosa.
Rad ukazuje na značaj nervnih puteva ne samo u teorijskom okviru neuroanatomije, već i u savremenoj dijagnostičkoj i terapijskoj praksi. Integracija
morfoloških znanja sa funkcionalnim i kliničkim principima predstavlja ključ za efikasnu procenu neurološkog statusa i planiranje terapijskih
strategija.
Ključne reči: neuroanatomija, funkcionalni putevi, kliničke korelacije, terapijske implikacije

Pozadina: Hronična inflamacija predstavlja centralni patofiziološki mehanizam kako u reumatoidnom artritisu (RA), tako i u postakutnom oporavku
 nakon infarkta miokarda (AIM). Uprkos napretku u farmakoterapiji, raste interesovanje za nefarmakološke intervencije koje mogu modulirati imuni i
 neuroendokrini odgovor. Peloidoterapija, posebno u kombinaciji sa aromaterapijom, može predstavljati bezbjednu i biološki aktivnu opciju sa
 sistemskim efektima.
 Cilj: Procijeniti uticaj 28-dnevnog protokola peloidne terapije i aromaterapije na upalne biomarkere (IL-6, NO, CRP, fibrinogen) i stres-markere
 (kortizol) kod pacijenata sa RA i onih u postakutnoj fazi AIM.
 Metode: Četrdeset i dva pacijenta (20 sa RA, 22 nakon AIM) prošli su dnevni režim peloidne aplikacije i aromaterapije u Institutu „Dr Simo Milošević“
 u Igalu. Biomarkeri su mjereni prije i nakon terapije. Statistička analiza je rađena t-testom za zavisne uzorke (p<0,05).
 Rezultati: Značajno smanjenje IL-6 (RA: −25%, AIM: −14,3%) i NO (RA: −22,6%, AIM: −20%) ukazuje na supresiju inflamatornih i oksidativnih puteva.
 Kod AIM pacijenata uočen je pad kortizola (−10,1%) i porast fibrinogena (+12,7%), što može odražavati reparaciju vaskularnog tkiva. Promjene CRP-a
 nisu bile značajne. RA pacijenti pokazali su izraženu citokinsku supresiju uz stabilne vrijednosti CRP-a i fibrinogena.
 Zaključak: Rezultati ukazuju na biološku efikasnost kombinovane peloidno-aromaterapijske intervencije u redukciji inflamacije i stresa kod dvije
 različite, ali povezanjem mehanizama slične bolesti. Nalazi opravdavaju dalje, kontrolisane studije i integraciju ove terapije u rehabilitacione
 protokole.
 Ključne riječi: peloidoterapija, aromaterapija, inflamacija, reumatoidni artritis, infarkt miokarda

 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Gojaznost je složen metabolički poremećaj koji predstavlja jedan od najčešćih savremenih zdravstvenih problema širom svjeta. Gojaznost i
 metabolički sindrom su povezani sa hroničnom inflamacijom niskog intenziteta i dislipidemijom koji su udruženi sa pojavom niza metaboličkih
 poremećaja uključujući kardiovaksularne bolesti, rezistenciju na insulin, dijabetes tip 2 itd. Cilj istraživanja bio je ispitati promjene u lipidnom
 statusu i koncentracijama markera inflamacije u serumu kod gojaznih i ispitanika sa metaboličkim sindromom.U skladu sa postavljenim ciljevima
 istraživanje je sprovedeno po tipu studije presjeka.Istraživanjem je obuhvaćeno 175 ispitanika koji su u skladu sa kriterijumima International
 Diabetes Federation podeljeni u 3 grupe: normalno uhranjeni (N=106), ispitanici sa abdominalnom gojaznošću (N=37) i treću grupu činili su ispitanici
 sa metaboličkim sindromom (N=32).Rezultati ovog istraživanja ukazuju na značajne promjene u lipidnom statusu i koncentracijama markera
 inflamacije kod gojaznih osoba i ispitanika sa metaboličkim sindromom u poređenju sa osobama normalne tjelesne mase. Uočen je porast aterogenih
 lipoproteina (LDL, VLDL, triacilgliceroli), smanjenje zaštitnih komponenti poput HDL-holesterola i ApoA1, kao i povišene vrijednosti inflamatornih
 markera (hsCRP, fibrinogen, mokraćna kiselina), što kolektivno ukazuje na povećan kardiometabolički rizik. Posebno se ističe značaj odnosa
 ApoB/ApoA1 kao potencijalno snažnog prediktora rizika, koji pokazuje povezanost ne samo sa dislipidemijom, već i sa sistemskom inflamacijom.Ovi
 nalazi podupiru potrebu za ranom identifikacijom i praćenjem biohemijskih markera u rizičnim populacijama, kako bi se pravovremeno sprovela
 ciljana prevencija i terapijska intervencija.
 Ključne riječi: gojaznost, metabolički sindrom, inflamacija, dislipidemija