Karcinom iglaveivrata cine oko 6% svih tumora i predstavljaju heterogenu grupu tumora različite učestalosti u odnosu na primrnu lokalizaciju, možda
različite biologije, etiologije pa i uspešnosti lečenja. Oko 90% svih malignih tumora glave i vrata čini planocelularni karcinom. Oralni karcinom (OPCC)
čini oko 3% svih karcinoma registrovanih kod muškaraca, i nešto manje od 2% svih karcinoma kod žena. Učestalost se značajno povećava sa starošću a
varira i u zavisnosti od geografskog područja. Etiologija oralnog karcinoma nije u potpunosti poznata smatra se da više faktora ima određeni uticaj
na nastanak ove bolesti. To su poznati faktori rizika (pušenje i konzumiranje žestokih alkoholnih pića i loša oralna higijena). Poseban uticaj za
nastanak i razvoj OPCC imaju genetski faktori, onkogeni virusi, posebno kancerogeni podtipovi humanog papiloma virusa- HPV 16, 18, 31, 33. Osim
HPV virusa, sa nastankom posebno oralnog kancera, povezuje se i prisustvo virusa iz grupe herpes virusa – Epštaj-Bar-ovog virusa (EBV), humanog
herpes virusa (HHV) i citomegalovirusa (CMV). I neki drugi faktori doprinose nastanku oralnog karcinoma, ali je njihov uticaj nedovoljno poznat. To
su pre svega poremećaj imunskog sistema organizma, hronične infekcije, hronične lokalne iritacije na meka tkiva ali i neki drugi faktoru mogu da se
povežu s nastankom OPCC. Proces maligne transformacije odvija u više stepena – verovatno je da u etiopatogenezi dolazi do interakcije faktora
sredine, virusnih infekcija i genskih alteracija. I ako je mala učestalost OPCC u odnosu na sve druge karciniome, agresivnost karcinoma ove
lokalizacije pokazana je činjenicom da se kod 40-50% lečenih bolesnika javlja lokoregioonalni relaps bolesti i da oko 40% bolesnika ima petogodišnje
ukupno preživljavanje. Visoka incidenca morbiditeta i mortaliteta bolesnika s oralnim karcinom opravdava razloge za pronalaženje efikasnijih
modaliteta lečenja karcinoma ove lokalizacije. Zapostizanje boljeg uspeha u lečenju bolesnika s oralnim karcinomom značajno utiču faktori koji su
prisutni u trenutku lečenja (godine starosti, opšte zdravstveno stanje, pridružene bolesti, stepen funkcionalne sposobnosti (Karnofskyskala/ECOG),
stadijum bolesti, patohistološki nalaz s neophodnim prognostičkim parametrima koji značajno utiču na donošenje odluke o lečenju. Pacijenti kojima
se može izvršiti radikalno hirurško lečenje oralnog karcinoma indikuje se preoperativna biopsija. Hirurško lečenje podrazumeva radikalno uklanjanje
tumora, rekonstrukcija nastalog defekta i disekcija regionalnih metastaza vrata. Nakon hirurškog lečenja u zavisnosti od patohistološkog nalaza
pacijneti dobijaju postoperativnu zračnu terapiju. U zavisnosti od prisustva prognostičkih parametra lečenje podrazumeva i primenu radio terapije uz
hemioterapiju. Ukoliko postoje udaljene metastaze uglavnom se kod bolesnika s dobrim opštim stanjem sprovodi sistemska hemioterapija. Danas
postoje i savremeniji protokoli koji podrazumevaju primenom hemioterapije i biološke terapije ali i primenu imuno terapije. Bolesnici kod kojih su
iscrpljeni navedeni modaliteti lečenja i narušeno opšte funkcionalno stanje života primenjuje se simptomatska terapija. 

Uvod: Pljuvačne žlezde su mesto široke raznolikosti tumora sa širokim spektrom bioloških ponašanja, od potpuno benignih tumora preko tumora
niskog stepena maligne prirode do najrazornijih tumora visokog stepena maligniteta. Oni su retki, ali pokazuju zapanjujuću raznolikost morfoloških
karakteristika i neočekivanih kliničkih osobina. Kao minimalno simptomatska bolest, dijagnoza može biti izazovna, a terapijska politika je još uvek
kontroverzna, posebno za grupu malignih tumora. Cilj studije bio je da naglasi savremene koncepte za dijagnostički i terapijski pristup i da razjasni
glavne kontroverze, posebno za maligne tipove tumora pljuvačnih žlezda.
Materijal i metode: Evaluacija je dizajnirana kao komparativna studija kroz fundamentalnu analizu sopstvenog kliničkog materijala od 551 pacijenta
koji su hirurški lečeni na našoj Univerzitetskoj klinici za maksilofacijalnu hirurgiju u Skoplju sa histološki dokazanom primarnom tumorom pljuvačne
žlezde. Sveobuhvatni dijagnostički pristup za neoplazme pljuvačnih žlezda obuhvatao je kliničku evaluaciju, ultrazvuk, CT, MRI i FNAC, nakon čega je
usledio izbor radikalne hirurgije i eventualnih rekonstrukcija.
Rezultati: Pleomorfni adenomi su bili najzastupljeniji tumori pljuvačnih žlezda u celoj studiji, dok je u malignoj grupi dominirao mukoepidermoidni
karcinom. U submandibularnim žlezdama zabeležena je blaga prevalencija benignih tumora, ali su karcinomi imali agresivnije karakteristike. Tumori
manjih pljuvačnih žlezda su u više od 65% bili karcinomi, a adenoidni cistični karcinom je bio najistaknutiji tip. Parotidektomije uz očuvanje
facijalnog nerva su bile najčešće izvođene hirurške procedure, s obzirom na to da se više od 70% slučajeva dogodilo u parotidnoj žlezdi. Praćenje
integriteta nerava korišćeno je za smanjenje rizika od oštećenja facijalnog nerva u 20%. Hirurgija za karcinome submandibularne žlezde obuhvatala
je selektivnu disekciju vrata u više od 40%. Radikalne ekscizije i adekvatna resekcija kosti za tumore manjih pljuvačnih žlezda obično su uključivale
neku hitnu rekonstrukciju. Lokoregionalni pedikularni flapovi su dominantno korišćeni za rekonstrukciju parotidnih defekata sa impresivnim ishodima.
Kontroverze u vezi sa malignitetom pljuvačnih žlezda dodatno su raspravljene sa naglaskom na uticaj histologije i stadijuma, recidiva,
lokoregionalnih i daljinskih metastaza, uključivanja facijalnog nerava, disekciju vrata i postoperativnu iradijaciju. Kontroverza od osnovnog značaja u
upravljanju karcinomima parotidne žlezde bila je pitanje da li se facijalni nerv i njegove grane mogu sačuvati. Rekonstrukcija facijalnog nerava je
indicirana nakon gotovo svake procedure koja je rezultirala disfunkcijom facijalnog nerava, uglavnom se izvodila sa graftovima velikog aurikularnog
ili suralnog nerava. Imali smo značajno iskustvo sa anastomozom hipoglosalnog i facijalnog nerava koristeći transektovani hipoglosalni nerv za
rekonstrukciju.
Zaključci: Zaključci naglašavaju da procena ove vrste hirurške patologije u velikoj meri zavisi od odlučujuće kliničke procene, ističući da je dijagnoza
od velikog značaja. Tačan dijagnostički pristup, sa usavršavanjima u radiološkom snimanju, je potvrđen kao velika veština u većini kliničkih
prezentacija tumora pljuvačnih žlezda, što odgovarajuće omogućava donošenje efikasne terapijske odluke sa najpovoljnijom veštinom na kvalitet
života 

Uvod: Svako peto dete doživi traumatsku povredu zuba (TPZ) u nekom trenutku svog života. Iskustvo nam govori da se značajan broj dece suoči sa
traumom za vreme ortodontske terapije.
Očuvanje traumatizovanih zuba je složen zadatak, a zbrinjavanje povreda kod ortodontskih pacijenata predstavlja dodatni izazov zbog mogućeg
uticaja ortodontskog aparata na vrstu i obim nastalih povreda; potencijalnog sumiranja bioloških efekata ortodontske terapije i novonastalog
oštećenja uzrokovanog traumom te rizika koje sa sobom nosi eventualni nastavak ortodontskog lečenja.
Glavni deo: Konvencionalne smernice za lečenje traumatskih povreda zuba ne mogu se primeniti na sve slučajeve. Većina TPZ koje se javljaju u
vreme ortodontskog lečenja zahteva individualni, multidisciplinarni plan terapije prilagođen rešavanju bioloških, funkcionalnih, estetskih i drugih
izazova koji se postavljaju pred kliničara.
Prezentacija daje sažet pregled koraka koji su uključeni u neposredno lečenje akutnih traumatskih povreda zuba (TDI) kod dece koja su podvrgnuta
aktivnom ortodontskom lečenju, sa ciljem postizanja povoljnog terapijskog rezultata.
Uspešno zbrinjavanje TPZ je moguće uz sveobuhvatnu procenu kliničkih i radiografskih pokazatelja vrste i težine povrede što će usmeriti
prilagođavanje plana terapije njihovim specifičnostima i odgovarajuću modifikaciju ortodontskog lečenja. Ishod primenjene terapije neophodno je
periodično pratiti, nastavak ortodontskog tretmana odložiti u zavisnosti od težine i vrste TPZ, a kada se tretman nastavi silu ortodontskog pomeranja
pažljivo dozirati. Shodno tome, važno je da dečji stomatolog blagovremeno dostavi ortodontu sve relevantne informacije u vezi sa TPZ što će
doprineti postizanju optimalnih rezultata lečenja u najboljem interesu pacijenta.
Zaključak: Cilj prezentacije je da doprinese pragmatičnom rešavanju kompleksnog problema lečenja akutnih traumatskih povreda kod dece na fiksnoj
ortodontskoj terapiji i da istakne značaj koordinisanog i fleksibilnog terapijskog plana prilagođenog individualnim potrebama pacijenta, kontinuirane
procene stanja povređenih zuba i adaptacije budućeg nastavka terapije.
Ključne reči: povrede zuba, traume zuba, ortodontska terapija, smernice za lečenje. 

Uvod: Ukazati na greške koje se mogu desiti ukoliko se u dijagnostici i terapiji povreda zuba u velikoj meri oslonimo na rendgen snimak, koji je u
osnovi pomoćno dijagnostičko sredstvo.
Prikaz slučaja: Pacijentkinja stara šest godina javlja se pet dana nakon saobraćajne nezgode u pratnji roditelj, zbog bolova i primetne luksacije
donjih centralnih sekutića. Klinički je dijagnostikovana subluksacija zuba 31 i 41 i ortodontska anomalija duboki preklop sa protruzijom gornjih
frontalnih zuba. Iz heteroanamneze saznajemo da pacijentkinja ima lošu naviku grickanja čvrstih predmeta (olovke, plastičnih čepova i sl.), zbog
čega smo se konsultovali sa ortodontom.
Analizom retroalveolarnog snimka donjih sekutića uočena je promena koja liči na infrakciju gleđi. Kontrolni snimak je pokazao da nema frakturne
linije. Dat je savet o poštedi povređenih zuba i simptomi su se povukli posle mesec dana.
Nakon toga sprovedena je ortodontska terapija miofunkcionalnim aparatom koja je za vrlo kratak period dala optimalne rezultate.
Zaključak: Uvek sa rezervom tumačiti rendgen snimak zbog mogućih artefakata, superpozicije i ostalih grešaka koje se mogu desiti, a koje mogu
napraviti zabunu u dijagnostici i terapiji.
Dečji stomatolog je neko ko će prvi uočiti ortodontsku anomaliju i dobra saradnja sa ortodontom preduprediće mnogobrojne stomatološke probleme.
Ključne reči: rendgen snimak, infrakcija gleđi, protruzija, miofunkcionalni aparat, artefakt i superpozicija.

Uvod: Karcinomi jezika spadaju u najčešće oralne karcinome. U literaturi maligni tumori usne, usne duplje i ždrela uglavnom se zajedno grupišu zbog
sličnih faktora rizika i biologije tumora. Incidenca ovih karcinoma u svetu je raznolika u zavisnosti od geografske lokacije. Cilj. Odrediti i analizirati
trend u incidenciji karcinoma jezika u Republici Srbiji tokom dvadesetsvogodišnjeg perioda, od 1999. do 2020. godine.
Materijal i metode: Podaci su korišćeni iz Registra za rak centralne Srbije, dok su informacije o promeni populacije tokom perioda istraživanja
dobijeni iz Republičkog zavoda za statistiku. Standardizovana stopa incidencije je izračunata korišćenjem direktne metode standardizacije, a kao
standardna populacija korišćena je populacija sveta. Za analizu promene trenda incidencije i godišnjeg procenta promene (APC) korišćena je metoda
regresione analize uz pomoć tačaka spajanja (eng. joinpoint regression analysis).
Rezultati: Za period istraživanja od 1999. do 2020. godine, u Republici Srbijije registrovano 2469 pacijenata (1878 muškaraca i 591 žena) sa
karcinomom jezika. Rezultati su pokazali da postoji statistički značajan porast incidence kada se razmatraju oba pola zajedno (APC 1999-2020:
1,71%; p=0,01), kod muškog pola (APC 1999-2020: 1,76%; p=0,007) i kod ženskog pola (APC 2011-2020: 12,99%; p=0,0002).
Zaključak: U ispitivanom periodu trend incidencije karcinoma jezika i kod muškaraca i kod žena je u stalnom porastu.
ključne reči: oralni karcinom, karcinom jezika, incidenca

Uvod: Značajan porast učestalosti bazocelularnih i skvamocelularnih karcinoma kože u gotovo svim zemljama sveta ukazuje na to da ovi tumori
postaju jedan od vodećih izazova savremene onkologije, što zahteva sveobuhvatno razmatranje i dublje razumevanje njihove etiologije,
epidemiologije i mogućnosti prevencije. Ove maligne neoplazme kože, poznate i pod nazivom nemelanocitni karcinomi kože, predstavljaju značajan
javnozdravstveni problem usled svoje visoke učestalosti i potencijala za lokalno razaranje tkiva.
Cilj: Cilj ovog rada jeste određivanje i analiza trenda incidencije nemelanocitnih karcinoma kože u Republici Srbiji u prošlosti, sa namerom da se
proceni potreba za izradom sveobuhvatne strategije prevencije i ranog otkrivanja u budućnosti.
Metodologija: Podaci su preuzeti iz Registra za rak Republike Srbije, dok su informacije o demografskim promenama tokom analiziranog perioda
dobijene od Republičkog zavoda za statistiku. Standardizovane stope incidencije izračunate su primenom direktne metode standardizacije, pri čemu
je korišćena svetska standardna populacija. Trendovi incidencije analizirani su primenom regresione analize tačaka spajanja (joinpoint regression
analysis), kojom je definisan godišnji procenat promene (annual percentage change – APC) u stopama incidencije nemelanocitnih karcinoma kože u
Republici Srbiji.
Rezultati: Standardizovana stopa incidencije nemelanocitnih karcinoma kože pokazala je statistički značajan porast u Republici Srbiji tokom
poslednjih decenija (APC: +2,32%; 95% CI: 1,60–3,10; p < 0,001). Povećanje incidencije bilo je izraženije kod žena (APC: +2,63%; 95% CI: 1,50–3,80; p
< 0,001) u poređenju sa muškarcima (APC: +2,01%; 95% CI: 1,01–3,10; p < 0,001).
Zaključak: Zabeleženi porast stope incidencije nemelanocitnih karcinoma kože u Republici Srbiji jasno ukazuje na rastući značaj ovog
javnozdravstvenog problema. Ovi nalazi nameću potrebu za hitnom i koordinisanom reakcijom nadležnih zdravstvenih institucija kroz formulisanje i
sprovođenje nacionalne strategije usmerene ka prevenciji, ranom otkrivanju i kontinuiranoj edukaciji stanovništva. 

Uvod: Većina tumora parotidnih žlezda je benigna, dok su maligni mezenhimalni tumori pljuvačnih žlezda neoplazme čija je etiopatogeneza još uvek
nejasna. Njihova učestalosti nije velika, a simptomatologija ove vrste maligniteta u početnoj fazi je jako oskudna. Histopatološka slika predstavlja
veliki dijagnostički izazov i za dijagnozu malignih neoplazmi imunohistohemija je od suštinskog značaja.
Prikaz slučaja: Pacijentkinja stara 67 godina javila se sa tumorom u predelu parotidne žlezde. Na osnovu anamneze dobijen je podatak da je
evolucija tumorske promene nekoliko meseci i da subjektivno pacijentkinja nije imala nikakve tegobe. Sonografski, promena je izgledala kao
adenom, iako diferencijalna dijagnoza nije isključivala patološki proces druge etiologije. Pacijentkinja je podvrgnuta superficialnoj parotidektomiji,
a operativni i postoperativni tok protekli su bez komplikacija. Imunohistohemijska analiza potvrdila je dijagnozu svetloćelijskog sarkoma (Clear Cell
Sarcoma) parotidne žlezde.
Zaključak: Svetloćelijski sarkom (Clear cell sarcoma) parotidne žlezde predstavlja retku malignu neoplazmu. Pravovremena dijagnoza i totalna
parotidektomija sa negativnim resekcionim margina, tokom prve godine nakon operacije, obezbeđuju zadovoljavajući postoperativni ishod bez
recidiva i metastaza. Lekari bi trebalo da imaju visok stepen opreznosti u ovakvim situacijama, jer histopatološki pregled u kombinaciji sa
imunohistohemijskom analizom pruža jasnu sliku tumora u okviru diferencijalne dijagnoze.
Ključne reči: Mezenhimalni tumor; Svetloćelijski sarkom; Parotidna žlezda 

Augmentacija većih horizontalnih i/ili vertikalnih koštanih defekata često se sprovodi primenom autolognih koštanih graftova u obliku blokova –
solidnih ili pločastih. Donorna regija najčešće obuhvata cristu infrazygomaticu gornje vilice, kao i retromolarnu ili bradnu regiju donje vilice. Khouryjeva tehnika bazira se na upotrebi tankih koštanih pločica, pri čemu njihova dvoslojna struktura predstavlja ključnu prednost: spoljašnji, kompaktni
deo omogućava mehaničku stabilnost i otpornost na resorpciju, dok unutrašnji, spongiozni sloj podstiče brzu i efikasnu revaskularizaciju graftovanog
područja.
Pacijent muškog pola, starosti 54 godine, krezube, parodontopatične gornje vilice, zbrinut je u Implantološkom centru Stomatološkog fakulteta
Univerziteta u Beogradu. Planirana je oralna rehabilitacija u skladu sa konceptom „All-on-Four“. Usled izraženog horizontalnog deficita kosti u regiji
21-24, a koji je onemogućavao ugradnju anteriornog implanta, sprovedena je augmentacija alveolarnog grebena primenom Khoury-jeve tehnike
koštanih pločica. Tretmanom je uspešno povećan horizontalni volumen kosti i stvoreni uslovi za implantološki tretman u skladu sa planom terapije.
Khoury-jeva tehnika augmentacije koštanim pločicama predstavlja pouzdanu i efikasnu metodu za sanaciju velikih horizontalnih defekata. Njena
glavna prednost ogleda se u predvidivosti rezultata, stabilnosti grafta i postojanosti kosti tokom vremena. U prikazanom slučaju, primena ove tehnike
omogućila je uspostavljanje adekvatnih koštanih uslova za implantološku rehabilitaciju prema „All-on-Four“ konceptu, čime je potvrđena njena
klinička vrednost u kompleksnim terapijskim protokolima.
Ključne reči: augmentacija, koštani blokovi, Khoury-eva tehnika 

Uvod: Savremeni medicinski trendovi su takvi, da se u oralnoj i maksilofacijalnoj hirurgiji nudi čitav niz novih hirurških tehnika i biomaterijala kojima
se mogu obnoviti i nadoknaditi izgubljena kako tvrda tako i meka tkiva glave.
Iako bi velika ponuda ovih tehnika i materijala trebala da nam olakša rad, jako često se u praksi dešava da kolegama nije jasno šta su njihove realne
prednosti i kako ih selektivno u skladu sa kliničkom slikom primenjivati kako bi se dobili najbolji rezultati.
Prikazom više kliničkih situacija i slučaja, pokušaćemo da kolegama prikažemo načine zbrinjavanja za koje smo se odlučili, kao i dileme koje su
postajale pri donošenju plana rekonstrukcije.
Prikazi slučajeva: Klinički slučajevi koji će biti prezentovani su iz domena traumatologije glave, deformiteta lica kao i korekcija obe vilice kod oralno
hirurških intervencija.
Zaključak: Iako su u prezentaciji prikazani samo neki od slučajeva, koji su tretirani savremenim augmentacionim materijalima, može se slobodno reći
da ne postoji magični materijal koji bi obezbedio sve što nam je potrebno kako bi se izgubljena tkiva nadoknadila i regenerisala. Detaljnim
poznavanjem karakteristika materijala kao i prednostima te manama tehnika, ukoliko iskoristimo sve njihove pozitivne karakteristike, rezultati
kojima će biti zadovoljni i terapeuti i pacijenti, neće izostati.
Ključne reči: Augmentacioni materijali, oralna i maksilofacijalna hirurgija, kolagene membrane, piezo. 

Uvod: Periapeksne lezije predstavljaju veoma čestu patologiju u ljudskoj populaciji koja se javlja kao posledica imunske reakcije na mikrobnu
infekciju dentalne pulpe 1.
Hit šok proteini se sintetišu u svim prokariotskim i eukariotskim ćelijama i predstavljaju bazičnu odbrambenu reakciju ćelije na različite stresne
situacije kao što su povišena temperature, bakterijske i virusne infekcije, ishemija, hipoksija, zračenje, maligne transformacije 2,3. Osim toga što
imaju zaštitinu ulogu, hit šok proteini predstavljaju i snažne antigene, usled čega se visoka homologija između bakterijskih i humanih hit šok proteina
smatra i faktorom rizika za napredovanje hroničnih procesa i razvoj molekularne mimikrije 4.
Tumor nekrozis factor-α (TNF-α) je proinflamacijski citokin čija je ekspresija povećana u periapeksnim lezijama, koji ima stimulativno dejstvo na
progresiju periapeksne lezije i koštanu destrukciju 5. Suprotno njemu, IL-10 pripada antiinflamacijskim citokinima i deluje supresivno na razvoj
periapeksne lezije i na koštanu destrukciju 6.
Cilj: Cilj ove studije je da se utvrdi kvantitativna ekspresija bakterijskog hit šok proteina, čaperon-60 (Cpn60) i pro- i anti- inflamcijskih citokina u
periapeksnom tkivu dobijenom od osoba sa hronicnim periapeksnim lezijama i utvrdi korelacija između ekspresije bakterijskog hit šok proteina i
ekspresije ovih citokina.
Materijal i metrode. Istraživanje je sprovedeno na 18 periapeksnih lezija i 6 kontrolnih uzoraka zdravog periapeksnog tkiva koje su uzete na Klinici za
stomatologiju Medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici. Nivoi ekspresije mRNK proinflamacijskih i antiinflamacijskih citokina i bakterijskog hit šoka
proteina određeni su PCR metodom u realnom vremenu i kvantifikovani su poređenjem sa internim kontrolnim genom GAPDH.
Rezultati. Analize su otkrile značajno više nivoe mRNK TNF-α i Cpn60 u tkivu periapeksnih lezija u poređenju sa normalnim periapeksnim tkivom (P
<0,05). Suprotno ovim rezultatima, ekspresija mRNK antiinflamacijskog IL-10 je bila značajno viša u uzorcima normalnog periapeksnog tkiva u
poređenju sa nivoima mRNK ovog citokina u tkivu periapeksnih lezija(P <0,001). Ekspresija Cpn60 je u snažnoj korelaciji sa ekspresijom TNF-α u
periapeksnim lezijama.
Zaključak. Cpn60 oslobođen iz bakterija u periapeksnom tkivu mogao bi biti snažan stimulator zapaljenjskog odgovora i jedan od važnih aktera u
patogenezi periapeksnih lezija.
Ključne reči: Periapeksne lezije, hit šok proteini, Cpn60 , citokini.