Uvod: Mijeloidne supresorske ćelije (MDSC), otkrivene kao jedan od glavnih faktora koji pokreću progresiju tumora, takođe su uključene u povoljne
 efekte u autoimunskim bolestima, ali njihova uloga nije u potpunosti poznata. 
Ciljevi: Protokoli za diferencijaciju MDSC dobijenih iz humanih monocita in vitro nisu u potpunosti uspostavljeni, posebno sa aspekta uloge
 prostaglandina E2 (PGE2) u indukciji MDSC in vivo, stoga je cilj našeg istraživanja bio da vidimo koji je protokol najbolji za dieferencijaciju MDSC.
 Metodologija: Metodologija istraživanja obuhvatala je izolaciju mononuklearnih ćelija iz periferne krvi korišćenjem metoda adherencije i magnetnog
 sortiranja. Te ćelije su dalje diferencirane u monocitne mijeloidne supresorske ćelije (M-MDSC) i nezrele dendritske ćelije (iDC), a zatim su
 analizirane njihove morfološke i funkcionalne karakteristike, uključujući supresivnu aktivnost i sposobnost indukcije polarizacije T ćelija. Za procenu
 fenotipskih i funkcionalnih promena korišćene su tehnike kao što su protočna citometrija, analiza citokina i statistička obrada podataka.
 Rezultati: Naši rezultati su pokazali da su GM-CSF i IL-6 neophodni za indukciju CD33+HLA- DRlowCD14+CD209-MDSC in vitro.. Međutim, dodavanje
 PGE2 koktelu GM-CSF/IL-6 dodatno je povećao ekspresiju CD14 i CCR7 a smanjio ekspresiju CD1a, HLA-DR, CD209, CD16, CD11c, CD11b na ovim
 ćelijama. MDSC indukovane u prisustvu PGE2 ispoljile su više nivoe CD39, PD1L, ILT-3 i ILT-4, i produkovale su veće koncentracije TGF-β i IL-27, i
 manje koncentracije IL-1β, IL-10, IL-23 i TNF-α nakon stimulacije LPS/IFN-γ, u poređenju sa MDSC indukovanim sa GM-CSF/IL-6. U populaciji
 aloreaktivnih T ćelija koje su kultivisane zajedno sa PGE2 indukovanim MDSC bilo je više CD4+GATA-3+ T ćelija koje produkuju IL-4 a manje
 CD4+RORγt+ T ćelija koje produkuju IL-17. Takođe bila je veća zastupljenost CD8+ T ćelija koje produkuju IFN-γ ali ne i CD4+IF N-γ+ T ćelija.
 Interesantan je nalaz je da su PGE2- MDSC smanjivale procenat aloreaktivnih CD4+CD25hiFoxP3+TGF-β Tregs, ali su značajno povećale procenat
 CD4+IL-10+FoxP3-IL-4- Tr-1 i CD8+IL10+ T ćelija, u poređenju sa MDSC indukovanih samo u prisustvu GM-CSF/IL-6.
 Zaključci: U zaključku se može istaći da PGE2 potencira supresivni fenotip i funkcije MDSC indukovanih u prisustvu GM-CSF/IL-6 i da je ovaj protokol
 za diferencijaciju MDSC pokazao najbolje rezultate, naročito jer mijenja mehanizme uključene u indukciju Tregs, što bi moglo biti važno od značaja
 u razvoju strategija fokusiranih na terapijske efekte MDSC kod tumora i autoimunskih bolesti.
 Ključne reči: MDSC, prostaglandin E2, Interleukin 6

Učestalost srčane slabosti uprkos naporima rane detekcije i  dalje je visoka i praćena visokim mortalitetom u toku praćenja od 5 godina. U odnosu na
 vrijednost ejekcione frakcije lijeve komore (EF LK) kao snažnog prediktivnog faktora prognoze ovih pacijenata klasifikovana je srčana slabost i
 usmjeren terapijski tretman. 
SAŽETAK
 Kod pacijenata sa niskom EF LK (≤40%) ljekovi prvog izbora (klasa I) su inhibitori angiotenzin-konvertirajućeg enzima (ACE)odnosno u slučaju njihove
 netolerancijeblokatori angiotenzinskog receptora (ARB). Preporučuje se (klasa I) i zamjena ACE inhibitora sa blokatorima angiotenzin-neprilizinskog
 receptora (ARNI). 
Ljekovi prvog izbora (klasa I) kod ovih pacijenata su i beta blokatori, inhibitori natrijum-glukoza 2 kotransportera (SGLT2), antragonisti
 mineralokortikoidnog receptora (MRA), kao i diuretici Henleove petlje kod retencije tečnosti. 
Ukoliko je interventrikularno kašljenje ispod 130 msec odravdano je implantirati kardioverter defibrilator (ICD) zbog prevencije iznenadne srčane
 smrti (ISS) kod pacijenata sa ishemijskom (klasa I) odnosno neishemijskom (klasa II) etiologijom srčane slabosti. Ukoliko su pacijenti u sinusnom ritmu
 sa interventrikularnim kašnjenjem izmedju 130-150 msec (klasa IIa) odnosno preko 150 msec (klasa I) preporučuje se implantacija srčane
 rehinhronizacione terapije bez (CRT-P) ili sa kardioverter defibrilatorom (CRT-D).
 Kod pacijenata sa blago redukovanom EF LK (41-49%) ljekovi prvog izbora su SGLT2 odnosno diuretici (klasa I), a potom (klasa IIb) i ACE inhibitori,
 ARBiliARNI, kao i MRA.
 Posebna pažnja u revidiranim preporukama usmjerena je na pacijente sa očuvanom EF LK (≥50%), ali sa strukturnim odnosno
 funkcionalnimpromjenama u dijastolnoj funkciji srca, kao i povišenim vrijednostima napriuretskih peptida zbog njihove loše prognoze. Ovim
 pacijentima ljekovi prvog izbora (klasa I) su SGLT2 inhibitori odnosno diuretici kod retencije tečnosti, kao i liječenje komorbiditeta
 Ključne reči: Srčana insuficijencija, savremeni pristup

Uvod: Balint grupa se definiše kao mala grupa kliničara koji redovno analiziraju slučajeve iz svoje medicinske prakse kako bi stekli dublje
 razumevanje odnosa lekar - pacijent.
 SAŽETAK
 Cilj ovog istraživanja je bio ispitavanje da li je učestvovanje u Balint grupama povezano sa većim stepenom empatije.
 Metod: Ovo istraživanje je obuhvatilo 210 lekara iz primarne zdravstvene zaštite. Od 210 lekara, 70 je završilo Balint edukaciju u trajanju od
 minimum godinu dana, dok 140 lekara nije pohađalo pomenutu edukaciju. Za svakog doktora sa završenom Balint edukacijom metodom slučajnog
 izbora izabrana su po dva lekara koja nisu završila ovu edukaciju, a koja rade u istom domu zdravlja i imaju istu poziciju (lekar opšte medicine ili
 specijalista). Za potrebe ovog istraživanja, konstruisan je opšti upitnik za ispitanike i korišćen je još jedan dodatni upitnik za ispitivanje empatije 
Davisov „indeks interpersonalne reaktivnosti“ (IRI) . U statističkoj obradi podataka su korišćene metode deskriptivne statistike, Studentov t-test,
 Pearson-ov hi-kvadrat test, Spearman-ov koeficijent korelacije i metode logističke i ordinalne regresije.
 Rezultati: Preko tri četvrtine (82,9%) lekara u našem uzorku je bilo ženskog pola, dok je 17,1% ispitanika pripadao muškom polu. Srednja vrednost
 godina starosti ispitanika je iznosila 48,3±9,6 i kretala se od 30 do 65 godina. Lekari koji su završili Balint edukaciju su imali značajno veće skorove na
 subskalama Zauzimanje tuđeg stanovišta, Fantazija i Empatijska brižnost u odnosu na lekare koji je nisu završili, p<0,001. Što se tiče subskale Lična
 nelagodnost, nije bilo statistički značajne razlike između lekara ove dve grupe, p=0,530. Prema našim rezultatima, utvrđena je povezanost između
 subskala Zauzimanje tuđeg stanovišta, Fantazija i Empatijska brižnost (p<0,001), dok je subskala Lična nelagodnost korelirala samo sa subskalom
 Fantazija (p=0,010). U multivarijantnom logističkom regresionom modelu za subskalu Zauzimanje tuđeg stanovišta jedini značajan prediktor je bila
 Balint grupa. Rezultati su takođe pokazali da članovi Balint grupe imaju 2,8 puta veću šansu da imaju visoke skorove na ovoj subskali.
 Multivarijantnom logističkom regresijom za subskalu Fantazija su se kao značajni prediktori izdvojili Balint grupa i lekari specijalisti. Naši rezultati su
 dalje pokazali da su lekari sa Balint edukacijom imali 5, a lekari specijalisti 2,4 puta veću šansu da postignu visoke skorove na ovoj subskali. U
 multivarijantnom logističkom regresionom modelu za subskalu Empatijska brižnost kao jedini prediktor se izdvojila Balint grupa (p<0,001), tačnije,
 lekari sa Balint edukacijom su imali 6,7 puta veću šansu da postignu visoke skorove na subskali Empatijska brižnost. U univarijantnom logističkom
 regresionom modelu za subskalu Lična nelagodnost statistička značajnost je bila postignuta samo za jednu varijablu-specijalizaciju (p=0,021).
 Preciznije, lekari bez specijalizacije su imali veću „Ličnu nelagodnost“ u odnosu na specijaliste. Spearman-ova korelacija za subskalu Zauzimanje
 tuđeg stanovišta je pokazala da postoji statistički značajna osrednja pozitivna povezanost između dužine Balint edukacije (broja godina) i skora na
 subskali Zauzimanje tuđeg stanovišta (rs=0,331; p=0,005).
 Zaključak: Naše istraživanje je pokazalo da su Balint grupe efikasne za učenje empatije među lekarima. Štaviše, naši rezultati snažno podržavaju
 integraciju Balint grupa u medicinsko obrazovanje.
 Ključne reči: Odnos lekar-pacijent, Balint grupe, primarna zdravstvena zaštita, empatija.

Uvod: Sindrom sagorevanja na poslu sve je prisutniji među lekarima, posebno zbog visokog nivoa stresa i odgovornosti koji prate njihovu profesiju.
Iako često ne prepoznaju sebe kao ranjive, lekari su izloženi brojnim psihičkim smetnjama, što je dodatno pogoršano pandemijom COVID-19. U Srbiji
su prethodne studije pokazale visoku prevalenciju sindroma sagorevanja među zdravstvenim radnicima, a infekcija virusom COVID-19 dodatno je
doprinela povećanju njegovog prisustva. Sindrom sagorevanja na poslu negativno utiče na lekare, pacijente i zdravstveni sistem, a isti je povezan sa
povećanim brojem medicinskih grešaka.
Cilj rada: Cilj našeg istraživanja bio je da se ispita prisutnost sindroma sagorevanja među specijalistima i lekarima opšte medicine u sekundarnim
zdravstvenim ustanovama tokom pandemije COVID-19.
Materijal i metode: Istraživanje je sprovedeno kao studija preseka u periodu od jula do avgusta 2020. godine. Učestvovao je 71 lekar (22 muškarca i
49 žena), podeljenih u dve grupe: specijalisti (n=45) i lekari opšte medicine (n=26). Upitnik se sastojao od tri dela: sociodemografski podaci (pol,
starost, bračni i roditeljski status, radni staž), skala DASS-21 za procenu depresije, anksioznosti i stresa, i srpska verzija Marlach Burnout Inventory –
HSS, koja meri sagorevanje kroz emotivnu iscrpljenost, depersonalizaciju i smanjenu ličnu profesionalnu ostvarenost.
Rezultati: Na osnovu Mann-Whitney testa, utvrđena je statistički značajna razlika između specijalista i lekara opšte medicine u dimenzijama
emotivne iscrpljenosti (p=0,018) i depersonalizacije (p=0,029), dok razlika u ličnoj profesionalnoj ostvarenosti nije bila značajna (p=0,304). Takođe,
na DASS-21 skali primećene su značajne razlike u stresu (p=0,004) i anksioznosti (p=0,012), dok za depresiju nije bilo razlike (p=0,211), osim kod
teških oblika, gde su lekari opšte medicine bili značajno više pogođeni (p=0,015).
Zaključak: Tokom pandemije COVID-19, lekari opšte medicine bili su podložniji stresu, anksioznosti i sindromu sagorevanja. Preporučuje se rana
institucionalna i kolegijalna podrška, kao i razvoj onlajn edukativnih programa koji bi smanjili stres i poboljšali mentalno zdravlje lekara.
Ključne reči: burnout, stress, anksioznost, depresija

COVID-19 se vrlo brzo tokom 2020. godine raširio širom svijeta. Vrlo brzo stručnjaci su zaključili da pacijenti sa pratećim kardiovaskularnim
oboljenjem imaju težu kliničku sliku COVID-19. Takođe su vrlo brzo sagledali da su kardiovaskularna oboljenja i komplikacije COVID-19. Ovaj
pregledni rad ima za cilj da sagleda povezanost COVID-19 sa pojavom kardiovaskularnih bolesti.
Razvoj kardiovaskularnih neželjenih događaja nastaje kao posljedica interakcije između virusa i njegovog receptora, inflamatornih faktora, različitih
oblika stresnog odgovora, hipoksičnog okruženja i primejene lijekova. Analiza literature ukazuje da su najčešće kardiovaskularne komplikacije među
pacijentima hospitalizovanim sa COVID-19 srčana insuficijencija, miokarditis, srčane aritmije i akutni koronarni sindrom. Liratura takođe ukazuje da
je vakcinacija protiv COVID-19 smanjila rizik od srčanih i tromboembolijskih ishoda nakon COVID-19.
Zaključak: COVID-19 je često praćen kardiovaskularnim oboljenjima. Rana identifikacija i praćenje srčanih komplikacija mogu dovesti do povoljnijih
ishoda. Vakcinacija protiv COVID-19 smanjuje rizik od ovih komplikacija
Ključne riječi: pandemija COVID-19, kardiovaskularne komplikacije, vakcine protiv COVID-19 

 Uvod: Medikamentozna terapija je oslonac u lečenju emfizema pluća a hirurško lečenje jedna od metoda izbora u odabranim grupama pacijenata sa
 uznapredovalim emfizemom. Hirurške procedure koje imaju za cilj poboljšanje plućne funkcije, kvaliteta života i preživljavanja kod odabranih
 bolesnika sa emfizemom pluća su: bulektomija, hirurška redukcija plućnog volumena (LVRS) i transplantacija pluća.
 Pacijenti i metode: Urađena je retrospektivna studija, koja je uključila 58 pacijenata sa emfizemom pluća, koji su u toku desetogodišnjeg perioda
 operisani u našoj klinici i praćeni u dvogodišnjem postoperativnom periodu. Zabeležene kliničke karakteristike su FEV1 (forsirani ekspiratorni volumen
 u 1 sekundi), 6-minutni test hodanja (6-MWT), mMRC (modified Medical Research Council) skala za procenu stepena dispneje, indeks telesne mase
 (BMI) i kvalitet života pre i 6. 12 i 24 meseca nakon hirurške intervencije. Zabeležene su sve peri- i postoperativne komplikacije.
 Rezultati: Dobijeni rezultati pokazali su da je svih 58 pacijenta (100%) ostvarilo pozitivan ishod operacije. Kod 19 pacijenata učinjena je bulektomija,
 jednostrana LVRS kod 31, a sekvencijalna obostrana LVRS kod 8 pacijenata. Preovlađivao je muški pol (72,4%). Od 58 analiziranih osoba, skoro svi su
 bili aktivni ili bivši pušači.
 Nakon 6 meseci od operacije došlo je do statistički značajnih poboljšanja u vrednostima FEV1, 6MWT, MMRC, BMI, kvaliteta života sa konstantnim
 padom u 12 i 24 mesecu- najverovatnije zbog progresije HOBP ali su pacijenti i dalje imali značajno poboljšanje FEV1 (210mL/230mL/550mL).
 Prosečni porast parametra 6MWT po grupama 24 meseca od operacije (42,26m/48,61m/43,50m). Nakon operacije prosečni BMI ima trend porasta,
 postoji statistički značajan pad dispneje, 89,5% do 100% pacijenata nije koristilo steroidnu terapiju a 63,2% do 75% pacijenata su se izjasnili, da im je
 kvalitet života bolji ili mnogo bolji. Postoperativne komplikacije su bile: reoperacija (3,4%), srčana aritmija (51,6%), pneumonija (8,6%), subkutani
 emfizem (22,4%), ,,air lekage’’
＞
7 dana (60%), koegzistirаjući kаrcinom plućа (1,72%), mortalitet (0%). Dužina hospitalizacije (9-13 dana, min 5 max
 30).
 Zaključak: U odabranoj populaciji pacijenata, operacija je dovela do značajnog poboljšanja parametara plućne funkcije, kapaciteta za vežbanje i
 kvaliteta života. Tokom perioda od 12 do 24 meseca postoperativno, klinička korist se postepeno smanjivala najverovatnije zbog progresije HOBP.
 Rezultati preoperativno sprovedenih ispitivanja mogli bi da doprinesu identifikaciji bolesnika koji će uz prihvatljiv hirurški rizik, imati korist od
 hirurškog lečenja.
 Кljučne reči: emfizem, operacija smanjenja zapremine pluća, bulektomija, HOBP

Uvod: Osobe sa dijabetesom češće su imale teže kliničke oblike COVID-19. Međutim, postoji hipoteza da određeni antidijabetički lekovi mogu biti
povezani sa boljim ishodima kod pacijenata sa COVID-19. Cilj ove studije bio je da se analizira da li je pandemija COVID-19 uticala na promenu
potrošnje antidijabetika u Srbiji.
Metode: Ova deskriptivna analiza je sprovedena korišćenjem javno dostupnih podataka dobijenih sa zvaničnog sajta Agencije za lekove i medicinska
sredstva Srbije u periodu 2006-2022. Regresiona analiza jointpoint je primenjena za ispitivanje dinamike korišćenja antidijabetičkih lekova tokom
ispitivanog perioda.
Rezultati: U Republici Srbiji je ova studija analizirala upotrebu 28 antidijabetičkih lekova u periodu od 2006. do 2022. godine. Rezultati su pokazali
da je na početku pandemije COVID-19 došlo do povećanja potrošnje dulaglutida (počev od 2020. godine) i smanjenje potrošnje insulina detemir
(počev od 2019), insulina lispro (kombinovanog) i insulina lispro (brzodelujućeg) (počev od 2020.).
Zaključak: Naša studija je otkrila značajne promene u upotrebi određenih antidijabetičkih lekova, kao što su povećana potrošnja dulaglutida i
smanjena upotreba različitih tipova insulina. Ove promene odražavaju strategije koje se razvijaju u lečenju dijabetesa za bolju podršku pacijentima
tokom ove globalne zdravstvene krize.
Ključne reči: antidijabetički lekovi, uticaj Covid-19, potrošnja, Srbija

 Artroze su česte, primarno ne zapaljenske, hronične, sporo napredujuće bolesti zglobova, sa najčešćom lokalizacijom na zglobu kolena koje su i
 glavni uzrok hronične onesposobljenosti.
 SAŽETAK
 Osteoartritis je degenerativno oboljenje zglobova čije su glavne karakteristike oštećenje I
 gubitak zglobne hrskavice, zgušnjavanje kosti neposredno ispod hrskavice ( subhondralna kost) i hipertrofija kosti na rubovima zgloba.
 Zbog toga što do sada ni jedan primenjen farmakološki agens nije pokazao zadovoljavajuće rezultate u zaustavljanju artrotičnog procesa ili
 prevenciji bolesti, lečenje osteoartroza (OA) je uglavnom usmereno ka suzbijanju simptoma, očuvanju kvaliteta života i očuvanju funkcije zgloba.
 Specifično i efikasno lečenje osteoartroza, još uvek je relativno ograničeno i predmet je daljih istraživanja.
 Cilj lečenja osteoartritisa (OA) je ublažiti bol i smanjiti gubitak fizicke funkcionalnosti pacijenta. Terapija se sastoji od nefarmakoloških mera,
 farmakoterapije i hirurgije. Mada nefarmakološki pristup predstavlja osnovu lečenja OA, farmakoterapija je važan dodatak lečenju. Lekovi koji se
 primenjuju u ovoj bolesti, mogu se davati per os, topikalno ili intraartikularno. Kamen temeljac u farmakoterapiji OA čine neopioidni analgetici.
 Analgetici i nesteroidni
 antiinflamatorni lekovi (NSAIL) su efikasni u suzbijanju bolnih kriza u OA. Kod težih formi OA koje su indikovane za hirurško lečenje, ova grupa lekova
 je manje efikasna. Intraartikularna primena kortikosteroida nije uvek dovonlja za suzbijanje simptoma, a njihova česta ponovljena primena se ne
 preporučuje, zbog mogućeg štetnog dejstva na zglobnu hrskavicu. Hirurško lečenje je važno kod teških oštećenja zglobova u OA i neuspeha ostalih
 oblika lečenja. Pored simptomatskih lekova u lečenju OA, primenjuju se i ,,antiartrotični’’ lekovi i ,,strukturomodulatori’’ hrskavice ili
 hondroprotektori.
 Poslednjih godina, brojne studije pokušavaju novim metodama ispitivanja da procene protektivno delovanje ovih lekova na hrskavicu. Nove metode
 lečenja osteoartroze, treba da zaustave kataboličke procese u osteoartrotičnoj hrskavici inhibicijom produkcije interleukuna 1, azot oksida i
 stimulisanjem faktora inhibicije metaloproteaza.
 Danas i u budućnosti, cilj lečenja osteoartroza je da stimulira anaboličke procese u hrskavici primenom faktora rasta (TGF… ) i da u izlečenju defekta
 hrskavice koristi bikompatibilni matriks, usadjivanjem kompetentnih ćelija, naročito hondrocita radi neosinteze matriks  hijaline hrskavice.
 Ključne reči: osteoartroza, hijalina hrskavica, zglob

Uvod: Funkcionalni otisak prikazuje veličinu i oblik ležišta proteze, registruje rezilijencu sluzokože i oblikuje funkcionalni rub buduće proteze. U
izradi totalnih proteza razlikuju se dva postupka uzimanja otisaka za izradu radnog modela, anatomski i funkcionalni otisak (konvencionalni metod) i
postupak sa dva funkcionalna otiska.
Cilj rada: Upoređivanje dimenzija i rubova funkcionalnih modela za izradu totalnih zubnih proteza različitim tehnikama otiskivanja.
Materijal i metode: Ovo istraživanje je obuhvatilo 12 ispitanika, kod kojih su upoređivane dimenzije i razlike rubova funkcionalnih modela uzetih sa
dve različite metode otiskivanja. Kontrolna grupa funkcionalnih modela je dobijena otiskivanjem gornjeg bezubog alveolarnog grebena standardnom
kašikom i alginatom, a zatim individualnom kašikom termoplastičnom masom i ZnO eugenol pastom. Ispitivana grupa radnih modela je dobijena
otiskivanjem gornje bezube vilice standardnom kašikom kondenzacionim silikonom visoke viskoznosti (Sta-Seal F, Detax, Nemačka) uz podloženu Aliniju (Alminax vosak, Whip Mix, SAD), a zatim adicionim silikonom niske viskoznosti (Detaseal lite reg, Detax, Nemačka) individualnom kašikom sa
formiranim funkcionalnim rubovima termoplastičnim materijalom (Bite Compound, GC, Japan). Modeli su izliveni od tvrdog gipsa. Modeli su zatim
skenirani skenerom (Trios 3 shape) i upoređivani metodom preklapanja scan-ova u STL formatu u softveru (Exocad Galway 3.0). Upoređivana je
razlika u dimenzijama cele površine radnih modela, kao i širina sulkusa u bočnim regijama numeričkom metodom.
Rezultati: Između posmatranih grupa uočena je statistički značajna razlika u srednjim vrednostima dimenzija sulkusa ispitivanih modela (p=0,041).
Naime, srednja vrednost u studijskoj grupi iznosila je 5,823, dok je u kontrolnoj grupi ona iznosila 5,602. Atributivni faktori za analizu odstupanja u
dimenzijama predstavljenim skalom boja pokazuju da nema značajne razlike između posmatranih grupa.
Zaključak: Dimenzije funkcionalnih modela dobijenih metodom sa dva funkcionalna otiska pokazuju veće dimenzije merene u nivou funkcionalnih
rubova u odnosu na konvencionalni metod. Takođe, drugi funkcionalni otisak omogućava precizniji otisak proteze i rubova, jer prvi funkcionalni otisak
već ima ventilni učinak.
Ključne reči: funkcionalni otisak; otiskivanje; skeniranje; funkcionalni model

Karcinom iglaveivrata cine oko 6% svih tumora i predstavljaju heterogenu grupu tumora različite učestalosti u odnosu na primrnu lokalizaciju, možda
različite biologije, etiologije pa i uspešnosti lečenja. Oko 90% svih malignih tumora glave i vrata čini planocelularni karcinom. Oralni karcinom (OPCC)
čini oko 3% svih karcinoma registrovanih kod muškaraca, i nešto manje od 2% svih karcinoma kod žena. Učestalost se značajno povećava sa starošću a
varira i u zavisnosti od geografskog područja. Etiologija oralnog karcinoma nije u potpunosti poznata smatra se da više faktora ima određeni uticaj
na nastanak ove bolesti. To su poznati faktori rizika (pušenje i konzumiranje žestokih alkoholnih pića i loša oralna higijena). Poseban uticaj za
nastanak i razvoj OPCC imaju genetski faktori, onkogeni virusi, posebno kancerogeni podtipovi humanog papiloma virusa- HPV 16, 18, 31, 33. Osim
HPV virusa, sa nastankom posebno oralnog kancera, povezuje se i prisustvo virusa iz grupe herpes virusa – Epštaj-Bar-ovog virusa (EBV), humanog
herpes virusa (HHV) i citomegalovirusa (CMV). I neki drugi faktori doprinose nastanku oralnog karcinoma, ali je njihov uticaj nedovoljno poznat. To
su pre svega poremećaj imunskog sistema organizma, hronične infekcije, hronične lokalne iritacije na meka tkiva ali i neki drugi faktoru mogu da se
povežu s nastankom OPCC. Proces maligne transformacije odvija u više stepena – verovatno je da u etiopatogenezi dolazi do interakcije faktora
sredine, virusnih infekcija i genskih alteracija. I ako je mala učestalost OPCC u odnosu na sve druge karciniome, agresivnost karcinoma ove
lokalizacije pokazana je činjenicom da se kod 40-50% lečenih bolesnika javlja lokoregioonalni relaps bolesti i da oko 40% bolesnika ima petogodišnje
ukupno preživljavanje. Visoka incidenca morbiditeta i mortaliteta bolesnika s oralnim karcinom opravdava razloge za pronalaženje efikasnijih
modaliteta lečenja karcinoma ove lokalizacije. Zapostizanje boljeg uspeha u lečenju bolesnika s oralnim karcinomom značajno utiču faktori koji su
prisutni u trenutku lečenja (godine starosti, opšte zdravstveno stanje, pridružene bolesti, stepen funkcionalne sposobnosti (Karnofskyskala/ECOG),
stadijum bolesti, patohistološki nalaz s neophodnim prognostičkim parametrima koji značajno utiču na donošenje odluke o lečenju. Pacijenti kojima
se može izvršiti radikalno hirurško lečenje oralnog karcinoma indikuje se preoperativna biopsija. Hirurško lečenje podrazumeva radikalno uklanjanje
tumora, rekonstrukcija nastalog defekta i disekcija regionalnih metastaza vrata. Nakon hirurškog lečenja u zavisnosti od patohistološkog nalaza
pacijneti dobijaju postoperativnu zračnu terapiju. U zavisnosti od prisustva prognostičkih parametra lečenje podrazumeva i primenu radio terapije uz
hemioterapiju. Ukoliko postoje udaljene metastaze uglavnom se kod bolesnika s dobrim opštim stanjem sprovodi sistemska hemioterapija. Danas
postoje i savremeniji protokoli koji podrazumevaju primenom hemioterapije i biološke terapije ali i primenu imuno terapije. Bolesnici kod kojih su
iscrpljeni navedeni modaliteti lečenja i narušeno opšte funkcionalno stanje života primenjuje se simptomatska terapija.