Uvod: Kod velikog broja pacijenata nakon ishemijskog moždanog udara (IMU) dolazi do razvoja kognitivnih poremećaja, naročito u domenima pažnje, radne memorije i
 izvršnih funkcija, koji značajno utiču na kvalitet života i funkcionalnu nezavisnost. Iako se u kliničkoj praksi za procenu kognitivnih disfunkcija najčešće koriste
 standardizovani neuropsihološki testovi, raste potreba za objektivnim neurofiziološkim markerima koji mogu precizno reflektovati stepen oštećenja i pomoći u predikciji
 oporavka kognitivnih funkcija. Jedan od najperspektivnijih kandidata je kognitivno evocirani potencijal P300, pozitivan talas dugih latencija koji se javlja približno 300
 milisekundi nakon prezentacije značajnog (ciljnog) stimulusa, i smatra se neuralnim korelatom pažnje, selektivne obrade informacija i radne memorije.
 Cilj rada je ispitivanje značaja kognitivno evociranog potencijala P300 u identifikaciji i praćenju kognitivnih disfunkcija nakon IMU
 Metode rada: Studija je sprovedena kao prospektivno istraživanje u koje je uključeno 60 pacijenata sa prvim klinički verifikovanim ishemijskim moždanim udarom (29
 muškaraca i 31 žena, starosti od 44 -75 godina) i 30 zdravih ispitanika u kontrolnoj grupi (16 žena i 14 muškaraca, starosti 45-68 godina). Bioelektrična aktivnost mozga
 registrovana je pomoću srebro-hlorid elektroda koje su postavljane na centralnoj liniji skalpa, frontalno (Fz), centralno (Cz) i parijetalno (Pz) prema standardnom “10-20
 međunarodnom sistemu.” Za dobijanje P300 KEP korištena je “oddball” paradigma sa 80% neciljnih i 20% ciljnih stimulusa. Procena kognitivnog i afektivnog statusa
 sprovedena je primenom neuropsihološke testne baterije koja je uključivala: Mala skala za procenu mentalnog statusa (MMSE), Test praćenja traga  forma A i B, Revidirana
 Vekslerova skala pamćenja (subtestove mentalne kontrole, verbalnog i vizuelnog raspona), Spielbergerov test anksioznosti i Bekova skala depresivnosti (BDI). Funkcionalni
 status bolesnika procenjivan je Barthel indeksom (BI). Registracija P300 i neuropsihološka testiranja obavljena su u akutnoj fazi bolesti i tri meseca nakon moždanog udara.
 Rezultati: Latencije P300 talasa kod pacijenata sa moždanim udarom bile su značajno duže u poređenju sa kontrolnom grupom nad svim posmatranim arealima mozga (Fz, Cz,
 Pz p<0,001), a amplitude P300 su bile značajno manje kod obolelih samo na Pz elektrodi (p= 0,02). Uočena je tendencija oporavka: latencije su bile statistički značajno kraće
 tri meseca nakon prve registracije (Fz p=0,02, Cz p<0,01, Pz p<0,01). Nasuprot tome, amplitude P300 potencijala se nisu značajno promenile tokom praćenog perioda.
 Zabeležena je negativna korelacija između latencije P300 i Barthel indeksa u akutnoj fazi (Fz r = -0,58, Cz r = -0,36, Pz r = -0,45; sve p<0,01), kao i tri meseca nakon udara
 (Fz r = -0,54 p=0,015, Cz r = -0,42 p<0,01, Pz r = -0,54 p<0,01). Takođe je pronađena statistički značajna korelacija između latencije P300 i rezultata na neuropsihološkim
 testovima pažnje i izvršnih funkcija.
 Zaključak: Dijagnostički značaj P300 ogleda se u njegovoj sposobnosti da detektuje blage i subkliničke kognitivne deficite koji često ostaju neprimećeni standardnim
 neuropsihološkim testovima. Promene u parametrima P300 u ranoj fazi mogu imati prognostički značaj u predviđanju funkcionalnog oporavka pacijenata nakon IMU.  Rezultati
 ovog istraživanja podržavaju uvođenje P300 kao komplementarne metode u proceni i longitudinalnom praćenju kognitivnih disfunkcija nakon IMU.  U budućnosti, integracija
 P300 sa neuroimaging metodama i neuropsihološkim testovima mogla bi doprineti ranijem prepoznavanju pacijenata sa povećanim rizikom od trajnih kognitivnih oštećenja.
 Ključne reči: P300, ishemijski moždani udar, potencijali izazvani događajem

 Doktor Vladan Đorđević sa petnaestoricom kolega osniva 1872. godine Srpsko lekarsko društvo koje od 1874. izdaje časopis Srpski arhiv za celokupno
 lekarstvo. Od samog početka rada, shodno ciljevima koji su proklamovani u Ustavu Srpskog lekarskog društva, težište je stavljeno na dodatnu
 edukaciju lekara. Sve do osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu, jedino mesto gde su lekari mogli sticati nova znanja iz svih oblasti medicine bili
 su sastanci SLD. Na sastancima su prikazivani zanimljivi slučajevi iz prakse naših vodećih lekara, referisano je o najnovijim dostignućima iz svih
 oblasti medicine, podnošeni su izveštaji sa međunarodnih kongresa kojima su prisustvovali naši lekari. Između dva svetska rata počinje i osnivanje
 specijalističkih sekcija u okviru SLD. Po okončanju Drugog svetskog rata Društvo značajno unapređuje svoj rad, budući da je od novih vlasti
 prepoznato kao organizacija od izuzetnog značaja za razvoj medicinske nauke i prakse u Srbiji. Osniva se veći broj specijalističkih sekcija, a Društvo
 ulazi i u period teritorijalne organizacije osnivanjem podružnica. U ovom radu
 posebna pažnja biće posvećena statutarnim promenama SLD i radu pojedinih predsednika
 Društva koji su značajno unapređivali njegov rad.
 Ključne reči: osnivači, sekcije, podružnice, statutarne promene, zaslužni predsednici

Uvod: Lajmska bolest ili lajmska borelioza (LB) je multisistemska bakterijska infekcija (zoonoza) koju izaziva Borrelia burgdorferi (Bb) i prenosi se
 ubodom zaraženog krpelja genus Ixodes. LB se naziva “velikim imitatorom”, jer njeni simptomi podsećaju na simptome oko 350 različitih oboljenja,
 te je samim tim dijagnoza i diferencijalna dijagnoza kompleksna. 
Diskusija: LB karakterišu tri stadijuma: 1. rana lokalizovana bolest, 2. rana diseminovana bolest, i 3. kasna diseminovana bolest (pozna-hronična
 infekcija). U prvom stadijumu javlja se karakteristična promena na koži, Erythema migrans (EM), koja predstavlja jedini tipičan klinički nalaz u toku
 LB. U prvom stadijumu mogu biti prisutne i konstitucionalne tegobe kao što su malaksalost, povišena temperatura, glavobolja, ukočenost vrata i
 uvećanje regionalnih limfnih žlezda. Drugi stadijum lajmske bolesti se karakteriše neurološkim (serozni meningitis, pareza n. facialisa, radikulitis),
 reumatološkim (akutni artritis), kardiološkim (poremećaji srčanog ritma, mioperikarditis) i dermatološkim (benigni limfocitom) manifestacijama. U
 trećem stadijumu se javljaju hronični artritis, neuritis, encefalopatija, encefalomijelitis i karakteristična kožna promena (Acrodermatitis chronica
 atrophicans – ACA). Lajmska neuroborelioza predstavlja kliničke manifestacije LB koje zahvataju centralni i periferni nervni sistem i odlikuje se
 potencijalno najtežim formama oboljenja. Dijagnostika LB se zasniva na kompletnoj dijagnostičkoj obradi, uključujući anamnezu sa kompatibilnim
 kliničkim simptomima i znacima, sa akcentom na epidemiološke podatke o mogućem ubodu krpelja. Mikrobiološke analize su neophodne za
 definitivno postavljanje dijgnoze, ali ne treba zanemariti činjenicu da se kod LB imunološki odgovor održava tokom dužeg vremenskog perioda, te
 postavljanje dijagnoze hronične infekcije ne bi trebalo da se zasniva samo na prisustvu pozitivnih antitela. Neophodno je prilikom interpretacije
 mikrobioloških analiza uključiti i seroprevalencu u određenom regionu, jer se pozitivna antitela mogu ustanoviti kod 5-25% zdravih osoba. Lečenje LB
 je efikasno u ranoj lokalizovanoj fazi, antibiotska terapija u trajanju 10-15 dana dovodi do izlečenja u 84% do 95% slučajeva. Shodno tome, za većinu
 pacijenata, ako se pravilno dijagnostikuje i prevovremeno leči, LB nije teška bolest. Smatra se da se kod 10% lečenih pacijenata javlja Post lajm
 sindrom (Post Tretment Lyme Disease Syndrome-PTLDS), koji ne reaguje na produženu antimikrobnu terapiju. Istraživanja ukazuju na mogući
 postinfektivni inflamatorni proces, a oko 40% pacijenata sa PTLDS ima terapijski odgovor na primenu placeba. Hronična lajmska bolest predstavlja
 poseban entitet koji ne treba izjednačavati sa hroničnom infekcijom B. burgdorferi, jer primena produženih, opasnih i skupih antibiotskih tretmana
 za nju nije opravdana. S druge strane, ne sme se zanemariti činjenica da je kod hronične infekcije često neophodno dugotrajno lečenje, jer se radi o
 oboljenju koje znatno narušava kvalitet života.
 Zaključak: Većina kliničkih znakova i simptoma LB osim EM nije patognomonična za ovo oboljenje, što obavezuje na kompletno sagledavanje
 problema diferencijalne dijagnoze ovog entiteta. Neophodno je naglasiti da je kod sumnje na hroničnu infekciju neophodan multidisciplinarni pristup
 da bi se uspostavila validna dijagnoza.
 Ključne reči: lajmska borelioza, hronična infekcija, mikrobiološke analize

Uvod: Karcinom bronha, naročito u svojim ređim histološkim oblicima, može predstavljati ozbiljan dijagnostički izazov, ne samo zbog atipične
 prezentacije, već i zbog ograničenja u dostupnosti savremenih dijagnostičkih metoda. Kašnjenje u verifikaciji dijagnoze direktno utiče na terapijsku
 strategiju i prognozu pacijenata. Cilj ovog rada je prikazati dijagnostičke poteškoće kod pacijenta sa jasno izraženim kliničkim i radiološkim znacima
 bronhogenog karcinoma, kod koga je postavljanje konačne patohistološke dijagnoze prolongirano zbog neslaganja patologa i tehničkih ograničenja.
 Prikaz slučaja: Pacijent star 60 godina, sa pušačkim stažom od 40 paklo/godina i kliničkim simptomima kašalj, zamaranje, malaksalost i krv u stolici.
 Pacijent ser leči od Adenokarcinoma kolona, a u cilju procene stejdžinga učinjena je grafija grudnog koša na kojoj je uočena tumorska senka u
 gornjem desnom režnju. Učinjena je bronhoskopija, a zatim, zbog nereprezentativnosti materijala i rebronhoskopija. Biopsijski materijal je poslat
 patološkoj službi i postavljena je dijagnoza suspektnog Adenokarcinoma, međutim, preciznija dijagnoza nije određena zbog nedostatka
 imunohistohemijskih bojenja. Urađena je revizija patološkog nalaza u ustanovi višeg ranga, ali bez definitivne potvrde. Konačna dijagnoza
 postavljena je tek nakon 247 dana, kada je u drugoj ustanovi višeg ranga konačno postavljena dijagnoza retke forme nesitnoćelijskog karcinoma
 bronha.
 Zaključak: Ovaj slučaj osvetljava kompleksnost dijagnostike retkih tumora disajnih puteva i ističe značaj dostupnosti savremenih dijagnostičkih
 metoda (imunohistohemija, molekularne analize). Takođe ukazuje na potrebu bolje saradnje između ustanova i i potrebu za opremanjem
 patohistoloških laboratorija savremenim dijagnostičkim metodama. Kod pacijenata sa klinički očiglednim karcinomom, odsustvo patohistološke
 potvrde ne sme dovesti do prolongiranog čekanja na terapiju. Obezbeđivanje brže dostupnosti naprednih dijagnostičkih metoda i uspostavljanje
 jasnih protokola za obradu nespecifičnih nalaza ključno je za pravovremeno lečenje.
 Ključne reči: karcinom bronha, dijagnostičke poteškoće, dostupnost savremenih metoda

 Uvod. U svrhu što boljeg razumevanja kompleksnog imunskog odgovora kod kritično obolelih i povređenih pacijenata sa sekundarnom sepsom
 ispitivani su brojni pro-inflamatorni i anti-inflamatorni medijatori sa često kontradiktornim rezultatima istraživanja. I dalje je u fokusu istraživanja
 uticaj osnovnog oboljenja koje je prouzrokovalo sepsu, kao i uticaj vrste mikrobiološkog uzročnika na imunski odgovor kritično obolelih i povređenih.
 Takođe se i dalje intenzivno proučava povezanost imunskog odgovora sa preživljavanjem ove populacije pacijenata.
 Cilj: Na osnovu nivoa pro- i anti- inflamatornih medijatora kod kritično obolelih pacijenata sa sekundarnom sepsom utvrditi da li se profil citokina
 razlikuje u odnosu na vrstu bakterijskog proutzrokovača i da se proceni prognostička vrednost u odnosu na ishod. Mera ishoda bila je bolnički
 mortalitet. 
Metode: Uzorci krvi za određivanje citokina uzeti su od 125 kritično obolelih pacijenata sa potvrđenom teškom sekundarnom sepsom porekla
 pankreatitisa, peritonitisa i teške traume, koji su primljeni na lečenje u hiruršku jedinicu intenzivne terapije. Određene su koncentracije pro
inflamatornih TNFα, IL1α, IL1β, INFµ, IL-6, IL-8, IL-12 р70, IL-17А, IP-10 INFᵧ- MCP-1, MIP1α и MIP1β i anti-inflamatornih medijatora IL-4, IL-10, IL-13,
 IL-27, IL-31 и IL-33 u tri vremenska perioda: na dan prijema-prvi dan, a potom trećeg i petog dana. Standardnim mikrobiološkim ispitivanjima
 određena je vrsta bakterijskog prouzrokovača. 
Rezultati: Značajne razlike u koncentracijama citokina u pogledu prirode bakterijemije ustanovili smo kod svih pro-inflamatornih i anti-inflamatornih
 citokina, osim IL-8, u trećem danu merenja. Najniže koncentracije citokina su izmerene kod pacijenata sa polimikrobnom hemokulturom.Jedini
 značajan prediktor letalnog ishoda u petom danu merenja bio je IL-17А, AUR ROC 0,665 (95% interval poverenja 0,519-0,791, р=0,034) sa
 sekundarnom sepsom kao komplikacijom peritonitisa. 
Zaključci: Prema vrsti bakterijskog prouzrokovača utvrdili smo da su najniže koncentracije citokina bile kod pacijenata sa polimikrobnom
 hemokulturom. IL-17A je dobar prediktor ishoda kod sekundarne sepse koja je nastala kao komplikacija peritonitisa. Niska koncentracija IL-17A kod
 pacijenata sa septičkim peritonitisom predviđa letalni ishod u prvom danu merenja. Nasuprot tome, koncentracije ostalih citokina korelirale su sa
 ishodom tek petog dana merenja i bile veće kod preživelih u odnosu na umrle. 
Ključne reči: citokini, sepsa, hemokulture, kritično oboleli, ishod

Uvod: Incidenca idiopatske dilatacione kardiomiopatije je 5-8 slučajeva na 100.000 stanovnika godišnje, i taj broj je u postepenom porastu.
Dosadašnjim ispitivanjima prediktora prognoze pacijenata sa IDKMP utvrđeno je da je test fizičkim opterećenjem jedan od najpristupačniijih načina
procene prognoze ovih pacijenata.
Cilj: Ispitivanje značaja testa fizičkim opterećenjem kod pacijenata sa idiopatskom dilatacionom kardiomiopatijom.
Materijal i metode: Sprovedena je petogodišnja prospektivna studija sa 55 bolesnika. Prediktori su identifikovani univarijantnim i multivarijantnim
Cox modelom. Tačke razdvajanja bolesnika u odnosu na pojavu kombinovanog ciljnog događaja određene su ROC krivama, a Kaplan-Meier analiza za
procenu vremena bez ciljnog događaja.
Rezultati: Sve ROC krive pokazuju nisku senzitivnost i dobru specifičnost. Najbolju specifičnost ima merenje dvostrukog proizvoda na piku i na
početku testa. Najveći prognostički značaj imaju razlika u srčanoj frekvenci, postignut stepen radnog opterećenja, kao i vrednosti BNP-a. Pacijente
sa lošom prognozom najbolje razdvajaju razlika u dvostrukom proizvodu, srčanoj frekvenci, trajanje testa i postignuto radno opterećenje. U
univarijantnoj analizi prediktori za pojavu kombinovanog ciljnog događaja bili su: viša NYHA klasa, manji porast frekvence rada srca, kraće trajanje
testa, ostvareno niže radno opterećenje izraženo preko metaboličkih ekvivalenata, niži maksimalni ostvareni dvostruki proizvod, niža razlika u
dvostrukom proizvodu pri maksimalnom opterećenju i na početku testa, viši BNP. U multivarijantnoj analizi izdvojili su se razlika u dvostrukom
proizvodu i viši nivo BNP-a.
Zaključak: Test fizičkim opterećenjem je bezbedan i pruža više parametara sa prognostičkim značajem kod bolesnika sa IDKMP. Kao nezavisni faktori
loše prognoze izdvajaju se: mala razlika u dvostrukom proizvodu i visoka vrednost BNP-a u miru. NYHA klasa ima prognostički značaj, ali nije
nezavisni prediktor.
Ključne reči: ergometrija, idiopatska kardiomiopatija

Uvod: Digitalna tehnologija je preuzela primat u stomatološkoj praksi I omogućila brže, efikasnije, preciznije I kvalitetnije stomatološke usluge I na
taj način veoma uticala na celokupnu stomatološku profesiju. Osim poboljšanja kvaliteta oralnog zdravlja, povećava produktivnost i ekonomičnost
stomatoloških usluga i pruža bolje iskustvo pacijenatima. Za današnje i buduće studente stomatologije,digitalizovana stomatologija će biti polazna
tačka u učenju i usavršavanju svog znanja.O konvencionalnoj stomatologiji biće reči kao osvrt na prošlost i kako se nekada radilo.
Cilj: Cilj ovog predavanja je ukazati na prednosti kompletno digitalnog postupka izrade fiksnih protetskih nadoknada.
Metodologija: Postupak protetske rehabilitacije obuhvata dobijanje adekvatnih klinickih digitalnih fotografija, njihova upotreba u profesionalnom
programu za dizajn protetskih nadoknada, spektrofotometriju tj. odredjivanje boje susednih zuba, digitalni otisak preparisanih zuba, prenošenje
položaja gornje vilice u digitalni articulator, snimanje pokreta donje vilice, proba privremenih kruna dobijenih 3D stampom i izrada definitivnih
fiksnih nadoknada.
Zaključak: Digitalni protokol u restaurativnoj stomatologiji doveo je do unapredjenja efikasnosti, kvaliteta i predvidivosti protetske terapije.
Ključne reci: Digitalna tehnologija, Digitalni protokol, protetska rehabilitacija

Uvod: Ne postoji standardna, operativna definicija nezadovoljenih potreba za zdravstvenom zaštitom koja bi omogućila globalno praćenje i uporedivost između zemalja.
Jedna od definicija je da one predstavljaju razliku između zdravstvenih usluga koje se smatraju neophodnim za određeni zdravstveni problem i usluga koje su stvarno
dobijene.
Uprkos važnosti obezbeđivanja prava ljudi na zdravlje, trenutni načini merenja kvaliteta zdravstvenih usluga ne uključuju merenje nezadovoljenih zdravstvenih potreba. Na
76. Skupštini Svetske zdravstvene organizacije (SZO) (2023.), usvojena je rezolucija kojom se zahteva od generalnog direktora SZO da preispita važnost i izvodljivost
korišćenja nezadovoljenih potreba za zdravstvenim uslugama kao dodatnog indikatora za praćenje univerzalne zdravstvene pokrivenosti, na nacionalnom i globalnom nivou.
Cilj istraživanja je uporedna analiza neostvarenih potreba u populaciji starih u zemljama evropskog regiona, kao i analiza prediktora neostvarenih zdravstvenih potreba
populacije starih u Republici Srbiji (RS).
Metod: Kao izvor podataka korišćeno je EU-SILC (Survey on Income and Living Conditions) istraživanje koje se sprovodi u svim zemljama Evropske unije (EU), kao i podaci iz
Nacionalnog istraživanja zdravlja stanovništva, sprovedenog 2019. godine u RS u populaciji stanovništva 65 i više godina.
Rezultati istraživanja. U 2023. godini, 3,8% ljudi starosti 16 godina i više u EU imalo je nezadovoljene potrebe za lekarskim pregledom ili lečenjem. Iz razloga vezanih za
organizaciju i pružanje zdravstvenih usluga (preskupe usluge, predaleko putovanje ili liste čekanja), 2,4% ljudi u EU je imalo nezadovoljene zravstvene potrebe, a taj udeo se
kretao od 0,1% na Kipru i Malti do 11,6% u Grčkoj i 12,9% u Estoniji.
U EU postoji pozitivna korelacija izmedju starosne dobi i neostvarenih zdravstvenih potreba, ali to nije slučaj u svakoj zemlji pojedinačno.
Primer pozitivne korelacije je Grčka, gde je udeo najstarije dobne grupe sa neostvarenim potrebama bio skoro 30 procentnih poena veći nego udeo najmlađe dobne grupe (16-
44 godina). Suprotnost je Danska gde neostvarene potrebe dominiraju u najmlađoj starosnoj grupi, ali sa mnogo manjim opsegom razlike.
Prema rezultatima poslednjeg Nacinalnog istraživanja zdravlja stanovnika RS, 32% stanovnika starosti 65 i više godina nije ostvarilo potreban oblik zdravstvene zaštite.
Najčešći razlozi neostvarenih potreba su finansijski razlozi, potom liste čekanja, a zatim udaljenost i problemi sa prevozom. Finansijske probleme kao uzrok neostvarenih
potreba u 2013. godini navelo je 16,1% ispitanika starih 65 i više godina i 23,2% u 2019. Uočeni porast broja ispitanika kod kojih je izostala potrebna zdravstvena zaštita usled
finansijskih poteškoća statistički je značajan (p<0,05).
Loše materijalno stanje, muški pol, region Vojvodine i Beograda, loše zdravstveno stanje (samoprocena), prisustvo hroničnog poremećaja zdravlja, nezgode u kući u proteklih
mesec dana, bolovi koji uzrokuju ograničenja u obavljanju uobičajenih aktivnosti, korišćenje usluga dnevne bolnice, hitne medicinske pomoći i usluga tradicionalne medicine,
predstavljaju prediktore neostvarenih zdravstvenih potreba stanovništva starosti 65 i više godina u Republici Srbiji.
Zaključak: Neostvarene zdravstvene potrebe su važan pokazatelj nejednakosti u zdravlju i mogu se koristiti kao dopuna standardnim metodama u proceni nejednakosti na
nacionalnom i lokalnom nivou. One mogu dovesti do lošijih zdravstvenih ishoda, naročito najugroženijeg dela populacije, do visoke zdravstvene potrošnje i gubitka
produktivnosti za pojedince i društvo.
Ključne reči: Neostvarene zdravstvene potrebe, populacija starih, nejednakosti u zdravlju

Uvod. Hirurška ekstrakcija impaktiranih donjih trećih molara je, u izvesnom stepenu, neizbežno praćena postoperativnom pojavom trizmusa, otoka i
osećaja bola. Kortikosteroidi su lekovi koji se najčešće koriste u prevenciji tih komplikacija.
Cilj. Cilj rada bio je da se utvrdi efikasnost deksametazona u prevenciji postoperativnih komplikacija, edema, trizmusa i bola, nakon hirurške
ekstrakcije impaktiranih donjih trećih molara, u zavisnosti od načina njegove administracije.
Metode. Prospektivnom studijom obuhvaćeno je 30 zdravih pacijenata, starijih od 18 godina, oba pola, sa potpuno impaktiranim donjim trećim
molarom – klase I ili II i pozicije B ili C, prema klasifikaciji Pell-a i Gregory-ja, i vertikalne pozicije prema klasifikaciji Winter-a. Svi pacijenti su
nasumično podeljeni u dve grupe u zavisnosti od načina primene deksametazona: submukozno – rastvor deksametazona primenjen submukozno, u
dozi od 4 mg, u predelu bukalnog sulkusa, nakon sprovodne anestezije za donji alveolarni nerv i dodatne anestezije za bukalni nerv; intramuskularno
– rastvor deksametazona primenjen intramuskularno, u dozi od 4 mg, u predelu deltoidnog mišića, neposredno pre intervencije. Preoperativno i pri
svakoj kontrolnoj poseti (prvog, drugog i sedmog dana postoperativno) određivani su interincizalno rastojanje, stepen edema i stepen bola primenom
vizuelno analogne skale (VAS). Sedmog postoperativnog dana evidentiran je ukupan broj analgetika koje su pacijenti uzimali.
Rezultati. U postoperativnom periodu nije bilo statistički značajne razlike između ispitivanih grupa u pogledu efikasnosti u smanjenju otoka, trizmusa
i bola (p > 0,05).
Zaključak. Nema značajne razlike u efikasnosti deksametazona u odnosu na način primene – oralno, intramuskularno ili lokalno submukozno, u
redukciji postoperativnog trizmusa, otoka i bola nakon hirurškog lečenja impaktiranog donjeg trećeg molara.
Ključne reči: deksametazon; lekovi, putevi primene; molar, treći; hirurgija, oralna, procedure; trizmus. 

Uvod: U svetu se svake godine beleži oko 100 miliona slučajeva polnoprenosivih infekcija (PPI) kod mladih. PPI su česte u zemljama u razvoju.
Nastanak, dugotrajni opstanak i izostanak lečenja PPI predstavlja faktor rizika za nastanak raka grlića.
Cilja rada: Kod studentkinja prve godine niškog univerziteta utvrditi nivo znanja o PPI kao faktoru rizka i načinu zaštite od nastanka PPI u cilju
sprečavanja nastanka malignog procesa na grliću materice.
Metode rada: U istraživanje su uključene sve studentkinje prve godine niškog univerziteta (2008) a kao metod rada primenjena je studija preseka.
Kao instrument istraživanja korišćen je anketni upitnik.
Rezultati: U ispitivanoj populaciji svega 1,6% ispitanica je bolovalo od neke PPI, dok je u 0,6% slučajeva bolovao njihov seksualni partner.
Najveći broj studenkinja (60%) prepoznaje više od polovine simptoma PPI, statistički značajno češće studentkinje koje potiču iz grada (p=0,017), nisu
menjale prebivalište (p<0,001), koje su završile medicinsku školu (p<0,001), upisale Medicinski fakultet (p<0,001) i imale seksualne odnose (p<0,001).
Da neke PPI mogu da budu bez simptoma znalo je 47,7% ispitanica i to studentkinje koje su završile medicinsku školu (p<0,001), upisale Medicinski
fakultet (p<0,001), potiču iz grada (p=0,003), nisu menjale prebivalište (p=0,048), čiji očevi imaju visoko obrazovanje (p<0,001) i koje su imale
seksualne odnose (p<0,001).
Da je postojanje PPI kod žena faktor rizika za nastanak raka grlića materice znalo je 58,5% studentkinja i to pre svega one koje su završile medicinsku
školu (p<0,001), upisale Medicinski fakultet (p<0,001), potiču iz grada (p=0,024), i čiji roditelji imaju visoko obrazovanje (p=0,007) kod oca i
(p=0,003) kod majke.
Da je postojanje PPI kod seksualnog partnera faktor rizika za nastanak navedenog malignog oboljenja znalo njih 58,6% i to pre svega studentkinje
koje su završile medicinsku školu (p<0,001), upisale Medicinski fakultet (p<0,001), potiču iz grada (p=0,005) i čiji roditelji imaju visoko obrazovanje
(p=0,048) kod oca i (p<0,001) kod majke.
Kao najsigurniji način zaštite od PPI studentkinje navode upotrebu kondoma.
Zaključak: Kontinuiranim zdravstveno vaspitnim radom sa mladima i upoznavanjem sa elementarnim činjenicama o PPI može se uticati na
odgovarajuće ponašanje i merama koje imaju za cilj sprečavanje nastanka PPI a samim tim i do pojave maligne alteracija grlića materice. Edukaciju
pre svega sprovoditi kod mladih koji još nisu stupili u seksualne odnose.
Ključne reči: polnoprenosive infekcije, znanje, rak grlića materice, faktor rizika
Zahvalnica: Rad je podržan sredstvima iz projekta Ministarstva prosvete, nauke i inovacija Republike Srbije (ugovor broj 451-03-137/2025-
03/200113).