Uvod: Dismenoreja predstavlja često ginekološko stanje koje pogađa oko 45-90% žena. Prema podacima Svetske Zdravstvene Organizacije i do 90%
 mladih devojaka starosti 10-20 godina ima neki oblik dismenoreje. Danas se pod dismenorejom podrazumeva širi pojam koji se može manifestovati od
 nelagodnosti pa do jakog bola po tipu spazma u maloj karlici (porekla uterusa) sa radijacijom u donji deo leđa koji je često praćen drugim
 simptomima, kao što su znojenje, glavobolja, mučnina, povraćanje, dijareja i drhtavica. Kod nekih žena dismenoreja izaziva relativan diskomfor dok
 kod nekih dovodi do ozbiljnog narušavanja kvaliteta života, odsustva sa posla, iz škole, socijalno povlačenje i dr. I pored jako visokog procenta žena
 koje se suočavaju sa ovim problemom, velika većina ne posećuje lekara, nedovoljno je ispitana i samim tim neadekvatno lečena.
 Cilj: Cilj ove studije bio da se utvrdi povezanost različitih elemenata stila života, ponašanja i navika na pojavu i težinu primarne dismenoreje.
 Materijal i metode: Ova prospektivna studija sprovedena je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici u
 šestomesečnom periodu. Studija je podrazumevala anketiranje studentinja svih smerova Medicinskog fakulteta. Kriterijumi za uključivanje u studiju
 su bili: starost ≥18 godina i srpski kao maternji jezik. Kriterijumi za isključivanje iz studije su bili: dokazana ginekološka oboljenja, psihička i
 hronična oboljenja koja mogu biti uzrok tegoba sličnih dismenoreji, odbijanje učestvovanja ili popunjavanje manje od 90 % upitnika. Opštim
 upitnikom su prikupljeni socioepidemiološki podaci, lična, porodična i ginekološka anamneza kao i životne navike u smislu ishrane, fizičke aktivnosti,
 konzumacije cigareta i alkohola kao i navika vezanih za san. Ispitaice su takođe popunjavale Skalu simptoma dismenoreje (Dysmenorrhea Symptom
 Interference Scale) – DSI kojom se ispituje uticaj simptoma dismenoreje na svakodnevno funkcionisanje i kvalitet života. DSI skor varira od 1 (blage
 tegobe) do 9 (izražene tegobe i oštećen kvalitet života).
 Rezultati: U studiju je bilo uključeno 350 studentkinja koje su u proseku imale 20,58 +/- 1,97 godina života. Najveći broj ispitanica je imao regularne
 menstrualne cikluse, bez prethodnih trudnoća, dok je hormonsku kontracepciju koristio mali procenat ispitanica. Naše ispitanice nisu imale veoma
 izražene simptome dismenoreje (prosečni DSI skor 2,45 +/- 0,96 dok je 7,44% ispitanica imalo DSI≥4). Regresiona analiza je pokazala da je viši DSI
 skor povezan sa pušenjem, kratkim snom i lošim kvalitetom sna, neredovnom ishranom sa samo jednim do dva obroka na dan naročito ako je doručak
 više od dva sata nakon buđenja kao i činjenicom da isitanica jede više kada je sama i u miru, konzumacijom crvenog mesa i slatkiša kao i gubitkom
 više od 10kg u poslednjih 5 godina. S druge strane, DSI skor je bio niži kod ispitanica koje više jedu kada su u društvu i kod onih koje konzumiraju
 sveže povrće. 
Zaključak: Rezultati studije su pokazali da stil života, ponašanja i navike mogu uticati na pojavu i intenzitet dismenoreje. 
Ključne reči: dismenoreja, životni stil, pušenje, fizička aktivnost, ishrana

Uvod: Hronični virusni hepatitis je globalni problem humane medicine i око 345 miliona ljudi širom sveta živi sa infekcijom hepatitisa.[1]
Cilj rada: Cilj ovog istraživanja bio je da se odredi seroprevalenca HBV i HCV infekcija u srpskim enklavama i severnom delu Кosova i Metohije i
uporedi broj pozitivnih u drugoj dekadi XXI veka i 10 godina kasnije каo i da se utvrdi kakav је trend učestalosti od infekcije hepatitisom.
Materijal i metode: Retrospektivnom metodom obuhvaćeni su ispitanici koji su se javili Zavodu za transfuziju krvi u Kosovskoj Mitrovici za serološko
testiranje koje je sprovedeno ELISA testom . Obrađeni su podaci u periodu оd 2010. g. do 2022. g. Ispitanici su bili podeljeni u grupu dobrovoljnih
davaoca krvi i grupu koja je došla na testiranje po upitu lekara.
Rezultati rada: U periodu od 2010.-2012. g testirano je 6326 ispitanika od kojih je 137 (2,17%) bilo pozitivno na hepatitis . Od 2020.g do 2022. g
testirano je 5533 ispitanika а pozitivno na hepatitis bilo je 54 (0,61%). U upoređivanim periodima nije bilo značajne razlike u odnosu na pol i
infekcijuHBV i HCV. Postoji razlika u odnosu na udruženost pozitivnih nalaza HBV i HCV koja je bila značajno veća u periodu od 2010-2012.godine
(p>0,033). Među dobrovoljnim davaocima krvi bilo je više osoba muškog pola (63,6%) dok su osobe ženskog pola značajno češće testirane po uputu
lekara (p=0,045). Linearni trend učestalosti HBV i HCV ima statistički negativan trend sa smanjenjem broja obolelih za 3 slučaja za svaku sledeću
godinu (p= 0,002)
Zaključak: Broj pozitivnih od HBV i HCV virusnog hepatitisa u periodu od 2010.g do 2022.g pokazuje tendenciju opadanja što znači da su vakcinacija
i mere prevencije dali dobre rezultate.[2,3]
Ključne reči: Hepatitis B; Hepatitis C; Dobrovoljni davaoci krvi

Uvod: Karcinom bronha, naročito u svojim ređim histološkim oblicima, može predstavljati ozbiljan dijagnostički izazov, ne samo zbog atipične
 prezentacije, već i zbog ograničenja u dostupnosti savremenih dijagnostičkih metoda. Kašnjenje u verifikaciji dijagnoze direktno utiče na terapijsku
 strategiju i prognozu pacijenata. Cilj ovog rada je prikazati dijagnostičke poteškoće kod pacijenta sa jasno izraženim kliničkim i radiološkim znacima
 bronhogenog karcinoma, kod koga je postavljanje konačne patohistološke dijagnoze prolongirano zbog neslaganja patologa i tehničkih ograničenja.
 Prikaz slučaja: Pacijent star 60 godina, sa pušačkim stažom od 40 paklo/godina i kliničkim simptomima kašalj, zamaranje, malaksalost i krv u stolici.
 Pacijent ser leči od Adenokarcinoma kolona, a u cilju procene stejdžinga učinjena je grafija grudnog koša na kojoj je uočena tumorska senka u
 gornjem desnom režnju. Učinjena je bronhoskopija, a zatim, zbog nereprezentativnosti materijala i rebronhoskopija. Biopsijski materijal je poslat
 patološkoj službi i postavljena je dijagnoza suspektnog Adenokarcinoma, međutim, preciznija dijagnoza nije određena zbog nedostatka
 imunohistohemijskih bojenja. Urađena je revizija patološkog nalaza u ustanovi višeg ranga, ali bez definitivne potvrde. Konačna dijagnoza
 postavljena je tek nakon 247 dana, kada je u drugoj ustanovi višeg ranga konačno postavljena dijagnoza retke forme nesitnoćelijskog karcinoma
 bronha.
 Zaključak: Ovaj slučaj osvetljava kompleksnost dijagnostike retkih tumora disajnih puteva i ističe značaj dostupnosti savremenih dijagnostičkih
 metoda (imunohistohemija, molekularne analize). Takođe ukazuje na potrebu bolje saradnje između ustanova i i potrebu za opremanjem
 patohistoloških laboratorija savremenim dijagnostičkim metodama. Kod pacijenata sa klinički očiglednim karcinomom, odsustvo patohistološke
 potvrde ne sme dovesti do prolongiranog čekanja na terapiju. Obezbeđivanje brže dostupnosti naprednih dijagnostičkih metoda i uspostavljanje
 jasnih protokola za obradu nespecifičnih nalaza ključno je za pravovremeno lečenje.
 Ključne reči: karcinom bronha, dijagnostičke poteškoće, dostupnost savremenih metoda

 Uvod: COVID-19 predstavlja inflamatornu bolest koja varira od asimptomatske do teške kliničke slike. Rano prepoznavanje pacijenata sa povećanim
 rizikom od progresije bolesti značajno je za dalji tok lečenja. Odnos neutrofila i limfocita (NLR), kao i odnos trombocita i limfocita (PLR),značajni su
 kao pokazatelji sistemskog inflamatornog odgovora. Cilj: Cilj studije je utvrditi prediktivnu ulogu inicijalnog odnosa neutrofila i limfocita (NLR)
 trombocita i limfocita (PLR) u proceni težine kliničke slike kao i daljem toku lečenja pacijenata obolelih od COVID-19. Materijal i metode:
 Sprovedena je retrospektivna studija kod hospitalizovanih pacijenata obolelih od COVID-19 u KBC Priština- Gračanica, u periodu od početka
 pandemije do jula 2021. godine. Dijagnoza COVID-19 je potvrđivana pozitivnim PCR testom kojim je detektovana nukleinska kiselina iz uzorka
 nazofaringealnog brisa. U odnosu na težinu kliničke slike pacijente smo podelili na pacijente sa teškom i lakšom kliničkom slikom. Analizirali smo
 Ne/Ly i Tr/Ly u odnosu na ostale laboratorijske parametre. Za testiranje hipoteze o razlici učestalosti korišćen je χ² i Mann Whitney test i Spermanov
 koeficijent korelacije. Kriterijum za statističku značajnost je p<0.005. Rezultati: Istraživanje je sprovedeno kod 634 pacijenta, starosne dobi od 18
 do 93 godine (prosečna vrednost 57,4 ± 15,9 godina), pacijenti muškog pola bili su statistički značajno stariji. Većina pacijenata(71,8%) lečena je na
 opštem odeljenju, dok je kod 28,2% došlo do razvoja teške kliničke slike koja je zahtevala lečenje u jedinici intenzivne nege (JIN).Inicijalni
 laboratorijski parametri pokazali su značajno povišene vrednosti neutrofila, C-reaktivnog proteina (CRP), aspartat aminotransferaze (AST), glikemije i
 kreatin kinaze (CK) kod pacijenata sa težom kliničkom slikom. Pacijenti sa blažom kliničkom slikom imali su više vrednosti limfocita, trombocita,
 ukupnih proteina i albumina u odnosu na pacijente sa težom kliničkom slikom. Odnos neutrofila i limfocita (Ne/Ly) na prijemu je pozitivno korelirao
 sa sledećim parametrima: starost, broj leukocita,neutrofila, CRP, GGT, LDH, glikemija i CK. S druge strane, uočena je negativna korelacija između
 odnosa Ne/Ly i vrednosti limfocita i albumina na prijemu.Odnos trombocita i limfocita (Tr/Ly) na prijemu pokazao je pozitivnu povezanost sa
 vrednosću leukocita, neutrofila, trombocita, kao i sa vrednostima CRP-a i glikemije. Negativna povezanost je zabeležena između Tr/Ly sa
 vrednostima limfocita i albumina. Zaključak: Odnosi neutrofila i limfocita i trombocita i limfocita na prijemu mogu pomoći u proceni razvoja teže
 kliničke slike pacijenata obolelih od COVID-19, ali ne samostalno, kao izolovani pokazatelji već zajedno sa ostalim kliničkim parametrima. 
Ključne reci: COVID-19; laboratorijski parametri; klinička slika

SAŽETAK
 SAŽETAK
 Procenjuje se da oko 22 % osoba koje su primale neku od imunosupresivnih terapija (IS) bilo zbog automimunih, malignih oboljenja nakon
 transplantacije solidnih organa su imale neko oštećenja jetre S druge strane, preegzistentno prisustvo virusnih infekcija jetre (primarno
 hepatotorpnim virusima, hepatitisa B, D i E) često dovodi egzarcerbacije bolesti jetre kod primene IS terapije ili u stanjima imunosupresije. Dobro je
 poznato, da se u stanjima imunosupresije hronična HBV infekcija može reaktivirati i dovesti do razbuktavanja hepatitisa. Pravovremena primena
 antivirusne terapije može reduprediti ovaj hepatiitis a time i omogućiti primenu neophodne imunosupresivne terapije. Za razliku od monoinfekcije
 HBV, koinfekcija HBV/HDV je retko opisana u kontekstu reaktivacije kod imunosupresije. Međutim opisano je par slučajeva udružene HDV infekcije sa
 autoimunim hepatitisom i to najčešće u kontekstu terapije pegilovanim interferonom. Saznanja o postojanju hronične HEV infekcije u stanjima
 imunodeficijencije naročito kod primalaca transplantiranih organa bilo bubrega ili jetre je prvi put objavio Kamar sa saradnicima 2008, uz podatak da
 više od 66% primalaca solidnih organa razvija hroničnu, uglavnom asimptomatsku HEV infekciju uzrokovanu genotipom 3, ređe genotipom 4 HEV
 virusa. Primarna prezentacija HEV infekcije često je udružena sa ekstrahepatičnim manifestacijama uključujući neurološke, nefrološke, hematološke
 i 
imunoposredovane manifestacije. Stanje imunosupresije sa sobom nosi i dijagnostičke probleme jer pojedini dijagnostički testovi uglavnom
 serološki, koji su bazirani na detekciji specifičnih antitela na pojedine virusne antigene može biti odloženo ili odsutno u stanjima imunosupresije što
 dodatne komplikuje pravovremeno prepoznavanja i dijagnostikovanje hroničnih virusnih hepatitisa. Tako je važan dijagnostički markere akutne HEV
 infekcije detekcija anti HEV IgM antitela. Kada se testiraju ova antitela komercijalno dostupnim testovimas enzitivnost je preko &gt; 97% kod
 imunokompetentnih osoba ali ta senzitivnost pada na 80-85% kod imunosuprimiranih – zato je neophodno testiranje na prisustvno HEV RNK u ovoj
 populaciji. Pravovremeni i ciljani skrining na markere virusnih infekcije jetre jedan od imperativa u planiranju IC terapije i lečenju i monitoringu
 imunosupresivnih stanja.
 Ključne reči: virusni hepatitisi, imunosupresija, HBV DNK, HEV RNK

Uvod: Nekrotizirajući fascitis je teška bakterijska infekcija mekih tkiva uključujući i fasciju koja se karakteriše obimnom destrukcijom tkiva. Rano
 prepoznavanje i agresivna terapija sistemskim antibioticima i hirurški debridman rane su standardni tretman. Brojni su dokazi o pozitivnom učinku
 sistema negativnog pritiska u lečenju komlikovanih infekcija rana uključujući nekrotizirajući fascitis.
 Prikaz bolesnika: Bolesnici starosti 46 godina učinjena je klasična histerektomija u cilju lečenja anemijskog sindroma zbog miomatozno izmenjene
 materice. U neposrednom postoperativnom periodu dolazi do razvoja infekcije operativne rane. Započet je antibiotski tretman na koji nije dobijen
 odgovor, dolazi do progresije infekcije i razvoja nekrotizirajućeg fascitisa prednjeg trbušnog zida. Učinjen je opsežan hirurški debridman rane, nakon
 čega je plasiran vakuum sistem u ranu. Isti je menjan nakon 72 sata, u tri navrata, uz postepeno zatvaranje operativne rane pojedinačnim šavovima
 kože i potkožnog masnog tkiva, bez šivenja fascije.
 Zaključak: Terapija negativnim pritiskom u lečenju infekcije operativne rane predstavlja efikasnu i pouzdanu metodu, značajno doprinosi bržem
 izlečenju i konačnom hirurškom zatvaranju rane. 
Ključne reči: nekrotizitajući fascitis, infekcija, rana, negativan pritisak, VAC.

Uvod: Karcinom tela materice predstavlja najčešći malignitet ženskog reproduktivnog trakta, sa najvećom incidencijom u populaciji razvijenih
 zemalja. Nastanak ove bolesti povezan je sa faktorima rizika kao što su gojaznost, hormonski disbalans, metabolički sindrom, uz značajan doprinos
 genetskih predispozicija. Iako se u većini slučajeva otkriva u ranoj fazi, biološka heterogenost tumora zahteva sve precizniju dijagnostiku i
 individualizovan terapijski pristup.
 Glavni deo rada
 Savremeni principi dijagnostike i lečenja karcinoma endometrijuma oslanjaju se na integraciju kliničkih, histopatoloških i molekularnih parametara.
 Prema klasifikaciji TCGA, tumori se svrstavaju u četiri molekularne grupe: POLE-ultramutirani, mikrosatelitska nestabilnost (MMRd), p53-abnormalni i
 NSMP (nespecifičan molekularni profil). Revidirana FIGO klasifikacija iz 2023. godine dodatno unapređuje stadiranje uključivanjem molekularnih
 obeležja – npr. tumori sa p53 abnormalnostima sada se klasifikuju kao stadijum IIC bez obzira na invaziju miometrijuma, dok se POLEmut tumori
 svrstavaju u stadijum IA zbog izuzetno povoljne prognoze.
 Hirurško lečenje ostaje temelj terapije, pri čemu se preferiraju minimalno invazivne metode (laparoskopija, robotska hirurgija), posebno kod
 pacijentkinja sa bolešću niskog rizika (stadijum IA, endometrioidni tip, gradus 1–2, bez ili sa fokalnom LVSI). U tim slučajevima, limfadenektomija
 može biti izostavljena. Kod pacijentkinja sa bolešću srednjeg rizika (stadijum IB G1–G2 ili stadijum IA G3, bez nepovoljnih molekularnih faktora)
 preporučuju se pelvična limfadenektomija ili mapiranje sentinel limfnih čvorova, uz razmatranje adjuvantne brahiterapije. Pacijentkinje sa bolešću
 visokog rizika (stadijum IB G3, svi p53-abnormalni tumori, neendometrioidni histološki tipovi – serozni, klarocelularni, karcinosarkomi) zahtevaju
 radikalniji pristup, uključujući sistemsku paraaortalnu limfadenektomiju i adjuvantnu kombinovanu terapiju (radioterapija i hemioterapija).
 Hormonska terapija rezervisana je za ER-pozitivne tumore kod žena koje žele očuvanje fertiliteta.
 Zaključak: Uvođenje molekularne klasifikacije predstavlja suštinsku promenu u paradigmi dijagnostike i lečenja karcinoma tela materice. Njena
 primena omogućava preciznu raspodelu pacijentkinja, selekciju optimalne terapije i dugoročno unapređenje onkoloških ishoda. Standardizacija
 molekularnog testiranja, stručno usavršavanje kadra i saradnja sa referentnim centrima predstavljaju ključne faktore za implementaciju
 personalizovanog pristupa u kliničku praksu.
 Ključne reči: karcinom tela materice; molekularna klasifikacija; FIGO 2023; lečenje.

 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Uvod: Deltoidni ligament (DL) predstavlja složenu strukturu i najvažniji je medijalni stabilizator talokruralnog (TK) zgloba. Ruptura DL se
 dijagnostikuje kod 40% rotacionih preloma TK zgloba. Nepravilno lečenje rupture DL potencijalno dovodi do hronične nestabilnosti i posttraumatske
 artroze TK zgloba.Decenijama se hirurzi bore sa pitanjem da li je potrebno lečenje rupture DL kod akutnih preloma TK zgloba. Značajan broj tehnika
 je preporučen za lečenje rupture DL.
 Cilj :Da procenimo uspeh – ishod operativnog lečenja akutne rupture DL udružene sa prelomom TK zgloba uzimajući u obzir klinički i radiološki nalaz.
 Materijal i metode: Analiza je umerena na ispitivanje rezultata 32 pacijenata oba pola sa aktuelnom rupturom DL i prelomom TK zgloba lečenih u
 periodu od 2019. do 2022. god. na Klinici za Ortopedsku hirurgiju i traumatologiju Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije u Beogradu.. 
Rezultati: Svi radiografski parametri koji su bili kontrolisani nakon jedne do tri godine lečenja bili su u okviru normalnih graničnih vrednosti,
 definisane za svaki parametar.Objektivni klinički nalaz je sa najvećom verovatnoćom odličan a sa znatno manjom verovatnoćom umeren
 nakonhirurškog lečenja preloma maleolusa i akutne rupture DL
 Diskusija: Smatralo se da je redukcija preloma lateralnog maleolusa ključni element u lečenju preloma TK zgloba.Istorijski gledanoto se postiže
 fiksacijom preloma sa ili bez ligamentne stabilizacije.I danas postoji kontraverze u pogledu određivanja nestabilnosti, optimalne tehnike fiksacije.
 Kod preloma TC zgloba udruženi sa rupturom DL potreba za hirurškim lečenjemakutne rupture kolateralnog unutrašnjeg ligamenta je uvek predmet
 debate.
 Zaključak: Imperativ u lečenju je da se uspostavi normalna anatomija i postigne stabilnostTC zgloba.Posledice mogu biti značajne, uključujući
 hroničnu nestabilnost, rani osteoartritis i rezidualni bol.Na osnovu rezultata zaključili smo da je hirurško lečenje akutne rupture DL korisno u
 smanjenju stope malredukcije.

Uvod: Kominutivni prelomi proksimalnog okrajka golenjače predstavljaju pravi izazov lečenja ortopedskih hirurga jer se karakterišu narušavanjem
 arhitektoniike proksimalne tibijalne zglobne površine, lezijama meniskusa, čestim rupturama ukrštenih i bočnih ligamenata kolena. Sve ovo i pored
 svih preduzetih mera hiruškog lečenja, može ostaviti manje ili više trajne posledice na funkciju kolenog zgloba. Zato, pravilan odabir metode
 hiruškog lečenja, dobra preoperativna procena i priprema, bitan su faktor u postizanju dobrih postoperativnih funkcionalnih rezultata. 
Cilj rada: Analiza koštanog srastanja i funkcionalnog oporavka pacijenata sa kominutivnim prelomima proksimalne tibije primenom transosealne
 osteosinteze.
 Materijal i metode: Ova retrospektivno prospektivna studija je uključila 120 pacijenata i kliničke karakteristike pacijenata su procenjivane tokom
 desetogodišnjeg perioda evaluacije od 2011-2021 god. koristeći sledeće instrumente: Gustillo-Anderson, Shatzker i AO/OTA klasifikacione metode.
 Koštani rezultati srastanja su procenjivani koristeći Asociation of the study and application of the method of Ilizarov (ASAMI) protocol, Checketts
Otterburn klasifikacija (pojava infekcija oko igala aparata), Knee ROM, Kujala Score - za procenu prednjeg kolena i Visual Analog Scale (VAS).
 Prosečni funkcionalni oporavak je određen pomoću modifikovanog evaluacionog sistema po Karlstrom-Olerudu. Beležene su sve propratne
 komplikacije.
 Rezultati: Zabeležena je kompletna sanacija svih preloma. Ilizarovi aparati su mogli biti uklonjeni bez anestezije nakon 16 nedelja (prosečno 12-21
 nedelje) za tip IV preloma, a za tip V-VI 18 nedelja (prosečno 15-26 nedelja) nakon operacije. Prema ASAMI koštanim rezultatima imali smo
 devedeset tri odličnih (78%) rezultata, četrnaest (12%) dobrih, osam (6%) solidnih i 5 (4%) loših. Analiza podataka na temelju funkcionalnog
 evaluacijskog sistema po Karlstrom-Olerudu u ovom istraživanju pokazala je prosek od 24.7 nakon šest mjeseci, što predstavlja oporavak.
 Funkcionalni oporavak 12 meseci nakon operacije pokazao je zadovoljavajući oporavak sa prosečnom vrednosti do 27.7, gde je prosečna vrednost
 skora do 29.8 zabeležena na poslednjoj kontroli i ukazivala na dobar funkcionalni status. 
Zaključak: Transosealna osteosinteza po Ilizarovu je suveren metod tretmana kominutivnih preloma tibijalnog platoa bez obzira da li je unutrašnja
 fiksacija kontraindikovana ili ne.
 Ključne reči: Ilizarova tehnika, transosealna osteosinteza, funkcionalni rezultati, prelomi tibijalnog platoa, ASAMI. 

Uvod Komplikacije se javljaju u svim vrstama hirurgije, pa i u hirurgiji paratiroidnih žlezdi (PTŽ). O rezidualnom hiperparatiroidizmu (HPT) govori se
 onda kada je do ponovne hiperprodukcije paratiroidnog hormona (PTH) praćene hiperkalcemijom došlo odmah ili u toku prvih 6 meseci nakon
 operacije, dok je kod recidivantnog HPT od prethodne operacije do pojave HPT prošlo 6 ili više meseci.
 SAŽETAK
 Cilj Prezentacija rezultata hirurškog lečenja rezidualnog i recidivantnog HPT pacijenata operisanih u Klinici za endokrinu hirurgiju, KCS, Beograd.
 Metode Sprovedena je retrospektivna studija koja je obuhvatila 30 pacijenata operisanih zbog rezidualnog ili recidivantnog HPT, u periodu od 2009.
 do 2020. godine, otkrivenih laboratorijskim analizama ili lokalizacionom dijagnostikom, a potvrđenih definitivnim patohistološkim (PH) nalazom.
 Podaci su dobijani uvidom u elekronsku bazu, istorijama bolesti i uvidom u definitvni PH nalaz. U studiji su analizirane sledeće varijable: pol, godine
 života, inicijalna operacija u sekundarnoj ustanovi, vreme proteklo od inicijalne operacije do reoperacije, lokalizaciona dijagnostika (UZ,
 scintigrafija), intraoperativni nalaz (adenom, hiperplazija, karcinom), lokalizacija PTŽ, udruženost sa operacijom štitaste žlezde, veličina, težina i
 volumen PTŽ, preoperativne i postoperativne vrednosti kalcijuma (Ca), fosfora (PO4) i PTH i njihovi međusobni odnosi, PH nalaz. Statističke hipoteze
 testirane su na nivou statističke značajnosti od 0,05.
 Rezultati Rezidualni i recidivantni HPT su se češće javljali kod žena u odnosu na muškarce (4:1), sa prosečnom starošću 57,5±13,7 godina.
 Najzastupljeniji simptomi su od strane muskulo-skeletnog sistema (86,7%), a pacijenti su podvrgavani operaciji samo PTŽ (56,7%) ili i štitaste žlezde
 (43,3%). Prosečno vreme od inicijalne operacije do reoperacije kod rezidualnog HPT bilo je 5,1 mesec, dok je kod recidivantnog iznosilo 59,8 meseci.
 Prosečna vrednost PTH pre operacije iznosila je 506,3 pg/ml (opseg, 88,0-2030,0), postoperativno 88,9 pg/ml (opseg, 3,0-913,0)(p<0,001). Vrednosti
 Ca preoperativno bile su u rasponu od 2,0-3,4 mmol/l, sa prosečnom vrednošću 2,8mmol/l, postoperativno od 1,7-3,0 mmol/l, sa prosečnom
 vrednošću 2,4mmol/l (p<0,001). Prosečne vrednosti PO4 pre operacije bile su 0,9 mmol/l (0,4-2,5), postoperativno 1,1 mmol/l (0,5-2,0)(p=0,007). U
 normalnoj poziciji nalazilo se 80% žlezdi. Nalazi UZ i scintigrafije bili su u korelaciji sa intraoperativnim nalazom u 63,3%, odnosno 73,3% pacijenata.
 Najčešći uzroci rezidualnog ili recidivantnog HPT bili su adenom i hiperplazija (70%:30%), uz prosečnu težinu PTŽ 424,6 mg (95%CI, 145,9-703,3),
 veličinu 2,3 cm (95%CI, 2,0-2,5) i volumen 1274,0 mm3 (95%CI, 814,3-1733,8).
 Zaključak Uprkos izuzetnom napretku u identifikaciji PTŽ, modalitetima preoperativne lokalizacione dijagnostike i hirurškom lečenju, rezidualni i
 recidivantni HPT se i dalje javljaju kao komplikacije nakon operacije HPT. Najsigurnije lečenje je uspešna inicijalna operacija. Poznavanje
 embriologije i anatomije paratiroidnih žlezdi i iskustvo hirurga su presudni za operativni uspeh tokom početne i reoperativne paratiroidne hirurške
 eksploracije. To podrazumeva i posedovanje operativne evidencije i histoloških izveštaja sa prethodnih operacija.
 Ključne reči: rezidualni HPT, recidivantni HPT, paratiroidni hormon, kalcijum, fosfor.