Uvod: Prekid trudnoće se može uspešno izvršiti kako hirurškim, tako i medikamentoznim procedurama. Obe opcije za rani prekid trudnoće su
 prihvatljive, ali se mogu razlikovati u kliničkoj efikasnosti, prihvaćenosti među pacijentkinjama i ceni, te odluka o tome koji metod je najpogodniji
 često nije jednostavna. Cilj ove studije je da pokaže efikasnost, ishode i prihvatljivost primene medikamentoznog prekida trudnoće korišćenjem
 mifepristona i misoprostola na ginekološko-akušerskoj klinici “Narodni front“.
 Materijal i metode: Sprovedena je prospektivna studija u periodu od januara 2023. do januara 2024. godine. Demografski, medicinski i klinički podaci
 dobijeni su iz istorija bolesti pacijentkinja. Podaci su analizirani korišćenjem IBM SPSS Statistics 22 statističkog paketa, deskriptivne statistike, t
testa i neparametarskih testova. 
Rezultati: Studija je obuhvatila ukupno 734 pacijentkinje. Od ukupnog broja, pacijentkinja, kod 601 pacijentkinje izvršen je prekid trudnoće
 dilatacijom i kiretažom materične duplje, a kod 133 pacijentkinje primenjen je medikamentozni metod prekida trudnoće. Procenat komplikacija je
 bio manji kod pacijentkinja kod kojih je primenjen medikamentozni metod prekida trudnoće, u odnosu na grupu pacijentkinja kod kojih je učinjena
 kiretaža materične duplje. Sa druge strane, pokazana je bolja prihvaćenost kiretaže u odnosu na medikamentozni način prekida trudnoće među
 pacijentkinjama koje su bile uključene u istraživanje (65,7% vs. 34,3%). 
Zaključak: Medikamentozni način prekida trudnoće korišćenjem mifepristona i misoprostola je siguran i efikasan način prekida trudnoće u prvom
 trimestru, povezan sa manjim brojem komplikacija. Međutim, u odnosu na medikamentozni prekid trudnoće, prekid trudnoće dilatacijom i kiretažom
 je bio prihvaćeniji metod među pacijentkinjama koje su bile ukljućene u ovu studiju. U svakom slučaju, neophodna je pažljiva evaluacija i selekcija
 pacijentkinja za medikamentozni način prekid trudnoće.
 Ključne reči: medikamentozni abortus, mifepriston, misoprostol, dilatacija i kiretaža

UVOD: Vektorske zarazne bolesti su bolesti ljudi uzrokovane parazitima, virusima i bakterijama koje se prenose vektorima. Poznato je više od 100
vrsta ovih mikroorganizama koji se mogu prenijeti vektorima i izazivati bolest kod ljudi. Pristup Jedno Zdravlje promoviše unapređenje zdravlja i
dobrobiti ljudi, životinja, biljaka i zajedničke im prirodne okoline.
CILJ: Prikaz epidemioloških karakteristika vektorskih zaraznih bolesti u Crnoj Gori od 2014-2023. godine kao i prikaz zajedničkih aktivnosti humanog i
veterinarskog sektora u pristupu jednom zdravlju.
MATERIJAL I METODE: U radu je korišten kvalitativni i kvantitativni opservacioni metod istraživanja.
REZULTATI: U periodu 2014-2023. godine registrovane su četiri vektorske bolesti:
Malarija, Lajmska bolest, Lajšmanioza i Denga. Ukupan broj registrovanih slučajeva je 121 (prosječna stopa incidencije 1,9/100 000 stanovnika). Broj
oboljelih se kretao od najmanje 6 slučaja, stopa incidencije 1,0/100 000 (u 2021. godini) do najviše 19 slučajeva, stopa incidencije 3,1/ 100 000 (u
2016.god.). U posmatranom periodu Lajmska bolest je najučestalija bolest iz ove grupe zaraznih bolesti sa ukupno oko 55 % svih slučajeva (67
slučaja – prosječna stopa incidencije 1,1/100 000). Lajšmanioza je druga po učestalosti, sa 38% svih registrovanih slučajeva (45 slučajeva – prosječna
stopa incidencije 0,72/100 000). Registrovani slučajevi malarije i denge predstavljaju importovane slučajeve.
ZAKLJUČAK: Crna Gora je među državama sa niskim stopama incidencije od vektorskih zaraznih bolesti. Povezujući ljude, životinje i životnu sredinu,
One Health može pomoći u rješavanju cijelog spektra kontrole bolesti – od prevencije do otkrivanja, pripravnosti, odgovora i upravljanja – i
doprinijeti globalnoj zdravstvenoj sigurnosti.
Ključne riječi: Epidemiološki nadzor, vektorske zarazne bolesti, ONE HEALTH

Uvod: COVID-19 infеkcija jе visoko zarazno multisistеmsko oboljеnjе oboljеnjе uzrokovano SARS-CoV-2 virusom. Ulazak SARS-CoV-2 virusa u ćеlijе
 pokrеćе imunološki odgovor domaćina, koji podrazumеva aktivaciju nеkoliko zaštitnih putеva. Prе svеga, dolazi do produkcijе značajnе količinе
 proinflamatornih citokina i pojavе hipеrinflamacijе odnosno citokinskе olujе. Rezultati preliminarnih istraživanja sprovedenih na početku pandemije
 COVID-19 pandemije ukazivali su na postojanje značajne korelacije između koncentracije proinflamatornih citokina i vrednosti parametara koji
 odražavaju koagulacioni status ovih bolesnika. 
Cilj rada: Opšti cilj ovog istraživanja bio jе da sе ispita prеdiktivni značaj proinflamatornog i antiinflamatornog citokinskog profila na koagulacioni
 status bolеsnika sa COVID-19 infеkcijom hospitalizovanih u Kliničko bolničkom cеntru Kosovska Mitrovica.
 Metode rada: Istraživanjе jе sprovedeno kao panеl studija koja prеdstavlja kombinaciju kohortnе i studijе prеsеka, a kojе jе realizovano u Kliničko
 bolničkom cеntru Kosovska Mitrovica tokom drugog talasa obolеvanja od COVID-19 u pеriodu od jula do sеptеmbra 2020 godinе. Istraživanjеm su bili
 obuhvaćеni bolеsnici sa dijagnozom COVID-19 potvrđеnom tеhnikom lančanе polimеrizacijе, oba pola, stariji od 18 godina. Pored različitih socio
demografskih podataka, od bolesnika sa COVID-19 infekcijom jе prikupljana i krv za potrеbе analiziranja odrеđеnih laboratorijskih i biohеmijskih
 paramеtara kao i za potrеbе analizе citokinskog profila. Merenje koncentracije proinflamatornih i antiinflamatornih citokina vršeno je pomoću
 protočnog fluocitometra u Cеntru za biomеdicinskе naukе, laboratoriji za imunologiju i biologiju ćеlijе na Mеdicinskom fakultеtu u Foči, Rеpublika
 Srpska. Merene su koncentracije sledećih citokina: IL-2, IL-4, IL-5, IL-6, IL-9, IL-10, IL-13, IL-17A, IL-17F, IL-21, IL-22, IFN-γ i TNF--α.Podaci su
 analizirani u korisničkom pakеtu SPSS Windows, vеrzijе 19. Korеlacija izmеđu varijabli jе tеstirana upotrеbom Spearman-ovog koеficijеnta
 korеlacijе. 
Rezultati: Studijom je obuhvaćеno 113 bolеsnika koji su sе tokom 2020. godinе lеčili u Zdravstvеnom cеntru Kosovska Mitrovica sa dijagnozom COVID
19. Prosеčna starost obolеlih bila jе 58,15±13,50 godina (srеdnja vrеdnost ± standardna dеvijacija (SD)). Osobе muškog pola činilе su vеćinu 79
 (69,9%) obolеlih. Uočеna jе značajna srеdnjе jaka nеgativna korеlacija D-dimеra sa IL-5 (r=-0,277; p=0,010) i pozitivna korеlacija D-dimеra sa IL-6
 (r=0,223; p=0,038). Korеlacija izmеđu aRTT-a i IFN-γ bila jе značajna nеgativna i jaka (r=-0,537; p=0,003). Fibrinogеn (r=0,258; p=0,033) i trombociti
 (r=0,189; p=0,047) su značajno pozitivno slabo korеlirali sa IL-17F. 
Zaključak: Porеmеćaji koagulacionе kaskadе i hipеrkoagulacija krvi su važni aspеkti patogеnеzе COVID-19 infеkcijе. Stoga su laboratorijski paramеtri
 koji ukazuju na porеmеćajе u procеsu koagulacijе krvi, posеbno D-dimеr i fibrinogеn, važni prognostički prеdiktori kod pacijеnata. Rеzultati našе
 studijе ukazuju da su vrеdnosti D-dimеra i fibrinogеna u očеkivanoj korеlaciji sa vrеdnostima pojedinih proinflamatornih citokina.
 Ključne reči: COVID-19 infekcija, proinflamatorni citokini, D-dimer, fibrinogen.

SAŽETAK
 SAŽETAK
 Procenjuje se da oko 22 % osoba koje su primale neku od imunosupresivnih terapija (IS) bilo zbog automimunih, malignih oboljenja nakon
 transplantacije solidnih organa su imale neko oštećenja jetre S druge strane, preegzistentno prisustvo virusnih infekcija jetre (primarno
 hepatotorpnim virusima, hepatitisa B, D i E) često dovodi egzarcerbacije bolesti jetre kod primene IS terapije ili u stanjima imunosupresije. Dobro je
 poznato, da se u stanjima imunosupresije hronična HBV infekcija može reaktivirati i dovesti do razbuktavanja hepatitisa. Pravovremena primena
 antivirusne terapije može reduprediti ovaj hepatiitis a time i omogućiti primenu neophodne imunosupresivne terapije. Za razliku od monoinfekcije
 HBV, koinfekcija HBV/HDV je retko opisana u kontekstu reaktivacije kod imunosupresije. Međutim opisano je par slučajeva udružene HDV infekcije sa
 autoimunim hepatitisom i to najčešće u kontekstu terapije pegilovanim interferonom. Saznanja o postojanju hronične HEV infekcije u stanjima
 imunodeficijencije naročito kod primalaca transplantiranih organa bilo bubrega ili jetre je prvi put objavio Kamar sa saradnicima 2008, uz podatak da
 više od 66% primalaca solidnih organa razvija hroničnu, uglavnom asimptomatsku HEV infekciju uzrokovanu genotipom 3, ređe genotipom 4 HEV
 virusa. Primarna prezentacija HEV infekcije često je udružena sa ekstrahepatičnim manifestacijama uključujući neurološke, nefrološke, hematološke
 i 
imunoposredovane manifestacije. Stanje imunosupresije sa sobom nosi i dijagnostičke probleme jer pojedini dijagnostički testovi uglavnom
 serološki, koji su bazirani na detekciji specifičnih antitela na pojedine virusne antigene može biti odloženo ili odsutno u stanjima imunosupresije što
 dodatne komplikuje pravovremeno prepoznavanja i dijagnostikovanje hroničnih virusnih hepatitisa. Tako je važan dijagnostički markere akutne HEV
 infekcije detekcija anti HEV IgM antitela. Kada se testiraju ova antitela komercijalno dostupnim testovimas enzitivnost je preko > 97% kod
 imunokompetentnih osoba ali ta senzitivnost pada na 80-85% kod imunosuprimiranih – zato je neophodno testiranje na prisustvno HEV RNK u ovoj
 populaciji. Pravovremeni i ciljani skrining na markere virusnih infekcije jetre jedan od imperativa u planiranju IC terapije i lečenju i monitoringu
 imunosupresivnih stanja.
 Ključne reči: virusni hepatitisi, imunosupresija, HBV DNK, HEV RNK

Uvod: Dismenoreja predstavlja često ginekološko stanje koje pogađa oko 45-90% žena. Prema podacima Svetske Zdravstvene Organizacije i do 90%
 mladih devojaka starosti 10-20 godina ima neki oblik dismenoreje. Danas se pod dismenorejom podrazumeva širi pojam koji se može manifestovati od
 nelagodnosti pa do jakog bola po tipu spazma u maloj karlici (porekla uterusa) sa radijacijom u donji deo leđa koji je često praćen drugim
 simptomima, kao što su znojenje, glavobolja, mučnina, povraćanje, dijareja i drhtavica. Kod nekih žena dismenoreja izaziva relativan diskomfor dok
 kod nekih dovodi do ozbiljnog narušavanja kvaliteta života, odsustva sa posla, iz škole, socijalno povlačenje i dr. I pored jako visokog procenta žena
 koje se suočavaju sa ovim problemom, velika većina ne posećuje lekara, nedovoljno je ispitana i samim tim neadekvatno lečena.
 Cilj: Cilj ove studije bio da se utvrdi povezanost različitih elemenata stila života, ponašanja i navika na pojavu i težinu primarne dismenoreje.
 Materijal i metode: Ova prospektivna studija sprovedena je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici u
 šestomesečnom periodu. Studija je podrazumevala anketiranje studentinja svih smerova Medicinskog fakulteta. Kriterijumi za uključivanje u studiju
 su bili: starost ≥18 godina i srpski kao maternji jezik. Kriterijumi za isključivanje iz studije su bili: dokazana ginekološka oboljenja, psihička i
 hronična oboljenja koja mogu biti uzrok tegoba sličnih dismenoreji, odbijanje učestvovanja ili popunjavanje manje od 90 % upitnika. Opštim
 upitnikom su prikupljeni socioepidemiološki podaci, lična, porodična i ginekološka anamneza kao i životne navike u smislu ishrane, fizičke aktivnosti,
 konzumacije cigareta i alkohola kao i navika vezanih za san. Ispitaice su takođe popunjavale Skalu simptoma dismenoreje (Dysmenorrhea Symptom
 Interference Scale) – DSI kojom se ispituje uticaj simptoma dismenoreje na svakodnevno funkcionisanje i kvalitet života. DSI skor varira od 1 (blage
 tegobe) do 9 (izražene tegobe i oštećen kvalitet života).
 Rezultati: U studiju je bilo uključeno 350 studentkinja koje su u proseku imale 20,58 +/- 1,97 godina života. Najveći broj ispitanica je imao regularne
 menstrualne cikluse, bez prethodnih trudnoća, dok je hormonsku kontracepciju koristio mali procenat ispitanica. Naše ispitanice nisu imale veoma
 izražene simptome dismenoreje (prosečni DSI skor 2,45 +/- 0,96 dok je 7,44% ispitanica imalo DSI≥4). Regresiona analiza je pokazala da je viši DSI
 skor povezan sa pušenjem, kratkim snom i lošim kvalitetom sna, neredovnom ishranom sa samo jednim do dva obroka na dan naročito ako je doručak
 više od dva sata nakon buđenja kao i činjenicom da isitanica jede više kada je sama i u miru, konzumacijom crvenog mesa i slatkiša kao i gubitkom
 više od 10kg u poslednjih 5 godina. S druge strane, DSI skor je bio niži kod ispitanica koje više jedu kada su u društvu i kod onih koje konzumiraju
 sveže povrće. 
Zaključak: Rezultati studije su pokazali da stil života, ponašanja i navike mogu uticati na pojavu i intenzitet dismenoreje. 
Ključne reči: dismenoreja, životni stil, pušenje, fizička aktivnost, ishrana

UVOD: Dijabetesno stopalo predstavljaju morfološke i strukturne promene koje nastaju kod dijabetičara kao posledica poremećaja u neuro-mišićnom,
 koštanom i vaskularnom sistemu stopala. Predstavlja „ničije dete“ današnjeg medicinskog sistema. Izučavanje i adekvatno lečenje dijabetesnog
 stopala predstavlja atraktivno područje za većinu lekara čime se značajno utiče na kvalitet života i zdravlje obolelog i njegove porodice. 
CILJ: Prikaz zastupljenosti uzroka dijabetesnog stopala u populaciji i raznovrsnost načina lečenja. 
SAŽETAK
 MATERIJALI I METODE: Istarživanje je sprovedeno u Kliničiko bolničkom centru „Bezanijska kosa“ na Odeljenju hirugije u periodu od januara
 2023.godine do januara 2025. godine. 
REZULTATI: U vremenskom periodu od 2 godine, pregledano je 570 pacijenata sa dijabetesnim stopalom kojima je postavljerna indikacija za
 operativno lecenje. Od ovog broja urađeno je 384 elektivne operacije. Od ukupnog broja najzastupljenije su bile suprakondilarne amputacije (219) a
 najmanje je urađeno dezartikulacija kuka (1). Proucavan je i uticaj pridruzenih bolesti ( dijabetes melitus, kardiološke bolesti) na tezinu klincke
 slike. 
ZAKLJUČAK: Uz našeg kliničkog iskustva, možemo da zaključimo da je najbolja mera lečenja – prevencija. Uspeh se može postići samo u slučaju da se
 uspori razvoj dijabetesne polineuropatije. Neopodno je u primarnoj zdravstvenoj zaštiti sprovesti edukaciju lekara i pacijenata o prirodi bolesti, kao i
 o merama za sprečavanje njenog nastanaka. 
KLJUČNE REČI: dijabetesno stopalo, polineuropatija, amputacija, lečenje.

 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Uvod: Deltoidni ligament (DL) predstavlja složenu strukturu i najvažniji je medijalni stabilizator talokruralnog (TK) zgloba. Ruptura DL se
 dijagnostikuje kod 40% rotacionih preloma TK zgloba. Nepravilno lečenje rupture DL potencijalno dovodi do hronične nestabilnosti i posttraumatske
 artroze TK zgloba.Decenijama se hirurzi bore sa pitanjem da li je potrebno lečenje rupture DL kod akutnih preloma TK zgloba. Značajan broj tehnika
 je preporučen za lečenje rupture DL.
 Cilj :Da procenimo uspeh – ishod operativnog lečenja akutne rupture DL udružene sa prelomom TK zgloba uzimajući u obzir klinički i radiološki nalaz.
 Materijal i metode: Analiza je umerena na ispitivanje rezultata 32 pacijenata oba pola sa aktuelnom rupturom DL i prelomom TK zgloba lečenih u
 periodu od 2019. do 2022. god. na Klinici za Ortopedsku hirurgiju i traumatologiju Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije u Beogradu.. 
Rezultati: Svi radiografski parametri koji su bili kontrolisani nakon jedne do tri godine lečenja bili su u okviru normalnih graničnih vrednosti,
 definisane za svaki parametar.Objektivni klinički nalaz je sa najvećom verovatnoćom odličan a sa znatno manjom verovatnoćom umeren
 nakonhirurškog lečenja preloma maleolusa i akutne rupture DL
 Diskusija: Smatralo se da je redukcija preloma lateralnog maleolusa ključni element u lečenju preloma TK zgloba.Istorijski gledanoto se postiže
 fiksacijom preloma sa ili bez ligamentne stabilizacije.I danas postoji kontraverze u pogledu određivanja nestabilnosti, optimalne tehnike fiksacije.
 Kod preloma TC zgloba udruženi sa rupturom DL potreba za hirurškim lečenjemakutne rupture kolateralnog unutrašnjeg ligamenta je uvek predmet
 debate.
 Zaključak: Imperativ u lečenju je da se uspostavi normalna anatomija i postigne stabilnostTC zgloba.Posledice mogu biti značajne, uključujući
 hroničnu nestabilnost, rani osteoartritis i rezidualni bol.Na osnovu rezultata zaključili smo da je hirurško lečenje akutne rupture DL korisno u
 smanjenju stope malredukcije.

Uvod: Kominutivni prelomi proksimalnog okrajka golenjače predstavljaju pravi izazov lečenja ortopedskih hirurga jer se karakterišu narušavanjem
 arhitektoniike proksimalne tibijalne zglobne površine, lezijama meniskusa, čestim rupturama ukrštenih i bočnih ligamenata kolena. Sve ovo i pored
 svih preduzetih mera hiruškog lečenja, može ostaviti manje ili više trajne posledice na funkciju kolenog zgloba. Zato, pravilan odabir metode
 hiruškog lečenja, dobra preoperativna procena i priprema, bitan su faktor u postizanju dobrih postoperativnih funkcionalnih rezultata. 
Cilj rada: Analiza koštanog srastanja i funkcionalnog oporavka pacijenata sa kominutivnim prelomima proksimalne tibije primenom transosealne
 osteosinteze.
 Materijal i metode: Ova retrospektivno prospektivna studija je uključila 120 pacijenata i kliničke karakteristike pacijenata su procenjivane tokom
 desetogodišnjeg perioda evaluacije od 2011-2021 god. koristeći sledeće instrumente: Gustillo-Anderson, Shatzker i AO/OTA klasifikacione metode.
 Koštani rezultati srastanja su procenjivani koristeći Asociation of the study and application of the method of Ilizarov (ASAMI) protocol, Checketts
Otterburn klasifikacija (pojava infekcija oko igala aparata), Knee ROM, Kujala Score - za procenu prednjeg kolena i Visual Analog Scale (VAS).
 Prosečni funkcionalni oporavak je određen pomoću modifikovanog evaluacionog sistema po Karlstrom-Olerudu. Beležene su sve propratne
 komplikacije.
 Rezultati: Zabeležena je kompletna sanacija svih preloma. Ilizarovi aparati su mogli biti uklonjeni bez anestezije nakon 16 nedelja (prosečno 12-21
 nedelje) za tip IV preloma, a za tip V-VI 18 nedelja (prosečno 15-26 nedelja) nakon operacije. Prema ASAMI koštanim rezultatima imali smo
 devedeset tri odličnih (78%) rezultata, četrnaest (12%) dobrih, osam (6%) solidnih i 5 (4%) loših. Analiza podataka na temelju funkcionalnog
 evaluacijskog sistema po Karlstrom-Olerudu u ovom istraživanju pokazala je prosek od 24.7 nakon šest mjeseci, što predstavlja oporavak.
 Funkcionalni oporavak 12 meseci nakon operacije pokazao je zadovoljavajući oporavak sa prosečnom vrednosti do 27.7, gde je prosečna vrednost
 skora do 29.8 zabeležena na poslednjoj kontroli i ukazivala na dobar funkcionalni status. 
Zaključak: Transosealna osteosinteza po Ilizarovu je suveren metod tretmana kominutivnih preloma tibijalnog platoa bez obzira da li je unutrašnja
 fiksacija kontraindikovana ili ne.
 Ključne reči: Ilizarova tehnika, transosealna osteosinteza, funkcionalni rezultati, prelomi tibijalnog platoa, ASAMI. 

Uvod Komplikacije se javljaju u svim vrstama hirurgije, pa i u hirurgiji paratiroidnih žlezdi (PTŽ). O rezidualnom hiperparatiroidizmu (HPT) govori se
 onda kada je do ponovne hiperprodukcije paratiroidnog hormona (PTH) praćene hiperkalcemijom došlo odmah ili u toku prvih 6 meseci nakon
 operacije, dok je kod recidivantnog HPT od prethodne operacije do pojave HPT prošlo 6 ili više meseci.
 SAŽETAK
 Cilj Prezentacija rezultata hirurškog lečenja rezidualnog i recidivantnog HPT pacijenata operisanih u Klinici za endokrinu hirurgiju, KCS, Beograd.
 Metode Sprovedena je retrospektivna studija koja je obuhvatila 30 pacijenata operisanih zbog rezidualnog ili recidivantnog HPT, u periodu od 2009.
 do 2020. godine, otkrivenih laboratorijskim analizama ili lokalizacionom dijagnostikom, a potvrđenih definitivnim patohistološkim (PH) nalazom.
 Podaci su dobijani uvidom u elekronsku bazu, istorijama bolesti i uvidom u definitvni PH nalaz. U studiji su analizirane sledeće varijable: pol, godine
 života, inicijalna operacija u sekundarnoj ustanovi, vreme proteklo od inicijalne operacije do reoperacije, lokalizaciona dijagnostika (UZ,
 scintigrafija), intraoperativni nalaz (adenom, hiperplazija, karcinom), lokalizacija PTŽ, udruženost sa operacijom štitaste žlezde, veličina, težina i
 volumen PTŽ, preoperativne i postoperativne vrednosti kalcijuma (Ca), fosfora (PO4) i PTH i njihovi međusobni odnosi, PH nalaz. Statističke hipoteze
 testirane su na nivou statističke značajnosti od 0,05.
 Rezultati Rezidualni i recidivantni HPT su se češće javljali kod žena u odnosu na muškarce (4:1), sa prosečnom starošću 57,5±13,7 godina.
 Najzastupljeniji simptomi su od strane muskulo-skeletnog sistema (86,7%), a pacijenti su podvrgavani operaciji samo PTŽ (56,7%) ili i štitaste žlezde
 (43,3%). Prosečno vreme od inicijalne operacije do reoperacije kod rezidualnog HPT bilo je 5,1 mesec, dok je kod recidivantnog iznosilo 59,8 meseci.
 Prosečna vrednost PTH pre operacije iznosila je 506,3 pg/ml (opseg, 88,0-2030,0), postoperativno 88,9 pg/ml (opseg, 3,0-913,0)(p<0,001). Vrednosti
 Ca preoperativno bile su u rasponu od 2,0-3,4 mmol/l, sa prosečnom vrednošću 2,8mmol/l, postoperativno od 1,7-3,0 mmol/l, sa prosečnom
 vrednošću 2,4mmol/l (p<0,001). Prosečne vrednosti PO4 pre operacije bile su 0,9 mmol/l (0,4-2,5), postoperativno 1,1 mmol/l (0,5-2,0)(p=0,007). U
 normalnoj poziciji nalazilo se 80% žlezdi. Nalazi UZ i scintigrafije bili su u korelaciji sa intraoperativnim nalazom u 63,3%, odnosno 73,3% pacijenata.
 Najčešći uzroci rezidualnog ili recidivantnog HPT bili su adenom i hiperplazija (70%:30%), uz prosečnu težinu PTŽ 424,6 mg (95%CI, 145,9-703,3),
 veličinu 2,3 cm (95%CI, 2,0-2,5) i volumen 1274,0 mm3 (95%CI, 814,3-1733,8).
 Zaključak Uprkos izuzetnom napretku u identifikaciji PTŽ, modalitetima preoperativne lokalizacione dijagnostike i hirurškom lečenju, rezidualni i
 recidivantni HPT se i dalje javljaju kao komplikacije nakon operacije HPT. Najsigurnije lečenje je uspešna inicijalna operacija. Poznavanje
 embriologije i anatomije paratiroidnih žlezdi i iskustvo hirurga su presudni za operativni uspeh tokom početne i reoperativne paratiroidne hirurške
 eksploracije. To podrazumeva i posedovanje operativne evidencije i histoloških izveštaja sa prethodnih operacija.
 Ključne reči: rezidualni HPT, recidivantni HPT, paratiroidni hormon, kalcijum, fosfor.

Uvod: Nekrotizirajući fascitis je teška bakterijska infekcija mekih tkiva uključujući i fasciju koja se karakteriše obimnom destrukcijom tkiva. Rano
 prepoznavanje i agresivna terapija sistemskim antibioticima i hirurški debridman rane su standardni tretman. Brojni su dokazi o pozitivnom učinku
 sistema negativnog pritiska u lečenju komlikovanih infekcija rana uključujući nekrotizirajući fascitis.
 Prikaz bolesnika: Bolesnici starosti 46 godina učinjena je klasična histerektomija u cilju lečenja anemijskog sindroma zbog miomatozno izmenjene
 materice. U neposrednom postoperativnom periodu dolazi do razvoja infekcije operativne rane. Započet je antibiotski tretman na koji nije dobijen
 odgovor, dolazi do progresije infekcije i razvoja nekrotizirajućeg fascitisa prednjeg trbušnog zida. Učinjen je opsežan hirurški debridman rane, nakon
 čega je plasiran vakuum sistem u ranu. Isti je menjan nakon 72 sata, u tri navrata, uz postepeno zatvaranje operativne rane pojedinačnim šavovima
 kože i potkožnog masnog tkiva, bez šivenja fascije.
 Zaključak: Terapija negativnim pritiskom u lečenju infekcije operativne rane predstavlja efikasnu i pouzdanu metodu, značajno doprinosi bržem
 izlečenju i konačnom hirurškom zatvaranju rane. 
Ključne reči: nekrotizitajući fascitis, infekcija, rana, negativan pritisak, VAC.