Starenje je kompleksan biološki, psihološki i socijalni fenomen koji se manifestuje kroz progresivno smanjenje funkcionalnih kapaciteta organizma.
 Životni vek se na globalnom nivou povećava, te imamo sve veći broj starih koji obolevaju od kardiovaskularnih bolesti.
 SAŽETAK
 Učestalost koronarne bolesti se povećava sa starenjem. Promene na krvnim sudovima su difuzne, sa kalcifikatima i češćom zahvaćenošću glavnog
 stabla leve koronarne arterije. Kod starijih je češće zastupljen akutni koronarni sindrom bez ST elevacije nego infarkt miokarda sa ST elevacijom.
 Teže je otkriti bolest jer je smanjena aktivnost starijih, imaju atipičnu prezentaciju, s dispneom kao glavnim simptomom. Terapiju koronarne bolesti
 treba prilagoditi većem broju komorbiditeta. Pacijenti preko 75 godina imaju dvostruko veći mortalitet tokom akutnog infarkta miokarda (češća
 srčana insuficijencija, šok, reinfarkt, kao i hronična bubrešna insuficijencija, šlog i ostali komorbiditeti).
 Učestalost srčane insuficijencije raste sa godinama starosti (1-2% opšte populacije, 10% kod starijih od 80 godina). Dijagnoza se postavlja teže jer se
 usled fiziološkog procesa starenja mnogi ograničavajući simptomi javljaju i u odsustvu srčane slabosti. Kod oko polovine pacijenata postoje simptomi
 srčane insuficijencije uz ehokardiografski nalaz očuvane ili blago redukovane sistolne funkcije. 
Arterijska hipertenzija se nalazi kod više od 50% osoba starijih od 65 godina i skoro 80% kod starijih od 80 godina, dok se kod opšte populacije javlja u
 oko 30%. Kod starijih srećemo povećanje perifernog vaskularnog otpora, smanjenu aktivnost simpatičkog nervnog sistema, smanjenje sentitivnosti
 beta receptora i smanjenu aktivnost sistema renin-angiotenzin-aldosteron. Starenje uzrokuje strukturne i funkcionalne promene na velikim
 arterijama koje se manifestuju redukcijom njihove komplijanse. Zbog toga kod starijih najčešće srećemo izolovanu sistolnu hipertenziju, znatno
 češće u urbanim, nego ruralnim sredinama. Kod starijih se češće sreće pseudohipertenzija - zbog aterosklerotičnih promena nije moguća kompresija
 brahijalne arterije pa se mere značajno veće vrednosti sistolnog krvnog pritiska. Kod starijih je česta posturalna hipotenzija. Izbor lekova treba
 prilagoditi riziko faktorima, oštećenju ciljanih organa i pridruženim kardiovaskularnim i ne-kardiovaskularnim bolestima koje su česte kod starih.
 Najčešća valvularna mana kod starih je senilna kalcifikovana aortna stenoza se sreće kod 21-26% starijih od 65 godina i čak kod 48% starijih od 85
 godina. U njenom nastanku glavnu ulogu igraju degenerativni procesi i hronična inflamacija, ako i prisutni faktori rizika (hipertenzija, diabetes,
 hiperholesterolemia, pušenje). U lečenju poslednjih godina kod starih primat preuzima transkateteraka implantacija aortne valvule (TAVI procedura).
 Učestalost javljanja atrijalne fibrilacije je 5% kod starijih od 65 godina. Njenoj pojavi doprinose ateroskleroza koronarnih arterija, valvularne mane,
 hipertenzija i dijabetes, koji su češći kod starijih. Rizik od moždanog udara raste sa 7.3% kod osoba između 60 i 69 godina, na 30.8% kod osoba
 starosti 80-89 godina. Zbod toga je veoma važna primena peroralne antikoagulantne terapije.
 Zaključak: Kod starijih osoba, kardiovaskularne bolesti su vodeći uzrok smrtnosti, a njihova prevencija i pravovremeno lečenje putem modifikacije
 faktora rizika, adekvatne terapije i zdravih životnih navika ključni su za poboljšanje kvaliteta života i dugovečnosti.
 Ključne reči: Starost, koronarna bolest, srčana insuficijencija, arterijska hipertenzija, aortna stenoza, atrijalna fibrilacija.

Uvod: Nasilje kao socijalni i pravni fenomen ima višestruke uzroke i posledice, a njegova povezanost sa poremećajima ličnosti predstavlja
 kompleksan izazov za forenzičku psihijatriju. Poremećaji ličnosti, naročito antisocijalni poremećaj ličnosti i psihopatija, značajno doprinose riziku od
 nasilnog ponašanja i počinjenja krivičnih dela. Razumevanje ove veze ključno je za preciznu dijagnostiku, procenu rizika i odgovarajuću intervenciju
 u okviru pravosudnog sistema.
 Glavni deo: Antisocijalni poremećaj ličnosti (ASPD) karakteriše se trajnim obrascem nepoštovanja društvenih normi i prava drugih, impulzivnošću i
 nedostatkom empatije, što često dovodi do nasilničkog i kriminalnog ponašanja. Psihopatija, iako nije zvanična dijagnoza u dijagnostičkim
 priručnicima, smatra se teškim oblikom ASPD-a i uključuje dodatne interpersonalne i afektivne deficite kao što su manipulativnost, površne emocije i
 odsustvo griže savesti. Neurobiološki nalazi pokazuju disfunkcije u ključnim regijama mozga, posebno u amigdali i prefrontalnom korteksu, što
 rezultira smanjenom kontrolom impulsa i emocionalnom regulacijom, a samim tim i sklonosti ka agresivnom ponašanju.
 Socijalni i razvojni faktori, kao što su traume i zlostavljanje u detinjstvu, takođe igraju značajnu ulogu u etiologiji poremećaja ličnosti povezanih sa
 nasiljem. Ovi faktori, zajedno sa genetskim predispozicijama, doprinose formiranju obrazaca ponašanja koji povećavaju rizik od počinjenja nasilnih
 dela.
 Forenzička psihijatrija suočava se sa nizom izazova u proceni i tretmanu ovih pacijenata. Precizna dijagnostika je otežana zbog manipulativnog i
 proračunatog ponašanja koje karakteriše ove poremećaje, dok klinička evaluacija uračunljivosti i motivacije zahteva multidisciplinarni pristup i
 upotrebu standardizovanih instrumenata za procenu psihopatije i rizika od recidiva.
 Terapijski odgovori na poremećaje ličnosti povezane sa nasiljem su ograničeni. Psihoterapija često nailazi na otpor kod ovih pacijenata zbog njihovog
 nedostatka motivacije za promenu i manipulatvnog stava, dok farmakološki tretmani uglavnom služe za kontrolu impulzivne agresije i pratećih
 simptoma. Uspeh intervencija u velikoj meri zavisi od ranog prepoznavanja i kontinuiranog praćenja pacijenata, kao i integracije socijalnih i
 psihijatrijskih mera.
 Zaključak: Veza između poremećaja ličnosti i nasilnog ponašanja predstavlja složen problem za forenzičku psihijatriju, koji zahteva integrisani
 pristup. Razumevanje neurobioloških, psiholoških i socijalnih faktora omogućava bolje procene rizika i efikasnije upravljanje ovim pacijentima.
 Ključna je pravovremena dijagnostika i multidisciplinarna saradnja kako bi se smanjio rizik od nasilja, zaštitilo društvo i unapredili tretmanski ishodi.
 Ključne reči: poremećaji ličnosti, antisocijalni poremećaj ličnosti, psihopatija, nasilje, forenzička psihijatrija.

Uvod: Poremećaje ponašanja karakteriše ponavljajući i postojani obrazac disocijalnog, agresivnog ili prkosnog ponašanja koji krši prava drugih ljudi,
 društvene norme ili pravila prilagođena uzrastu. Ova grupa poremećaja je ozbiljnija od tipičnog adolescentnog buntovništva, nestašluka i prkosa, a
 agresivno i nedruštveno ponašanje prelazi granice tipične za uzrast deteta. Problemi u ostvarivanju prijateljskih odnosa i ne retko izolovanost zbog
 osećanja odbačenosti od strane zdravih vršnjaka stvaraju začarani krug i teškoće u društvenoj integraciji ovakve dece. Primenom dostupnih i
 savremenih psihosocijalnih pristupa postižu se terapijski ciljevi i promena ponašanja adolescenta prema društveno prihvatljivim oblicima ponašanja.
 Psihosocijalne intervencije su u vezi sa pozitivnim zdravstvenim ishodima i društvenom integracijom, što je od primarnog značaja za adolescente sa
 poremećajem ponašanja. Usmerene su na adolescenta, porodicu i okolinu i uključuju strukturisana savetovanja, individualni rad, rad sa porodicom,
 psihoterapiju i prevenciju recidiva. Psihosocijalne intervencije su ključne u lečenju poremećaja ponašanja s obzirom na to da još uvek ne postoji
 efikasan farmakoterapijski tretman.
 Cilj: Cilj rada je da se analiziraju novija istraživanja kako bi se ispitao značaj i efekat psihosocijalnih intervencija u tretmanu poremećaja ponašanja i
 dati pregled terapijskih opcija za lečenje poremećaja ponašanja kod adolescenata.
 Metod: Uvid u literaturu je izvršen pregledom elektronskih baza podataka (PubMed/MEDLINE, ScienceDirect i Google Scholar). Upotrebljene su
 ključne reči: conduct disorders, challenging behaviors, disruptive behaviors, aggressive behaviors, prevalence, and treatment. Pregledom su
 obuhvaćena istraživanja (doktorske disertacije, pregledni radovi, metaanalize, članci i knjige) koja se odnose na dijagnostičke i terapijske protokole
 poremećaja ponašanja objavljenih u poslednjih deset godina.
 Rezultati: Pregledom stručne i naučne literature možemo zaključiti da struka jasno preporučuje psihosocijalne intervencije kao prvi izbor lečenja
 poremećaja ponašanja. U terapijskom pristupu koristi se i farmakoterapija ali ne kao prvi ili jedini terapijski modalitet. Lekovima se najčešće
 redukuje agresivnost i razdražljivost jer navedeni simptomi često otežavaju primenu psihosocijalnih intervencija. Psihosocijalne intervencije osim
 individualnog rada s adolescentom zahtevaju i uključivanje porodice. Neke od psihosocijalnih intervencija u terapiji poremećaja ponašanja kod
 adolescenata su: funkcionalna porodična terapija, obuka roditeljskog upravljanja, pozitivni roditeljski program, multisistematska terapija i tretmani
 utemeljeni na kognitivnom pristupu. U različitim studijama pokazana je veća efikasnost kognitivno-bihejvioralne terapije u odnosu na druge
 psihoterapije u tretmanu poremećaja ponašanja. Efekti kognitivno zasnovanih tretmana značajno smanjuju agresivna ponašanja u kući, školi i društvu
 u celini.
 Zaključak: Poremećaj ponašanja je jedan od najdominantnijih poremećaja u dečjoj i adolescentnoj psihijatriji, kako po učestalosti pojave tako i u
 odnosu na rane i kasne posledice koje sa sobom nosi. Kod velikog broja dece i adolescenata poremećaj ponašanja u odrasloj dobi napreduje u
 antisocijalni poremećaj ličnosti, što predstavlja dalje opterećenje za društvo u celini. Upravo iz tog razloga je veoma važno rano prepoznavanje i
 lečenje poremećaja ponašanja u pedijatrijskoj populaciji.
 Ključne reči: adolescenti, poremećaj ponašanja, tretman poremećaja ponašanja, psihosocijalne intervencije

 Uvod: Demencija je u ovom veku jedan od najznačajnijih svetskih izazova, zbog ogromnog opterećenja koji stavlja pred sisteme zdravstvene zaštite.
 Stoga je veoma važno identifikovati faktore rizika za demenciju kako bi se ova bolest prevenirala u ranoj fazi. Neke studije su pokazale asociranost
 između sindroma demencije i nekoliko sociodemografskih, medicinskih i lifestyle varijabli. Neke od njih se ne mogu modifikovati kao što su starenje,
 ženski pol i genetski faktori, dok se druge mogu modifikovati kao što su niži nivo edukacije, trauma mozga, pušenje, prekomerna konzumacija
 alkohola, hipertenzija, dijabetes melitus, kardiovaskularni faktori itd.
 SAŽETAK
 Ciljevi istraživanja: Cilj našeg istraživanja je bio ispitivanje asociranosti određenih potencijalnih faktora rizika i kognitivnog oštećenja kod starih
 osoba. 
Metodologija: U našem istraživanju smo koristili studiju preseka. Ispitanici su bili korisnici dva doma za stare u Beogradu, „Voždovac“ i „Bežanijska
 Kosa“. Semistrukturirani upitnik je korišćen za prikupljanje podataka o sociodemografskim karakteristikama (starost, pol, bračni status, nivo
 obrazovanja), medicinskoj istoriji (hipertenzija, atrijalna fibrilacija, srčana insuficijencija, cerebrovaskularna bolest, dijabetes melitus tip 2, povišen
 holesterol u krvi, teška povreda glave) i stilu života (pušenje i alkoholizam). Kognicija je procenjivanja srpskom verzijom Mini Mental testa (MMSE 
Mini Mental State Examination).Učesnici su kategorisani kao dementni (grupa sa demencijom) i kognitivno normalni (kontrolna grupa) prema MMSE
 skoru. Granične vrednosti MMSE skora za kognitivno oštećenje su korigovane u odnosu na nivo edukacije. Prevalencija demencije je procenjivana
 deskriptivnom statistikom. Značajnost razlike procenjivana je korišćenjem Studentovog t-testa za kontinuirane varijable i χ2 testa za kategorijalne
 varijable. Podaci o identifikovanim faktorima rizika povezanim sa demencijom predstavljeni su kao odnos šansi (OR) sa odgovarajućim intervalom
 poverenja od 95% (95%CI).
 Rezultati: Naša studija je identifikovala sledeće faktore rizika za demenciju: Niži nivo edukacije (OR=2,46; 95%CI=1,73-3,52), atrijalna fibrilacija
 (OR=4,24; 95%CI=1,61-11,16), cerebrovaskularna bolest (OR=2,39; 95%CI=1,22-4,67), dijabetes melitus tip 2 (OR=2,03; 95%CI=1,10-3,75) i zloupotreba
 alkohola (OR=2,14; 95%CI=1,05-4,34).
 Zaključak: Niži nivo edukacije, atrijalna fibrilacija, cerebrovaskularna bolest, dijabetes melitus tip 2 i alkoholizam predstavljaju faktore rizika za
 demenciju. Svi navedeni faktori rizika su modifabilni. Intervenisanjem na ovim faktorima, možemo redukovati rizik za nastanak demencije ili
 modifikovati njen klinički tok.
 Ključne reči: demencija, faktori rizika, domovi za stare, Beograd

Uvod: Kompjuterizovana tomografija (KT) grudnog koša je značajna radiološka metoda u dijagnostikovanju COVID-19, planiranju lečenja i proceni
 odgovora na primenjenu terapiju. KT skor ili indeks težine bolesti (eng. Computed Tomography Severity Score Index-CTSS) se smatra korisnim
 sredstvom u proceni obima zahvaćenosti pluća inflamatornim promenama, što može pomoći u predviđanju smrtnog ishoda kod obolelih.
 Cilj rada: Ispitati ulogu KT skora težine bolesti na prijemu u zdravstvenu ustanovu u predikciji letalnog ishoda kod pacijenata obolelih od COVID-19.
 Metode rada: Ovom studijom obuhvaćeno je 176 pacijenata sa potvrđenom infekcijom SARS-CoV-2 koji su hospitalizovani u Kovid bolnici Kliničko
bolničkog centra Kosovska Mitrovica od jula 2020. do marta 2022. godine. Svi ispitanici su na prijemu bili upućivani na pregled kompjuterizovanom
 tomografijom grudnog koša. Određivanjem KT skora težine bolesti utvrđivan je procenat pluća zahvaćenih COVID-19 pneumonijom i oblik bolesti
 (blagi, umeren i težak). Praćenjem ishoda bolesti sagledana je prognostička uloga inicijalnog KT pregleda grudnog koša.
 Rezultati: Najveći broj ispitanika je imao umereni oblik bolesti. Uočava se značajna razlika u distribuciji plućne inflamacije, sa jednostranom i
 perifernom lokalizacijom promena koje su najčešći nalaz kod blagog oblika pa sve do obostranih promena koje zahvataju veću površinu pluća kod
 teških oblika bolesti. Najučestalije promene viđene inicijalnim KT pregledom su senke izgleda „mlečnog stakla“, dilatirani krvni sudovi i
 konsolidacije. 
Zaključak: Vrednosti ukupnog KT skora veće od 17 su odličan diskriminatorni kriterijum letalnog ishoda kod pacijenata obolelih od COVID-19. Pomoću ovog načina skorovanja
 stepena plućne inflamacije viđene kompjuterizovnom tomografijom na prijemu u zdravstvenu ustanovu može se predvideti ishod bolničkog lečenja. Sveobuhvatnim
 sagledavanjem pacijenta na prijemu može se izvršiti adekvatna klinička procena i samim tim primena odgovarajućih terapijskih protokola u lečenju COVID-19.
 Ključne reči: COVID-19, kompjuterizovana tomografija grudnog koša, KT skor težine bolesti, smrtni ishod.

 Artroze su česte, primarno ne zapaljenske, hronične, sporo napredujuće bolesti zglobova, sa najčešćom lokalizacijom na zglobu kolena koje su i
 glavni uzrok hronične onesposobljenosti.
 SAŽETAK
 Osteoartritis je degenerativno oboljenje zglobova čije su glavne karakteristike oštećenje I
 gubitak zglobne hrskavice, zgušnjavanje kosti neposredno ispod hrskavice ( subhondralna kost) i hipertrofija kosti na rubovima zgloba.
 Zbog toga što do sada ni jedan primenjen farmakološki agens nije pokazao zadovoljavajuće rezultate u zaustavljanju artrotičnog procesa ili
 prevenciji bolesti, lečenje osteoartroza (OA) je uglavnom usmereno ka suzbijanju simptoma, očuvanju kvaliteta života i očuvanju funkcije zgloba.
 Specifično i efikasno lečenje osteoartroza, još uvek je relativno ograničeno i predmet je daljih istraživanja.
 Cilj lečenja osteoartritisa (OA) je ublažiti bol i smanjiti gubitak fizicke funkcionalnosti pacijenta. Terapija se sastoji od nefarmakoloških mera,
 farmakoterapije i hirurgije. Mada nefarmakološki pristup predstavlja osnovu lečenja OA, farmakoterapija je važan dodatak lečenju. Lekovi koji se
 primenjuju u ovoj bolesti, mogu se davati per os, topikalno ili intraartikularno. Kamen temeljac u farmakoterapiji OA čine neopioidni analgetici.
 Analgetici i nesteroidni
 antiinflamatorni lekovi (NSAIL) su efikasni u suzbijanju bolnih kriza u OA. Kod težih formi OA koje su indikovane za hirurško lečenje, ova grupa lekova
 je manje efikasna. Intraartikularna primena kortikosteroida nije uvek dovonlja za suzbijanje simptoma, a njihova česta ponovljena primena se ne
 preporučuje, zbog mogućeg štetnog dejstva na zglobnu hrskavicu. Hirurško lečenje je važno kod teških oštećenja zglobova u OA i neuspeha ostalih
 oblika lečenja. Pored simptomatskih lekova u lečenju OA, primenjuju se i ,,antiartrotični’’ lekovi i ,,strukturomodulatori’’ hrskavice ili
 hondroprotektori.
 Poslednjih godina, brojne studije pokušavaju novim metodama ispitivanja da procene protektivno delovanje ovih lekova na hrskavicu. Nove metode
 lečenja osteoartroze, treba da zaustave kataboličke procese u osteoartrotičnoj hrskavici inhibicijom produkcije interleukuna 1, azot oksida i
 stimulisanjem faktora inhibicije metaloproteaza.
 Danas i u budućnosti, cilj lečenja osteoartroza je da stimulira anaboličke procese u hrskavici primenom faktora rasta (TGF… ) i da u izlečenju defekta
 hrskavice koristi bikompatibilni matriks, usadjivanjem kompetentnih ćelija, naročito hondrocita radi neosinteze matriks  hijaline hrskavice.
 Ključne reči: osteoartroza, hijalina hrskavica, zglob

Uvod: Oksidacioni stres, stanje neravnoteže između reaktivnih vrsta kiseonika i antioksidacione odbrane, igra značajnu ulogu u nastanku i razvoju
 akutnog koronarnog sindroma (AKS). Doprinosi nestabilnosti plaka, inflamaciji i disfunkciji endotela, što na kraju dovodi do rupture plaka i tromboze,
 obeležja AKS.
 Cilj: Cilj ovog rada bio je da se ispitaju promene u pokazateljima oksidacionog stresa- konjugovanih diena (CD), ukupnih hidroperoksida (TH),
 uznapredovalih oksidacionih produkata proteina (AOPP) i elemenata antioksidacione zaštite – koncentracije ukupnih tiola (TT), aktivnosti superoksid
 dismutaze (SOD) i glutation peroksidaze-3 usled akutne miokardne ishemije  u plazmi pacijenata sa ACS.
 Materijal i metode: Određivane su aktivnosti SOD, GPox-3,  i koncentracije CD, TH, AOPP i TT u plazmi kod 77 pacijenata sa AKS u i upoređene  sa
 vrednostima kod 33 zdrava dobrovoljna davaoca krvi.
 Rezultati: Koncentracija CD (p<0,0001), TH (p<0,0001) i AOPP (p<0,0001) je značajno povećana u plazmi pacijenata sa AKS. Koncentracija TT je bila
 nepromenjena (p=0,8859), aktivnost SOD je smanjena (p<0,0001), i povećana aktivnost GPox-3 (p<0,0001) u plazmi pacijenata sa AKS.
 Zaključak: Intenzitet oksidacionog stresa u plazmi u akutnom koronarnom sindromu je visok i ispoljava se povećanom oksidacionom modifikacijom
 lipida i proteina Nivo antioksidacione zaštite je nedovoljan da bi sprečio oksidacionu modifikaciju lipida i proteina u plazmi u akutnom koronarnom
 sindromu i predstavlja slab odgovor na povećani oksidacioni stres.
 Ključne reči: oksidacioni stres, antioksidaciona zaštita, akutni koronarni sindrom

Uvod: Karcinom bronha, naročito u svojim ređim histološkim oblicima, može predstavljati ozbiljan dijagnostički izazov, ne samo zbog atipične
 prezentacije, već i zbog ograničenja u dostupnosti savremenih dijagnostičkih metoda. Kašnjenje u verifikaciji dijagnoze direktno utiče na terapijsku
 strategiju i prognozu pacijenata. Cilj ovog rada je prikazati dijagnostičke poteškoće kod pacijenta sa jasno izraženim kliničkim i radiološkim znacima
 bronhogenog karcinoma, kod koga je postavljanje konačne patohistološke dijagnoze prolongirano zbog neslaganja patologa i tehničkih ograničenja.
 Prikaz slučaja: Pacijent star 60 godina, sa pušačkim stažom od 40 paklo/godina i kliničkim simptomima kašalj, zamaranje, malaksalost i krv u stolici.
 Pacijent ser leči od Adenokarcinoma kolona, a u cilju procene stejdžinga učinjena je grafija grudnog koša na kojoj je uočena tumorska senka u
 gornjem desnom režnju. Učinjena je bronhoskopija, a zatim, zbog nereprezentativnosti materijala i rebronhoskopija. Biopsijski materijal je poslat
 patološkoj službi i postavljena je dijagnoza suspektnog Adenokarcinoma, međutim, preciznija dijagnoza nije određena zbog nedostatka
 imunohistohemijskih bojenja. Urađena je revizija patološkog nalaza u ustanovi višeg ranga, ali bez definitivne potvrde. Konačna dijagnoza
 postavljena je tek nakon 247 dana, kada je u drugoj ustanovi višeg ranga konačno postavljena dijagnoza retke forme nesitnoćelijskog karcinoma
 bronha.
 Zaključak: Ovaj slučaj osvetljava kompleksnost dijagnostike retkih tumora disajnih puteva i ističe značaj dostupnosti savremenih dijagnostičkih
 metoda (imunohistohemija, molekularne analize). Takođe ukazuje na potrebu bolje saradnje između ustanova i i potrebu za opremanjem
 patohistoloških laboratorija savremenim dijagnostičkim metodama. Kod pacijenata sa klinički očiglednim karcinomom, odsustvo patohistološke
 potvrde ne sme dovesti do prolongiranog čekanja na terapiju. Obezbeđivanje brže dostupnosti naprednih dijagnostičkih metoda i uspostavljanje
 jasnih protokola za obradu nespecifičnih nalaza ključno je za pravovremeno lečenje.
 Ključne reči: karcinom bronha, dijagnostičke poteškoće, dostupnost savremenih metoda

Uvod: COVID-19 infеkcija jе visoko zarazno multisistеmsko oboljеnjе oboljеnjе uzrokovano SARS-CoV-2 virusom. Ulazak SARS-CoV-2 virusa u ćеlijе
 pokrеćе imunološki odgovor domaćina, koji podrazumеva aktivaciju nеkoliko zaštitnih putеva. Prе svеga, dolazi do produkcijе značajnе količinе
 proinflamatornih citokina i pojavе hipеrinflamacijе odnosno citokinskе olujе. Rezultati preliminarnih istraživanja sprovedenih na početku pandemije
 COVID-19 pandemije ukazivali su na postojanje značajne korelacije između koncentracije proinflamatornih citokina i vrednosti parametara koji
 odražavaju koagulacioni status ovih bolesnika. 
Cilj rada: Opšti cilj ovog istraživanja bio jе da sе ispita prеdiktivni značaj proinflamatornog i antiinflamatornog citokinskog profila na koagulacioni
 status bolеsnika sa COVID-19 infеkcijom hospitalizovanih u Kliničko bolničkom cеntru Kosovska Mitrovica.
 Metode rada: Istraživanjе jе sprovedeno kao panеl studija koja prеdstavlja kombinaciju kohortnе i studijе prеsеka, a kojе jе realizovano u Kliničko
 bolničkom cеntru Kosovska Mitrovica tokom drugog talasa obolеvanja od COVID-19 u pеriodu od jula do sеptеmbra 2020 godinе. Istraživanjеm su bili
 obuhvaćеni bolеsnici sa dijagnozom COVID-19 potvrđеnom tеhnikom lančanе polimеrizacijе, oba pola, stariji od 18 godina. Pored različitih socio
demografskih podataka, od bolesnika sa COVID-19 infekcijom jе prikupljana i krv za potrеbе analiziranja odrеđеnih laboratorijskih i biohеmijskih
 paramеtara kao i za potrеbе analizе citokinskog profila. Merenje koncentracije proinflamatornih i antiinflamatornih citokina vršeno je pomoću
 protočnog fluocitometra u Cеntru za biomеdicinskе naukе, laboratoriji za imunologiju i biologiju ćеlijе na Mеdicinskom fakultеtu u Foči, Rеpublika
 Srpska. Merene su koncentracije sledećih citokina: IL-2, IL-4, IL-5, IL-6, IL-9, IL-10, IL-13, IL-17A, IL-17F, IL-21, IL-22, IFN-γ i TNF--α.Podaci su
 analizirani u korisničkom pakеtu SPSS Windows, vеrzijе 19. Korеlacija izmеđu varijabli jе tеstirana upotrеbom Spearman-ovog koеficijеnta
 korеlacijе. 
Rezultati: Studijom je obuhvaćеno 113 bolеsnika koji su sе tokom 2020. godinе lеčili u Zdravstvеnom cеntru Kosovska Mitrovica sa dijagnozom COVID
19. Prosеčna starost obolеlih bila jе 58,15±13,50 godina (srеdnja vrеdnost ± standardna dеvijacija (SD)). Osobе muškog pola činilе su vеćinu 79
 (69,9%) obolеlih. Uočеna jе značajna srеdnjе jaka nеgativna korеlacija D-dimеra sa IL-5 (r=-0,277; p=0,010) i pozitivna korеlacija D-dimеra sa IL-6
 (r=0,223; p=0,038). Korеlacija izmеđu aRTT-a i IFN-γ bila jе značajna nеgativna i jaka (r=-0,537; p=0,003). Fibrinogеn (r=0,258; p=0,033) i trombociti
 (r=0,189; p=0,047) su značajno pozitivno slabo korеlirali sa IL-17F. 
Zaključak: Porеmеćaji koagulacionе kaskadе i hipеrkoagulacija krvi su važni aspеkti patogеnеzе COVID-19 infеkcijе. Stoga su laboratorijski paramеtri
 koji ukazuju na porеmеćajе u procеsu koagulacijе krvi, posеbno D-dimеr i fibrinogеn, važni prognostički prеdiktori kod pacijеnata. Rеzultati našе
 studijе ukazuju da su vrеdnosti D-dimеra i fibrinogеna u očеkivanoj korеlaciji sa vrеdnostima pojedinih proinflamatornih citokina.
 Ključne reči: COVID-19 infekcija, proinflamatorni citokini, D-dimer, fibrinogen.

 Uvod: COVID-19 predstavlja inflamatornu bolest koja varira od asimptomatske do teške kliničke slike. Rano prepoznavanje pacijenata sa povećanim
 rizikom od progresije bolesti značajno je za dalji tok lečenja. Odnos neutrofila i limfocita (NLR), kao i odnos trombocita i limfocita (PLR),značajni su
 kao pokazatelji sistemskog inflamatornog odgovora. Cilj: Cilj studije je utvrditi prediktivnu ulogu inicijalnog odnosa neutrofila i limfocita (NLR)
 trombocita i limfocita (PLR) u proceni težine kliničke slike kao i daljem toku lečenja pacijenata obolelih od COVID-19. Materijal i metode:
 Sprovedena je retrospektivna studija kod hospitalizovanih pacijenata obolelih od COVID-19 u KBC Priština- Gračanica, u periodu od početka
 pandemije do jula 2021. godine. Dijagnoza COVID-19 je potvrđivana pozitivnim PCR testom kojim je detektovana nukleinska kiselina iz uzorka
 nazofaringealnog brisa. U odnosu na težinu kliničke slike pacijente smo podelili na pacijente sa teškom i lakšom kliničkom slikom. Analizirali smo
 Ne/Ly i Tr/Ly u odnosu na ostale laboratorijske parametre. Za testiranje hipoteze o razlici učestalosti korišćen je χ² i Mann Whitney test i Spermanov
 koeficijent korelacije. Kriterijum za statističku značajnost je p<0.005. Rezultati: Istraživanje je sprovedeno kod 634 pacijenta, starosne dobi od 18
 do 93 godine (prosečna vrednost 57,4 ± 15,9 godina), pacijenti muškog pola bili su statistički značajno stariji. Većina pacijenata(71,8%) lečena je na
 opštem odeljenju, dok je kod 28,2% došlo do razvoja teške kliničke slike koja je zahtevala lečenje u jedinici intenzivne nege (JIN).Inicijalni
 laboratorijski parametri pokazali su značajno povišene vrednosti neutrofila, C-reaktivnog proteina (CRP), aspartat aminotransferaze (AST), glikemije i
 kreatin kinaze (CK) kod pacijenata sa težom kliničkom slikom. Pacijenti sa blažom kliničkom slikom imali su više vrednosti limfocita, trombocita,
 ukupnih proteina i albumina u odnosu na pacijente sa težom kliničkom slikom. Odnos neutrofila i limfocita (Ne/Ly) na prijemu je pozitivno korelirao
 sa sledećim parametrima: starost, broj leukocita,neutrofila, CRP, GGT, LDH, glikemija i CK. S druge strane, uočena je negativna korelacija između
 odnosa Ne/Ly i vrednosti limfocita i albumina na prijemu.Odnos trombocita i limfocita (Tr/Ly) na prijemu pokazao je pozitivnu povezanost sa
 vrednosću leukocita, neutrofila, trombocita, kao i sa vrednostima CRP-a i glikemije. Negativna povezanost je zabeležena između Tr/Ly sa
 vrednostima limfocita i albumina. Zaključak: Odnosi neutrofila i limfocita i trombocita i limfocita na prijemu mogu pomoći u proceni razvoja teže
 kliničke slike pacijenata obolelih od COVID-19, ali ne samostalno, kao izolovani pokazatelji već zajedno sa ostalim kliničkim parametrima. 
Ključne reci: COVID-19; laboratorijski parametri; klinička slika