Uvod: Na teritoriji Srbije kod ljudi postoji cistična ehinokokoza koju izazivaju dva molekularno slična agensa: Echinococcus granulosus sensu stricto
 kao i E. canadensis. Od decembra 2022. znamo i da postoji kod ljudi infekcija sa E. multilocularis s. alveolaris, uzročnika multilokularne ili alveolarne
 ehinokokoze čoveka. Dijagnoza alveolarne ehinokokoze se obično postavlja na operativnom materijalu, najčešće jetre, koja je operisana pod
 sumnjom na tumor. Zato smatramo važnim da se istaknu razlike između cističnog i multilokularnog ehinokoka na patološkom materijalu. 
Prikaz serije bolesnika: Do sada su potvrđena tri slučaja alveolarne ehinokokoze iz Srema i četiri iz Sandžaka. Prvi i treći slučaj iz Srema sa
 lokalizacijom na jetri su operisani, drugi slučaj je inoperabilan zbog veličine lezije, ali je histološki u biopsiji dokazan ehinokok, a serološki je
 utvrđena multilokularna vrsta. Slučajevi multilokularne ehinokokoze iz Sandžaka takođe su imali lokalizaciju na jetri a dijagnoza je postavljena
 postoperativno. 
Patohistološka analiza izvršena je kod 4 slučaja multilokularne ehinokokoze, dva sa područja Sandžaka i dva iz Srema i komparirana sa serijom
 slučajeva hidatidne ehinokokoze iz rutinske patološke dijagnostike. Patohistološke odlike multilokularne ehinokokoze su, za razliku od cistične,
 brojne male ciste infiltrativnog rasta.
 Zajednička odlika kod cistične i multilokularne ehinokokoze su ehinokokne membrane, koje se prepoznaju kao višeslojne, od paralelno postavljenih
 slojeva. Međutim, membrane kod cističnog ehinokoka su znatno deblje, dok su kod multilokularnog tanke i izuvijane.
 Glavna razlika između ovih vrsta je da cistični ehinokok ima pravilnu jednu ili više cisti koje polako rastu ekspanzivno, dok multilokularni ima jako
 veliki broj malih nepravilnih cisti milimetarske veličine koje ponekad mogu dostići i centimetar, ali to je najčešće rezultat njihovog slivanja dok je
 tip rasta infiltrativni.
 Pericista kod cističnog ehinokoka je debela vezivna membrana, dok je kod multilokularnog izražena destruentna fibroza i opsežne nekroze kako
 parenhima organa, tako i tkiva ehinokoka, pri čemu nastaje jedna ili više većih pseudocisti kolikviranjem nekroze.
 Metastaziranje je registrovano kod jednog slučaja multilokularne ehinokokoze u regionalni limfni čvor jetre, kao i radiološki suspektna metastaza u
 plućima.
 Kod sva četiri slučaja multilokularne ehinokokoze morfološka dijagnoza je potvrđena molekularnim metodama. Kod jednog drugog slučaja
 ehinokokoze kičmenog stuba, odnosno paravertebralne muskulature, morfološka dijagnoza vrste ehinokoka nije bila sigurna, ali je molekularna
 analiza dokazala cističnu ehinokokozu.
 Zaključak: Tri humana slučaja do sada su dokazana iz regiona Srema, gde je 2016. godine dokazana enzootija multilokularne ehinokokoze kod lisica i
 šakala. Prvi slučaj humane multilokularne ehinokokoze iz Sandžaka objavljen je 2022. godine, mada u radu nije navedena tačna vrsta ehinokoka.
 Time je otklonjena prva zabluda da humanih slučajeva multilokularne ehinokokoze nema u Srbiji. Druga zabluda bila je da nikada ne postoji
 formiranje protoskoleksa kod humanih slučajeva multilokularne ehinokokoze. Od četiri pacijenta, kod jednog su nađeni protoskoleksi, mada je
 morfološka i molekularna dijagnoza multilokularne ehinokokoze potvrđena.

Cilj istrazivanja: studije: Istražiti značaj analgezivnog efekta kontinuirane intraoperativne infuzije lidokaina u cilju smanjenja količine ili doze
 opioidnih i ne-opioidnih analgetika u perioperativnom periodu kod pacijenata koji su podvrgnuti korektalnoj operaciji.
 Materijali i metode: U ovoj studiji učestvovalo je trideset pacijenata koji su podvgnuti kolorektalnoj hirurgiji pod opštom anestezijom. 15 pacijenata
 je primilo lidokain (grupa lidokaina - LG) u dozi od 1,5 mg/kg intravenski bolus u trajanju od 10 minuta, nakon čega je usledila infuzija od 1,5
 mg/kg/h IV, 30 minuta pre insuflacije gasa, koja je prekinuta 60 minuta nakon završetka hirurškog zahvata. Druga grupa (kontrolna grupa - GA) je
 postoperativno primala analgeziju u kombinaciji tramadolom i ketorolakom. Za obe grupe korišćen je propofol u dozi od 2–2,5 mg/kg za indukciju
 anestezije, fentanyl 1,5 μg/kg IV za održavanje anestezije i sevofluran 1-2 vol/%, odnos kiseonika i vazduha 1:1. Za intubaciju i održavanje
 relaksacije korišćen je rokuronium u dozi od 0,1-1 mg/kg. Postoperativna ocena bola vršena je korišćenjem vizuelne analogne skale (VAS) od 0 do 10,
 svaka 2 sata do prvog postoperativnog dana, a zatim svaka 4 sata tokom narednih 72 sata. Ako je intenzitet bola bio ≥ 4, započeta je analgezija.  
Praćena je količina primenjenih analgetika, a metabolički odgovor (leukociti, CRP i glukoza) merili su se 3 sata nakon završetka operacije i naredna
 tri dana.
 Rezultati i diskusija: Na prvom merenju, pacijenti iz LG grupe su prema VAS skali imali ocenu bola između 3 i 6 i primili su svoj prvi ketorolak. Od 15
 pacijenata, kod 6 je dodat i tramadol (statistički značajno, p < 0,05). U GA grupi, intenzitet bola prema VAS skali bio je između 5 i 9, a lečen je
 tramadolom. Primena tramadola je značajno smanjena u LG grupi (40%), a u kasnijem periodu tokom kretanja, korišćenje tramadola je značajno
 smanjeno u LG grupi (50 mg ± 25 vs. 200 ± 50). Vrednosti leukocita, CRP i nivoa glukoze u krvi bile su nešto niže u LG grupi, ali razlika nije bila
 statistički značajna.
 Zaključak: Perioperativna kontinuirana intravenska primena lidokaina smanjuje sistemsku upotrebu analgetika u lečenju postoperativnog bola tokom
 kolorektalne laparoskopske hirurgije. Iz tog razloga, ova stara metoda dobija novi pristup.
 Ključne reči: iv primena lidokaina, laparoskopska hirurgija

Uvod: Vaskularna rigidnost predstavlja jedan od ključnih biomarkera kardiovaskularnog zdravlja, jer omogućava ranu detekciju funkcionalnih i
strukturnih promena u arterijskom sistemu. Njeno povećanje je direktno povezano sa višim rizikom od razvoja hipertenzije, ateroskleroze i drugih
kardiovaskularnih oboljenja. Istovremeno, fizička aktivnost se prepoznaje kao jedan od najvažnijih zaštitnih faktora za očuvanje vaskularne funkcije i
prevenciju navedenih stanja.
Cilj: Cilj istraživanja je bio ispitati razlike u arterijskoj rigidnosti između sportista i fizički neaktivnih osoba.
Materijali i metode: U studiju je bilo uključeno 60 ispitanika, od kojih su 45 (75%) bili muškarci, a 15 (25%) žene. Ispitanici su podeljeni u dve grupe:
sportisti (n=25; 14 muškaraca i 11 žena) i nesportisti (n=35; 31 muškarac i 4 žene). Za procenu arterijske rigidnosti korišćena je metoda analize
pulsnog talasa (Pulse Wave Analysis – PWA), sa posebnim fokusom na brzinu karotido-femoralnog pulsnog talasa (cfPWV), kao zlatni standard u
proceni centralne arterijske rigidnosti.
Rezultati: Rezultati su pokazali statistički značajno niže vrednosti cfPWV u grupi sportista u poređenju sa nesportistima. Prosečna vrednost cfPWV
kod nesportista iznosila je 5,38 ± 0,6 m/s, dok je u grupi sportista iznosila 4,67 ± 0,6 m/s (p < 0,05).
Zaključak: Dobijeni nalazi potvrđuju da redovna fizička aktivnost ima značajan pozitivan efekat na elastičnost arterija, odnosno smanjenje arterijske
rigidnosti. Ovi rezultati dodatno podupiru preporuke za primenu fizičke aktivnosti kao nefarmakološke strategije u prevenciji kardiovaskularnih
bolesti.
Ključne reči: Arterijska rigidnost; kardiovaskularni sistem; sportisti; nesportisti; brzina pulsnog talasa (PWA); karotido-femomralni segment 

Bolesnici s bubrežnom bolešću se suočavaju s povećanim rizikom i od krvarenja kao i od venske i arterijske tromboze. Bolesti bubrega su često
 praćene poremećajima hemostaze. Ovi poremećaji mogu biti posljedica abnormalnosti na nivou primarne hemostaze (najčešče disfuncije trombocita
 i von Willebrandovog faktora (vWF), ali i uskljed komplikacija krvarenja, koja uključuju bolesnike s bubrežnom disfunkcijom, kako one s akutnim
 oštećenjem bubrega, tako i one sa hroničnom bubrežnom bolesti i posebno bolesnike na nekoj od metoda zamjene bubrežne funkcije. 
Poremećaj koagulacije može se javiti kako u bolesnika s akutnim oštećenjem bubrega, tako i u hroničnoj bolesti bubrega. U akutnom oštećenju
 bubrega različiti etiološki uzroci u uremijskom miljeu mogu uticati na nastanak koagulopatije neposrednim ili posrednim djelovanjem na kaskadu
 koagulacije, što može rezultirati hiperkoagulabilnim stanjem, ali i krvarenjem. Iako se često naziva "uremijskim krvarenjem", ono se može pojaviti
 čak i kod bolesnika koji ne pokazuju kliničke simptome ili znakove uremije. Hronična bubrežna slabost 4 i 5 stepena je povezana s promjenama u
 koagulaciji koja pogoduje hiperkoagulabilnom ili protrombotičkom stanju. Poremećena funkcija trombocita značajan je faktor abnormalnog krvarenja
 u bolesnika s niskom jačinom glomerulske filtracije. Povećani rizik od tromboze doprinosi povećano  kardiovaskularnom morbiditetu i mortalitetu u
 ovih bolesnika. 
Trombociti imaju ključnu ulogu u primarnoj hemostazi. Aktivacija trombocita uključuje interakcije između subendotelnog kolagena i receptora
 trombocitnog glikoproteina VI (GPVI), pojačane trombinskom aktivacijom receptora aktiviranih trombocitnom proteazom (PAR4). Uz to cirkulirajući
 von Willebrandov faktor (vWF) učvršćuje kolagen u subendotelnim tkivima preko receptora glikoproteina Ib (GPIb) na trombocitima. Aktivacija
 trombocita dovodi do oslobađanja sadržaja alfa i gustih granula, uključujući adenozin difosfat (ADP) i tromboksan A2, koji su neophodni za dodatno
 regrutisanje trombocita i stvaranje agregata.
 Upravljanje koagulacijom u bolesnika sa bolestima bubrega zahtijeva delikatnu ravnotežu između antikoagulacije i trombotičkog rizika. I u akutnom i
 hroničnom oštećenju bubrežne funkcije ono uključuje procjenu rizika od krvarenja i tromboze i individualiziran pristup. Nažalost, ne postoje precizne
 smjernice za istraživanja i upravljanje, što komplikuje kompleksnost problema. 
Ključne riječi: koagulacija, bolesti bubrega, trombociti

U 2023. godini, 7,8 miliona ljudi širom sveta novodijagnostikovano je sa tuberkulozom (TB), čime je TB ponovo postala vodeći uzrok smrti među
 zaraznim bolestima – nadmašivši COVID-19. Uprkos napretku u dijagnostici i lečenju, globalno opterećenje TB i dalje opada sporo, 1,5–2%
 godišnje. Na to utiču brojni faktori: velika baza osoba latentno inficiranih bacilom tuberkuloze bez manifestne aktivne bolesti, sve češći faktori rizika
 za endogenu reaktivaciju bolesti, globalno starenje populacije, sporo i nedovoljno otkrivanje slučajeva, niske stope izlečenja, rastuća otpornost na
 lekove i ko-infekcija sa HIV-om. Da bi se ostvario dalji napredak i eliminisala TB, neophodno je ubrzano ulaganje u inovacije. Prioriteti uključuju
 razvoj brzih dijagnostičkih testova koji se mogu koristiti na licu mesta, širu primenu digitalnih alata i veštačke inteligencije, stvaranje bezbednijih i
 efikasnijih lekova i kraćih režima lečenja, primenu vakcina za pre- i post-ekspoziciju, kao i povećanje dostupnosti novih alata i tehnologija u
 regionima sa najvećim opterećenjem.
 Ključne reči: tuberkuloza; opterećenje bolesti; dijagnostika; inovacije u lečenju; strategije eliminacije

SAŽETAK
 SAŽETAK
 Procenjuje se da oko 22 % osoba koje su primale neku od imunosupresivnih terapija (IS) bilo zbog automimunih, malignih oboljenja nakon
 transplantacije solidnih organa su imale neko oštećenja jetre S druge strane, preegzistentno prisustvo virusnih infekcija jetre (primarno
 hepatotorpnim virusima, hepatitisa B, D i E) često dovodi egzarcerbacije bolesti jetre kod primene IS terapije ili u stanjima imunosupresije. Dobro je
 poznato, da se u stanjima imunosupresije hronična HBV infekcija može reaktivirati i dovesti do razbuktavanja hepatitisa. Pravovremena primena
 antivirusne terapije može reduprediti ovaj hepatiitis a time i omogućiti primenu neophodne imunosupresivne terapije. Za razliku od monoinfekcije
 HBV, koinfekcija HBV/HDV je retko opisana u kontekstu reaktivacije kod imunosupresije. Međutim opisano je par slučajeva udružene HDV infekcije sa
 autoimunim hepatitisom i to najčešće u kontekstu terapije pegilovanim interferonom. Saznanja o postojanju hronične HEV infekcije u stanjima
 imunodeficijencije naročito kod primalaca transplantiranih organa bilo bubrega ili jetre je prvi put objavio Kamar sa saradnicima 2008, uz podatak da
 više od 66% primalaca solidnih organa razvija hroničnu, uglavnom asimptomatsku HEV infekciju uzrokovanu genotipom 3, ređe genotipom 4 HEV
 virusa. Primarna prezentacija HEV infekcije često je udružena sa ekstrahepatičnim manifestacijama uključujući neurološke, nefrološke, hematološke
 i 
imunoposredovane manifestacije. Stanje imunosupresije sa sobom nosi i dijagnostičke probleme jer pojedini dijagnostički testovi uglavnom
 serološki, koji su bazirani na detekciji specifičnih antitela na pojedine virusne antigene može biti odloženo ili odsutno u stanjima imunosupresije što
 dodatne komplikuje pravovremeno prepoznavanja i dijagnostikovanje hroničnih virusnih hepatitisa. Tako je važan dijagnostički markere akutne HEV
 infekcije detekcija anti HEV IgM antitela. Kada se testiraju ova antitela komercijalno dostupnim testovimas enzitivnost je preko &gt; 97% kod
 imunokompetentnih osoba ali ta senzitivnost pada na 80-85% kod imunosuprimiranih – zato je neophodno testiranje na prisustvno HEV RNK u ovoj
 populaciji. Pravovremeni i ciljani skrining na markere virusnih infekcije jetre jedan od imperativa u planiranju IC terapije i lečenju i monitoringu
 imunosupresivnih stanja.
 Ključne reči: virusni hepatitisi, imunosupresija, HBV DNK, HEV RNK

Razvojne anomalije zuba predstavljaju kompleksna stanja koja mogu zahvatiti broj, oblik, položaj i strukturu zuba, te često zahtevaju sveobuhvatan
pristup u dijagnostici i terapiji. Zbog složenosti ovih poremećaja, uspešno zbrinjavanje obično prevazilazi okvire jedne stomatološke specijalnosti.
Cilj ovog rada je da, kroz prikaz kliničkih slučajeva, prikaže značaj multidisciplinarnog pristupa u dijagnostici, planiranju i sprovođenju terapije kod
pacijenata sa razvojnim anomalijama zuba. U radu su prikazana tri klinička slučaja koja ilustruju različite tipove anomalija – poremećaje broja, oblika
i strukture. Kod svakog pacijenta sprovedena je detaljna klinička i radiološka dijagnostika, nakon čega je izrađen individualni terapijski plan koji je
uključivao saradnju dečjeg stomatologa, ortodonta i oralnog hirurga. Invazivni postupci, restaurativne terapije i ekstrakcije primenjeni su u
slučajevima težih oblika poremećaja u strukturi i obliku zuba, uz primenu odgovarajuće ortodonske terapije. Poseban akcenat stavljen je na značaj
adekvatne oralne higijene, pravilne ishrane, remineralizacionih postupaka, zalivanja fisura i redovnih kontrola. Tok terapije, redosled intervencija i
postignuti rezultati detaljno su analizirani.
Dobijeni rezultati potvrđuju da multidisciplinarni pristup doprinosi boljoj funkcionalnoj rehabilitaciji, estetskom zadovoljenju pacijenata i dugoročnoj
stabilnosti terapije. Prikazani slučajevi naglašavaju važnost pravovremene dijagnoze, preciznog planiranja i timske saradnje u lečenju kompleksnih
dentalnih anomalija.
Ključne reči: multidisciplinarni pristup, anomalije zuba, dijagnostika, terapija, deca

Uvod: Krpeljski encefalitis (KE) je prirodnožarišna vektorska bolest virusne etiologije. Kao posledica globalnog zagrevanja i klimatskih promena koje
dovode do povećanja brojnosti vektora i rezervoara ove bolesti, KE postaje sve veći javnozdravstveni izazov. Širenje postojećih endemskih žarišta i
formiranja novih ima za posledicu porast učestalosti ove bolesti u humanoj populaciji i pojave autohtonih slučajeva u državama u kojima do sada nisu
registrovani.
Cilj rada: Utvrditi seroprevalenciju specifičnih antitela protiv virusa KE stanovnika AP Vojvodine.
Metode rada: Seroepidemiološko istraživanje sprovedeno je prospektivno. Prikupljen je uzorak od 2000 rezidualnih seruma, koji je prethodno
stratifikovan u odnosu na uzrast prema Popisu stanovnika Republike Srbije. Jedan uzorak su činili rezidualni serumi 1000 stanovnika 49 naseljenih
mesta Fruške gore, a drugi rezidualni serumi 1000 stanovnika AP Vojvodine van fruškogorske regije. Laboratorijsko ispitivanje uzoraka seruma obe
grupe ispitanika na prisustvo specifičnih IgG antitela sprovedeno je inicijalno ELISA testom, a zatim su svi pozitivni i granični uzorci dalje ispitani na
prisustvo neutrališućih antitela. Izračunata je seroprevalencija specifičnih antitela na virus KE u obe grupe ispitanika, te je izvršeno poređenje
između njih, a analizirane su i seroprevalencije u odnosu na pol, uzrast, mesto stanovanja ispitanika, zanimanje i prethodni ubod krpelja.
Rezultati: Seroprevalencija među stanovništvom Fruške gore iznosila je 0,40% (95%CI: 0,01-1,02) i bila je dvostruko viša od vrednosti seroprevalencije
registrovane u grupi stanovnika AP Vojvodine van ove regije (0,20%; 95%CI: 0,02-0,72). Najviša seroprevalencija prema uzrastu od 2,94% (CI:95%:
0,07–16,39) registrovana je u uzrasnoj grupi 80 i više godina u oba uzorka ispitanika. Seroprevalencije prema polu su bile u odnosu 1:1 (0,20%:0,20%)
u grupi stanovnika AP Vojvodine van Fruške gore,, dok su svi seropozitivni ispitanici na virus KE u grupi stanovnika Fruške gore bili muškog pola, a
registrovana seroprevalencija iznosila je 0,80% (95%CI: 0,20-2,05). Seropozitivni ispitanici registrovani su u naseljenim mestima: Beočin (1,08%;
95%CI: 0,02-5,99), Beška (1,45%; 95%CI: 0,03-8,07), Čortanovci (3,57%; 95%CI: 0,09-19,90), Irig (1,92%; 95%CI: 0,04-10,71) na teritoriji Fruške gore, a
van ove regije samo u Novom Sadu (0,65%; 95%CI: 0,07-2,33).
Zaključak: Stanovništvo regije Fruške gore i delova Južnobačkog okruga je prokuženije virusom KE, nego ostalo stanovništvo AP Vojvodine van ovih
područja, a utvrđena seroprevalencija je u nivou one registrovane u evropskim niskoendemskim zemljama. S obzirom na rastući trend obolevanja od
ove bolesti u Evropi, pored sprovođenja sveobuhvatnog aktivnog nadzora nad hospitalizovanim pacijentima na osnovu standardizovane definicije
slučaja, neophodno je i jačanje laboratorijskih kapaciteta, posebno u pravcu izvođenja neutralizacionog testa. Pored toga, potrebno je sprovoditi
kontinuiran monitoring zaraženosti krpelja virusom KE, kao i serološki skrining sentinel životinja. Preventivne programe treba usmeriti i na podizanje
svesti o KE među zdravstvenim radnicima i potencijalno izloženim stanovništvom.
Ključne reči: krpeljski encefalitis; KE; virus krpeljskog encefalitisa; seroepidemiološke studije; test neutralizacije. 

Augmentacija većih horizontalnih i/ili vertikalnih koštanih defekata često se sprovodi primenom autolognih koštanih graftova u obliku blokova –
solidnih ili pločastih. Donorna regija najčešće obuhvata cristu infrazygomaticu gornje vilice, kao i retromolarnu ili bradnu regiju donje vilice. Khouryjeva tehnika bazira se na upotrebi tankih koštanih pločica, pri čemu njihova dvoslojna struktura predstavlja ključnu prednost: spoljašnji, kompaktni
deo omogućava mehaničku stabilnost i otpornost na resorpciju, dok unutrašnji, spongiozni sloj podstiče brzu i efikasnu revaskularizaciju graftovanog
područja.
Pacijent muškog pola, starosti 54 godine, krezube, parodontopatične gornje vilice, zbrinut je u Implantološkom centru Stomatološkog fakulteta
Univerziteta u Beogradu. Planirana je oralna rehabilitacija u skladu sa konceptom „All-on-Four“. Usled izraženog horizontalnog deficita kosti u regiji
21-24, a koji je onemogućavao ugradnju anteriornog implanta, sprovedena je augmentacija alveolarnog grebena primenom Khoury-jeve tehnike
koštanih pločica. Tretmanom je uspešno povećan horizontalni volumen kosti i stvoreni uslovi za implantološki tretman u skladu sa planom terapije.
Khoury-jeva tehnika augmentacije koštanim pločicama predstavlja pouzdanu i efikasnu metodu za sanaciju velikih horizontalnih defekata. Njena
glavna prednost ogleda se u predvidivosti rezultata, stabilnosti grafta i postojanosti kosti tokom vremena. U prikazanom slučaju, primena ove tehnike
omogućila je uspostavljanje adekvatnih koštanih uslova za implantološku rehabilitaciju prema „All-on-Four“ konceptu, čime je potvrđena njena
klinička vrednost u kompleksnim terapijskim protokolima.
Ključne reči: augmentacija, koštani blokovi, Khoury-eva tehnika 

 Uvod: Unapređenje obrazovnog okruženja i podsticanje samostalnog aktivnog učenja studenata, nameće i pitanje razumevanja i razvoja strategija učenja kod studenata.
 Ključnu ulogu u tome ima metakognicija koju možemo definisati kao znanje i regulaciju sopstvenih kognitivnih procesa, odnosno sposobnost da se prate, kontrolišu i planiraju
 aktivnosti povezane sa učenjem i rešavanjem problema. Razvoj modernih tehnologija i korišćenje internet u procesu učenja je jedan od faktora koji utiču na metakognitivne
 sposobnosti. Za procenu metakognitivne sposobnosti koristi se „Upitnik za procenu metakognitivne svesnosti“,(engl. Metacognitive Awareness Inventory – MAI, koji je validiran
 za srpsku populaciju.
 Cilj rada: Ispitati povezanost potrebe interneta u toku studiranja sa komponentama metakognicije. 
Metode rada: Istraživanje je sprovedeno kao studija preseka u oktobru 2024. godine na Medicinskom fakultetu, Univerziteta u Prištini, Kosovska Mitrovica. Obuhvaćeni su svi
 student 3. godine medicine koji su pored klasične nastave iz Medicinske statistike i informatike imali i elektronsko učenje. Nastavni materijali su bili dostupni preko Moodle
 platforme i pripremljeni u vidu metakognitivni problemski baziranih modula u okviru Erazmus + projekta „Razvoj i implementacija metakognitivnih problemski baziranih
 modula u kursevima mešovite nastave u medicinskim naukama“, br. 101082790. Na stranici kursa bila je postavljena i srpska, validirana verzija MAI upitnika uz dodatak
 sociodemografski podataka i pitanja vezanih za proces studiranja. Upitnik je obuhvatao dve komponente. “Znanje o kogniciji”, (sa podkomponentama, deklarativno znanje,
 procedualno znanje, uslovno znanje) i “Regulaciju kognicije” (planiranje, strategija upravljanja informacijama, praćenje učenja i razumevanja, strategija za ispravljanje
 grešaka i evaluacija).
 Upitnik ima ukupno 52 stavke sa odgovorima ocenjenim Likertovom skalom sa 5 nivoa – od 1, „Uvek netačno“ do 5 „Uvek tačno“, a sabiranjem svih stavki u okviru jedne  
subkomponente dobijen je zbirni rezultat za datu potkategoriju metakognicije. Studenti su popunjavali upitnik pre pristupa nastavnim materijalima koji su se nalazili na kursu.
 Rezultati: Istraživanjem je obuhvaćeno 82 studenta, prosečne starosti 20,9±0,9. Ispitivani uzorak je činilo 32,9% osoba muškog i 67,1% ženskog pola, koji su se izjasnili o
 potrebi internet u toku studiranja i  na skali od 1 “malo” do 5 “mnogo”, ocenili da je prosečna potreba za internetom tokom studiranja iznosila 4,4. Veći nivo procedualnog
 znanja je bio povezan sa većom potrebom za internetom tokom studiranja (r=0,289. p=0,008). Pozitivna korelacija potrebe internet je zabeležena i sa svim subkomponentama  
“Regulacije kognicije”, za planiranje (r=0,249; p=0,024), strategiju upravljanja informacijama (r=0,396; p<0,001), praćenje učenja i razumevanja (r=0,316; p=0,004),
 strategiju za ispravljanje grešaka (r=0,275; p=0,012) i evaluaciju (r=0,294; p=0,007). Najača povezanost potrebe internet tokom studiranja je bila sa strategijom upravljanja
 informacijama. Veća potreba korišćenja interneta među studentima  je uticala da uspore sa radom kada naiđu na važne informacije (4,4), fokusiraju se na nove informacije
 (4,3), teže da ih preformulišu svojim rečima (4,4) i povezuju ih sa onim što već znaju (4,4).
 Zaključak: Korišćenje internet tokom studiranja utiče na veći stepen metakognicije i svesnosti studenata da prepoznaju nove i važne informacije. Pomaže im kako da usvoje
 nove informacije, da se na njih fokusiraju, da ih preformulisu i kako da ih povežu sa već postojećim znanjem.
 Ključne reči: Metakognicija, upotreba internet, studenti medicine, MAI