Uvod: Psihijatrijski pacijenti često su izloženi kompleksnoj farmakoterapiji, koja uključuje kombinaciju antipsihotika, antidepresiva, stabilizatora raspoloženja, anksiolitika i lekova za komorbidna stanja. Ova polifarmacija značajno povećava rizik od lek-lek interakcija (LLI) koje mogu dovesti do ozbiljnih neželjenih dejstava, kao što su produženje QT intervala, serotoninski sindrom, prekomerna sedacija ili toksičnost usled farmakokinetičkih promena.

Cilj rada je da se ukaže na kliničku primenu baza podataka kao što je Lexicomp koja se pokazala kao ključna alatka u pravovremenom prepoznavanju i upravljanju potencijalno opasnim interakcijama.

Metod: Istraživanje je sprovedeno kao retrospektivna studija praćenja i identifikovanja interakcija lekova korišćenjem Lexicomp baze lekova, kao i analizom dobijenih preporuka za upravljanje lek-lek interakcija kod psihjatrijskih pacijenata lečenih u Klinici za psihijatrjske bolesti “Dr Laza Lazarević” u Beogradu.

Rezultati:Lexicomp baza nudi detaljan prikaz svake identifikovane interakcije, uključujući mehanizam delovanja, klinički značaj, nivo dokaza i konkretne preporuke za kliničku praksu. Kod interakcija klase D (preporučuje se modifikacija terapije), Lexicomp nudi smernice poput zamene jednog leka bezbednijom alternativom, prilagođavanja doze ili uvođenja dodatnog monitoringa (npr. EKG nadzor, merenje nivoa leka u plazmi). Za interakcije klase X (izbegavati kombinaciju), sistem jasno upozorava na visok rizik i nudi konkretne terapijske alternative. Na primer, pri identifikaciji potencijalno opasne kombinacije antipsihotika i makrolidnih antibiotika, Lexicomp preporučuje upotrebu antibiotika koji ne utiče na QT interval.

Zaključak:Ono što Lexicomp dodatno omogućava jeste brzo donošenje odluka u kliničkoj praksi zahvaljujući jednostavnom korisničkom interfejsu, prilagodljivim pretragama i mogućnosti personalizacije prema konkretnom pacijentu. Integracija ovih preporuka u svakodnevni rad značajno doprinosi smanjenju incidencije neželjenih dejstava i poboljšanju bezbednosti terapije kod psihijatrijskih pacijenata.Preporučuje se rutinska upotreba Lexicomp baze pri svakoj izmeni terapije, time se omogućava rani uvid u moguće interakcije i njihovo efikasno otklanjanje, čime se unapređuje kvalitet i sigurnost psihijatrijske farmakoterapije.

Ključne reči: upravljanje lek-lek interakcijama, psihijatrijksi pacijenti

Uvod: Demencija je rastući svetski javnozdravstveni problem. Ona je glavni faktor koji određuje odluku o smeštaju starih osoba u domove za stare. Stoga je prevalencija demencije veća u domovima za stare u poređenju sa opštom populacijom. Osobe sa demencijom imaju rastuće kompleksne potrebe za negom koje zahtevaju specijalizovanu medicinsku, psihološku i socijalnu podršku kako bi održale kvalitet svog života. Kada potrebe za negom ne budu zadovoljene, pacijenti doživljavaju povećani distres, što dovodi do agitacije, konfuzije i smanjenog osećaja dobrog stanja, dok se negovatelji suočavaju sa burnout sindromom. Stoga je potrebno bolje razumevanje realnog kognitivnog statusa korisnika domova za stare.

Ciljevi istraživanja: Cilj naše studije je bio procena prevalencije demencije u domovima za stare u Beogradu.

Metodologija: U našem istraživanju smo koristili studiju preseka. Ispitanici su bili korisnici dva doma za stare u Beogradu, „Voždovac“ i „Bežanijska Kosa“. Semistrukturisani upitnik je korišćen za prikupljanje podataka o sociodemografskim karakteristikama (starost, pol, bračni status, nivo obrazovanja). Kognitivni status ispitanika je procenjivan srpskom verzijom Mini Mental testa (MMSE – Mini Mental State Examination). Učesnici su kategorisani kao dementni i kognitivno normalni prema MMSE skoru. Granične vrednosti MMSE skora za kognitivno oštećenje su korigovane u odnosu na nivo edukacije. Prevalencija demencija je procenjivana deskriptivnom statistikom.

Rezultati: Od ukupno 172 testirana ispitanika u domu za stare „Bežanijska Kosa“, 107 osoba je pokazalo kognitivno oštećenje na MMSE testu, pa je procenjeni interval poverenja od 95% za prevalenciju demencija u ovoj ustanovi bio 62,21±7,25%. Od ukupno 180 osoba pregledanih u domu za stare „Voždovac“, njih 46 je pokazalo kognitivno oštećenje na MMSE testu, pa je procenjeni interval poverenja od 95% za prevalenciju demencije u ovom domu za stare bio 25,56±6,37%.

Zaključak: Pokazatelji prevalencije demencije u domovima za stara lica imaju za cilj prikazivanje realnog stanja potreba njihovih štićenika kao i vodič za bolju organizaciju zdravstvene službe i nege u našoj zemlji.

Ključne reči: demencija, prevalencija, domovi za stare, Beograd.

Uvod: Psihotična depresija je ozbiljna bolest tokom koje pacijent pati od kombinacije depresivnog raspoloženja i psihotičnih katrakteristika u vidu halucinacija i/ili sumanutih ideja.

Naši ciljevi su bili: Procena ispravnosti dijagnoze psihotične depresije (F32.3, F 33.3) i nepsihotične depresije (F32.1, F32.2, F 33.1, F 33.2); Procena odstupanja lečenja u kliničkoj praksi od algoritma lečenja psihotične depresije; Ispitivanje učestalosti najčešće ordiniranih antipsihotika i antidepresiva u kliničkoj praksi, kao i najčešće kombinacije ordiniranih antipsihotika (AP) i antidepresiva (AD) u kliničkoj praksi; Ispitivanje povezanosti socio-demografskih podataka sa psihotičnom depresijom.

Metod: Ovo istraživanje, dizajnirano kao retrospektivna kohortna studija, sprovedeno je u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" u periodu od 1. maja 2014. do 1. maja 2017. godine. U studiju su bili uključeni hospitalizovani pacijenti sa dijagnozom teške epizode depresivnog poremećaja bez psihotičnih karakteristika (F32.2) i teške epizode depresivnog poremećaja sa psihotičnim karakteristikama (F32.3), prema kriterijumima ICD-10. Pacijenti su podeljeni u dve grupe, pri čemu je prvu grupu činili pacijenti sa dijagnozom F32.2, a drugu pacijenti sa dijagnozom F32.3.

Rezultati: U istraživanje je bilo uključeno 60 hospitalizovanih pacijenata, od kojih je 30 (50%) imalo dijagnozu teške epizode depresivnog poremećaja bez psihotičnih karakteristika, a 30 (50%) dijagnozu teške epizode depresivnog poremećaja sa psihotičnim karakteristikama.

Kada su u pitanju sociodemografske karakteristike, jedina statistički značajna razlika primećena je u polu između pacijenata bez psihotične depresije i onih sa psihotičnom depresijom. Naime, u grupi pacijenata sa nepsihotičnom depresijom, muškarci su činili više od dve trećine ispitanika, dok su u grupi pacijenata sa psihotičnom depresijom žene činile dve trećine ispitanika.

Kada je reč o terapiji, statistički značajna razlika primećena je u učestalosti primene antipsihotika u lečenju pacijenata u ispitivanim grupama (p=0,001). Naime, u lečenju pacijenata sa psihotičnom depresijom značajno češće su korišćeni prvenstveno tipični antipsihotici (26,7% naspram 3,3%), ali i atipični antipsihotici (70,0% naspram 50%). S druge strane, pacijenti sa nepsihotičnom depresijom češće su bili bez antipsihotičke terapije u poređenju sa pacijentima sa psihotičnom depresijom (46,7% naspram 3,3%).

Zaključak: U ovom istraživanju su pacijenti imali ispravnu dijagnozu za psihotičnu depresiju, ali nisu tretirani po važećem algoritmu.

Ključne reči: Psihotična depresija, nepsihotična depresija, algoritmi lečenja.

Uvod: U lečenju psihijatrijskih pacijenata sa komorbiditetom težih internističkih i neuroloških oboljenja neophodan je multidisciplinarni i holistički pristup.Potrebno je kreirati individualni plan lečenja za svakog pacijenta, sa pravim izborom psihofarmaka, prilagodititi doze lekova u skladu sa starosnom dobi, stepenom oštećenja hepatične i renalne funkcije, kao i pridruženim internističkim i neurološkim oboljenjima.

Cilj ovog rad je i da ukaže na važnost racionalnog korišćenja lekova, a u cilju što manje neženjenih efekata, što bolje terapijske adherence i kompijanse i što boljeg kvaliteta života naših pacijenata.

Metoda rada: U istraživanju je praćena i analizirana potrošnja psihofarmaka i ostalih grupa lekova klasifikovanih prema ATC klasifikaciji, u periodu od godinu dana od januara do decembra 2024. godine, na drugom odeljenju intezivne nege- nivo 2 za produženi urgentni tretman agitiranih pacijenata sa komorbiditentnim somatskim ineurološkim oboljenjima.

Rezultati: Broj različitih terapijskih grupa lekova po ATC podeli koji su propisani bolesniku (2. nivo ATC klasifikacije) je 6.73 ± 3.27. Ono što razlikuje potrošnju lekova na odeljenju intezivne nege u odnosu na druga psihijatrijska odeljenja jeste veća potrošnja u prvom redu antibiotika za parenteralnu primenu (Ceftriakson, Ciprofloksacin, Metronidazol, vankomicin...), antikoagulanasa, antihipertenziva i diuretika (katopil, enalapril...), hepatoprotektivnih lekova, gastroprotektivnih lekova, inhibitora protonske pumpe, insulinskih preparata, oralnih antidiabetika, vitamina sl.

Zaključak: Konsultativni pregledi raznih specijalnosti neophodni su u smislu korekcije već postojeće terapije ili uvođenja nove terapije u skladu sa indikacijama. Potrebno je posebno obratiti pažnju na interakcije sa lekovima za HIV, TBC, antikoagulantnim lekovima i dr., jer posledično može doći do smanjenja ili povećanja doze lekova, te doći do neželjenih reakcija.

Ključne reči: psihijatrijski pacijenti, intezivna nega, specifična terapija

 Uvod. Rak grlića materice predstavlja značajan globalni javno zdravstveni problem i zauzima četvrto mesto po učestalosti među karcinomima kod žena. Cilj rada
 bio je da istraži percepciju studenata medicine o faktorima rizika za rak grlića materice, kao prema infekciji Humanim papilloma virusom (HPV) i informisanost o
 HPV vakcini. Materijal i metode. Sprovedena je studija preseka kojom su bili obuhvaćeni studenti četvrte, pete i šeste godine Integrisanih Akademskih Studija
 (IAS) medicine Medicinskog fakulteta Univerziteta u Nišu. Primnjen je anonmni upitnik koji je distribuiran preko Google platforme. Rezultati. U istraživanju je
 učestvovao ukupno 361 student ( 21% muškog i 79% ženskog pola). Prosečan broj poena na testu znanja o raku grlića materice iznosio je 17.25±7.92 (min 0–max
 30). Srednjoškolsko obrazovanje studenata imalo je značajan uticaj na znanje o faktorima rizika za rak grlića (p<0.001), kao i mesto stalnog prebivališta.
 Značajno viši skor znanja imali su student iz gradske sredine (p=0.01); studenti čije su majke imale srednje (p=0.002) ili visoko obrazovanje imali su značajno
 bolje znanje (p<0.001) od onih čije su majke imale osnovno obrazovanje, kao i studenti čiji su očevi imali visoko obrazovanje (p<0.05) u odnosu na očeve
 srednjeg obrazovanja. Studenti koji su bili srednjeg i visokog imovinskog stanja imali su značajno viši skor znanja (p=0.008) od studenata koji su bili niskog
 imovinskog stanja. Svi studenti koji su završili srednju školu medicinske struke imali su značajno bolje znanje o HPV infekciji od studenata koji su završili
 gimnaziju (p<0.001) i škole nemedicinske struke (p<0.001). Studenti koji su bili u partnerskoj vezi (p=0.005) i oni koji su bili seksualno aktivni (p=0.001) imali su
 značajno bolje znanje o HPV infekciji.  Samo 25.5%  studenata bilo je svesno značaja  HPV vakcinacije u prevenciji raka grlića materice i 16.0% znalo je nešto o
 HPV vakcini. Visoko obrazovanje majke (p=0.028), parterska veza (p=0.041) i seksualna aktivnost  (p=0.001) bili su značajno povezani sa višim nivoom znanja o
 HPV infekciji. Zaključak. Istraživanje je pokazalo zadovoljavajući da student imaju zadovoljavajući nivo znanja o raku grlića materice, ali je svest o riziku od
 HPV infekcije i raka grlića materice kao i o prevenciji bila je relativno niska.
 Ključne reči: rak grlića materice, faktori rizika, studenti medicine, HPV infekcija, prevencija

Uvod: Problemi sa mentalnim zdravljem postaju sve zastupljeniji i među studentima. Istraživanja su pokazala da gotovo polovina univerzitetskih studenata pokazuje umerene
nivoe mentalnih problema povezanih sa stresom, uključujući i anksioznost i depresiju.
Cilj rada: Utvrditi prevalenciju anksioznosti, depresije i stresa u studentskoj populaciji.
Materijal i metod rada: Istraživanje je urađeno kao studija preseka. Kao instrument istraživanja korišćena
je skala za procenu depresivnosti, anksioznosti i stresa (DASS-42). Od statističkih metoda korišćeni su hi- kvadrat i Mann–Whitney test, sa nivoom značajnosti od 0,05.
Rezultati: U istraživanju je učestvovalo 600 studenata, od kojih je 34% bilo muškog pola, a 66% ženskog pola. Prosečna starosna dob studenata je iznosila 20.2±1.5 a
studentkinja 19.9±1.4. Analiza skale anksioznosti je pokazala da 6,7% studenata ima blagu anksioznost, 7,3% srednje tešku, dok je 12,8%
imalo ekstremno tešku anksioznost. Skala depresije je pokazala, da je blagi osećaj depresivnosti prisutan kod 5,8% studenata, umereni 4,8%, teški 1,5%, dok je ekstremno
teški osećaj bio prisutan kod 15,8% studenata. Na skali stresa, 10,2% studenata je osetilo blagi stres, umeren stres je bio prisutan kod 6,7%
studenata, dok je jak stres imalo 6.7%. Učestalost povišenog stresa je značajno učestalija kod studenata ženskog pola (hi kvadrat=14.914, p<0.001). Povišen stres je bio
zastupljen kod 33,1% ženskog pola a 18,1% kod muškog pola. Anskioznost je značajno izraženija kod studentkinja u odnosu na studente (hi kvadrat=6,204, p<0.013) a za
depresiju nema značajne razlike između polova. Kada je u pitanju fakultet, studenti sa medicine su imali znatno manje izražene simptome depresije, stresa i anksioznosti u
odnosu na studente sa drugih fakulteta.
Zaključak: Studenti medicine imaju znatno niži stepen depresije, stresa i anksioznosti u odnosu na studente sa drugih fakulteta. Anksioznost i stres je izraženija kod
studentkinja u odnosu na studente.
Ključne reči: Studenti, DASS-42, stres, anksioznost, depresija.

Postojeći model obrazovanja kadrova u oblasti uticaja životne sredine na zdravlje čoveka, karakteriše izrazita stručna i sektorska fragmentacija. Umesto da integriše sve
pozitivne aspekte multidisciplinarnosti, interdisciplinarnosti i transdisciplinarnosti, trenutni model često favorizuje uskostručne pristupe. Ova fragmentacija je prisutna
između različitih naučnih i stručnih oblasti - biologije, hemije, poljoprivrede, medicine, inženjerskih nauka, ali i ekonomije, prava i društvenih nauka. U takvom okviru,
stručnjaci iz različitih disciplina često pristupaju problemima isključivo iz perspektive svojih struka, boreći se za „svoj deo kolača“, što rezultira uskim i jednostranim
tumačenjima problema. Ovaj pristup neretko stvara nove izvore sukoba među stručnjacima, jer se različite struke međusobno ne prepoznaju kao komplementarne, već kao
konkurentske, što dodatno otežava efikasno rešavanje složenih problema. Takva fragmentacija je posebno problematična kada je reč o pitanjima životne sredine, jer ona
zahteva celovit pristup. Zdravstveni problemi izazvani faktorima iz životne sredine, kao što su zagađenje, klimatske promene, izloženost štetnim materijama ili
nanočesticama, uticaj socijalnog okruženja itd. ne mogu se adekvatno razumeti i rešavati ako se razmatraju parcijalno, iz ugla samo jedne naučne discipline. Životna sredina
je sveobuhvatan sistem, i sveobuhvatni problemi koji iz nje proističu moraju biti tretirani integrisano - uzimajući u obzir sve relevantne aspekte koji mogu doprineti rešavanju
tih problema. Za realizaciju poslediplomskih studija u ovoj oblasti neophodna je transdiciplinarna saradnja između različitih disciplina, ne samo na nivou razmene
informacija, već kroz aktivno povezivanje i preplitanje različitih metodologija i perspektiva kako bi se došlo do inovativnih i održivih rešenja. Obim različitih rizika po životnu
sredinu i zdravlje čoveka, koji nastaju u savremenom društvu, svakog dana je sve veći. Tako se danas kao glavni faktori uticaja na zdravlje ljudi pojavljuju neki rizici koji pre
samo par godina ili desetina godina nisu ni postojali. Iz istih razloga pristup temi rizika po životnu sredinu i zdravlje čoveka postao je problematičan i u razvijenim zemljama.
U nizu kritičnih situacija nastalih u oblasti zaštite životne sredine i zdravlja čoveka, različite države nisu imale adekvatne odgovore na nastale probleme. Kao na primer u
slučajevima sve češćih vanrednih situacija (poplave, akcidenti u industriji i saobraćaju itd.), aerozagađenja, novih rudarskih postrojenja, COVID, neadekvatne bezbednosti
hrane, zavisnosti od interneta, društvenih kriza itd. Jedan od glavnih razloga tome bio je upravo nedostatak odgovarajućih stručnjaka koji bi na pravi način mogli da sagledaju
ove probleme i ukažu stanovništvu i državnim aparatima kako treba ispravno postupati. Analizom navedenih problema ustanovili smo da postoji potreba da se kroz obrazovni
sistem stvore stručnjaci koji će, usvajanjem transdisciplinarnih znanja, na adekvatan način moći da odgovore svim savremenim izazovima u oblasti zaštite životne sredine i
zdravlja stanovništva. Postojeći obrazovni modeli, u okviru poslediplomske edukacije lekara, nisu u stanju da proizvedu takve stručnjake pa je neophodno sprovesti
transformaciju obrazovnog procesa u ovoj oblasti i to direktnom intervencijom u konceptu učenja usvojen primenom MCPB modula, a kroz primenu problem based blended
learning blocks modula sa integrisanim transdisciplinarnim znanjima(TransBlox), a koji će dopunjavati teorijsku i praktičnu nastavu u okviru Blended learning kurseva na
Moodle platformi. U okviru ovih modula, nakon uvodnog teksta u kojem se postavlja problem i istraživački cilj, svaki naredni korak će uključivati vođena pitanja prilagođena
rešavanju postavljenog problema. Ova pitanja će biti interaktivno dizajnirana, s mogućnošću biranja ponuđenih odgovora ili unošenja odgovora u predviđena polja.
Odgovarajući na vođena pitanja, student će postupno identifikovati ključne komponente koje treba razjasniti i, prateći logičan sled pitanja, učiti kako da sistematski rešava
problem. Korišćenje unapređenih modula omogućuje integraciju transdosciplinarnih znanja u nastavne kurikulume poslediplomskih studija i maksimalnu objektivnost u
praćenju nastave i ocenjivanju, kao i transparentnost i demokratičnost celokupnog nastavnog procesa.
Ključne reči: Transdisdiplinarnost, meta-kognicija, poslediplomsko obrazovanje lekara

Povrede koje deca zadobijaju kao putnici u vozilima predstavljaju značajan javnozdravstveni problem zbog njihove učestalosti, težine posledica i mogućnosti
prevencije. Povreda se definiše kao telesno oštećenje nastalo usled akutnog izlaganja energiji koja prevazilazi fiziološke granice tolerancije organizma. Iako se
često nazivaju „nesrećama“, povrede nisu nasumični događaji; one se dešavaju u predvidivim okolnostima sa prepoznatljivim faktorima rizika. Među nenamernim
povredama, saobraćajne povrede predstavljaju jedan od vodećih uzroka smrti i invaliditeta dece širom sveta. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije,
više od 1,3 miliona ljudi godišnje izgubi život u saobraćajnim nesrećama, pri čemu su deca uzrasta od 2 do 14 godina posebno ugrožena. U Srbiji, gotovo polovina
svih smrtnih slučajeva u saobraćaju u kojima su deca učestvovala, dogodila se dok su bila putnici u vozilu. Većina ovih povreda mogla je biti sprečena ili
značajno ublažena da su bile primenjene odgovarajuće mere bezbednosti—kao što su sigurnosni pojasevi ili dečija sedišta—u skladu sa uzrastom i fizičkim
razvojem deteta. Pravilna upotreba dečijih auto-sedišta može smanjiti rizik od smrtonosne povrede i do 60%. Zdravstveni radnici imaju ključnu ulogu u edukaciji
roditelja o ispravnoj upotrebi sistema za vezivanje i u razbijanju uobičajenih zabluda. Njihov autoritet i čest kontakt sa starateljima čine ih ključnim akterima u
promociji bezbednosti dece u saobraćaju. Haddonova matrica predstavlja konceptualni okvir za analizu faktora rizika i identifikaciju mogućnosti za intervenciju
kroz faze pre događaja, tokom događaja i nakon događaja. Efektivna prevencija zahteva saradnju više sektora, ciljanu javnu edukaciju, unapređeno sprovođenje
zakona i pristup zasnovan na podacima iz javnog zdravlja. Na kraju, smanjenje broja povreda među decom putnicima predstavlja zajedničku društvenu
odgovornost koja zavisi od proaktivne edukacije, sprovođenja politika i strateškog uključivanja zdravstvenog sistema.
Ključne reči: povrede dece, saobraćajne nezgode, javno zdravlje, bezbednost vozila, dečija autosedišta, prevencija povreda, zdravstveno vaspitanje

Savremena medicina sve više daje važnost psiholoških, emotivnih i duhovnih faktora u očuvanju psihofizičkog zdravlja. Čovek, organ, ćelija je svetlosna energija
čestica biofotona koja ima svoju vibraciju - frekvencu koja se može izmeriti različitim uređajima. Jedna od njih je metoda kvantne medicine, koja koristi
različite instrumente koje preko glavnih 12 i sporednih meridijana i akupukturnih tačaka registruju protok energije i očitavaju stanje ćelija, organa i organizma.
Detektuju se energetsko stanje organizma ( aura I čakre); fiziološki I biohemijski parametari, markeri, hormoni, vitamin , minerali, tako i patologija i patogeni (
paraziti, virusi, gljivice, bakterije, protozoe). Suština lečenja kvantnom medicinom krije se u sledećem: ako je materija neuništiva, neuništiva je i informacija
koju ona sadrži. Pri nastanku bolesti, postoji informacija o bolesti, ali je njoj prethodila informacija o zdravom stanju, te se korigovanjem poremećene
frekvencije elektromagnetnog polja organizam može vratiti u elektromagnetnu ravnotežu, ili joj se bar približiti. Kvantna medicina spaja najsavremenija
dostignuća biofizike i kvantne fizike sa poznavanjem energetskih polja u organizmu. Svaka misao, svaka emocija i raspoloženje utiču na biofizičku stabilnost
ćelije. Molitva ( religijska, personalna, meditacija, tetahealing ) povećavaju vibraciju ćelije, aktivira se parasimpatikus, smanjuje se kortisol, upalni procesi.
Pozitivne misli i emocije koje imaju veliku vibraciju kao što su molitva, bezuslovna ljubav,radost, saosećanje, empatija, opraštanje i pokajanje su dubinski
čistači ćelija. Raspon vrednost ovih emocija je od 500 Hz do 1000 Hz, za razliku od nižih emocija: tuga, ljutnja, briga, strah, koje vibriraju nisko ( 0,4 Hz – 20Hz
), te uvode organizam u disbalans. Svesnost čistih misli i emocija visokih vibracija su ogledalo našeg zdravlja. Reče Otac Tadej: “ Kakve su nam misli, takav nam
je život”. 

Uvod: Hronične nezarazne bolesti (HNZB) predstavljaju vodeći uzrok obolijevanja i smrtnosti u Crnoj Gori i u svijetu. Ishrana je jedan od ključnih
faktora rizika u njihovom
nastanku i progresiji.
Cilj: Cilj ovog rada je da analizira navike u ishrani stanovništva Crne Gore i prevalenciju HNZB, identifikuje ključne prehrambene faktore rizika i
ponudi preporuke za unapređenje javnog zdravlja kroz promjene u ishrani.
Metodologija: U radu su korišćeni dostupni podaci iz nacionalnih zdravstvenih anketa, statističkih izvještaja i međunarodnih baza podataka.
Analizirani su prevalenca gojaznosti, dijabetesa, kardiovaskularnih i malignih bolesti, kao i trendovi u ishrani i nutritivni status populacije.
Rezultati: Analiza ukazuje na porast učestalosti HNZB i visok nivo izloženosti faktorima rizika, uključujući neadekvatan unos voća i povrća, visok unos
soli, šećera i zasićenih masti, te nisku fizičku aktivnost. Poseban izazov predstavljaju prehrambene navike djece i adolescenata.
Zaključak: Potrebna je multisektorska strategija sa akcentom na prevenciju, reformu prehrambenog okruženja, promociju zdravih izbora i
kontinuirano praćenje prehrambenih navika kroz sistematska istraživanja.
Ključne riječi: hronične nezarazne bolesti, ishrana, faktori rizika, javno zdravlje, Crna Gora