Uvod: Ukazati na greške koje se mogu desiti ukoliko se u dijagnostici i terapiji povreda zuba u velikoj meri oslonimo na rendgen snimak, koji je u
osnovi pomoćno dijagnostičko sredstvo.
Prikaz slučaja: Pacijentkinja stara šest godina javlja se pet dana nakon saobraćajne nezgode u pratnji roditelj, zbog bolova i primetne luksacije
donjih centralnih sekutića. Klinički je dijagnostikovana subluksacija zuba 31 i 41 i ortodontska anomalija duboki preklop sa protruzijom gornjih
frontalnih zuba. Iz heteroanamneze saznajemo da pacijentkinja ima lošu naviku grickanja čvrstih predmeta (olovke, plastičnih čepova i sl.), zbog
čega smo se konsultovali sa ortodontom.
Analizom retroalveolarnog snimka donjih sekutića uočena je promena koja liči na infrakciju gleđi. Kontrolni snimak je pokazao da nema frakturne
linije. Dat je savet o poštedi povređenih zuba i simptomi su se povukli posle mesec dana.
Nakon toga sprovedena je ortodontska terapija miofunkcionalnim aparatom koja je za vrlo kratak period dala optimalne rezultate.
Zaključak: Uvek sa rezervom tumačiti rendgen snimak zbog mogućih artefakata, superpozicije i ostalih grešaka koje se mogu desiti, a koje mogu
napraviti zabunu u dijagnostici i terapiji.
Dečji stomatolog je neko ko će prvi uočiti ortodontsku anomaliju i dobra saradnja sa ortodontom preduprediće mnogobrojne stomatološke probleme.
Ključne reči: rendgen snimak, infrakcija gleđi, protruzija, miofunkcionalni aparat, artefakt i superpozicija.

Uvod: Većina tumora parotidnih žlezda je benigna, dok su maligni mezenhimalni tumori pljuvačnih žlezda neoplazme čija je etiopatogeneza još uvek
nejasna. Njihova učestalosti nije velika, a simptomatologija ove vrste maligniteta u početnoj fazi je jako oskudna. Histopatološka slika predstavlja
veliki dijagnostički izazov i za dijagnozu malignih neoplazmi imunohistohemija je od suštinskog značaja.
Prikaz slučaja: Pacijentkinja stara 67 godina javila se sa tumorom u predelu parotidne žlezde. Na osnovu anamneze dobijen je podatak da je
evolucija tumorske promene nekoliko meseci i da subjektivno pacijentkinja nije imala nikakve tegobe. Sonografski, promena je izgledala kao
adenom, iako diferencijalna dijagnoza nije isključivala patološki proces druge etiologije. Pacijentkinja je podvrgnuta superficialnoj parotidektomiji,
a operativni i postoperativni tok protekli su bez komplikacija. Imunohistohemijska analiza potvrdila je dijagnozu svetloćelijskog sarkoma (Clear Cell
Sarcoma) parotidne žlezde.
Zaključak: Svetloćelijski sarkom (Clear cell sarcoma) parotidne žlezde predstavlja retku malignu neoplazmu. Pravovremena dijagnoza i totalna
parotidektomija sa negativnim resekcionim margina, tokom prve godine nakon operacije, obezbeđuju zadovoljavajući postoperativni ishod bez
recidiva i metastaza. Lekari bi trebalo da imaju visok stepen opreznosti u ovakvim situacijama, jer histopatološki pregled u kombinaciji sa
imunohistohemijskom analizom pruža jasnu sliku tumora u okviru diferencijalne dijagnoze.
Ključne reči: Mezenhimalni tumor; Svetloćelijski sarkom; Parotidna žlezda 

Uvod: Značajan porast učestalosti bazocelularnih i skvamocelularnih karcinoma kože u gotovo svim zemljama sveta ukazuje na to da ovi tumori
postaju jedan od vodećih izazova savremene onkologije, što zahteva sveobuhvatno razmatranje i dublje razumevanje njihove etiologije,
epidemiologije i mogućnosti prevencije. Ove maligne neoplazme kože, poznate i pod nazivom nemelanocitni karcinomi kože, predstavljaju značajan
javnozdravstveni problem usled svoje visoke učestalosti i potencijala za lokalno razaranje tkiva.
Cilj: Cilj ovog rada jeste određivanje i analiza trenda incidencije nemelanocitnih karcinoma kože u Republici Srbiji u prošlosti, sa namerom da se
proceni potreba za izradom sveobuhvatne strategije prevencije i ranog otkrivanja u budućnosti.
Metodologija: Podaci su preuzeti iz Registra za rak Republike Srbije, dok su informacije o demografskim promenama tokom analiziranog perioda
dobijene od Republičkog zavoda za statistiku. Standardizovane stope incidencije izračunate su primenom direktne metode standardizacije, pri čemu
je korišćena svetska standardna populacija. Trendovi incidencije analizirani su primenom regresione analize tačaka spajanja (joinpoint regression
analysis), kojom je definisan godišnji procenat promene (annual percentage change – APC) u stopama incidencije nemelanocitnih karcinoma kože u
Republici Srbiji.
Rezultati: Standardizovana stopa incidencije nemelanocitnih karcinoma kože pokazala je statistički značajan porast u Republici Srbiji tokom
poslednjih decenija (APC: +2,32%; 95% CI: 1,60–3,10; p < 0,001). Povećanje incidencije bilo je izraženije kod žena (APC: +2,63%; 95% CI: 1,50–3,80; p
< 0,001) u poređenju sa muškarcima (APC: +2,01%; 95% CI: 1,01–3,10; p < 0,001).
Zaključak: Zabeleženi porast stope incidencije nemelanocitnih karcinoma kože u Republici Srbiji jasno ukazuje na rastući značaj ovog
javnozdravstvenog problema. Ovi nalazi nameću potrebu za hitnom i koordinisanom reakcijom nadležnih zdravstvenih institucija kroz formulisanje i
sprovođenje nacionalne strategije usmerene ka prevenciji, ranom otkrivanju i kontinuiranoj edukaciji stanovništva. 

Uvod: Karcinomi jezika spadaju u najčešće oralne karcinome. U literaturi maligni tumori usne, usne duplje i ždrela uglavnom se zajedno grupišu zbog
sličnih faktora rizika i biologije tumora. Incidenca ovih karcinoma u svetu je raznolika u zavisnosti od geografske lokacije. Cilj. Odrediti i analizirati
trend u incidenciji karcinoma jezika u Republici Srbiji tokom dvadesetsvogodišnjeg perioda, od 1999. do 2020. godine.
Materijal i metode: Podaci su korišćeni iz Registra za rak centralne Srbije, dok su informacije o promeni populacije tokom perioda istraživanja
dobijeni iz Republičkog zavoda za statistiku. Standardizovana stopa incidencije je izračunata korišćenjem direktne metode standardizacije, a kao
standardna populacija korišćena je populacija sveta. Za analizu promene trenda incidencije i godišnjeg procenta promene (APC) korišćena je metoda
regresione analize uz pomoć tačaka spajanja (eng. joinpoint regression analysis).
Rezultati: Za period istraživanja od 1999. do 2020. godine, u Republici Srbijije registrovano 2469 pacijenata (1878 muškaraca i 591 žena) sa
karcinomom jezika. Rezultati su pokazali da postoji statistički značajan porast incidence kada se razmatraju oba pola zajedno (APC 1999-2020:
1,71%; p=0,01), kod muškog pola (APC 1999-2020: 1,76%; p=0,007) i kod ženskog pola (APC 2011-2020: 12,99%; p=0,0002).
Zaključak: U ispitivanom periodu trend incidencije karcinoma jezika i kod muškaraca i kod žena je u stalnom porastu.
ključne reči: oralni karcinom, karcinom jezika, incidenca

Uvod:U Makedoniji od 2008. godine postoji Nacionalna strategija za prevenciju oralnih bolesti kod dece od 0 do 14 godina, čiji je cilj iskorenjivanje
karijesa zuba u populaciji, kroz obavezne stomatološke preglede, edukaciju i zalivanje fisura. U 2020. godini došlo je do naglog dvo godišnjeg prekida
u radu preventivnih stomatoloških timova zbog izbijanja pandemije Kovid-19.
Ova studija ima za cilj da analizira posledice prekida preventivne aktivnosti, kao i utjicaj pandemije na oralno zdravlje kod dece školskog uzrasta.
Metod: Ova longitudinalna retrospektivna, opservaciona studija sprovedena je u Domu zdravlja Skoplje, Poliklinika Čair, u periodu 2019-2022. godine,
od strane kalibriranih stomatologa. Obuhvaćena su deca rođena 2012. godine, oba pola, bez obzira na etničku, socijalnu ili versku pripadnost, koja
žive u urbanom području grada Skoplja, podeljena u dve kohortne grupe – pre ograničenja (2019) i posle ograničenja (2022). Podaci su prikupljeni
prema upitniku SZO o proceni oralnog zdravlja. Urađena je deskriptivna analiza podataka koji prikazuju stanje prvog trajnog molara-KEP indeks.
Rezultati: Obuhvaćeno je 386 dece,48% dečaci i 52% devojčice. Pre pandemije, procenat karijesnih prvih molara je 16% (kod devojčica 15,27%, kod
dečaka 17,7%), a 2022. godine, nakon pandemije, procenat karijesnih prvih trajnih kutnjaka bio je dvostruko veći sa prosečnom vrednošću od 32%.
Znatno je povećan i broj izvađenih i plombiranih zuba, a smanjen je broj zaleinih prvih trajni molara.
Zaključak: Naša studija je pokazala povećanu stopu karijesa, kao i veći broj izvađenih i plombiranih zuba nakon pandemije, u odnosu na period pre
pandemije, što dokazuje potrebu i efikasnost nacionalne strategije koja obuhvata veliki broj mera primarne prevencije oralnih bolesti, koje su
dostupne svoj deci do 14 godina starosti, bez obzira na socijalni status deteta.
Ključne reči: dentalni karijes, , KOVID-19, prevalenca, deca, KEP indeks 

Iako se parodontalna oboljenja uobičajeno razvijaju kao hronični inflamatorni procesi, određena akutna stanja u okviru parodontitisa mogu se
manifestovati naglo i dramatično, zahtevajući hitnu intervenciju. Pravovremena dijagnoza i adekvatna terapija urgentnih parodontoloških stanja od
presudnog su značaja za očuvanje oralnog, ali i opšteg zdravlja pacijenta. U svakodnevnoj stomatološkoj praksi, najčešće urgentne situacije uključuju
različite oblike parodontalnih apscesa (gingivalni, parodontalni, perikoronarni), ulcero-nekrozni gingivitis (UNG) i ulcero-nekrozni parodontitis (UNP),
kao i akutne egzacerbacije hroničnog parodontitisa.
Klinička slika ovih stanja varira od lokalizovanih bolnih otoka, krvarenja i purulentne sekrecije, do ozbiljnijih sistemskih simptoma poput povišene
telesne temperature, limfadenopatije i opšte slabosti. Poseban izazov predstavlja diferencijalna dijagnoza, s obzirom na to da slična
simptomatologija može biti posledica neparodontoloških uzroka (npr. endodontskih infekcija, virusnih ili gljivičnih infekcija, hematoloških oboljenja i
sl.).
Terapijski pristup zahteva kombinaciju lokalne i sistemske terapije, uz često neophodnu antibiotsku zaštitu i kontrolu sistemskih faktora rizika. Ključni
koraci u zbrinjavanju ovih stanja uključuju inicijalno mehaničko uklanjanje etioloških faktora (mekih i tvrdih naslaga), drenažu apscesa kada je
prisutan, analgeziju i antibiotsku terapiju po indikaciji, kao i hiruršku terapiju. Podjednako je važno pacijenta edukovati o značaju daljeg
parodontološkog tretmana i kontinuirane oralne higijene kako bi se prevenirali recidivi i egzacerbacija bolesti u hronično stanje.
Predavanje ima za cilj da pruži jasan pregled urgentnih stanja u parodontologiji sa stanovišta kliničke dijagnostike i terapije, uz poseban osvrt na
algoritam postupanja, savremene preporuke i prikaz relevantnih kliničkih slučajeva. Time se stomatološkoj struci omogućava sigurnije prepoznavanje i
efikasnije rešavanje akutnih parodontoloških problema, što direktno doprinosi kvalitetu brige o pacijentima.
Ključne reči: urgentna stanja, parodontologija, parodontalni apsces, nekrotizujući gingivitis, dijagnoza, terapija

Uvod: Svako peto dete doživi traumatsku povredu zuba (TPZ) u nekom trenutku svog života. Iskustvo nam govori da se značajan broj dece suoči sa
traumom za vreme ortodontske terapije.
Očuvanje traumatizovanih zuba je složen zadatak, a zbrinjavanje povreda kod ortodontskih pacijenata predstavlja dodatni izazov zbog mogućeg
uticaja ortodontskog aparata na vrstu i obim nastalih povreda; potencijalnog sumiranja bioloških efekata ortodontske terapije i novonastalog
oštećenja uzrokovanog traumom te rizika koje sa sobom nosi eventualni nastavak ortodontskog lečenja.
Glavni deo: Konvencionalne smernice za lečenje traumatskih povreda zuba ne mogu se primeniti na sve slučajeve. Većina TPZ koje se javljaju u
vreme ortodontskog lečenja zahteva individualni, multidisciplinarni plan terapije prilagođen rešavanju bioloških, funkcionalnih, estetskih i drugih
izazova koji se postavljaju pred kliničara.
Prezentacija daje sažet pregled koraka koji su uključeni u neposredno lečenje akutnih traumatskih povreda zuba (TDI) kod dece koja su podvrgnuta
aktivnom ortodontskom lečenju, sa ciljem postizanja povoljnog terapijskog rezultata.
Uspešno zbrinjavanje TPZ je moguće uz sveobuhvatnu procenu kliničkih i radiografskih pokazatelja vrste i težine povrede što će usmeriti
prilagođavanje plana terapije njihovim specifičnostima i odgovarajuću modifikaciju ortodontskog lečenja. Ishod primenjene terapije neophodno je
periodično pratiti, nastavak ortodontskog tretmana odložiti u zavisnosti od težine i vrste TPZ, a kada se tretman nastavi silu ortodontskog pomeranja
pažljivo dozirati. Shodno tome, važno je da dečji stomatolog blagovremeno dostavi ortodontu sve relevantne informacije u vezi sa TPZ što će
doprineti postizanju optimalnih rezultata lečenja u najboljem interesu pacijenta.
Zaključak: Cilj prezentacije je da doprinese pragmatičnom rešavanju kompleksnog problema lečenja akutnih traumatskih povreda kod dece na fiksnoj
ortodontskoj terapiji i da istakne značaj koordinisanog i fleksibilnog terapijskog plana prilagođenog individualnim potrebama pacijenta, kontinuirane
procene stanja povređenih zuba i adaptacije budućeg nastavka terapije.
Ključne reči: povrede zuba, traume zuba, ortodontska terapija, smernice za lečenje. 

Uvod: Pljuvačne žlezde su mesto široke raznolikosti tumora sa širokim spektrom bioloških ponašanja, od potpuno benignih tumora preko tumora
niskog stepena maligne prirode do najrazornijih tumora visokog stepena maligniteta. Oni su retki, ali pokazuju zapanjujuću raznolikost morfoloških
karakteristika i neočekivanih kliničkih osobina. Kao minimalno simptomatska bolest, dijagnoza može biti izazovna, a terapijska politika je još uvek
kontroverzna, posebno za grupu malignih tumora. Cilj studije bio je da naglasi savremene koncepte za dijagnostički i terapijski pristup i da razjasni
glavne kontroverze, posebno za maligne tipove tumora pljuvačnih žlezda.
Materijal i metode: Evaluacija je dizajnirana kao komparativna studija kroz fundamentalnu analizu sopstvenog kliničkog materijala od 551 pacijenta
koji su hirurški lečeni na našoj Univerzitetskoj klinici za maksilofacijalnu hirurgiju u Skoplju sa histološki dokazanom primarnom tumorom pljuvačne
žlezde. Sveobuhvatni dijagnostički pristup za neoplazme pljuvačnih žlezda obuhvatao je kliničku evaluaciju, ultrazvuk, CT, MRI i FNAC, nakon čega je
usledio izbor radikalne hirurgije i eventualnih rekonstrukcija.
Rezultati: Pleomorfni adenomi su bili najzastupljeniji tumori pljuvačnih žlezda u celoj studiji, dok je u malignoj grupi dominirao mukoepidermoidni
karcinom. U submandibularnim žlezdama zabeležena je blaga prevalencija benignih tumora, ali su karcinomi imali agresivnije karakteristike. Tumori
manjih pljuvačnih žlezda su u više od 65% bili karcinomi, a adenoidni cistični karcinom je bio najistaknutiji tip. Parotidektomije uz očuvanje
facijalnog nerva su bile najčešće izvođene hirurške procedure, s obzirom na to da se više od 70% slučajeva dogodilo u parotidnoj žlezdi. Praćenje
integriteta nerava korišćeno je za smanjenje rizika od oštećenja facijalnog nerva u 20%. Hirurgija za karcinome submandibularne žlezde obuhvatala
je selektivnu disekciju vrata u više od 40%. Radikalne ekscizije i adekvatna resekcija kosti za tumore manjih pljuvačnih žlezda obično su uključivale
neku hitnu rekonstrukciju. Lokoregionalni pedikularni flapovi su dominantno korišćeni za rekonstrukciju parotidnih defekata sa impresivnim ishodima.
Kontroverze u vezi sa malignitetom pljuvačnih žlezda dodatno su raspravljene sa naglaskom na uticaj histologije i stadijuma, recidiva,
lokoregionalnih i daljinskih metastaza, uključivanja facijalnog nerava, disekciju vrata i postoperativnu iradijaciju. Kontroverza od osnovnog značaja u
upravljanju karcinomima parotidne žlezde bila je pitanje da li se facijalni nerv i njegove grane mogu sačuvati. Rekonstrukcija facijalnog nerava je
indicirana nakon gotovo svake procedure koja je rezultirala disfunkcijom facijalnog nerava, uglavnom se izvodila sa graftovima velikog aurikularnog
ili suralnog nerava. Imali smo značajno iskustvo sa anastomozom hipoglosalnog i facijalnog nerava koristeći transektovani hipoglosalni nerv za
rekonstrukciju.
Zaključci: Zaključci naglašavaju da procena ove vrste hirurške patologije u velikoj meri zavisi od odlučujuće kliničke procene, ističući da je dijagnoza
od velikog značaja. Tačan dijagnostički pristup, sa usavršavanjima u radiološkom snimanju, je potvrđen kao velika veština u većini kliničkih
prezentacija tumora pljuvačnih žlezda, što odgovarajuće omogućava donošenje efikasne terapijske odluke sa najpovoljnijom veštinom na kvalitet
života 

Karcinom iglaveivrata cine oko 6% svih tumora i predstavljaju heterogenu grupu tumora različite učestalosti u odnosu na primrnu lokalizaciju, možda
različite biologije, etiologije pa i uspešnosti lečenja. Oko 90% svih malignih tumora glave i vrata čini planocelularni karcinom. Oralni karcinom (OPCC)
čini oko 3% svih karcinoma registrovanih kod muškaraca, i nešto manje od 2% svih karcinoma kod žena. Učestalost se značajno povećava sa starošću a
varira i u zavisnosti od geografskog područja. Etiologija oralnog karcinoma nije u potpunosti poznata smatra se da više faktora ima određeni uticaj
na nastanak ove bolesti. To su poznati faktori rizika (pušenje i konzumiranje žestokih alkoholnih pića i loša oralna higijena). Poseban uticaj za
nastanak i razvoj OPCC imaju genetski faktori, onkogeni virusi, posebno kancerogeni podtipovi humanog papiloma virusa- HPV 16, 18, 31, 33. Osim
HPV virusa, sa nastankom posebno oralnog kancera, povezuje se i prisustvo virusa iz grupe herpes virusa – Epštaj-Bar-ovog virusa (EBV), humanog
herpes virusa (HHV) i citomegalovirusa (CMV). I neki drugi faktori doprinose nastanku oralnog karcinoma, ali je njihov uticaj nedovoljno poznat. To
su pre svega poremećaj imunskog sistema organizma, hronične infekcije, hronične lokalne iritacije na meka tkiva ali i neki drugi faktoru mogu da se
povežu s nastankom OPCC. Proces maligne transformacije odvija u više stepena – verovatno je da u etiopatogenezi dolazi do interakcije faktora
sredine, virusnih infekcija i genskih alteracija. I ako je mala učestalost OPCC u odnosu na sve druge karciniome, agresivnost karcinoma ove
lokalizacije pokazana je činjenicom da se kod 40-50% lečenih bolesnika javlja lokoregioonalni relaps bolesti i da oko 40% bolesnika ima petogodišnje
ukupno preživljavanje. Visoka incidenca morbiditeta i mortaliteta bolesnika s oralnim karcinom opravdava razloge za pronalaženje efikasnijih
modaliteta lečenja karcinoma ove lokalizacije. Zapostizanje boljeg uspeha u lečenju bolesnika s oralnim karcinomom značajno utiču faktori koji su
prisutni u trenutku lečenja (godine starosti, opšte zdravstveno stanje, pridružene bolesti, stepen funkcionalne sposobnosti (Karnofskyskala/ECOG),
stadijum bolesti, patohistološki nalaz s neophodnim prognostičkim parametrima koji značajno utiču na donošenje odluke o lečenju. Pacijenti kojima
se može izvršiti radikalno hirurško lečenje oralnog karcinoma indikuje se preoperativna biopsija. Hirurško lečenje podrazumeva radikalno uklanjanje
tumora, rekonstrukcija nastalog defekta i disekcija regionalnih metastaza vrata. Nakon hirurškog lečenja u zavisnosti od patohistološkog nalaza
pacijneti dobijaju postoperativnu zračnu terapiju. U zavisnosti od prisustva prognostičkih parametra lečenje podrazumeva i primenu radio terapije uz
hemioterapiju. Ukoliko postoje udaljene metastaze uglavnom se kod bolesnika s dobrim opštim stanjem sprovodi sistemska hemioterapija. Danas
postoje i savremeniji protokoli koji podrazumevaju primenom hemioterapije i biološke terapije ali i primenu imuno terapije. Bolesnici kod kojih su
iscrpljeni navedeni modaliteti lečenja i narušeno opšte funkcionalno stanje života primenjuje se simptomatska terapija. 

Uvod: Poslednje dve decenije, cirkonia keramika preuzima primat u izradi fiksnih zubnih nadoknada zbog dobre biokompatibilnosti, dugotrajnosti,
dobrih mehaničkih osobina i povoljnog odnosa cene i kvaliteta. Međutim, u kliničkom radu, cirkonia keramika ispoljava tehničke i biološke
komplikacije.
Glavni deo rada: Zastupljenost i vrsta komplikacija zavise od sva osnovna faktora: tipa cirkonia keramike i indikacije. Osnovni tipovi zirkonia keramike
su monlitna zirkonia keramika (MZK) i fasetirana zirkonia keramika (FZK) koje se značajno razlikuju u pogledu mehaničkih osobina, otpornosti a
poslednično u stopi preživljavanja i uspeha. Dosadašnji rezultati pokazuju drastično višu stopu tehničih komplikacija FZK zbog toga što ona pokazuje
visoku učestalost pucanja i odlamanja fasetirane keramike (chipping). U osnovi problema chipping-a je nedovoljno vezivanje fasetne keramike za
cirkonia keramiku. Ovaj problem se nije uspeo prevazići poboljšanjem tehnološkog procesa izrade već smanjenjem površine koja se fasetira. Sa druge
strane, MZK poseduje izuzetno visoku čvrstoću na savijanje, ali je i kod ove vrste konstrukcija utvđena veća učestalost mehaničkih komplikacija kod
blok konstrukcija u odnosu na pojedinačne krune. Kod implantno retiniranih fiksnih radova od zirkonia keramike pored chipping-a javljaju se i frakture
substrukture i visećeg dela (distalne ekstenzije). Biološke komplikacije kod zirkonia keramike mogu biti rane i kasne. Najčešća rana komplikacija je
lokalizovana gingivalna iritacija, a kasna povećano gingivalno krvarenje na provokaciju.
Zaključak: Monolitna cirkonia keramika, naročito poslednja generacija multi-itria-layered, pokazuje najveći potencijal u smislu tehničkog uspeha i
zadovoljstva pacijenta ali su potrebna dugotrajnija praćenja kliničkih rezultata. Takodje, potrebna su detaljnija ispitivanja o razlozima bioloških
komplikacija na nivou parodontalnih tkiva.
Ključne reči: monolitna cirkonia keramika, fasetirana cirkonia keramika, fraktura, mehaničke komplikacije, biološke komplikacije.