Različite psihoaktivne supstance mogu se koristiti u seksualizovanim okruženjima sa ciljem pojačanja seksualnog iskustva, seksualne aktivnosti,
euforije, seksualne želje i zadovoljstva. Ovo se obično naziva seksualizovana upotreba droga. Međutim, tokom protekle decenije upotreba sintetičkih
droga, kao što su kristalizovani metamfetamin, gama-hidroksibutirat (GHB), gama-butirolakton (GBL) ili mefedron, postala je poznata kao specifična
seksualna praksa pod nazivom „hemseks“, podgrupa seksualizovane upotrebe droga. Ove sintetičke droge se mogu pušiti, ušmrkati, progutati ili
ubrizgati u okruženju koje podrazumeva seks žurke. Zbog toga su ih nazivali i „drogama za žurke“. A seks žurke na kojima se koriste ove supstance
ponekad traju i nekoliko dana, jer povećavaju libido, olakšavaju opuštanje mišića što omogućava dužu seksualnu aktivnost.
Imajući u vidu ove podatke, očekivano postoje javnozdravstvene implikacije hemseksa prvenstveno zbog toga što se kondom slabo koristi na seks
žurkama, pa je rizik od zaražavanja polno prenosivim infekcijama (PPI) uključujući HIV visok. Takođe, postoji visok rizik od interakcija između lekova
kada se koristi više hemiseks droga i drugih lekova ili alkohola. Još jedna implikacija hemseksa je rizik od predoziranja. Predoziranje može imati
fatalan ishod i više prikaza slučajeva u literaturi su dobro dokumentovali ove ishode. Štaviše, pojedinci koji praktikuju hemseks su u riziku da budu
seksualno zlostavljani, da pretrpe seksualno nasilje i eksploataciju, zbog narušene kognicije i rasuđivanja, kao i nemogućnosti da adekvatno reaguju i
odbrane se.
Većina studija u literaturi istražuje hemseks među seksualnim manjinama, kao što su gejevi i biseksualci. Procenjena globalna prevalencija hemiseksa
među muškarcima koji imaju seks sa muškarcima (MSM) je 16%. Ali, takođe je poznato da se ljudi koji žive sa HIV-om upuštaju u hemisekc. Metaanaliza praktikovanja hemseksa među MSM populacijom sugeriše da oni MSM koji praktikuju hemseks imaju veću prevalenciju HIV-a i drugih PPI u
poređenju sa onima koji ne praktikuju hemseks. Podaci takođe sugerišu da oko jedna trećina MSM populacije koji žive sa HIV-om praktikuje hemseks.
Treba napomenuti da se i u Srbiji se organizuju hemseks žurke. Istraživanje sprovedeno među 326 osoba koje žive sa HIV-om širom Srbije pokazalo je
da je prevalencija hemseksa 18,7%, što je u skladu sa svetskim podacima. Iako uglavnom muškarci koji žive sa HIV-om praktikuju hemiseks, postoji i
mala proporcija žena koje žive sa HIV-om koje navode iskustvo sa hemiseksom. Podaci iz literature sugerišu da je upotreba drugih nedozvoljenih
supstanci kao što su kokain i alkil nitrit, tečna supstanca koja se udiše i koja se obično naziva „popers“, takođe povezana sa hemeksom. Droge za
žurke mogu imati interakciju sa nekim antiretrovirusnim lekovima starije generacije i umanjiti njihovu efektivnost. Na sličan način, osobe koje žive
sa HIV-om koje praktikuju hemseks mogu preskakati upotrebu antiretrovirusne terapije tokom seks žurki. Ovo predavanje se fokusira na razumevanje
fenomena hemseksa i njegov uticaj među osobama koje žive sa HIV-om.
Ključne reči: hemseks, osobe koje žive sa HIV-om, droge za žurke, HIV. 

UVOD: Vektorske zarazne bolesti su bolesti ljudi uzrokovane parazitima, virusima i bakterijama koje se prenose vektorima. Poznato je više od 100
vrsta ovih mikroorganizama koji se mogu prenijeti vektorima i izazivati bolest kod ljudi. Pristup Jedno Zdravlje promoviše unapređenje zdravlja i
dobrobiti ljudi, životinja, biljaka i zajedničke im prirodne okoline.
CILJ: Prikaz epidemioloških karakteristika vektorskih zaraznih bolesti u Crnoj Gori od 2014-2023. godine kao i prikaz zajedničkih aktivnosti humanog i
veterinarskog sektora u pristupu jednom zdravlju.
MATERIJAL I METODE: U radu je korišten kvalitativni i kvantitativni opservacioni metod istraživanja.
REZULTATI: U periodu 2014-2023. godine registrovane su četiri vektorske bolesti:
Malarija, Lajmska bolest, Lajšmanioza i Denga. Ukupan broj registrovanih slučajeva je 121 (prosječna stopa incidencije 1,9/100 000 stanovnika). Broj
oboljelih se kretao od najmanje 6 slučaja, stopa incidencije 1,0/100 000 (u 2021. godini) do najviše 19 slučajeva, stopa incidencije 3,1/ 100 000 (u
2016.god.). U posmatranom periodu Lajmska bolest je najučestalija bolest iz ove grupe zaraznih bolesti sa ukupno oko 55 % svih slučajeva (67
slučaja – prosječna stopa incidencije 1,1/100 000). Lajšmanioza je druga po učestalosti, sa 38% svih registrovanih slučajeva (45 slučajeva – prosječna
stopa incidencije 0,72/100 000). Registrovani slučajevi malarije i denge predstavljaju importovane slučajeve.
ZAKLJUČAK: Crna Gora je među državama sa niskim stopama incidencije od vektorskih zaraznih bolesti. Povezujući ljude, životinje i životnu sredinu,
One Health može pomoći u rješavanju cijelog spektra kontrole bolesti – od prevencije do otkrivanja, pripravnosti, odgovora i upravljanja – i
doprinijeti globalnoj zdravstvenoj sigurnosti.
Ključne riječi: Epidemiološki nadzor, vektorske zarazne bolesti, ONE HEALTH

UVOD: Hemoragijska groznica s bubrežnim sindromom (HGBS) je bolest koju prenose glodari, izazvana hantavirusima iz porodice Bunyaviridae.
Karakteriše je povišena temperatura, krvarenje, oštećenje bubrega i hipotenzija. Ova bolest je prirodno žarišna zoonoza i javlja se u mnogim
zemljama sveta. Bolest se javlja sporadično ili u epidemijama.
CILJ: Identifikacija najvažnijih epidemioloških karakteristika hemoragijske groznice s bubrežnim sindromom u Crnoj Gori u periodu od 2014. do 2023.
godine.
MATERIJAL I METODE: U deskriptivnoj epidemiološkoj studiji sprovedeno je istraživanje na teritoriji Crne Gore za period od deset godina. Korišćene
su prijave zaraznih bolesti i godišnji izveštaji o kretanju zaraznih bolesti na teritoriji Crne Gore Centra za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti
Instituta za javno zdravlje Crne Gore.
REZULTATI: U periodu od 2014. do 2023. registrovan je 91 pacijent sa hemoragijskom groznicom s bubrežnim sindromom. U posmatranom periodu
umrle su 3 osobe (sa letalitetom od 3,3%). Stopa mortaliteta kretala se od 0,1% do 0,3/100.000 stanovnika. Incidencija u posmatranom periodu
kretala se od 0,2/100.000 stanovnika u 2020. godini do 6,9/100.000 stanovnika u 2014. godini. Oboljenje je 2,8 puta češće registrovano kod
muškaraca nego kod žena. U severnom regionu zemlje registrovano je 67 slučajeva (73,6%). U periodu od juna do septembra registrovano je 55%
obolelih. Najveće učešće među potvrđenim slučajevima HGBS bilo je u uzrastu 30–59 godina (50%).
ZAKLJUČAK: Bolest je od velikog javno-zdravstvenog značaja i neophodno je kontinuirano raditi na edukaciji i podizanju svesti o ovoj bolesti, ranoj
dijagnostici, kao i praćenju incidencije i distribucije bolesti.
Ključne reči: HGBS, prirodno žarišna zoonoza, epidemija. 

 U 2014. godini (g), tuberkuloza (TB) je nadmašila HIV kao vodeći uzrok umiranja od zaraznih bolesti. Aktuelne stope uspeha izlečenja TB osetljive na
 lekove su suviše niske, a prognoza za rezistentne oblike TB ostaje loša.
 Terapijski režimi prve linije, razvijani od 1950-ih do 1970-ih godina XX veka, ostaju dugotrajni (≥6 meseci) i neefikasni su već pri manjim propustima
 u adherenciji. U međuvremenu, 2017. g, 458.000 ljudi razvilo je TB rezistentnu na više lekova (MDR) i uprkos naporima da se proširi pristup lečenju,
 prognoza za te pacijente ostaje loša, sa samo 55% uspeha u lečenju. Ishodi lečenja pacijenata sa ekstenzivno rezistentnom TB na lekove (XDR-TB) su
 izuzetno loši, a nedavno je dokumentovana i potpuno rezistentna TB na lekove (TDR-TB), što nas vraća u preantibiotsku eru.
 Diarilkvinolin, bedakvilin (BDK) i nitroimidazoli - delamanid i pretomanid imaju odlične pretkliničke i kliničke podatke koji podržavaju njihovu
 upotrebu za MDR i/ili XDR-TB. Višestruka ispitivanja su usredsređena na upotrebu ovih lekova kako bi se proizveli kratkotrajni režimi lečenja koji se
 dobro tolerišu. U tom smislu postoji povećana potreba za bržim proučavanjem novih terapiskih opcija TB kod dece, trudnica i osobama koje žive sa
 HIV-om. Dizajni budućih terapijskih režima sadrže brojne nove hemijske entitete iz 16 klasa lekova sa ohrabrujućim rezultatima kasnih pretkliničkih
 ili ranih kliničkih ispitivanja, „trećeg talasa“ razvoja lekova protiv TB.
 SZO je navela BDK i delamanid među opcijama za MDR-TB u najnovijim smernicama. „Treći talas“ otkrivanja lekova za TB nudi obećavajuća nova
 jedinjenja, sa brojnim mehanizmima delovanja koji mogu proširiti arsenaldelovanja ne samo prema MDR-TB, već i za ultra-kratke kombinovane
 režime lečenja TB osetljive na lekove.
 Ključne reči : tuberkuloza, lečenje, lekovi, uticaj. 

U 2023. godini, 7,8 miliona ljudi širom sveta novodijagnostikovano je sa tuberkulozom (TB), čime je TB ponovo postala vodeći uzrok smrti među
 zaraznim bolestima – nadmašivši COVID-19. Uprkos napretku u dijagnostici i lečenju, globalno opterećenje TB i dalje opada sporo, 1,5–2%
 godišnje. Na to utiču brojni faktori: velika baza osoba latentno inficiranih bacilom tuberkuloze bez manifestne aktivne bolesti, sve češći faktori rizika
 za endogenu reaktivaciju bolesti, globalno starenje populacije, sporo i nedovoljno otkrivanje slučajeva, niske stope izlečenja, rastuća otpornost na
 lekove i ko-infekcija sa HIV-om. Da bi se ostvario dalji napredak i eliminisala TB, neophodno je ubrzano ulaganje u inovacije. Prioriteti uključuju
 razvoj brzih dijagnostičkih testova koji se mogu koristiti na licu mesta, širu primenu digitalnih alata i veštačke inteligencije, stvaranje bezbednijih i
 efikasnijih lekova i kraćih režima lečenja, primenu vakcina za pre- i post-ekspoziciju, kao i povećanje dostupnosti novih alata i tehnologija u
 regionima sa najvećim opterećenjem.
 Ključne reči: tuberkuloza; opterećenje bolesti; dijagnostika; inovacije u lečenju; strategije eliminacije

Bolesnici s bubrežnom bolešću se suočavaju s povećanim rizikom i od krvarenja kao i od venske i arterijske tromboze. Bolesti bubrega su često
 praćene poremećajima hemostaze. Ovi poremećaji mogu biti posljedica abnormalnosti na nivou primarne hemostaze (najčešče disfuncije trombocita
 i von Willebrandovog faktora (vWF), ali i uskljed komplikacija krvarenja, koja uključuju bolesnike s bubrežnom disfunkcijom, kako one s akutnim
 oštećenjem bubrega, tako i one sa hroničnom bubrežnom bolesti i posebno bolesnike na nekoj od metoda zamjene bubrežne funkcije. 
Poremećaj koagulacije može se javiti kako u bolesnika s akutnim oštećenjem bubrega, tako i u hroničnoj bolesti bubrega. U akutnom oštećenju
 bubrega različiti etiološki uzroci u uremijskom miljeu mogu uticati na nastanak koagulopatije neposrednim ili posrednim djelovanjem na kaskadu
 koagulacije, što može rezultirati hiperkoagulabilnim stanjem, ali i krvarenjem. Iako se često naziva "uremijskim krvarenjem", ono se može pojaviti
 čak i kod bolesnika koji ne pokazuju kliničke simptome ili znakove uremije. Hronična bubrežna slabost 4 i 5 stepena je povezana s promjenama u
 koagulaciji koja pogoduje hiperkoagulabilnom ili protrombotičkom stanju. Poremećena funkcija trombocita značajan je faktor abnormalnog krvarenja
 u bolesnika s niskom jačinom glomerulske filtracije. Povećani rizik od tromboze doprinosi povećano  kardiovaskularnom morbiditetu i mortalitetu u
 ovih bolesnika. 
Trombociti imaju ključnu ulogu u primarnoj hemostazi. Aktivacija trombocita uključuje interakcije između subendotelnog kolagena i receptora
 trombocitnog glikoproteina VI (GPVI), pojačane trombinskom aktivacijom receptora aktiviranih trombocitnom proteazom (PAR4). Uz to cirkulirajući
 von Willebrandov faktor (vWF) učvršćuje kolagen u subendotelnim tkivima preko receptora glikoproteina Ib (GPIb) na trombocitima. Aktivacija
 trombocita dovodi do oslobađanja sadržaja alfa i gustih granula, uključujući adenozin difosfat (ADP) i tromboksan A2, koji su neophodni za dodatno
 regrutisanje trombocita i stvaranje agregata.
 Upravljanje koagulacijom u bolesnika sa bolestima bubrega zahtijeva delikatnu ravnotežu između antikoagulacije i trombotičkog rizika. I u akutnom i
 hroničnom oštećenju bubrežne funkcije ono uključuje procjenu rizika od krvarenja i tromboze i individualiziran pristup. Nažalost, ne postoje precizne
 smjernice za istraživanja i upravljanje, što komplikuje kompleksnost problema. 
Ključne riječi: koagulacija, bolesti bubrega, trombociti

 Otkrivanje karcinoma pluća, bilo skriningom niskodoznim CT-om (LDCT) ili redovnim preventivnim pregledima, u ranoj fazi ima izuzetnu važnost jer
 značajno povećava šanse za uspješno liječenje. Ključni razlozi zbog kojih je rano otkrivanje važno su veća stopa preživljavanja, mogućnost hirurškog
 uklanjanja tumora, manje agresivno liječenje, širi izbor terapijskih opcija i ekonomska isplativost liječenja. Rizik od povrata (recidiva) bolesti kod
 operisanih bolesnika s karcinomom pluća zavisi od više faktora, uključujući stadijum bolesti, tip tumora, potpunost uklanjanja kancerogenih ćelija,
 kao i primjenu dodatne terapije nakon operacije. Adjuvantna terapija predstavlja važan dio multimodalnog liječenja, naročito kod bolesnika sa
 srednjim i visokim rizikom od recidiva. Terapijski pristup se personalizuje na osnovu histološkog tipa karcinoma, genetskih karakteristika tumora i
 opšteg zdravstvenog stanja pacijenta.Na osnovu prisustva PD-L1 ekspresije, EGFR i ALK mutacija, adjuvantna terapija dobija novu dimenziju, s ciljem
 postizanja trajnog izlječenja kod pojedinih bolesnika. Ipak, perioperativno liječenje karcinoma pluća danas se smatra najoptimalnijim pristupom kod
 većine potencijalno operabilnih bolesnika. Ono uključuje hemoterapiju, imunoterapiju i ciljanu terapiju u zavisnosti od stadijuma bolesti i
 molekularnog profila tumora.
 Ključne riječi; rani karcinom, adjuvatna terapija, imunološka terapija

 Uvod: Konvencionalna medicina, zasnovana na biomedicinskom modelu, tokom 20. i početkom 21. veka postigla je izvanredne rezultate u dijagnostici
 i terapiji brojnih akutnih i urgentnih stanja. Međutim, u savremenim uslovima javnog zdravlja – koje karakteriše porast hroničnih nezaraznih bolesti,
 psihosomatskih poremećaja i degenerativnih oboljenja – sve više dolazi do izražaja ograničenost tog  modela, koji se dominantno oslanja na
 farmakoterapiju i tehnologiju, a u manjoj meri posmatra čoveka
 kao celinu. Kao odgovor na ove izazove, razvija se nova paradigma integrativna medicina – koja ne odbacuje konvencionalne metode, već ih
 dopunjuje validiranim pristupima iz oblasti tradicionalnih i komplementarnih medicinskih sistema. Integrativna medicina predstavlja sistemsku i
 filozofsku nadgradnju klasične biomedicine. Njena suština jeste u spajanju naučno potvrđenih konvencionalnih terapija sa dokazanim praksama poput
 tradicionalne kineske medicine (TKM), ajurvede, akupunkture, fitoterapije, homeopatije, nutricionizma, mind-body medicine i energetske terapije.
 Ovakav pristup omogućava holističko sagledavanje pacijenta kroz sve dimenzije: fizičku, psihološku, emocionalnu, socijalnu i duhovnu. Napredak u
 oblasti sistemske biologije, bioinformatike, kvantne dijagnostike i molekularnog dokinga omogućava dublje razumevanje složenih fizioloških
 interakcija, kao i mehanizama delovanja prirodnih supstanci. Jedan od uspešnih primera integracije takvih principa u savremenu dijagnostičku praksu
 jeste Bi-Digital O-Ring Test (BDORT), koji u kombinaciji sa molekularnim modelovanjem može doprineti ranom otkrivanju i personalizovanom
 tretmanu brojnih funkcionalnih poremećaja. BDORT se pokazao efikasnim u detekciji virusnih infekcija, uključujući HPV, pri čemu je u kliničkim
 evaluacijama postignuta podudarnost sa PCR metodom u više od 75% slučajeva. Pored kliničkog efekta, integrativni model se ističe i po svom etičkom
 potencijalu. Lekar i pacijent ulaze u partnerski odnos, a pacijent se osnažuje da bude aktivni učesnik u očuvanju i unapređenju zdravlja. Ovakav
 pristup podržava preventivu, smanjuje troškove lečenja i doprinosi većem zadovoljstvu kako pacijenata, tako i zdravstvenih radnika.
 Zaključak: Integrativna medicina predstavlja novu medicinsku filozofiju koja objedinjuje naučna dostignuća moderne medicine sa mudrošću
 tradicionalnih sistema lečenja. Neophodni su multidisciplinarni istraživački napori, institucionalna podrška, standardizacija procedura i edukacija
 kadra kako bi se omogućila šira primena ovog modela u svakodnevnoj kliničkoj praksi. Ova paradigma ne donosi samo novi način lečenja, već i novu
 dimenziju razumevanja zdravlja, koja uključuje sve nivoe čovekove egzistencije i pruža osnovu za održiv i human zdravstveni sistem budućnosti.
 Ključne reči: integrativna medicina, TKM, BDORT, filozofija medicine, komplementarne terapije, sistemska biologija, holistički pristup

 Poznavanje uticaja specifičnih ambijentalnih uslova u avionu na fiziološke procese je od velikog značaja za utvrđivanje apsolutnih i relativnih
 kontraindikacija za let avionom. U putničkim kabinama aviona vladaju specifični uslovi koji mogu uticati na odvijanje fizioloških procesa u organizmu
 i nastanak hitnih medicinski stanja (HMS). Noviji podaci pokazuju da se HMS javljaju kod  jednog putnika na svaka 604 leta ili 24-130 HMS na svakih
 milion putnika, češće kod ljudi starijih od 70 godina. HMS najčešće uključuju sinkopu ili blisku sinkopu (32,7%), gastrointestinalne (14,8%),
 respiratorne (10,1%) i kardiovaskularne (7,0%) simptome.
 Jedan od ključnih faktora koji utiču na pojavu HMS tokom leta je pad barometarskog pritiska, što dovodi do hipobarične hipoksije. Ova hipoksija
 može izazvati simptome kod pacijenata sa postojećim respiratornim, kardiovaskularnim ili hematološkim oboljenjima. Smanjenje pritiska u kabini
 aviona može dovesti do širenja gasova u telesnim šupljinama za 30%, što može izazvati različite komplikacije kod pacijenata koji su nedavno
 operisani, kao što su dehiscencija rana ili pneumotoraks.
 Osim hipobarične hipoksije, drugi faktori koji doprinose nastanku HMS uključuju ograničeno kretanje (što može izazvati trombozu dubokih vena), suv i
 hladan vazduh (koji uzrokuje dehidraciju), kao i psihološki stres, turbulencija  i “jet lag”. Psiho-emocionalni stres može dodatno pogoršati stanje
 putnika, posebno hroničnih bolesnika, a javlja se zbog nedostatka sna, gužve na aerodromima i dugotrajnog čekanja.
 Cilj ovog rada je upoznati čitaoca s ambijentalnim uslovima u avionu i njihovim uticajem na fiziološke procese, kao i sa najčešćim HMS koji se
 javljaju u takvim uslovima. Takođe, rad se bavi apsolutnim i relativnim kontraindikacijama za letenje avionom, kao i procedurama prve pomoći koje
 mogu pružiti članovi posade ili putnici koji su lekari.
 Uputstva za putnike sa hroničnim bolestima su od izuzetnog značaja, jer se preporučuje da se konsultuju sa lekarom pre putovanja kako bi dobili
 savete i eventualne dozvole za letenje. U poslednje vreme, sve popularniji „zdravstveni turizam“ dovodi pacijente u situacije da putuju avionom
 ubrzo nakon hirurških intervencija, što može biti rizično. U tom smislu, ključno je razmotriti sve aspekte letenja, uključujući stanje pacijenata, kako
 bi se smanjili rizici od HMS.
 U zaključku, iako je letenje avionom u većini slučajeva bezbedno, specifični uslovi u kabini aviona mogu izazvati različite fiziološke reakcije i HMS.
 Stoga je od suštinske važnosti razumeti ove uslove i primeniti odgovarajuće mere predostrožnosti kako bi se obezbedila sigurnost svih putnika,
 posebno onih sa hroničnim bolestima.

 Vanbolnički stečene pneumonijeili pneumonije stečene u zajednici ( CAP – community acquired pneumonia ) su bolesti koje su uzrok čestog
 morbiditeta i mortaliteta.Stopa mortaliteta se kreće preko tri miliona godišnje, što iziskuje blagovremenu dijagnostiku i terapiju, jer predstavljaju
 aktuelan zdravstveni i ekonomski problem.Vanbolnički stečene pneumonije ( CAP ) čine preko 4,5 мiliоnа ambulantnih i hitnih poseta zdravstvenim
 ustanovama.U SAD- u na godišnjem nivou se prijavi 5−10 miliona obolelih, od toga se 1,1 milion leči bolnički.
 Godišnja incidenca pneumonija je 5 do 10 /1000 u mlađih od 65 godina, а u starijoj populaciji 25 do 44/1000. Stopa smrtnosti u mlađih je 1 до 5%, а
 u starijoj populaciji čak 20 do 30%.Pneumonija se javlja u svim životnim dobima i kod osoba oba pola. Definišemo ih као akutnu infekciju donjih
 disajnih puteva, која је stečena u zajednici (community acquired pneumonia - CAP ), bez boravka ili kontakta sa zdravstvenim ustanovama.Najčešći
 uzročnici ovih pneumonija su Streptoccocus pneumonie, Haemophilus influenczae, Mycoplasma pneumoniae, Virusi influence A I B, Corona virus,
 Legionela pmeumonie.
 Klinička definicija vanbolnički stečene pneumonije uključuje pojavu infiltrata na radiografiji pluća (koja se ne može objasniti prisustvom druge
 bolesti), izmenjen auskultatorni nalaz(promena disajnog šuma i/ili pojava inspirijumskih pukota ), uz kašalj ili bar neki od kliničkih simptoma. Kod
 sumnje na pneumoniju trebalo bi da se urade sljedeći laboratorijski nalazi: kompletna krvnu slika (KKS), prokalcitonin, CRP, glicemia,urea, kreatinin,
 transaminaze i elektroliti. Za utvrđivanje atipičnih pneumonija koriste se serološka testiranja. 
Zaključak Rtg snimkom pluća postavlja se konačna klinička dijagnoza pneumonije, utvrđuju se lokalizacija i proširenost infiltrata.Za procenu težine
 pneumonija koristi se bodovni skor Pneumonia Severety Index (PSI ) i CURB – 65. Lečenje pneumonija treba započeti odmah pri postavljanju kliničke
 dijagnoze. Zato je inicijalno antimikrobno lečenje često empirijsko.