Uvod: Potraga za novim terapeuticima u liječenju kancera je stalno u fokusu istraživanja. Dosadašnja istraživanja su pokazala da je halogenirani
 boroksin - K2(B3O3F4OH) efikasan antiproliferativni agens prema tumorskim ćelijskim linijama, sa blagim antiproliferativnim dejstvom prema
 netumorskim ćelijskim linijama, na koji inhibitorno djeluju visoke koncentracije kalcijumovih jona. 
SAŽETAK
 Cilj rada: Ovim istraživanjem se ispitao uticaj halogeniranog boroksina na indukciju autofagije, odnosno ekspresiju autofagno vezanih gena, kao
 potencijalnog citotoksičnog mehanizma halogeniranog boroksina prema tumorskim ćelijskim linijama, kao i metabolički fenotip. Studija je
 sprovedena na humanim tumorskim i netumorskim ćelijskim linijama.
 Metode rada: U log fazi ćelije humanog karcinoma mokraćnog mjehura 5637, humanog melanoma GR-M i limfociti periferne krvi su pasažirani i nakon
 24h inkubacije tretirani. Korištene su koncentracije halogeniranog boroksina od 0,05, 0,1, 0,2 0,4 i 0,8 mg/ml. Negativna kontrola je predstavljala
 ćelije u normalnom fiziološkom stanju sa kompletnim medijumom, dok je pozitivnoj kontroli izazvana autofagija gladovanjem, ćelije su uzgajane bez
 fetalnog goveđeg seruma. Za potrebe evaluacije citotoksičnosti halogeniranog boroksina Alamar blue test. Detekcija autofagije je rađena pomoću
 komercijalnog eseja za detekciju signala autofagozoma na epifluorescentnom mikroskopu. Glikoliza i oksidativna forsforilacija su mjerene
 komercijalnim The XFCell Energy Phenotype testom. Mjerenje relativne genske ekspresije BECN1, BCL-2, p62/SQSTM i DRAM1 gena je rađeno real
time PCR-om.
 Rezultati: Halogenirani boroksin ima specifično citotoksično dejstvo prema tumorskim ćelijama i neznatno citotoksično dejstvo prema netumorskim
 ćelijama. Procenat inhibicije proliferacije ćelija raste povećanjem koncentracije halogeniranog boroksina, te ima dozno specifičan efekat.
 Eksperimenti potvrđuju da halogenirani boroksina utiče na stopu proliferacije tumorskih ćelija preko autofagije i modifikuje metabolički fenotip.
 Analiza genske ekspresije je pokazala da je efikasnost halogeniranog boroksina vezana za značajne promjene u ekspresiji autofagno specifičnih gena.  
Zaključak: Halogenirani boroksin remeti bioenergetski metabolizam, mijenja ekspresiju gena i dovodi do povećanja osjetljivosti tumorskih ćelija ka
 apoptozi.
 Ključne riječi: halogenirani boroksin, autofagija, citotoksičnost, tumorske ćelije

 Plastična hirurgija ima svoje korene još u starom veku, ali je rodonačelnik moderne plastične hirurgije engleski hirurg Harold Gilis, koji je ovu
 hiruršku granu popularizovao u prvoj polovini 20. veka. U Srbiji se plastična hirurgija kao grana formira neposredno nakon Drugog svetskog rata. U
 našu zemlju doneo ju je upravo dr Gilis sa svojim timom, i to na Vojnomedicinsku akademiju, gde je prvo formirano Odeljenje, a potom i Klinika za
 plastičnu hirurgiju, čiji je prvi načelnik bio pukovnik dr Vinko Arneri. Taj prvi pik u razvoju plastične hirurgije doneo je veliki broj novina i
 mogućnosti u lečenju širokog spektra patologije: urođenih anomalija, posttraumatskih i postekscizionih defekata kože i mekih tkiva, hroničnih rana,
 opekotina i postopekotinskih sekvela, oboljenja i traume šake. Iz Vojnomedicinske akademije potekli su brojni hirurzi koji su ovu granu širili po celoj
 bivšoj Jugoslaviji, ali i svetu. 
Raspad Jugoslavije nametnuo je nove izazove i pred plastičnu hirurgiju, koja je uspešno odgovorila svim zahtevima koji su pred njene nosioce
 postavljeni. Razvoj mikrohirurgije, doneo je nove mogućnosti, a hirurzi plastičari sa Vojnomedicinske akademije bili su među prvima u svetu koji su
 ratnu ranu rekonstruisali uz pomoć mikrohirurškog režnja. Ogromno iskustvo iz rekonstruktivne mikrohirurgije stečeno tokom rata, uspešno su uveli u
 svakodnevnu kliničku praksu. Uporedo sa razvojem rekonstruktivne hirurgije, prateći svetske trendove, kao njen poseban deo, razvija se i estetska
 hirurgija. Tehnološki napredak, uz usvajanje novih hirurških tehnika, omogućio je da se veliki broj hirurških zahvata iz oblasti rekonstruktivne, ali
 prvenstveno estetske hirurgije, izvodi u uslovima jednodnevne hirurgije, čije se prednosti ogledaju u više aspekata.
 Najnoviji trendovi popularizovali su anti-aging i regenerativnu medicinu, koju je nemoguće odvojiti od plastične hirurgije. 

Kao posledica nepravilne ishrane i sedentarnog načina života broj gojaznih osoba dobija epidemijske razmere. Brojne studije pokazuju da je povišen
 indeks telesne mase (BMI) nezavistan faktor rizika za nastanak kardiovaskularnih bolesti, uključujući i srčanu insuficijenciju. 
Povećanje indeksa telesne mase je udruženo sa povećanim rizikom od pojave srčane slabosti (sistolne i dijastolne) kod osoba oba pola. Naime,
 gojaznost je povezana sa češćom hipertrofijom leve komore i njenom dilatacijom, što su prekursori srčanog popuštanja. Usled prisutnog metaboličkog
 sindroma kod gojaznih je češća pojava koronarne bolesti. Prevalencija diabetesa, arterijske hipertenzije i hiperlipoproteinemija raste sa porastom
 indeksa telesne mase, a oni su faktori rizika za pojavu koronarne bolesti, koja je najčešći uzrok pojave srčane insuficijencije. Pored toga, dijabetes i
 arterijska hipertenzija nezavisno povećavaju rizik od nastanka srčane insuficijencije. Povišen BMI udružen je sa izmenjenim remodelovanjem i
 hipertrofijom leve komore (verovatno zbog povećanog hemodinamskog opterećenja), neurohormonalnom aktivacijom (povećana simpatička aktivnost,
 aktivnost renin-angiotenzin sistema i dr.) i povećanim oksidatvnim stresom. Poslednjih godina ističe se značaj masnog tkiva kao endokrinog organa
 koji oslobađa širok spektar biološki aktivnih materija koje mogu imati kardiotoksično dejstvo. Postoji više mogućih mehanizama kojima gojaznost
 direktno može dovesti do pojave srčane insuficijencije: gojaznost uzrokuje akumulaciju lipida u ili oko miocita, a oni produkuju lipotoksine sa
 direktnim toksičnim efektom na miocite; gojaznost indirektno uzrokuje insuficijenciju desne komore, zbog restriktivne bolesti pluća i poremećaja
 disanja tokom sna (sleep apnea); gojaznost je hronično inflamatorno stanje, a inflamatorni citokini mogu narušiti kardijalnu funkciju i/ili izazvati
 fibrozu (metaflamacija). Simptomi i znaci SI se naročito teško utvrđuju kod gojaznih, pa se dijagnoza srčane insuficijencije često ne postavlja na
 vreme. Gojaznost i terapija srčane slabosti mogu uticati na niže nivoe natriuretskog peptida. Redukcija telesne težine, promena načina života i
 ishrane, kao i prevencija dijabetesa kod gojaznih osoba, može značajno redukovati rizik od nastanka srčane insuficijencije. Redukcija telesne težine
 dijetom, barijatrijskom hirurgijom ili lekovima (inkretinski hormoni) kod izrazito gojaznih osoba može sprečiti pojavu i poboljšati tok SI. S druge
 strane, gojazni, suprotno prvobitnim očekivanjima, često imaju bolju prognozu srčane insuficijencije od negojaznih (obesity paradox). Terapija
 srčane insuficijencije kod gojaznih se sastoji iz opštih mera lečenja, medikamentne terapije, invazivnih kardioloških terapijskih mera, kao i hirurškog
 lečenja. Primena SGLT2 inhibitora, sakubitril/valsartana i spironolactona imaju posebno povoljan efekat u terapiji srčane insuficijencije kod
 gojaznih. Određeni lekovi za terapiju hipertenzije ili dijabetesa, kao što su ACE inhibitori i metformin posebno su efikasni za lečenje i sprečavanje
 nekih od posledica ovih bolesti kod gojaznih, a time mogu smanjiti rizik od nastanka srčane insuficijencije. Druga terapija kao što je antiagregaciona
 terapija, statini ostvaruju terapijski cilj sprečavanjem nastanka i progresije koronarne bolesti srca,
 S obzirom na veliki broj nepoznanica koji prati ovu temu, očekuje se da će buduća istraživanja potpuno razjasniti sve do sada nedovoljno poznate
 karakteristike srčane insuficijencije kod gojaznih osoba i da će otvoriti nove terapijske mogućnosti u tretmanu ovih osoba.
 Ključne reči: Srčana insuficijencija, gojaznost, rizik, prognoza

Uvod: Oksidacioni stres, stanje neravnoteže između reaktivnih vrsta kiseonika i antioksidacione odbrane, igra značajnu ulogu u nastanku i razvoju
 akutnog koronarnog sindroma (AKS). Doprinosi nestabilnosti plaka, inflamaciji i disfunkciji endotela, što na kraju dovodi do rupture plaka i tromboze,
 obeležja AKS.
 Cilj: Cilj ovog rada bio je da se ispitaju promene u pokazateljima oksidacionog stresa- konjugovanih diena (CD), ukupnih hidroperoksida (TH),
 uznapredovalih oksidacionih produkata proteina (AOPP) i elemenata antioksidacione zaštite – koncentracije ukupnih tiola (TT), aktivnosti superoksid
 dismutaze (SOD) i glutation peroksidaze-3 usled akutne miokardne ishemije  u plazmi pacijenata sa ACS.
 Materijal i metode: Određivane su aktivnosti SOD, GPox-3,  i koncentracije CD, TH, AOPP i TT u plazmi kod 77 pacijenata sa AKS u i upoređene  sa
 vrednostima kod 33 zdrava dobrovoljna davaoca krvi.
 Rezultati: Koncentracija CD (p<0,0001), TH (p<0,0001) i AOPP (p<0,0001) je značajno povećana u plazmi pacijenata sa AKS. Koncentracija TT je bila
 nepromenjena (p=0,8859), aktivnost SOD je smanjena (p<0,0001), i povećana aktivnost GPox-3 (p<0,0001) u plazmi pacijenata sa AKS.
 Zaključak: Intenzitet oksidacionog stresa u plazmi u akutnom koronarnom sindromu je visok i ispoljava se povećanom oksidacionom modifikacijom
 lipida i proteina Nivo antioksidacione zaštite je nedovoljan da bi sprečio oksidacionu modifikaciju lipida i proteina u plazmi u akutnom koronarnom
 sindromu i predstavlja slab odgovor na povećani oksidacioni stres.
 Ključne reči: oksidacioni stres, antioksidaciona zaštita, akutni koronarni sindrom

Uvod: Kompjuterizovana tomografija (KT) grudnog koša je značajna radiološka metoda u dijagnostikovanju COVID-19, planiranju lečenja i proceni
 odgovora na primenjenu terapiju. KT skor ili indeks težine bolesti (eng. Computed Tomography Severity Score Index-CTSS) se smatra korisnim
 sredstvom u proceni obima zahvaćenosti pluća inflamatornim promenama, što može pomoći u predviđanju smrtnog ishoda kod obolelih.
 Cilj rada: Ispitati ulogu KT skora težine bolesti na prijemu u zdravstvenu ustanovu u predikciji letalnog ishoda kod pacijenata obolelih od COVID-19.
 Metode rada: Ovom studijom obuhvaćeno je 176 pacijenata sa potvrđenom infekcijom SARS-CoV-2 koji su hospitalizovani u Kovid bolnici Kliničko
bolničkog centra Kosovska Mitrovica od jula 2020. do marta 2022. godine. Svi ispitanici su na prijemu bili upućivani na pregled kompjuterizovanom
 tomografijom grudnog koša. Određivanjem KT skora težine bolesti utvrđivan je procenat pluća zahvaćenih COVID-19 pneumonijom i oblik bolesti
 (blagi, umeren i težak). Praćenjem ishoda bolesti sagledana je prognostička uloga inicijalnog KT pregleda grudnog koša.
 Rezultati: Najveći broj ispitanika je imao umereni oblik bolesti. Uočava se značajna razlika u distribuciji plućne inflamacije, sa jednostranom i
 perifernom lokalizacijom promena koje su najčešći nalaz kod blagog oblika pa sve do obostranih promena koje zahvataju veću površinu pluća kod
 teških oblika bolesti. Najučestalije promene viđene inicijalnim KT pregledom su senke izgleda „mlečnog stakla“, dilatirani krvni sudovi i
 konsolidacije. 
Zaključak: Vrednosti ukupnog KT skora veće od 17 su odličan diskriminatorni kriterijum letalnog ishoda kod pacijenata obolelih od COVID-19. Pomoću ovog načina skorovanja
 stepena plućne inflamacije viđene kompjuterizovnom tomografijom na prijemu u zdravstvenu ustanovu može se predvideti ishod bolničkog lečenja. Sveobuhvatnim
 sagledavanjem pacijenta na prijemu može se izvršiti adekvatna klinička procena i samim tim primena odgovarajućih terapijskih protokola u lečenju COVID-19.
 Ključne reči: COVID-19, kompjuterizovana tomografija grudnog koša, KT skor težine bolesti, smrtni ishod.

Uvod: Postoperativne komplikacije predstavljaju značajan izazov u savremenoj hirurgiji jer produžavaju hospitalizaciju, povećavaju troškove lečenja
i negativno utiču na ishod pacijenata. Rane komplikacije, koje se javljaju u prvih 30 dana nakon operacije, uključuju infekcije hirurške rane,
krvarenja, tromboembolijske događaje, respiratorne i kardiovaskularne poremećaje (1,2).
Cilj rada: Ispitati učestalost ranih postoperativnih komplikacija i identifikovati faktore rizika koji doprinose njihovom nastanku.
Metode rada: Ova retrospektivna studija obuhvatila je sve pacijente operisane na Klinici za hirurgiju Kliničko-bolničkog centra Kosovska Mitrovica u
periodu od 15. januara do 15. marta 2025. godine. Podaci o demografiji, komorbiditetima, trajanju operacije i prisustvu komplikacija prikupljeni su
iz medicinske dokumentacije. Za statističku analizu korišćeni su deskriptivne metode, Hi-kvadrat test, Fišerov test i Mann Whitney test, pri čemu je
nivo značajnosti postavljen na 0,05.
Rezultati: Postoperativne komplikacije registrovane su kod 24 % pacijenata. Statistički značajno češće su se javljale kod starijih pacijenata (p=0,002)
i onih sa hipertenzijom (p=0,037). Svi pacijenti sa hroničnom opstruktivnom bronhopneumopatijom (HOBP) razvili su komplikacije (p=0,055). Takođe,
duže trajanje operacije (više od dva sata) i viši ASA skor bili su povezani sa povećanim rizikom od komplikacija (p<0,01).
Zaključak: Prisustvo komorbiditeta i produženo trajanje operacije značajno doprinose većoj učestalosti ranih postoperativnih komplikacija. Rezultati
studije ukazuju na potrebu za detaljnom preoperativnom procenom pacijenata i individualizovanom perioperativnom negom radi smanjenja rizika i
poboljšanja kliničkih ishoda.
Ključne reči: postoperativne komplikacije, komorbiditeti

Savremena medicina sve više daje važnost psiholoških, emotivnih i duhovnih faktora u očuvanju psihofizičkog zdravlja. Čovek, organ, ćelija je svetlosna energija
čestica biofotona koja ima svoju vibraciju - frekvencu koja se može izmeriti različitim uređajima. Jedna od njih je metoda kvantne medicine, koja koristi
različite instrumente koje preko glavnih 12 i sporednih meridijana i akupukturnih tačaka registruju protok energije i očitavaju stanje ćelija, organa i organizma.
Detektuju se energetsko stanje organizma ( aura I čakre); fiziološki I biohemijski parametari, markeri, hormoni, vitamin , minerali, tako i patologija i patogeni (
paraziti, virusi, gljivice, bakterije, protozoe). Suština lečenja kvantnom medicinom krije se u sledećem: ako je materija neuništiva, neuništiva je i informacija
koju ona sadrži. Pri nastanku bolesti, postoji informacija o bolesti, ali je njoj prethodila informacija o zdravom stanju, te se korigovanjem poremećene
frekvencije elektromagnetnog polja organizam može vratiti u elektromagnetnu ravnotežu, ili joj se bar približiti. Kvantna medicina spaja najsavremenija
dostignuća biofizike i kvantne fizike sa poznavanjem energetskih polja u organizmu. Svaka misao, svaka emocija i raspoloženje utiču na biofizičku stabilnost
ćelije. Molitva ( religijska, personalna, meditacija, tetahealing ) povećavaju vibraciju ćelije, aktivira se parasimpatikus, smanjuje se kortisol, upalni procesi.
Pozitivne misli i emocije koje imaju veliku vibraciju kao što su molitva, bezuslovna ljubav,radost, saosećanje, empatija, opraštanje i pokajanje su dubinski
čistači ćelija. Raspon vrednost ovih emocija je od 500 Hz do 1000 Hz, za razliku od nižih emocija: tuga, ljutnja, briga, strah, koje vibriraju nisko ( 0,4 Hz – 20Hz
), te uvode organizam u disbalans. Svesnost čistih misli i emocija visokih vibracija su ogledalo našeg zdravlja. Reče Otac Tadej: “ Kakve su nam misli, takav nam
je život”. 

Nedvosmisleno je dokazano da je glavni pokretač razvoja i širenja rezistencije bakterija na antibiotike: generacionalna i prekomerna upotreba
antibiotika (1). Iako su podaci pokazali da je kod manje od 10% hospitalizovanih i ambulantnih pacijenata s COVID-19 širom sveta dijagnostikovana
sekundarna bakterijska infekcija koja zahteva terapiju antibioticima, procenjuje se da je 75% pacijenata dobilo antibiotik na recept (2-7).
U ovom istraživanju ispitivali smo uticaj pandemije COVID-19 u Crnoj Gori na rezistenciju najčešćih Gram „-“ invazivnih izolata važnih patogena, kao
i patogenih Gram „+“ bakterija na ključne antibiotike, uzimajući u obzir već prisutnu prekomernu upotrebu antibiotika u zemlji (8).
Analizirani su podaci Instituta za javno zdravlje Crne Gore o rezistenciji Gram „-“ invazivnih izolata važnih patogena (Klebsiella pneumoniae,
Escherichia coli) i Gram „+“ bakterija (Staphylococcus aureus, Streptococcus pyogenes) na ključne antibiotike u periodu od 2019. do 2023. godine, te
upoređeni sa podacima Crnogorskog Instituta za lekove i medicinska sredstva o potrošnji antibiotika u predpandemijskim (2019.) i pandemijskim
godinama (2020, 2021 i 2022).
Rezultati su pokazali da je rezistencija Escherichia coli na cefalosporine III generacije porasla sa 38% u 2019. na 67% u 2022. godini. Stopa rezistencije
Klebsiella pneumoniae na fluorohinolone je narasla sa 48% (2019) na 75% (2021), dok se rezistencija na karbapeneme povećala sa 17% (2019) na 47%
(2022). Takođe, zabeležen je porast rezistencije Staphylococcus aureus-a na makrolide sa 11% u 2019. na 18% u 2022. godini. Kod Streptococcus
pyogenes, rast rezistencije na makrolide u 2023. godini bio je na granici statističke značajnosti u poređenju sa 4% u 2019. i 2022. godini. Analiza
potrošnje antibiotika ukazuje da se trend porasta rezistencije kod ispitivanih bakterija može dovesti u vezu s promenama u upotrebi određenih
antibiotika tokom pandemije. Naime, podaci ukazuju da je tokom pandemije COVID-19 porasla ukupna upotreba ceftriaksona (sa 1,03 u 2019. na 2,57
DDD/1000/dan u 2021) i ciprofloxacina (sa 1,74 u 2019. na 2,92 DDD/1000/dan u 2021). U bolničkoj potrošnji zabeležen je porast potrošnje
karbapenema sa 0,05 DDD/1000/dan u 2019. na 0,21 DDD/1000/dan u 2021, a ukupna potrošnja azitromicina je porasla sa 2,59 DDD/1000/dan (2019)
na 6,19 DDD/1000/dan (2022).
Na osnovu prikazanih podataka može se zaključiti da je pandemija COVID-19 izmenila mapu rezistencije važnih patogena na ključne antibiotike u
Crnoj Gori, dodatno podstičući praksu prekomerne i iracionalne upotrebe antibiotika. Ovakav trend rezistencije ukazuje na hitnu potrebu za
razvijanjem sveobuhvatnog nacionalnog programa racionalne upotrebe antibiotika, kako bi se sprečili dalji negativni ishodi i suočavanje sa novim
izazovima. 

temelji za dugoročne navike i zdravstveno ponašanje. Tokom poslednjih decenija, u Makedoniji su sprovedene brojne inicijative s ciljem unapređenja
oralnog zdravlja, među kojima se izdvaja Nacionalna strategija za prevenciju bolesti usne suplje. Ova strategija, koja se sprovodi već petnaest
godina, ima za cilj smanjenje prevalencije karijesa i unapređenje oralne higijene među najmlađom populacijom. Ova studija se fokusira na stanje
oralnog zdravlja školske dece u tri opštine u Skoplju, pružajući uvid u rezultate dosadašnjih preventivnih aktivnosti, kao i u potrebu za daljim
unapređenjem strategija očuvanja oralnog zdravlja.
Metode:Ova prekogranična studija je sprovedena od strane kalibrisanih stomatologa u Skoplju 2023. godine, u Odseku za dečiju i preventivnu
stomatologiju u Poliklinici Cair. Koristili su se stomatološka sonda i ogledalo, a podaci su zabeleženi pomoću standardizovanog upitnika SZO. Uslovi
za uključivanje su bili deca uzrasta 10 i 13 godina, oba pola, nasumično podeljena u dve grupe od po 60 dece. Određivao se indeks KEP (karijes
ekstrakcija, plomba). Sprovodjena je deskriptivna analiza podataka.
Rezultati: Studija je obuhvatila 60 učenika petog razreda i 60 učenika sedmog razreda. Prosečna starost učenika bila je 10,2 godine za mlađu grupu i
12,6 godina za stariju grupu. U mlađoj grupi, 56,6% učesnika imalo je karijes, s prosečno 2,5 zahvaćena trajna zuba. U starijoj grupi, 84,5% je imalo
karijes, s prosečno 5,6 zahvaćenih zuba. U obe starosne grupe, više od dve trećine karijoznih lezija bilo je nesanirano (72%), dok je učestalost
komplikacija povezanih sa karijesom iznosila 8,9%.
Zaključak: Stopa karijesa u obe ispitivane grupe je visoka, što dovodi do zaključka da su potrebne dodatne i češće edukativne aktivnosti u okviru
Nacionalne strategije.
Klučne reci: karies, KEP indeks, prevencija

Uvod: Pljuvačne žlezde su mesto široke raznolikosti tumora sa širokim spektrom bioloških ponašanja, od potpuno benignih tumora preko tumora
niskog stepena maligne prirode do najrazornijih tumora visokog stepena maligniteta. Oni su retki, ali pokazuju zapanjujuću raznolikost morfoloških
karakteristika i neočekivanih kliničkih osobina. Kao minimalno simptomatska bolest, dijagnoza može biti izazovna, a terapijska politika je još uvek
kontroverzna, posebno za grupu malignih tumora. Cilj studije bio je da naglasi savremene koncepte za dijagnostički i terapijski pristup i da razjasni
glavne kontroverze, posebno za maligne tipove tumora pljuvačnih žlezda.
Materijal i metode: Evaluacija je dizajnirana kao komparativna studija kroz fundamentalnu analizu sopstvenog kliničkog materijala od 551 pacijenta
koji su hirurški lečeni na našoj Univerzitetskoj klinici za maksilofacijalnu hirurgiju u Skoplju sa histološki dokazanom primarnom tumorom pljuvačne
žlezde. Sveobuhvatni dijagnostički pristup za neoplazme pljuvačnih žlezda obuhvatao je kliničku evaluaciju, ultrazvuk, CT, MRI i FNAC, nakon čega je
usledio izbor radikalne hirurgije i eventualnih rekonstrukcija.
Rezultati: Pleomorfni adenomi su bili najzastupljeniji tumori pljuvačnih žlezda u celoj studiji, dok je u malignoj grupi dominirao mukoepidermoidni
karcinom. U submandibularnim žlezdama zabeležena je blaga prevalencija benignih tumora, ali su karcinomi imali agresivnije karakteristike. Tumori
manjih pljuvačnih žlezda su u više od 65% bili karcinomi, a adenoidni cistični karcinom je bio najistaknutiji tip. Parotidektomije uz očuvanje
facijalnog nerva su bile najčešće izvođene hirurške procedure, s obzirom na to da se više od 70% slučajeva dogodilo u parotidnoj žlezdi. Praćenje
integriteta nerava korišćeno je za smanjenje rizika od oštećenja facijalnog nerva u 20%. Hirurgija za karcinome submandibularne žlezde obuhvatala
je selektivnu disekciju vrata u više od 40%. Radikalne ekscizije i adekvatna resekcija kosti za tumore manjih pljuvačnih žlezda obično su uključivale
neku hitnu rekonstrukciju. Lokoregionalni pedikularni flapovi su dominantno korišćeni za rekonstrukciju parotidnih defekata sa impresivnim ishodima.
Kontroverze u vezi sa malignitetom pljuvačnih žlezda dodatno su raspravljene sa naglaskom na uticaj histologije i stadijuma, recidiva,
lokoregionalnih i daljinskih metastaza, uključivanja facijalnog nerava, disekciju vrata i postoperativnu iradijaciju. Kontroverza od osnovnog značaja u
upravljanju karcinomima parotidne žlezde bila je pitanje da li se facijalni nerv i njegove grane mogu sačuvati. Rekonstrukcija facijalnog nerava je
indicirana nakon gotovo svake procedure koja je rezultirala disfunkcijom facijalnog nerava, uglavnom se izvodila sa graftovima velikog aurikularnog
ili suralnog nerava. Imali smo značajno iskustvo sa anastomozom hipoglosalnog i facijalnog nerava koristeći transektovani hipoglosalni nerv za
rekonstrukciju.
Zaključci: Zaključci naglašavaju da procena ove vrste hirurške patologije u velikoj meri zavisi od odlučujuće kliničke procene, ističući da je dijagnoza
od velikog značaja. Tačan dijagnostički pristup, sa usavršavanjima u radiološkom snimanju, je potvrđen kao velika veština u većini kliničkih
prezentacija tumora pljuvačnih žlezda, što odgovarajuće omogućava donošenje efikasne terapijske odluke sa najpovoljnijom veštinom na kvalitet
života