Karcinom pluća je najčešći karcinom u odnosu na incidencu i vodeći uzrok smrtnosti od malignih bolesti. Visoka incidenca  i mortalitet su stalni motiv
 za istraživanja na polju poboljšanja ranog otkrivanja potencijalnog karcinoma, unapređenja složenih metoda dijagnostike i lečenja bolesnika sa
 karcinomom pluća.
 Rano otkrivanje karcinoma primenom niskodozne kompjuterizovane tomografije grudnog koša je prema rezultatima nekih studija ( National Lung
 Screening Trial) smanjilo mortalitet za 20%. Implementacija programa skrininga zahteva poznavanje osnovih principa i protokola rada, tumačenja
 rezultata i postupaka na osnovu dobijenih nalaza.
 Otkrivanje tumora u ranoj fazi omogućava i veći procenat bolesnika kod kojih je moguće hirurško lečenje kao i primena minimalno invazivne hirurgije
 (VATS-video-asistirana torakoskopska hirurgija) i ograničenih sublobarnih resekcija.
 Lokalna kontrola bolesti se može postići i primenom  stereotaksične radioterapije tela (SBRT), ciljano usmerene na tumor sa minimalnim efektima na
 okolni plućni parenhim. SBRT je posebno značajna kao metoda lokalne terapije karcinoma kod bolesnika koji nisu kandidati ili ne prihvataju hirurško
 lečenje.
 Značajne promene  na planu sistemskog lečenja nastale suuvođenjem u kliničku praksu molekularne (ciljane) terapije i imunoterapije.
 Savremenе metode otkrivanja, ispitivanja, hirurškog lečenja, radioterapije i sistemskog lečenja  zahtevaju multidisciplinarni timski pristup lečenju
 bolesnika sa karcinomom pluća.
 Ključne reči: karcinom pluća, skrining, radioterapija, ciljana terapija

 Uvod: Unapređenje obrazovnog okruženja i podsticanje samostalnog aktivnog učenja studenata, nameće i pitanje razumevanja i razvoja strategija učenja kod studenata.
 Ključnu ulogu u tome ima metakognicija koju možemo definisati kao znanje i regulaciju sopstvenih kognitivnih procesa, odnosno sposobnost da se prate, kontrolišu i planiraju
 aktivnosti povezane sa učenjem i rešavanjem problema. Razvoj modernih tehnologija i korišćenje internet u procesu učenja je jedan od faktora koji utiču na metakognitivne
 sposobnosti. Za procenu metakognitivne sposobnosti koristi se „Upitnik za procenu metakognitivne svesnosti“,(engl. Metacognitive Awareness Inventory – MAI, koji je validiran
 za srpsku populaciju.
 Cilj rada: Ispitati povezanost potrebe interneta u toku studiranja sa komponentama metakognicije. 
Metode rada: Istraživanje je sprovedeno kao studija preseka u oktobru 2024. godine na Medicinskom fakultetu, Univerziteta u Prištini, Kosovska Mitrovica. Obuhvaćeni su svi
 student 3. godine medicine koji su pored klasične nastave iz Medicinske statistike i informatike imali i elektronsko učenje. Nastavni materijali su bili dostupni preko Moodle
 platforme i pripremljeni u vidu metakognitivni problemski baziranih modula u okviru Erazmus + projekta „Razvoj i implementacija metakognitivnih problemski baziranih
 modula u kursevima mešovite nastave u medicinskim naukama“, br. 101082790. Na stranici kursa bila je postavljena i srpska, validirana verzija MAI upitnika uz dodatak
 sociodemografski podataka i pitanja vezanih za proces studiranja. Upitnik je obuhvatao dve komponente. “Znanje o kogniciji”, (sa podkomponentama, deklarativno znanje,
 procedualno znanje, uslovno znanje) i “Regulaciju kognicije” (planiranje, strategija upravljanja informacijama, praćenje učenja i razumevanja, strategija za ispravljanje
 grešaka i evaluacija).
 Upitnik ima ukupno 52 stavke sa odgovorima ocenjenim Likertovom skalom sa 5 nivoa – od 1, „Uvek netačno“ do 5 „Uvek tačno“, a sabiranjem svih stavki u okviru jedne  
subkomponente dobijen je zbirni rezultat za datu potkategoriju metakognicije. Studenti su popunjavali upitnik pre pristupa nastavnim materijalima koji su se nalazili na kursu.
 Rezultati: Istraživanjem je obuhvaćeno 82 studenta, prosečne starosti 20,9±0,9. Ispitivani uzorak je činilo 32,9% osoba muškog i 67,1% ženskog pola, koji su se izjasnili o
 potrebi internet u toku studiranja i  na skali od 1 “malo” do 5 “mnogo”, ocenili da je prosečna potreba za internetom tokom studiranja iznosila 4,4. Veći nivo procedualnog
 znanja je bio povezan sa većom potrebom za internetom tokom studiranja (r=0,289. p=0,008). Pozitivna korelacija potrebe internet je zabeležena i sa svim subkomponentama  
“Regulacije kognicije”, za planiranje (r=0,249; p=0,024), strategiju upravljanja informacijama (r=0,396; p<0,001), praćenje učenja i razumevanja (r=0,316; p=0,004),
 strategiju za ispravljanje grešaka (r=0,275; p=0,012) i evaluaciju (r=0,294; p=0,007). Najača povezanost potrebe internet tokom studiranja je bila sa strategijom upravljanja
 informacijama. Veća potreba korišćenja interneta među studentima  je uticala da uspore sa radom kada naiđu na važne informacije (4,4), fokusiraju se na nove informacije
 (4,3), teže da ih preformulišu svojim rečima (4,4) i povezuju ih sa onim što već znaju (4,4).
 Zaključak: Korišćenje internet tokom studiranja utiče na veći stepen metakognicije i svesnosti studenata da prepoznaju nove i važne informacije. Pomaže im kako da usvoje
 nove informacije, da se na njih fokusiraju, da ih preformulisu i kako da ih povežu sa već postojećim znanjem.
 Ključne reči: Metakognicija, upotreba internet, studenti medicine, MAI

Kao posledica nepravilne ishrane i sedentarnog načina života broj gojaznih osoba dobija epidemijske razmere. Brojne studije pokazuju da je povišen
 indeks telesne mase (BMI) nezavistan faktor rizika za nastanak kardiovaskularnih bolesti, uključujući i srčanu insuficijenciju. 
Povećanje indeksa telesne mase je udruženo sa povećanim rizikom od pojave srčane slabosti (sistolne i dijastolne) kod osoba oba pola. Naime,
 gojaznost je povezana sa češćom hipertrofijom leve komore i njenom dilatacijom, što su prekursori srčanog popuštanja. Usled prisutnog metaboličkog
 sindroma kod gojaznih je češća pojava koronarne bolesti. Prevalencija diabetesa, arterijske hipertenzije i hiperlipoproteinemija raste sa porastom
 indeksa telesne mase, a oni su faktori rizika za pojavu koronarne bolesti, koja je najčešći uzrok pojave srčane insuficijencije. Pored toga, dijabetes i
 arterijska hipertenzija nezavisno povećavaju rizik od nastanka srčane insuficijencije. Povišen BMI udružen je sa izmenjenim remodelovanjem i
 hipertrofijom leve komore (verovatno zbog povećanog hemodinamskog opterećenja), neurohormonalnom aktivacijom (povećana simpatička aktivnost,
 aktivnost renin-angiotenzin sistema i dr.) i povećanim oksidatvnim stresom. Poslednjih godina ističe se značaj masnog tkiva kao endokrinog organa
 koji oslobađa širok spektar biološki aktivnih materija koje mogu imati kardiotoksično dejstvo. Postoji više mogućih mehanizama kojima gojaznost
 direktno može dovesti do pojave srčane insuficijencije: gojaznost uzrokuje akumulaciju lipida u ili oko miocita, a oni produkuju lipotoksine sa
 direktnim toksičnim efektom na miocite; gojaznost indirektno uzrokuje insuficijenciju desne komore, zbog restriktivne bolesti pluća i poremećaja
 disanja tokom sna (sleep apnea); gojaznost je hronično inflamatorno stanje, a inflamatorni citokini mogu narušiti kardijalnu funkciju i/ili izazvati
 fibrozu (metaflamacija). Simptomi i znaci SI se naročito teško utvrđuju kod gojaznih, pa se dijagnoza srčane insuficijencije često ne postavlja na
 vreme. Gojaznost i terapija srčane slabosti mogu uticati na niže nivoe natriuretskog peptida. Redukcija telesne težine, promena načina života i
 ishrane, kao i prevencija dijabetesa kod gojaznih osoba, može značajno redukovati rizik od nastanka srčane insuficijencije. Redukcija telesne težine
 dijetom, barijatrijskom hirurgijom ili lekovima (inkretinski hormoni) kod izrazito gojaznih osoba može sprečiti pojavu i poboljšati tok SI. S druge
 strane, gojazni, suprotno prvobitnim očekivanjima, često imaju bolju prognozu srčane insuficijencije od negojaznih (obesity paradox). Terapija
 srčane insuficijencije kod gojaznih se sastoji iz opštih mera lečenja, medikamentne terapije, invazivnih kardioloških terapijskih mera, kao i hirurškog
 lečenja. Primena SGLT2 inhibitora, sakubitril/valsartana i spironolactona imaju posebno povoljan efekat u terapiji srčane insuficijencije kod
 gojaznih. Određeni lekovi za terapiju hipertenzije ili dijabetesa, kao što su ACE inhibitori i metformin posebno su efikasni za lečenje i sprečavanje
 nekih od posledica ovih bolesti kod gojaznih, a time mogu smanjiti rizik od nastanka srčane insuficijencije. Druga terapija kao što je antiagregaciona
 terapija, statini ostvaruju terapijski cilj sprečavanjem nastanka i progresije koronarne bolesti srca,
 S obzirom na veliki broj nepoznanica koji prati ovu temu, očekuje se da će buduća istraživanja potpuno razjasniti sve do sada nedovoljno poznate
 karakteristike srčane insuficijencije kod gojaznih osoba i da će otvoriti nove terapijske mogućnosti u tretmanu ovih osoba.
 Ključne reči: Srčana insuficijencija, gojaznost, rizik, prognoza

Učestalost srčane slabosti uprkos naporima rane detekcije i  dalje je visoka i praćena visokim mortalitetom u toku praćenja od 5 godina. U odnosu na
 vrijednost ejekcione frakcije lijeve komore (EF LK) kao snažnog prediktivnog faktora prognoze ovih pacijenata klasifikovana je srčana slabost i
 usmjeren terapijski tretman. 
SAŽETAK
 Kod pacijenata sa niskom EF LK (≤40%) ljekovi prvog izbora (klasa I) su inhibitori angiotenzin-konvertirajućeg enzima (ACE)odnosno u slučaju njihove
 netolerancijeblokatori angiotenzinskog receptora (ARB). Preporučuje se (klasa I) i zamjena ACE inhibitora sa blokatorima angiotenzin-neprilizinskog
 receptora (ARNI). 
Ljekovi prvog izbora (klasa I) kod ovih pacijenata su i beta blokatori, inhibitori natrijum-glukoza 2 kotransportera (SGLT2), antragonisti
 mineralokortikoidnog receptora (MRA), kao i diuretici Henleove petlje kod retencije tečnosti. 
Ukoliko je interventrikularno kašljenje ispod 130 msec odravdano je implantirati kardioverter defibrilator (ICD) zbog prevencije iznenadne srčane
 smrti (ISS) kod pacijenata sa ishemijskom (klasa I) odnosno neishemijskom (klasa II) etiologijom srčane slabosti. Ukoliko su pacijenti u sinusnom ritmu
 sa interventrikularnim kašnjenjem izmedju 130-150 msec (klasa IIa) odnosno preko 150 msec (klasa I) preporučuje se implantacija srčane
 rehinhronizacione terapije bez (CRT-P) ili sa kardioverter defibrilatorom (CRT-D).
 Kod pacijenata sa blago redukovanom EF LK (41-49%) ljekovi prvog izbora su SGLT2 odnosno diuretici (klasa I), a potom (klasa IIb) i ACE inhibitori,
 ARBiliARNI, kao i MRA.
 Posebna pažnja u revidiranim preporukama usmjerena je na pacijente sa očuvanom EF LK (≥50%), ali sa strukturnim odnosno
 funkcionalnimpromjenama u dijastolnoj funkciji srca, kao i povišenim vrijednostima napriuretskih peptida zbog njihove loše prognoze. Ovim
 pacijentima ljekovi prvog izbora (klasa I) su SGLT2 inhibitori odnosno diuretici kod retencije tečnosti, kao i liječenje komorbiditeta
 Ključne reči: Srčana insuficijencija, savremeni pristup

Mikroelementi, ili elementi u tragovima, predstavljaju grupu minerala koji su neophodni za pravilno funkcionisanje ljudskog organizma, iako se
nalaze u veoma malim količinama. Iako se često koriste različiti vitaminske i multimineralne dodaci, mnogi ne obraćaju dovoljno pažnje na
mikroelemente. Ljudskom organizmu je potrebno oko 72 različita mikroelementa, kako bi bio u stanju da održava svoje fiziološke procese u
ravnoteži. Međutim, većina tih elemenata nije prisutna u dovoljnoj meri u zemljištu ili hrani koju svakodnevno unosimo, zbog čega se često ne
zadovoljavaju potrebe organizma.
Većina mikroelemenata se nalazi u nekim vrstama ribe i morskih plodova. Na primer, mnogi od ovih elemenata, poput joda, selena i cinka, mogu se
pronaći u ribama i plodovima mora. Za osobe koje ne konzumiraju morske plodove, dodatni izvori ovih elemenata mogu biti kvalitetni multimineralni
suplementi. Na taj način, mikroelementi mogu pomoći u očuvanju zdravlja i povećanju fizičkih i mentalnih sposobnosti, naročito među sportistima i
osobama sa intenzivnim fizičkim aktivnostima.
Mikroelementi imaju značajan uticaj na zdravlje organizma. Iako ih unosimo u malim količinama, njihova uloga u biološkim procesima je
neprocenjiva. Na primer, gvožđe je ključno za transport kisika kroz krvotok, a njegov nedostatak može dovesti do umora i smanjene energičnosti.
Nedostatak joda može izazvati probleme sa štitnom žlezdom i mentalnim sposobnostima, dok manjak cinka može ometati imuni sistem i zarastanje
rana. Hrom, sa druge strane, igra ključnu ulogu u metabolizmu glukoze, a njegov deficit može doprineti razvoju dijabetesa tipa 2.
Pored toga, mikroelemenati imaju i dugoročan uticaj na zdravlje, uključujući potencijalnu povezanost sa dužinom života. Neke studije sugerišu da
određeni mikroelementi mogu smanjiti rizik od hroničnih bolesti i usmeriti organizam ka optimalnom funkcionisanju. Na primer, selen se smatra
važnim za zaštitu od oksidativnog stresa, koji može oštetiti ćelije i dovesti do nastanka različitih bolesti. Zbog toga je neophodno obratiti pažnju na
unos mikroelemenata kroz ishranu ili suplemente.
Nažalost, moderna proizvodnja hrane često uključuje metode koje smanjuju količinu mikroelemenata u namirnicama. Procesi poput industrijskog
uzgoja, čuvanja hrane i njene obrade mogu ukloniti mnoge od ovih važnih nutrijenata. Zbog toga je unos kvalitetnih vitaminskih i mineralnih
dodataka postao potreban, kako bi se kompenzovali nedostaci u ishrani i obezbedilo optimalno zdravlje.
Zaključno, mikroelementi igraju nezamenjivu ulogu u zdravlju i fizičkim sposobnostima, a njihov deficit može dovesti do različitih zdravstvenih
problema. S obzirom na to da savremeni načini obrade hrane mogu smanjiti njihov sadržaj, upotreba dodataka postaje važna kompenzacija za
ostvarivanje optimalnog zdravlja.

 Doktor Vladan Đorđević sa petnaestoricom kolega osniva 1872. godine Srpsko lekarsko društvo koje od 1874. izdaje časopis Srpski arhiv za celokupno
 lekarstvo. Od samog početka rada, shodno ciljevima koji su proklamovani u Ustavu Srpskog lekarskog društva, težište je stavljeno na dodatnu
 edukaciju lekara. Sve do osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu, jedino mesto gde su lekari mogli sticati nova znanja iz svih oblasti medicine bili
 su sastanci SLD. Na sastancima su prikazivani zanimljivi slučajevi iz prakse naših vodećih lekara, referisano je o najnovijim dostignućima iz svih
 oblasti medicine, podnošeni su izveštaji sa međunarodnih kongresa kojima su prisustvovali naši lekari. Između dva svetska rata počinje i osnivanje
 specijalističkih sekcija u okviru SLD. Po okončanju Drugog svetskog rata Društvo značajno unapređuje svoj rad, budući da je od novih vlasti
 prepoznato kao organizacija od izuzetnog značaja za razvoj medicinske nauke i prakse u Srbiji. Osniva se veći broj specijalističkih sekcija, a Društvo
 ulazi i u period teritorijalne organizacije osnivanjem podružnica. U ovom radu
 posebna pažnja biće posvećena statutarnim promenama SLD i radu pojedinih predsednika
 Društva koji su značajno unapređivali njegov rad.
 Ključne reči: osnivači, sekcije, podružnice, statutarne promene, zaslužni predsednici

Metabolički sindrom predstavlja kompleksan klinički entitet koji značajno utiče na reproduktivno zdravlje žena kroz sve životne faze. Metabolički
 sindrom predstavlja skup međusobno povezanih poremećaja koji značajno povećavaju rizik od aterosklerotskih kardiovaskularnih bolesti, uključujući
 infarkt miokarda, cerebrovaskularne incidente, perifernu vaskularnu bolest, kao i razvoj insulinske rezistencije i dijabetesa tipa 2. Insulinska
 rezistencija, kao njegova centralna komponenta, ima ključnu ulogu u patogenezi sindroma policističnih jajnika, poremećaja fertiliteta, gestacijskog
 dijabetesa i brojnih komplikacija u trudnoći. Sama menopauza je povezana saredistribucijom masnog tkiva - povećava se abdominalno i visceralno
 masno tkivo, studije sugerišu da starenje, a ne menopauza, ima veću ulogu u povećanju telesne mase. Međutim, pad koncentracije estrogena, bez
 odgovarajuće fizičke aktivnosti i promene u ishrani, uzrokuje promenu telesnog sastava - prelazak iz ginoidnog ka androidnom tipu distribucije masti,
 što povećava rizik od insulinske rezistencije, koja je ključni faktor u razvoju metaboličkih bolesti, pre svega dijabetesa tipa 2 i kardiovaskularnih
 komplikacija.  Uzimajući u obzir visoku prevalencu metaboličkog sindroma i njegov rastući uticaj na žensko zdravlje, neophodna je dalja edukacija,
 rana dijagnostika i individualizovan terapijski pristup, kako bi se unapredio kvalitet i dužina života žena širom životnog ciklusa.
 Ključne reči: metabolički sindrom, reproduktivno zdravlje, insulinska rezistencija, gojaznost

Studije o sprovođenju mera  prevencije kardiovaskularnih bolesti bolest bolesti pokazala je visoku prevalencu štetnih karakteristika stila života,
 drugih faktora rizika i nedovoljne upotrebe profilaktičkih lekova kod bolesnika sa aterosklerotskom bolešču.Postojale su značajne varijacije kod
 načina života bolesnika,naročito u vezi pušenja i upotrebe nekih profilaktičkih lijekova.načn života,ciljen vrijednosti faktora rizika i terapeutski
 ciljevi  prema zajedničkim evropskim preporukama nisu realizovani kod većine bolesnika u Evropi.U novim preporukama bolesnii sa veoma visokim
 rizikom za koronarnu bolest ciljna vrijednost LDL< 1.4 mmol/l ili redukcija najmanje 50% ako je bazalna vrijednost od 1.8 do 3.5mmol/l.U bolesnika
 sa veoma visokim rizikom, sa stalno povišenim LDL uprkos maksimalnoj dozi statina, u kombinaciji sa ezetemidom ili kod onih koji ne tolerišu statin
 potrebno je uvesti PCSK9 inhibitore. Značaj pokretanja odgovarajuće prevenciju prije otpuštanju iz bolnice ne može biti zanemarena, kao i liječenje,
 prevencija  smanjuje  post-hospitalizaciju  sa povećanjem broja pacijenata koji su na odgovarajućujoj terapiji i koji dostižu ciljne vrijednosti faktora
 rizika. Ovo podrazumjeva potpunu kliničku procjenu koja vodi optimizacije medicinske terapije, individualnoj edukaciji za promjenu ponašanja i
 modifikaciju faktora rizika. Specijalizovani programi prevencije i konsultacije pacijenata treba da koriste pristup na pacijentu koji se fokusira na
 prioritete i ciljeve pacijenta i uključuje promjene načina života u kontekstu života bolesnika. Klinički stručnjaci i ljekari opšte medicine treba da
 usklade svoje napore, i uz podršku drugih zdravstvenih stručnjaka naprave integrisanu kliničku strategiju za prevenciju koronarne u bolnicama i
 zajednici . 
Ključne riječi: prevencija kardiovaskularna bolest

Uvod: Poslednjih godina Gram negativne bakterije (GNB) su najčešći uzročnici infekcija u bolničkoj sredini, naročito multirezistentni sojevi ovih
 bakterija čija prevalenca raste. Među najznačajnijim izolatima su: Klebsiella pneumoniae, Escherichia colli, Enterobacter spp., Pseudomonas
 aeruginosa i Acinetobacter spp.
 SAŽETAK
 SAŽETAK
 Cilj rada: Cilj ovog rada bio je da se ispita osetljivost 100 sojeva GNB izolovanih kod pacijenata lečenih u bolničkim ustanovama KIM na antibiotike.
 Materijal i metode: Istraživanje je obuhvatilo 100 uzoraka ( urina-55, rana-23, sputum-22) izolovanih tokom četvoromesečnog perioda 2022 godine.
 Rezistencija bakterija ispitana je disk-difuzionom metodom antibiograma, korišćene su preporučene vrednosti EUCAST za enterobakterije.
 Rezultati: U ispitivanim uzorcima dominiraju enterobakterije. Escherichia colli je bila najčešće izolovana iz urina 67,3%, Klebsiella pneumoniae iz
 rane 26% i iz sputuma Proteus spp. 31,8%. Najveća učestalost rezistencije Escherichia colli je bila na baktrim i cefiksin, dok je kod Pseudomonas spp.
 bila na ceftazidin. Rezistencija Klebsiella pneumoniae na meropenem iznosila je 64%. Acinetobacter spp. je najmanja rezistencija ispoljena na
 gentamicin.
 Zaključak: Učestalost pozitivnog nalaza Escherichia colli i Proteus spp. se statistički razlikuju u odnosu na vrstu uzorka, dok Acinetobacter spp. i
 Klebsiella pneumoniae se nije statističko razlikovalo.
 Ključne reči: antibiotici; rezistencija; infekcije; učestalost

Prioritet farmakoterapije u trudnoći predstavlja primenu onih lekova čija bezbednost garantuje da korist njihove upotrebe značajno prevazilazi rizik
 izazvan lekom.Sa druge strane, osnovni etički principi kliničke farmakologije nas upozoravaju da se lek može primenjivati u nekoj populaciji samo
 ukoliko su u njoj ispitani i potvrđeni njegova bezbednost i efikasnost. Kako se klasične kliničke studije na populaciji trudnica ne sprovodeiz etičkih
 razloga, saznanja o bezbednosnom profilu leka u trudnoći proizilaze na osnovu rezultata ispitivanja na laboratorijskim životinjama, registara
 pojedinačnih slučajeva primene leka u trudnoći, retrospektivnih i observacionih ispitivanja.
 SAŽETAK
 U cilju sagledavanja bezbednosti upotrebe lekova u trudnoći, nacionalna regulatorna telasu formirala kategorizacije sigurnosti primene lekova u
 trudnoći. Ipak, nedostaci postojećih klasifikacija su posledica činjenice da su kategorije kojima lek pripada primarno utvrđene na osnovu rezultata
 pretkliničkih, a ne na osnovu studija na ljudima. Isto tako, postojeće klasifikacije lekova su često dovodile do zabune i lošeg informisanja o stvarnom
 značenju kategorije i pretpostavljenom riziku za upotrebu leka u trudnoći. 
Zbog toga se od 2015. godine predlaže novi sistem kategorizacije lekova, koji podrazumeva da svi registrovani lekovi treba da imaju sažeti
 prikazdostupnih podataka o bezbednosti primene u trudnoći (PLLR – pregnancy and lactation labeling rule., tj. da se realan bezbednosni profil nekog
 leka u smuslu primene u trudnoći ne može proceniti samo na osnovu pripadnosti nekoj od kategorija u okviru postojećih klasifikacija). 
Bezbednost primene lekova u trudnoći se razmatra sa stanovišta njihovog uticaja na trudnicu, placentu, plod ali i na dužinu i tok trudnoće.
 Organizam trudnice se tokom trudnoće fiziološki menja pod uticajem hormona, zbog čega se menjaju farmakokinetske i farmakodinamske osobine
 lekova. U drugom i trećem trimestru se povećava količina vode, čime se menja distribucija lekova tj. hidrosolubilni lekovi se raspoređuju u većoj
 količini tečnosti i postižu niže koncentracije od očekivanih. Povećanje masnog tkiva trudnice će sa druge strane smanjiti koncentracije liposolubilnih
 lekova.
 Pored farmakokinetike, promenjena je i farmakodinamija tj. odgovor organizma trudnicena lek, kao i osetljivost organa na lekove. Bezbednost
 primene lekova u trudnoći zavisi i od njihovog uticaja na placentu. Izlaganje placente ksenobioticima poput fibrinolitika ili kadmijuma, dovodi do
 odlubljivanja i smrti njenih ćelija, a time i do potencijalno fatalnog ishoda po plod. Štetna delovanja leka na plod uslovljena su lekom i vremenom
 njegove primene. 
Sam plod je najosetljiviji na ksenobiotike, a time i na primenu lekova, u periodu organogeneze – tj. od 20. do 60. dana gestacije, jer je tada najveća
 verovatnoća da primena leka dovede do malformacija ploda. Primenjeni u drugom i trećem trimestru, lekovi najčešće ne dovode do malformacija i
 teratogenog delovanja, ali mogu ispoljiti farmakološka neželjena delovanja na plod i uticati na trajanje trudnoće.
 Na kraju, svaka trudnica ima pravo na adekvatnu terapiju, a iz grupa postojećih lekova za određene indikacije potrebno je odabrati one koji se
 dovoljno dugo nalaze u prometu i za koje smo sigurni da su bezbedni za plod. 
Ključne reči: farmakoterapija u trudnoći, teratogeni rizik, farmakokinetika i farmakodinamija u trudnoći