Karcinom iglaveivrata cine oko 6% svih tumora i predstavljaju heterogenu grupu tumora različite učestalosti u odnosu na primrnu lokalizaciju, možda
različite biologije, etiologije pa i uspešnosti lečenja. Oko 90% svih malignih tumora glave i vrata čini planocelularni karcinom. Oralni karcinom (OPCC)
čini oko 3% svih karcinoma registrovanih kod muškaraca, i nešto manje od 2% svih karcinoma kod žena. Učestalost se značajno povećava sa starošću a
varira i u zavisnosti od geografskog područja. Etiologija oralnog karcinoma nije u potpunosti poznata smatra se da više faktora ima određeni uticaj
na nastanak ove bolesti. To su poznati faktori rizika (pušenje i konzumiranje žestokih alkoholnih pića i loša oralna higijena). Poseban uticaj za
nastanak i razvoj OPCC imaju genetski faktori, onkogeni virusi, posebno kancerogeni podtipovi humanog papiloma virusa- HPV 16, 18, 31, 33. Osim
HPV virusa, sa nastankom posebno oralnog kancera, povezuje se i prisustvo virusa iz grupe herpes virusa – Epštaj-Bar-ovog virusa (EBV), humanog
herpes virusa (HHV) i citomegalovirusa (CMV). I neki drugi faktori doprinose nastanku oralnog karcinoma, ali je njihov uticaj nedovoljno poznat. To
su pre svega poremećaj imunskog sistema organizma, hronične infekcije, hronične lokalne iritacije na meka tkiva ali i neki drugi faktoru mogu da se
povežu s nastankom OPCC. Proces maligne transformacije odvija u više stepena – verovatno je da u etiopatogenezi dolazi do interakcije faktora
sredine, virusnih infekcija i genskih alteracija. I ako je mala učestalost OPCC u odnosu na sve druge karciniome, agresivnost karcinoma ove
lokalizacije pokazana je činjenicom da se kod 40-50% lečenih bolesnika javlja lokoregioonalni relaps bolesti i da oko 40% bolesnika ima petogodišnje
ukupno preživljavanje. Visoka incidenca morbiditeta i mortaliteta bolesnika s oralnim karcinom opravdava razloge za pronalaženje efikasnijih
modaliteta lečenja karcinoma ove lokalizacije. Zapostizanje boljeg uspeha u lečenju bolesnika s oralnim karcinomom značajno utiču faktori koji su
prisutni u trenutku lečenja (godine starosti, opšte zdravstveno stanje, pridružene bolesti, stepen funkcionalne sposobnosti (Karnofskyskala/ECOG),
stadijum bolesti, patohistološki nalaz s neophodnim prognostičkim parametrima koji značajno utiču na donošenje odluke o lečenju. Pacijenti kojima
se može izvršiti radikalno hirurško lečenje oralnog karcinoma indikuje se preoperativna biopsija. Hirurško lečenje podrazumeva radikalno uklanjanje
tumora, rekonstrukcija nastalog defekta i disekcija regionalnih metastaza vrata. Nakon hirurškog lečenja u zavisnosti od patohistološkog nalaza
pacijneti dobijaju postoperativnu zračnu terapiju. U zavisnosti od prisustva prognostičkih parametra lečenje podrazumeva i primenu radio terapije uz
hemioterapiju. Ukoliko postoje udaljene metastaze uglavnom se kod bolesnika s dobrim opštim stanjem sprovodi sistemska hemioterapija. Danas
postoje i savremeniji protokoli koji podrazumevaju primenom hemioterapije i biološke terapije ali i primenu imuno terapije. Bolesnici kod kojih su
iscrpljeni navedeni modaliteti lečenja i narušeno opšte funkcionalno stanje života primenjuje se simptomatska terapija.