Uvod: Karcinom tela materice predstavlja najčešći malignitet ženskog reproduktivnog trakta, sa najvećom incidencijom u populaciji razvijenih
 zemalja. Nastanak ove bolesti povezan je sa faktorima rizika kao što su gojaznost, hormonski disbalans, metabolički sindrom, uz značajan doprinos
 genetskih predispozicija. Iako se u većini slučajeva otkriva u ranoj fazi, biološka heterogenost tumora zahteva sve precizniju dijagnostiku i
 individualizovan terapijski pristup.
 Glavni deo rada
 Savremeni principi dijagnostike i lečenja karcinoma endometrijuma oslanjaju se na integraciju kliničkih, histopatoloških i molekularnih parametara.
 Prema klasifikaciji TCGA, tumori se svrstavaju u četiri molekularne grupe: POLE-ultramutirani, mikrosatelitska nestabilnost (MMRd), p53-abnormalni i
 NSMP (nespecifičan molekularni profil). Revidirana FIGO klasifikacija iz 2023. godine dodatno unapređuje stadiranje uključivanjem molekularnih
 obeležja – npr. tumori sa p53 abnormalnostima sada se klasifikuju kao stadijum IIC bez obzira na invaziju miometrijuma, dok se POLEmut tumori
 svrstavaju u stadijum IA zbog izuzetno povoljne prognoze.
 Hirurško lečenje ostaje temelj terapije, pri čemu se preferiraju minimalno invazivne metode (laparoskopija, robotska hirurgija), posebno kod
 pacijentkinja sa bolešću niskog rizika (stadijum IA, endometrioidni tip, gradus 1–2, bez ili sa fokalnom LVSI). U tim slučajevima, limfadenektomija
 može biti izostavljena. Kod pacijentkinja sa bolešću srednjeg rizika (stadijum IB G1–G2 ili stadijum IA G3, bez nepovoljnih molekularnih faktora)
 preporučuju se pelvična limfadenektomija ili mapiranje sentinel limfnih čvorova, uz razmatranje adjuvantne brahiterapije. Pacijentkinje sa bolešću
 visokog rizika (stadijum IB G3, svi p53-abnormalni tumori, neendometrioidni histološki tipovi – serozni, klarocelularni, karcinosarkomi) zahtevaju
 radikalniji pristup, uključujući sistemsku paraaortalnu limfadenektomiju i adjuvantnu kombinovanu terapiju (radioterapija i hemioterapija).
 Hormonska terapija rezervisana je za ER-pozitivne tumore kod žena koje žele očuvanje fertiliteta.
 Zaključak: Uvođenje molekularne klasifikacije predstavlja suštinsku promenu u paradigmi dijagnostike i lečenja karcinoma tela materice. Njena
 primena omogućava preciznu raspodelu pacijentkinja, selekciju optimalne terapije i dugoročno unapređenje onkoloških ishoda. Standardizacija
 molekularnog testiranja, stručno usavršavanje kadra i saradnja sa referentnim centrima predstavljaju ključne faktore za implementaciju
 personalizovanog pristupa u kliničku praksu.
 Ključne reči: karcinom tela materice; molekularna klasifikacija; FIGO 2023; lečenje.